(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodio Nikola Todorić novinar Bazara)

1. Šta polazak deteta u školu znači za roditelje? (Ovo se ne odnosi samo na prvi razred)

Polazak deteta u školu predstavlja jednu od faza u razvojnom ciklusu porodice. To znači da polaskom deteta u školu, porodica ulazi u novu razvojnu fazu u kojoj se dešavaju važne promene na koje porodica mora da se adaptira. Tada se u porodični sistem uključuje novi, spoljni, školski sistem, koji ostvaruje svoj uticaj na porodicu i od koje „trpi“ povratno dejstvo. U život deteta, pa i porodice ulaze nove osobe (učitelji, drugovi, njihovi roditelji), nove obaveze (nove odgovornosti, usvajanje radnih navika, uklapanje školskih i vanškolskih obaveza u dnevni ritam i sl.). Sve te promene roditeljima otvaraju dileme tipa: kako pomoći detetu da se adaptira, kako mu i koliko pomagati oko učenja, koliko biti strog i zahtevan, koliko se mešati u detetove odnose sa učiteljem i drugarima i sl. Iako su ove teme najprisutnije, a promene u životu i deteta i porodice najizraženije sa polaskom u prvi razred osnovne škole, ni polazak u naredne razrede nije bez teškoća. Kada se školska godina završi, deca ulaze u novi ritam,  raspuštaju se i opuštaju. Dolaskom nove školske godine, i oni i roditelji moraju ponovo da se navikavaju na obaveze, na nove nastavnike i predmete, na novi ritam. Od klijenata sa kojima radimo, često čujemo da je svaki septembar težak i pomalo haotičan. Jedna moja klijentkinja to ovako opisuje: „Septembar mesec je kao mali pakao. Sve je u haosu, niko od dece ne zna kada šta ima, ko šta predaje, kad je koji trening, mi ne znamo ko će koga gde da vozi i razvozi i sve je u opštom haosu, trci i frci“. Sve to ponekad pada još teže, zato što dolazi nakon letnjeg mira i opuštanja. Neretko ipak, polazak u školu za roditelje može da znači i rasterećenje upravo zato što je školskim i vanškolskim obavezama deci vreme strukturisano, Deca su zauzeta svojim obavezama, pa roditelji imaju i malo više vremena za sebe i ne moraju da smišljaju čime da zabave i uposle decu.

2. Koliko su želje i očekivanja roditelja usklađena?

Većina roditelja ume da napravi neku vrstu kompromisa oko toga šta očekuju od dece. Ipak, ako roditelji imaju veoma različita očekivanja i nisu u stanju da naprave kompromis onda može da nastane problem. U tim situacijama deca, dobijaju dvostruke poruke i ulaze u nešto što se stručno naziva konflikt lojalnosti, a „narodski“ „kom se carstvu prikloniti“. Neka deca u tom slučaju biraju lakši put odnosno, popustljivijeg roditelja, pa se kada im onaj strožiji nešto prigovori brane sa „ali tata mi je rekao da ne moram“ ili „mama ni je rekla da nije važno i da ću popraviti“. U velikoj većini slučajeva ovo izaziva i konflikte sa decom i bračne konflikte, pa ne čudi što istraživanja pokazuju da su konflikti oko načina vaspitavanja i disciplinovanja dece jedan od najčešćih povoda za bračni konflikt.

3. Šta se dešava kada roditelji previše očekuju od deteta, a dete ne može da postigne zamišljene ambicije roditelja?

Ovo je veoma čest problem koji ne samo da utiče na decu dok odrastaju, već često ostavlja posledice koje su vidljive i tokom odraslog doba. Kada osete da ne mogu da ispuni roditeljske ambicije, deca skoro nikada ne misle da je problem u roditeljskim ambicijama, već misle da je problem u njima, da oni nisu dovoljno „pametni, sposobni, borbeni i sl.“. To onda postaje deo njihove slike o sebi, pa se vidi i tokom odrastanja i u odraslom dobu manifestujući se kao nedostatak samopozdranja i vezivanje sopstvene vrednosti za mišljenje i vrednovanje od strane drugih. Ukoliko su roditelji veoma zahtevni, kritikujući i kažnjavajući, dete te poruke usvaja kao svoj unutrašnji glas koji ostaje njegov pratioc i kroz kasniji život. Vođeni tim, nekada roditeljskim, a sada unutrašnjim glasom mi sebi namećemo razne pritiske tipa: „Moraš da uspeš“, „Ne smeš da pogrešiš“, „Nema odmora dok SVE nije urađeno“, „Trudi se“, „Budi jak“. Ukoliko ne uspemo ili pogrešimo kinjimo se, kažnjavamo i obezvređujemo.

Postoji tu još jedan problem. Ponekad, zato što zadovoljavamo ambicije roditelja ne uspevamo da otkrijemo i zadovoljimo svoje.  U praksi često srećemo odrasle klijente koji su  nezadovoljni jer nisu pratili svoj put (studirali su ono što su roditelji želeli, išli u muzičku školu umesto na sport, jer su roditelji to više vrednovali i sl.). Pošto su morali da rade kako roditelji kažu, ovi klijenti pored osećanja nezadovoljstva često imaju problem i da osveste, kažu ili urade ono što žele. Reči jedne moje klijentkinje to jasno ilustruju: „Ja sam ceo život radila ono što su moji očekivali. Upisala sam fakultet koji su oni želeli, nasledila njihov posao iako to nisam želela, udala se po njihovom izboru, odgajala decu kako oni kažu. Više i ne znam ni šta bih volela niti šta sam volela, a i kada znam ne kažem jer me je strah da ih ne povredim, da se ne naljute. Kako oni, tako i svi drugi“.

4. Koliko roditelji štite svoje dete tokom školovanja, i koliko je to loše, a koliko dobro?

Danas je prezaštićivanje dece jedan od najvećih vaspitnih problema. Želeći da poštede decu stresa ili da pokažu koliko bi sve za njih učinili, roditelji idu u krajnost koja se ogleda u tome da deca postaju prezaštićena i privilegovana, odnosno „narodski rečeno“ razmažena. Odavno je poznato da je stres „začin života“ i nešto što nam je potrebno kako bi usvajali nove veštine, rasli i razvijali se. Kada nam je sve „potaman“, nas ništa ne izaziva i ne vuče, odnosno tek kada naiđemo na frustaciju ili problem, mi angažujemo postojeće sposobnosti i razvijamo nove. Takođe, izloženost stresu i frustracijama pomaže nam da razvijamo toleranciju na frustraciju, odnosno neku vrstu „psihološkoh imuniteta“.  Ukoliko roditelj prezaštićuje dete, tako što radi stvari umesto njega ili rešava njegove školske i vanškolske probleme, dete neće naučiti kako da samo izađe na kraj sa svim tim. Umesto autonomije razvijaće zavisnost, slabu toleranciju na frustraciju, nedovoljnu samokontrolu i samodisciplinu. Kada osvesti da ne može „ništa“ samo, dete će početi da se oseća uplašeno, nesposobno, neuspešno i manje vredno. Dodatni problem sa prezaštićivanjem dece može da bude i to što se tako deci šalje poruka da im sve pripada i da im je sve dozvoljeno. Danas je trend da se deca apriori štite, a nastavnici napadaju ukoliko im daju realno zasluženu nižu ocenu ili ih opravdano kazne. Ovo rađa osećaj privilegovanosti i doživljaj da „za mene pravila ne važe i da mi niko ništa ne sme“. To takođe daje i nerealnu sliku o sebi i sopstvenim sposobnostima. Radeći na fakultetu, često vidim posledice takvog vaspitanja jer dolaze studenti koji nemaju realnu procenu sopstvenog znanji i koji često očekuju da polože ispit iako nisu ispunili predispitne obaveze, nisu učili niti uložili ni minimalan trud. Važno je ipak, napomenuti da to nije samo do roditelja, već i do celokupnog sistema koji sve manje vrednuje obrazovanje i koji sve više spušta kako obrazovni kriterijum, tako i vaspitni nivo.

5. Koliko takozvane medveđe usluge mogu da škode?

To zavisi od toga koju „medveđu uslugu pravimo“, ali generalno kako sama reč kaže, ove usluge nisu usluge, već nešto što nam dugoročno napravi problem. U te medveđe usluge spada i već pomenuto prezaštićivanje dece, nepostavljanje adekvatnih granica i činjenje stvari umesto dece. Radeći u srednjoj školi, videla sam da je većina dece koja su imala problem sa učenjem imala ili roditelje koji ih nisu učili disciplini i samokontroli (nisu postavljali granice, sve su dopuštali) ili roditelje koji ih nisu usmeravali da uče ili kako da uče (nisu vrednovali školu i znanje, nisu se bavili njima i njihovim školskim radom) ili pak, roditelje koji su se previše mešali i radili stvari umesto dece (oni im vadili izvode iz lekcija, oni im radili zadatke i sl.).

6. Kako da dete stekne radne navike?

Dete treba da se navikava na neke uzrastu primerene obaveze i odgovornosti još i pre škole. Na taj način ono će veoma rano naučiti da svako ima neke obaveze i da je važno da ih obavljamo, pa čak i onda kada nam se to baš i ne radi. Sa polaskom u školu, dete dobija puno novih obaveza i važno je da mu pomognemo da se organizuje, usvoji radne navike i postane što je moguće više samostalno. U tom procesu, veoma je važno da im pomognemo da nauče kako da isplaniraju svoje vreme (kada da uče i kako da raspodele zadatke) i kako da aktivno uče. Važno je da ih naučimo i kako da se skoncentrišu, kako sebe da motivišu za rad i kako da savladaju poriv da učenje odlože ili izbegnu. Na kraju ne treba da zaboravimo da deca jako puno uče po modelu, dakle važno je da mi budemo dobar primer odnosno model nekoga ko , ima radne navike, prihvata svoje obaveze i završava započeto.

7. Iz vašeg iskustva kakav je generalni odnos roditelja i učitelja, da li dovoljno veruju jedni drugima?

U većini slučajeva odnos između roditelja i nastavnika odlikuje i dobra saradnja i bazično poverenje. Ima naravno i drugačijih primera koji mogu da idu od nezadovoljavajuće saradnje pa sve do ozbiljnih konflikata u koje se uključuju svi od psihologa ili pedagoga škole do direktora i Ministarstva prosvete. Po mom iskustvu, iako ovi problemi krenu od nekog konkretnog školskog problema (loša ocena, kazna, bežanje sa nastave, neadekvatan komentar profesora, sukob sa drugom decom i sl.), oni se najčešće intenziviraju zbog ličnih (psiholoških) problema jednih ili drugih aktera. Umesto rada na tome da se problem reši često dolazi do svojevrsne borbe za moć, međusobnih napada, uvreda i pretnji. U takvim situacijama, najviše naravno stradaju učenici koji se nađu zarobljeni „između dve vatre“.

8. Koliko roditelji lažu učitelje?

Mislim da je teško proceniti koliko lažu, ali ono što sam imala prilike da vidim radeći u školi je da roditelji najčešće lažu kako bi zaštitili ili „pokrili“ dete. Najčešća laž jer da je dete bilo bolesno, a nije (već je na primer pobeglo iz škole ili su porodično putovali). Česta laž je i da je dete samo uradilo zadatak iako je imalo pomoć ili da dete nije uradilo nešto što jeste (npr. roditelj zna da je dete poslalo uvredljivu poruku nekome iz razreda, a to negira).

9. Gde je granica u pomaganju roditelja deci?

Granica je tamo gde prestaje usmeravanje, vođstvo i podrška, a počinje kontrola i negovanje zavisnosti. Najjednostavnije rečeno, deci treba pomoći ako zaista ne mogu sama, ali ne treba raditi stvari umesto njih. Pri tom, treba napraviti jasnu razliku između toga da li deca stvarno ne mogu sama ili neće sama, ili im je teško i / ili ih mrzi da to urade sami. Čak iako deca ne mogu sama nešto da urade, ne treba stvari raditi umesto njih i ne treba im nuditi gotova rešenja. Umesto toga treba da ih pitanjima i manjim direkcijama polako i postepeno navodimo ka tome da sama dođu do rešenja.

10. Kako da roditelj pravilno kazni svoje dete?

Istraživanja iz psihologije i pedagogije pokazuju da nagrada deluje jače od kazne, pa se preporučuje da kada god je moguće koristimo pohvalu ili nagradu pre nego kaznu. Ukoliko pak koristimo kritiku, najvažnije je da jasno, precizno i uvremenjeno krtikujemo detetovo ponašanje, a ne detetovu ličnost. Ukoliko koristimo kaznu važno je da „kazna odgovara zločinu“, dakle da ne bude surova, da se ne svede na kinjenje i posramljivanje deteta ili na bilo šta drugo što može da ima dugoročne negativne posledice po dete. Dete treba da razume šta i zašto kažnjavamo, pa je važno da kazna bude uvremenjena i logički ili prirodno povezana sa onim što kažnjavamo. Na primer, „prirodna“ posledica, pa i kazna za neučenje je joša ocena, dok je dogovorena „logična“ kazna zabrana izlazaka dok se ocene ne poprave.

11. Kakav je vaš komentar povodom toga da roditelji često unajmljuju pored školskog i kućne učitelje…

Sasvim je izvesno da postoje situacije u kojima je to neophodno. Deca sa smetanjama u razvoju koja su uključena u redovne škole, najčešće moraju da imaju asistente koje im pomažu u učenju. Takođe, ako dete ne može da razume ono što se radi na času, škola nema dopunsku nastavu, a roditelj ne ume da mu objasni, dobro je da se angažuje neko ko može detetu da pruži dodatnu pomoć. Nekada može lakše da se nauči jedan na jedan nego u grupi. Ipak, činjenica je i da danas veliki broj dece ima kućne učitelje i to i iz onih predmeta koje samo „treba sesti i naučiti“. To nije dobro jer ne samo što opterećuje kućni budžet, već umanjuje ulogu školskih učitelja i škole. Imamo puno primera da deca, računajući na to da će im privatan nastavnik objasniti gradivo, manje slušaju na času i znatno manje rade sama.

The post Roditelj, dete i škola appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

 (Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

„Nemaš većeg prijatelja od roditelja“…„Roditelj uvek zna šta je najbolje za svoje dete“ … „Ko će ti biti bliži nego roditelj“…Ove i slične postavke čuli smo svi. U velikoj većini slučajeva to zaista i jeste tako! Ipak, ima i onih ne tako retkih slučajeva da je roditelj taj koji povređuje i onemogućava zdravo odrastanje time što frustrira detetove bazične potrebe za brigom, negom, pažnjom, zaštitom, stabilnošću, usmerenjem i autonomijom.

O tome šta se dešava kada ove potrebe nisu zadovoljene pisali smo u tekstu „Dovoljno dobro roditeljstvo“ (https://savetovalistemozaik.com/sr/sta-je-dovoljno-dobro-roditeljstvo-iskustva-iz-shema-terapije/).

U tekstu koji je pred vama, bavićemo se roditeljima koji te potrebe frustriraju i time otežavaju, pa i ugrožavaju detetov normalan razvoj. Prikazaćemo vam osam tipova „neadekvatnih roditelja“ koje je opisao izraelski shema terapeut Ofer Peled rangirajući ih od najmanje štetnih po dete ka najštetnijim. Svaku od tih kategorija ilustrovaćemo primerima iz prakse koji pokazuju posledice takvog tipa roditeljstva na sada već odraslu decu. Važno je reći da su oni čija je to priča dali ne samo dozvolu, već i podstrek da je baš ovde prenesemo. Iako je bilo puno različitih razloga za to što žele da podele deo svoje priče, motiv koji je bio zajednički za sve bila je nada da će se bar neki roditelj prepoznati i shvatiti da je to što radi štetno. Deleći taj motiv i nadu predstavljamo vam te tipove roditelja.

1. „Naivni roditelj“

Ovo je roditelj koji je naivan, pasivan i često pod uticajem drugih. Ovakav roditelj izbegava sukobe i neprijatnost, pa prihvata stvari takve kakve su. Posledično dete ne dobija potrebna usmerenja, zaštitu i vođstvo. Evo jednog primera koji to veoma jasno ilustruje: „Kada god bi se u školi desilo da me neko od dece maltretira ili da me nastavnica nopravdano kritikuje, tata bi rekao da je to deo odrastanja, a mama da ona ne može da ide tamo da se svađa. Druga decu sa imala roditelje koji su se uvek borili za njih i štitili ih…poredila sam se sa njima i počela da osećam kao da ja mojim roditeljima nisam važna…vremenom sam poverovala i da sam ja kriva i da sam dramila ni oko čega“. Jednom kada prihvatimo krivicu i ideju da naše potrebe i emocije nisu važne, otvaramo vrata ka tome da izbegavamo, ćutimo, trpimo i povlačimo se. Na taj način olakšavamo drugima da „gaze“ preko nas i propuštamo prilike da naučimo nove veštine koje bi pomogle da se izborimo i rešimo problem.

2. „Anksiozni roditelj“

Ovo je roditelj koji jako mnogo brine i koji stvari vidi pesimistično. On uvek ima najcrnji scenario u glavi i ukoliko postoji problem, emituje visoku anksioznost i tenziju. Tako, dete, umesto da dobije ohrabrenje i usmerenje kako da se izbori sa teškoćama, nauči radi stvari sa stresom, da brine i izbega bilo kakve rizike. Sledeći primer veoma dobro to ilustruje. „Šta god da sam probao da uradim, moja mama je rekla, „joj sine, pa kako ćeš ili jaoj, pa šta ako…“. Posledica toga bila je da sam počeo da kočim svoje želje i ciljeve…prestao sam da budem spontan i opušten, a u svemu sam video samo prepreke i probleme…toliko toga sam izbegao da pokušam, da sam stagnirao i na poslu i u životu. I danas, kad god pomislim da nešto probam, automatski čujem to „jaoj, a  šta ako“… Ponekad se roditelj brani od sopstvene anksioznosti time što ide u preveliku kontrolu. On tada prezaštićuje dete i najčešće radi sve za njega i umesto njega, nedozvoljavajući detetu da rizikuje, bude samostalno i slobodno. Tako, dete umesto da uči i razvije nove veštine, uči da bude nesamostalno, stegnuto i anksiozno.

3. „Popustljivi roditelj“

Ovaj tip roditelja sa detetom ima prijateljski odnos, dozvoljava mu da radi šta želi, ne postavlja granice i ne kažnjava onda kada bi to za dete bilo dobro. Pošto mu je sve dozvoljeno i pošto nema smernice niti granice, dete ne nauči da postavi granice samom sebi. To pravi problem sa samokontrolom, a posledično i problem sa tolerisanjem frustraciju i ostvarivanjem dugoročnih ciljeva. Naredni primer to jasno i ilustruje. „Ja nemam taj unutrašnji glas koji kaže, sedi i radi…ako me mrzi, ja ne radim, ako mi se jede nešto slatko, poješću celu teglu…jednostavno nemam kontrolu. Ima situacija kada je to super jer uvek pratim sebe i baš me briga, ali me ta razmaženost i odsustvo kontrole najčešće mnogo košta“.

4. „Roditelj žrtva“

Ovaj tip roditelja veruje da su drugi krivi za njegova loša iskustva. On očekuje da se drugi brinu o njemu i zadovoljavaju njegove potrebe, koristeći slabost i patnju kako bi druge emocionalno vezao za sebe. To uključuje i decu, kojoj se daje uloga “da me zadovolji, da mi nadomesti ono što fali, da brine o mene” i sl. Kada dete ne uradi to što se očekuje roditelj se ponaša besno ili uvređeno, optužuje dete da je samoživo i manipuliše krivicom. Evo primera: „Ceo život slušam jedno te isto, kako se moja majka žrtvovala za mene, trpela mog oca, sve mi  dala i sl. To se naravno dešava baš onda kada ja poželim da uradim nešto za sebe…nešto što se njoj ne sviđa. Iako pobesnim, u dubini ipak, osećam krivicu…kao da nisam dovoljno dobar sin, kao da joj se nisam odužio…kao da sam nezahvalan i loš“. Važno je reći da postoje i roditelji koji ne manipulišu krivicom, ali deluju toliko slabo i zavisno da dete oseća da ono mora da ga spasi. Tada dolazi do obrtanja uloga, odnosno dete preuzima brigu o roditelju, sluša njegove probleme, brine o mlađoj braći i sestrama umesto roditelja i sl. Bilo da smo žrtvovali sebe zarad roditelja ili naučili da se žrtvujemo po njegovom modelu, samožrtvovanje uvek ima trajne i ozbiljne posledice jer naše potrebe nikada ne stignu da dođu na red. To najčešće izgleda ovako: „Ko god da ima neki problem, dođe kod mene…milion puta pomislim da ne mogu, da sam preumorna, radila bih svoje stvari koje me nagomilane čekaju, ali ne mogu…ili me slomi krivica ili imam taj doživlja da sam ja potrebnija njima, nego sebi….glupo zvuči, ali to je ono, ja ću se već nekako organizovati i snaći, a kako će oni?..i tako u krug, do premora…do besa“.  

5. „Preterano zahtevajući / kritikujući roditelj“

Ovaj tip roditelja postavlja detetu nerealno visoke standarde, kada je u pitanju postignuće, ispoljavanje emocija (npr. „dečaci ne plaču“), moralno ponašanje, posvećenost, tačnost, efikasnost, pragmatičnost i sl. Tako dete dobija poruku da mora da bude najbolje i da ne sme da pogreši. Ovakvi roditelji preterano kritikuju decu, a na greške reaguju neumerenom grdnjom, neadekvatnom kaznom ili izrazima lica koji kod deteta indukuju krivicu, stid i osećaj neupeha. Neki roditelji to rade jer su i sami tako naučili od svojih roditelja, a neki zato što im je veoma važno kakav utisak ostavljaju (oni, dete, cela porodica) i ko će u komšiluku šta da misli ili kaže ako dete nije najbolje. Kod takvih roditelja, uspeh / neuspeh deteta jednak je njihovom uspehu / nesupehu, te pritiskaju dete da se dokaže i pokaže i za njih. Evo primera: „U mojoj porodici nije bilo puno prostora da ne budeš sjajan…ako dobijem bilo šta manje od 5, otac je vikao, a majka plakala…uvek je bilo kao da je to što nisam najbolji najgora i najsramotnija stvar koju sam mogao da uradim…i dan danas pred svaku procenu imam tremu koja parališe…kao da opstanak sveta zavisi od toga da ja budem ok“. Ovaj tip roditelja odlikuje i nefleksibilnost, kao i preveliki stepen kontrole praćen doživljajem da su uvek u pravu i da postoji samo jedan ispravan način da se nešto uradi. Ovakav stav stavlja dete u poziciju da mora da radi baš onako kako roditelj očekuje, jer ako ne, sledi kazna u vidu bukvalne kazne ili besa i odbacivanja. Rastuću uz to, dete uči da će biti prihvaćeno i bezbedno samo ako uradi sve što se od njega traži, na način na koji se traži. Ovo dalje vodi do podređivanja, odnosno do teškoće da se kaže ne i zauzme za sebe i sopstvene potrebe.

6. „Zanemarujući roditelj“

Ovakvi roditelji nisu tu za dete i sa detetom, pa i samom detetu deluju odsutno, nezainteresovano i neuključeno. Oni odbacuju ili zanemaruju dečje potrebe, ne preuzimaju roditeljsku odgovornost i često puštajući dete da radi šta želi. Time, dete dobija slobodu, ali i obavezu da se brine samo o sebi. Primer: „Niko mene nikada nije pitao ni gde sam, ni šta sam, ni da li mi nešto treba. Kada se razbolim sam sam išao da kupim lekove, sam sam sebi kuvao i sam radio sve…Tata nikada nije bio tu jer je radio, a mama je bila u nekom svom svetu. Danas mislim da je bila depresivna, tada sam mislio da je njoj, tj. njima jednostavno nisam važan“.

7. „Haotični roditelj“

Ovaj tip roditelja karakteriše nestabilnost, nepredvidljivost, neorganizovanost, nedoslednost i emocionalna labilnost. Život sa roditeljem koji je nepredvidljiv, rađa brigu i strah jer je dete stalno u iščekivanju nečeg lošeg. To na primer izgleda ovako: „Nama je sve u životu zavisilo od toga kakve je tata volje taj dan. Ako je raspoložen i ako popije samo malo, onda je najdivniji i najzabavniji tata koji se igra sa nama, smeje i ima strpljenja za sve. Ako s druge strane dođe nervozan ili pijan, nastaje haos i nikad se ne zna ko će biti sa druge strane tog haosa…ko će od nas biti žrtva za taj dan“.

8. „Nasilni roditelj“

Ovi roditelji zaboravljaju da je dete dete, a da su oni odrasle osobe koje mogu i moraju da kontrolišu svoje ponašanje. Umesto da pruže empatiju, razumevanje i savet, ovi roditelji vređaju, biju, ponižavaju, iskorišćavaju i povređuju dete. Neki to rade zato što imaju ozbiljne psihičke probleme, a neki zato što veruju da će „dete samo na to reagovati“ i da cilj (npr. „želim da ga naučim da bude čovek“) opravdava sredstvo. Pošto žive u stalnom strahu, ova deca često jesu veoma poslušna, „mirna i tiha“. Ono što roditelj ne vidi je cena te poslušnosti. Radeći sa njihovom decom kada odrastu, mi jasno vidimo da je cena bila prevelika i da su deca platila osećanjem manje vrednosti, životom u stalnom strahu, učenjem po pogrešnom modelu i sl. Tipičan primer za to je: „Ja i dan danas živim sa tim glasom u glavi koji mi stalno govori da sam nesposoban, glup…i dan danas, lako u to poverujem i vrlo često sam sebe sabotiram i kažnjavam…u tim trenutcima ja jasno verujem da ne zaslužujem bolje“.

Iako ih često ne vidimo ili previdimo opisani roditelji žive sa nama i uz nas. Sa nama i uz nas žive i njihova mala i njihova odrasla deca, koju takođe umemo da ne vidimo. Hajde da svi zajdno otvorimo oči i pomognemo i tim roditeljima i toj deci da budu bolje i da porastu.

The post Neki drugačiji roditelji appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Intervju koji je novinarka  Jelena Bošković vodila sa dr Tijanom Mirović, a koji je objavljen u listu BAZAR 24.03.2017.

1. Zašto ljudi traže komplimente ili kako bi Englezi rekli pecaju komplimente?

Većini ljudi prija kada dobiju kompliment. U tom smislu nije neobično da ga ponekad i sami zatražimo. Najčešće, ćemo to činiti onda kada osetimo da bi nam značilo da drugi primete i pohvale nešto što je kod nas dobro i lepo. U tom smislu „pecanje komplimenata“ može da se shvati i kao vid komunikacije u kojoj jedna osoba drugoj iskazuje potrebu za priznanjem i pohvalom.  Ima ipak i onih koji smatraju da je „pecanje komplimenata“ odraz nesigurnosti, pa čak i manipulacije.

2. Da li potreba za priznanjem i potvrdom drugih osoba ima veze sa ličnom nesigurnošću?

Potreba za priznanjem i potvrdom najčešće se povezuje upravo sa nesigurnošću, koja može da bude odraz pojedinih osobina ličnosti, ali i znak nesigurnosti u odnosu sa osobom od koje tražimo potvrdu. To praktično znači da traženje potvrde i priznanja može da bude znak neke generalizovane neisigurnosti i slabog samopoštovanja, ili znak da se u tom konkretnom odnosu osećamo nesigurno i nedovoljno podržano.

3. U kojim životnim dobima je uobičajena ova pojava? Da li postoji uslovno rečeno neka starosna granica za traženje komplimenata?

Traženje komplimenata postoji u svim generacijama. Znamo da i mala deca i odrasli, pa i bake i deke, često traže da pohvalimo nešto što su rekli, uradili, napravili, obukli, skuvali i sl. U tom smislu starosne granice nema. Ipak, razvojno gledano, nama je mišljenje, odnosno procena drugih najvažnija tokom adolescencije. Tada formiramo sopstveni identitet, pa se i tražimo, preispitujemo, poistovećujemo i poredimo sa drugima. Slika o sebi nam još uvek nije stabilna, pa se dešava sledeće: ukoliko nas drugi prihvataju i hvale, osećamo se dobro i vredno, ukoliko nas pak odbacuju ili kritikuju i ismevaju, onda i mi sebe počinjemo da vidimo kao loše i manje vredne. Tako, u adolescenciji zadobijanje priznanja i potvrde drugih postaje ključna stvar. Formiranjem sopstvenog identiteta, naša slika o sebi i prihvatanje sebe postaje značajno manje uslovljena time šta drugi misle.

4. Obično se vezuje za žene, koje vole da dobijaju komplimente. Da li i muškarci pecaju komplimente?

Iz iskustva znamo da i muškarci „pecaju komplimente“ i traže potvrdu i priznanje. Čak iako to direktno ne kažu, ova tendencija može biti skriveni motor iza preteranog fokusa na zadobijanje statusa, novca, uspeha i sl.

5. Kada stalno tražimo potvrdu od drugih da bi se osećali vredno i srećno, da li pritiskamo svoju porodicu, prijatelje ili kolege?

Najčešće pritiskamo one čije nam je mišljenje važno ili one od kojih nam je potrebno da dobijemo kompliment i potvrdu. To su obično ljudi koji su nam bliski i značajni, dakle, partneri, porodica, prijatelji, pa i kolege.

6. Kako ljudi koji stalno traže potvrdu od drugih, da prestanu to da rade?

Postoji nekoliko stvari koje mogu da pomognu. Prvo, veoma je važno da se radi na tzv. bezuslovnom samoprihvatanju, odnosno na razvijanju mogućnosti da sebe prihvatamo i vrednujemo i onda kada ne dobijamo potvrdu od drugih, što naravno podrazumeva i kontinuirani rad na povećanju samopouzdanja i samopoštovanja. Takođe je važno i da uvudimo da „pecanje komplimenata“ može da izazove suprotan rezultat od onoga koji očekujemo. Traženjem komplimenata, mi tražimo pažnju i podršku, ali neretko dobijamo upravo suprotno – da nas drugi procene kao nesigurne i zahtevne pa čak i kao sebične i manipulativne.

7. Kako se u psihoterapiji određuje ovaj fenomen?

U psihoterapiji se na ovaj fenomen najčešće gleda kao na posledicu uverenja da naša lična vrednost zavisi od mišljenja i reakcija drugih.  Samim tim, u pokušaju da zadobiju potvrdu i divljenje drugih, ovi ljudi stavljaju preteran fokus na status, izgled, uspeh i druga sredstva za zadobijanje podrške, divljenja ili pažnje.

Psihoterapija uzima u obzir i kako ovaj fenomen nastaje, odnosno šta je to što može da podstakne da vrednovanje sebe uslovimo vrednovanjem od strane drugih. Neka istraživanja pokazuju da će ovaj fenomen biti češći ako dete raste u porodici u kojoj je prihvaćeno i vrdnovamo samo onda kada je dobro ili uspešno. Važan faktor može biti i učenje po modelu od hvalisavih roditelja ili roditelja koji stavljaju akcenat na status, poznanstva sa „važnim“ ličnostima, izgled, slavu ili priznanje, a znatno manje na ono što je „unutra”.

8. Šta govori o sebi osoba koja sebe svesno omalovažava, da bi je drugi razuverili da to nije tako?

Ovakvo ponašanje može da pošalje poruku da nevrednujemo sebe, da smo nesigurni i da su nam komplimenti i razuveravanje od strane drugih neophodni. Pošto nam je mišljenje tih drugih važno, neizostavno šaljemo poruku i da su nam ti drugi važni, pa čak i neophodni. S druge strane, postoje i teorije koje kažu da je omalovažavanje sebe vid manipulacije slabošću, odnosno da time želimo da „nateramo“ druge da se „sažale“, zaštite nas i daju nam ono što želimo. Ponekad ljudi omalovažavaju sebe tako što glasno potcenjuju nešto što im je zapravo jača strana. Na taj način oni skreću pažnju na tu svoju vrlinu indirektno pozivajući druge da je primete i uvaže.

The post Traženje komplimenata i pohvale appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica

Bliskost i povezanost sa drugima predstavlja jednu od osnovnih ljudskih potreba. Istraživanja pokazuju da se bliskost može smatrati i biološkom potrebom, jer je čovek ipak, „društvena životinja“ koja živi u „čoporu u malim klanovima“. Nekada,  povezanost sa drugim članovima plemena značila je opstanak i bila pitanje života i smrti. Bukvalno! Danas to, naravno, nije više tako i logistički gledano mi možemo da preživimo i sami. To ipak ne znači da nam drugi nisu potrebni. Naprotiv, istraživanja pokazuju da je potreba za emocionalnom povezanošću veća nego ikada jer je „pandemija usamljenosti dovela do porasta i širenja depresivnosti“ (izvor: Harley TherapyBlog). Postoje brojni društveni faktori koji doprinose porastu usamljenosti i izolacije od drugih. U ovom tekstu, mi ćemo se u ipak, baviti psihološkim aspektom problema. Konkretno, bavićemo se usamljenošću i izolacijom koju uzrokuju strahovi od bliskosti i intimnosti.

Zašto bliskost plaši?

Brojna istraživanja potvrđuju da bliskost i intimnost prijaju i „duši“, ali i telu. U knjizi „Hormoni bliskosti“, Kersting Uvnas Moberg pokazuje povezanost između bliskosti i lučenja hormona oksitocina za koji dalje kaže da ima ključnu ulogu u „našoj sposobnosti da se družimo, osećamo sigurnost i mir, dobro radimo i budemo zdravi“. Bliskost nam, dakle, prija na raznim nivoima i prirodno bi bilo da je želimo „što više“. Ipak, za ne tako mali broj ljudi blisklost  je zastrašujuća i nešto „što je bolje izbegavati“. Psiholog Hal Shorey kaže da je u zapadnim kulturama strah od intimnosti i izbegavanje bliskih odnosa prisutno kod oko 17%  odraslih. Imajući u vidu da je bliskost biloška potreba, postavlja se pitanje zašto je kod skoro petine populacije ova potreba blokirana i šta je to što dovodi do toga da bliskost plaši. U traženju odgovora na ovo pitanje pošli smo od shema terapije, kao i iskustva u radu sa klijentima koji imaju strah od bliskosti i izvukli sedam shema (bazičnih uverenja i životnih pozicija) koje mogu biti u vezi sa izbegavanjem bliskosti. Kratko ćemo ih prikazati.

„U čemu je poenta, samo ću da se razočaram, opet i opet“

Iza ovog stava stoji očekivanje da blizak odnos nužno znači povredu i razočaranje jer drugi ljudi neće umeti da prepoznaju i zadovolje naše potrebeza toplinom, pažnjom i emocionalnom podrškom. Tako ćemo umesto da se u odnosu osećamo ispunjeno i srećno, mi stalno osećati depriviranost odnosno „glad“, nezadovoljstvo i povređenost. U želji da to izbegnu, ljudi sa ovom životnom pozicijom izbegavaju bliskost i povezanost.

„Lakše mi je da budem sam nego da opet prolazim kroz raskid“

Jasno je da, iza ove rečenice stoji očekivanje da će se blizak odnos kad tad prekinuti. Osobe sa ovim stavom često druge ljude doživljavaju kao emocionalno nestabilne i nepredvidljive, te očekuju da budu napušteni jer će se drugi odljubiti, naći nekog drugog, jednostavno otići i slično.  Ironija je, da ove osobe često osećaju najjaču privlačnost ka nedostupnim i nestabilnim partnerima koji svojim postupcima dodatno provociranju njihov strah od napuštanja i ubeđenost da je prekid neizbežan.

„Bliskost je opasna…nekome dozvoliš da se približi, a on to iskoristi i zabije ti nož u leđa“

Ovaj stavpokazuje nepoverenje i očekivanje da će drugi ljudi da nas povrede, prevare, slažu, iskoriste, ponize, izmanipulišu i slično. Kako bi to izbegle, osobe sa ovim stavom žive na oprezu i na odstojanju. Kada su u odnosima, ove osobe izbegavaju bliskost, intimnost i otvaranje, a često se dešava da izbegavaju i veze same po sebi. 

„Kada bi me ljudi stvarno upoznali videli bi kakav sam i sigurno ne bi želeli da budu sa nekim takvim“

Osobe sa ovom životnom pozicijom veruju da ne zaslužuju ljubav i da ih niko ne može voleti zato što su defektne, bezvredne ili inferiorne u svim bitnim aspektima života. Ovakve osobe prosto osećaju da u njima ima nešto pogrešno, što se ne može niti promeniti niti trajno sakriti. Zbog toga, one često žive u strahu da će njihova „faličnost“ biti otkrivena i da će ih drugi zbog toga odbaciti. Kako se to ne bi dogodilo, duboko sakrivaju svoje mane, izbegavajući bliske odnose, otvaranje, intimu i iskrenost. 

„Ja sam suviše različit od drugih…ne uklapam se… nema šanse da bih našao nekoga ko mi je sličan i ko bi me razumeo“

Ove osobe osećaju da su izolovane i otuđene od drugih. One precenjujusopstvene nedostatke i razlike, a potcenjuju sličnosti između njih i drugih ljudi. Često se porede sa njimazaključujući da svi ti drugi imaju ono što njima nedostaje, a da je baš to što im nedostaje ključno za socijalne odnose. U skladu sa tim, veruju da nikada neće biti prihvaćeni i „deo ekipe“, pa izbegavaju socijalne kontakte. Ukoliko jesu u društvu ili u vezi, ne mogu da se opustei budu ono što jesu, pa najčešće ostaju na distanci izbegavajućipriču o sebi, otvaranje i zbližavanje.

„Kada ti je neko važan postaneš zavisan od njega. Izgubiš sebe…Ja to ne želim“

Ova rečenica ukazuje na strah od zavisnosti, podređivanja i preterane usmerenost na zadovoljavanje tuđih potreba na račun sopstvenih. Za osobe sa ovom shemom, bliskost podrazumeva zavisnost i kompromise u kojimanužno gubiš sebe i sopstveni identitet. U tom smislu ljubav se vidi kao žrtva i odustajanje od sebe, a drugi postaje toliko važan da bi da bi zadržao njega, rado izgubio sebe. Pošto bliskost vide na taj način, ljudi sa ovom životnom pozicijom biraju „sebe i nezavisnost“, žrtvujući bliskost i povezanost sa drugim.

„Bliskost je precenjana“

Ove osobe bliskost i ispoljavanje emocija vide kao slabost ili kao nešto što ometa „normalno funkcionisanje“.Samokontrola se ceni više od intime pa osobe sa ovom životnom pozicijim pokazujupreteranu kontrolu spontanih akcija, iskrenih osećanja i pozitivnih impulsa kao što su radost, ljubav i seksualno uzbuđenje. One  izbegavaju svako pokazivanje osećanja i otvorene komunikacije o sebi ili sopstvenim emocijama.Samim tim, ostaju zatvoreni i distancirani – na bezbednoj udaljenosti od bliskih i intimnih odnosa.

Umesto zaključka

Sve gorenavedene pozicije imaju nešto zajedničko, a to je očekivanje da odnos sa drugima neće moći na stabilan i predvidljiv način da zadovolji naše bazične potrebe za zdravom povezanošću,sigurnošću, bezbednošću ili autonomijom. Samim tim, bliskost prestaje da bude poželjeno stanje, već opasnost koju „pošto-poto“ treba izbeći. Izbegavanje kratkoročno donosi smanjenje straha i olakšanje. Dugoročno, ono donosi permanentan osećaj usamljenost, nevoljenosti, neshvaćenostii nezadovoljstva. Zato, kao i sa svakim strahom, lek leži u izlaganju, odnosno u otvaranju za rizik i ranjivost. Da, jeste zastrašujuće; da,  može da boli, ali preživećemo i podnećemo i to. Svi smo mi jači nego što mislimo. A na kraju, šta je alternativa? Boli li usamljenost i izolovanost manje?

The post Kada bliskost plaši appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Napisao Milorad Nedeljković, individualni i porodični psihoterapeut

objavljeno u časopisu Pharmamedica

Nema mnogo porodica koje mogu iskreno reći da nisu imale tajni. Bilo da se radi o nečemu što pojedini članovi kriju od ostalih članova porodice,  ili o tajnama koje se čuvaju od ljudi van porodice. Iako su tajne svuda oko nas i u nama broj tajni koje čuvaju različite vrste porodica nije sistematski istraživan, pa je samim tim i nepoznat.  Nepoznato je i koliko često se porodične tajne razotkriju. Ono što je poznato da su tajne prisutne u najintimnijim poljima ličnog i porodičnog života, kao što su: rođenje, usvajanje, roditeljstvo, neplodnost, abortus, neverstvo, razvod, seksualna orijentacija i seksualnost, nasilje, zavisnost,  suicid, fizičke i mentalne bolesti, itd.

Porodične tajne su univerzalne. One su važne jer su među najmoćnijim vezivnim mehanizmima unutar porodice. Iznad svega, one najčešće postoje da bi  ,,zaštitile” nekoga od određenih činjenica. Postoji strah da njihovo otkriće kod osobe može prouzrokovati neke ,, povrede” ili opštu krizu. Takve tajne se mogu odnositi na prošle i sadašnje događaje. One mogu biti podržavajuće, protektivne, manipulativne i izbegavajuće.

Podržavajuće tajne najčešće kriju slabosti, greške, razočarenja ili fizičke bolesti određenog člana porodice. Na primer, epilepsija jednog od člana porodice se krije od suseda zato što se porodica plaši da će oni odbaciti bolesnog člana ili kada cela porodica odluči da niko nikada ne sme da sazna da je sin hapšen.

Protektivne tajne su one koje se čuvaju od jednog ili više članova porodice zato što ostali procenjuju da je to najbolje. Godinama mnogi roditelji usvojene dece kriju od dece da su usvojena. Ovi roditelji veruju da će njihova deca rasti srećnija i sigurnija ukoliko smatraju da su njihovi roditelji po usvajanju i biološki roditelji.

Svrha manipulativnih tajni je da  se sakrivanjem stvari od nekih članova porodice ili drugih koji nisu članovi porodice ostvari ,,lična korist”. Adolescentkinja koja  krije očev alkoholizam od drugarica, može time da štiti sebe od podmeha i odbacivanja. Isto tako, sestra može da  krije  da njen brat koristi drogu da bi mogla da nastavi da ide na žurke sa njim, a ne zato što posebno želi njega da zaštiti od gneva roditelja.

Izbegavajuće tajne su one čija je namera da pomogne pojedinim članovima porodice ili celoj porodici da izbegne suočavanje sa teškim,  uznemirujućim saznanjem. Izbegavajuća tajna koja je naročito teška za dete je roditelj u zatvoru. Mlađoj deci se često ne govori da im je otac u zatvoru, zbog straha da će decu to zastrašiti. Kaže im se da im tata radi u drugoj državi. Kada porastu dovoljno da budu svesni  šta se dešava, većini dece se da neka vrsta instrukcije o čuvanju tajne, bilo da se ,,dogovori” porodična laž ili da se pitanje ignoriše.

Tajne imaju višestruku funkciju. One daju porodicama zajednički indentitet, čine da se razvije osećaj jedinstvenosti porodice, održavaju i štite odnose. Mnoge tajne pomažu da se uspostave važne generacijske granice. Roditelji uglavnom imaju mnogo toga da kriju pred decom: plate, ušteđevine,  prethodne ljubavne veze i problemi sa zakonom su samo neki od primera. Čuvanjem ovih tajni od dece pomaže da se uspostave važne granice između dve generacije. Generacija koja se stara ne traži od generacije o kojoj se stara da ponese teret njihovih briga. Neke tajne pomažu članovima porodice da osete bliskost, a samim tim  i emocionalno ojačavaju celu porodicu. Ukoliko otac i dete tajno štede novac za skupi i željeni poklon ženi, porodične veze će nesumljivo biti ojačane.

Nasuprot  tome, tajne koje dele porodicu i stvaraju  tenziju imaju suprotne efekte. To su najčešće tajne između roditelja i dece. Tajna obično vezuje dete za jednog roditelja, a protiv drugog. Na primer, ćerka koja sa majkom deli osećanje neprijatnosti i postiđenosti zbog očeve nevernosti, čuva ,,razjedinjujuću’’ tajnu. Ovakva tajna  stavlja dete u ulogu ,,pseudoodraslog” i udružuje  majku i ćerku protiv oca. Takođe, tajne koje otkrivaju slabosti u karakteru ili na drugi način ismevaju člana porodice kao i tamo gde postoji puno pritiska u porodici da se tajna otkrije mogu biti veoma štetne za porodicu. One mogu da spreče intimnost, blokiraju komunikaciju, ozbiljno oslabe porodičnu sposobnost za rešavanje problema, itd.

Kao psihoterapeut, često čujem tajne koje nikada ranije nisu bile izrečene od klijenata koji žele da prekinu zavet ćutanja ili koji više ne mogu da podnesu laži.  Terapija je sigurno mesto gde može da se raspravlja i preispituje osećaj stida koji je često snažan motiv za čuvanje tajne. Najveća pomoć terapeuta, vodeći  računa o poverljivosti i neutralnosti,  je upravo  da pomogne klijentu da odluči kada je najpovoljniji  trenutak za otkrivanje tajne, i na koji način ona može biti saopštena  a da se zabuna, ljutnja i povređenost minimiziraju. Nekada to može biti za mesec  dana, a nekada za više od godinu dana.  Tajna otkrivena u pravo vreme, na adekvatan način, kada su stvoreni sistemi podrške za njeno prihvatanje, porodici najčešće donosi ozdravljenje, a sigurno označava zdravije i funkcionalnije odnose među članovima porodice.

The post Tajne u porodici appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Iskustva iz Shema terapije

  (Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

U psihologiji i psihoterapiji odavno je prisutna teza da su problemi koje imamo u odraslom dobu povezani sa iskustvima iz detinjstva. Imajući to u vidu, mnogi autori pokušavaju da razumeju kako do toga dolazi, odnosno šta se to desi tokom ranog razvoja što nas učini ranjivim na određeni tip problema i decenijama kasnije.

Polazeći od radova Džona Bolbija i Meri Ejnsvort, većina autora postulira da se deca rađaju sa određenim potrebama koje kroz signalni sistem (plač, privijanje, osmeh i sl.) komuniciraju svojim roditeljima ili starateljima. Na ovaj način dete traži brigu i zauzvrat dobija negu, zaštitu, ali i model odnosa sa drugim ljudima. Kroz odnos sa roditeljima, dete uči da će neko da odgovori na njegove potrebe i da je spoljašnji svet dobro i bezbedno mesto.

Istovremeno, dete spoznaje da su njegove potrebe važne i vredne, te da je samim tim i ono samo važno i vredno. Ipak, dešava se i to da roditelj ne može ili ne ume da uvremenjeno i adekvatno odgovori na detetove potrebe. Povratne informacije koje dete dobija iz ovakve interakcije mogu da iniciraju detetovu negativnu sliku o sebi („Ja nisam vredan pažnje drugih osoba“) ili negativnu sliku o roditeljima ili svetu („Svet je mesto u kome niko ne odgovara na moje potrebe“, „Roditelji i drugi ljudi me ne razumeju“). Ove rano nastale negativne slike o sebi, drugima i svetu, Džefri Jang, tvorac Shema terapije naziva „Ranim maladaptivnim shemama“, naglašavajući tako njihov rani nastanak i činjenicu da ove sheme direktno ili indirektno dovode do različitih poremećaja, kao i do odnosa koje karakterišu konflikti, nezadovoljstvo, zavisnost, osećaj usamljenosti i sl. Reč „shema“ koristi se kako bi se naglasilo da ta rano stečena uverenja, sećanja, emocije i senzacije postaju shema za interpretaciju kasnijih iskustava. Može se dakle, reći da postoji paralela između onoga što je osoba osećala kao dete i onoga što doživljava kao odrasli, svaki put kada se shema aktivira.

Na osnovu višedecenijskog iskustva u psihoterapiskom radu, Jang je opisao osamnaest ranih maladaptivnih shema, rana iskustva koja doprinose njihovom nastanku, kao i tipične shemama izazvane probleme. Fokusiranjem na to kako sheme i problemi nastaju, Jang otvara prostor za preventivne programe koji obučavanjem roditelja kako da adekvatano zadovolje dečje potrebe rade na smanjivanju verovatnoće za razvoj shema. Prvi takav program –  „Dovoljno dobro roditeljstvo“, osmislili su Luis i Luis 2008. godine i od tada pa do danas, kroz program je prošlo na hiljade roditelja iz celog sveta. Od prošle godine, ovaj veoma koristan program postoji i kod nas.

Program „Dovoljno dobro roditeljstvo“ takođe polazi od teze da rane maladaptivne sheme nastaju kao rezultat kontinuiranog nezadovoljavanja dečjih bazičnih potreba kao što su: potreba za sigurnim i stabilnim porodičnim okruženjem; potreba za ljubavlju, saosećanjem, negom i pažnjom; potreba za prihvatanjem i pohvalom; potreba za vođstvom i zaštitom i potreba za nezavisnim delovanjem i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja. Većina roditelja prepoznaje i zadovoljava ove potrebe bez većih problema. Neki ipak, zbog svojih problema ili zato što ne umeju drugačije, frustriraju dečje potrebe reagujući na jedan od sledećih načina: ponižavanjem deteta, previsokim zahtevima, preteranom kontrolom i kažnjavanjem, emocionalnim depriviranjem i inhibiranjem deteta, pesimizmom i zastrašivanjem, sebičnošću (stavljanjem detetovih potreba u drugi plan), prezaštićivanjem dece, ili preteranom popustljivošću. Što se ovaj vid roditeljskog ponašanja više ponavlja, deca imaju veću šansu da razviju neku od ranih maladaptivnih shema. Evo nekoliko primera.

Kako bi razvila osećaj povezanosti deci su potrebni roditelji koji su dostupni i na koje mogu da se oslone, roditelje koji su prisutni i otvoreni u pokazivanju ljubavi, empatije i razumevanja. Odsustvo ljubavi i bliskosti rađa kod dece uverenje da nisu vredna ljubavi, te da drugi imaju skrivene motive za povezanost sa njima. Ukoliko rastu sa ovim uverenjima, deca bivaju sve više izolovana, a sheme povezane sa socijalnom izolacijom, deprivacijom, napuštanjem i nepoverenjem sve više jačaju.

Uz pružanje nege i ljubavi, roditelji moraju da imaju i određene zahteve. Ukoliko te zahteve odlikuje primerenost uzrastu i kapacitetima deteta, dete će naučiti da postavlja realna i dostižna očekivanja i sebi i drugima. Ukoliko roditelj nauči dete  da ne mora biti savršeno da bi ga voleo, dete će biti hrabrije da testira sopstvene mogućnosti. Ako pogreši, ići će dalje. Ukoliko roditelji imaju preterano visoka očekjivanja, ukoliko prihvataju dete samo onda kada je dobro i uspešno, dete može da  razvije uverenje da mora da zadovolji nerealno visoke standarde čak i po cenu zdravlja, sreće i zadovoljstva. Ukoliko ne uspe i pogreši, dete (a kasnije i odrasla osoba) osećaće se manje vredno i krivo.

Pored potrebe za razumnim očekivanjima, dete ima potrebu za granicama i za okolinom koja nije ni prezahtevna ni suviše popustljiva. Ukoliko su roditelji preterano popustljivi pa suviše zadovoljavaju detetove potrebe, dete ne nauči da se nosi sa porazom i frustracijama, ne razvija kapacitet za samokontrolu i samodisciplinu. Ukoliko roditelji dozvole deci da rade sve što požele, ona počinju da veruju da imaju pravo (Jang bi rekao razviju shemu „Pravo“) da se ponašaju kako žele, ne uzimajući u obzir okolnosti i potrebe drugih ljudi. Deca onda ne nauče da odnosi uključuju deljenje i recipročnost, pa se često ponašaju sebično. Preterana popustljivost i nedostatak usmerenja umanjuju sposbonost da se toleriše frustracija što bitno otežava ostvarivanje dugoročnih ciljeva.

Frustracija potrebe za zdravom autonomijom i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja često dovodi do zavisnosti, pesimizma i uverenja da ne možemo da funkcionišemo samostalno i bez stalne podrške od strane drugih. Često postoji i uverenje da moramo da se povinujemo drugima kako bi izbegli negativne posledice u vidu njihovog besa ili odbacivanja.

Ukoliko roditelji kažnjavaju otvoreno ispoljavanje potreba i emocija (npr. besa) ili modeluju prećutkivanje i sakrivanje emocija, deca dobijaju poruku da je imati potrebe ili osećanja opasno i da može dovesti do sramote, osećanja krivice, pa i napuštanja ili kazne od strane roditelja. Ukoliko se sve ovo desi, roditelji će umesto da podrže razvoj detetove nezavisnosti, podržati razvoj maladaptivnih shema koje se odnose na autonomiju. Pomenute sheme mogu nastati i usled preteranog zaštićivanje dece i obeshrabrivanja dece da samostalno istražuju i rešavaju uzrastu primerene probleme. Ukoliko roditelji preuzmu na sebe izvršavanje detetovih zadataka čim ono iskusi i najmanju poteškoću da ga obavi, dete nauči da ne može ništa da uradi samo i da mora zavisiti od pomoći drugih. Do nastanka pomenutih shema može dovesti i opozitni ekstrem koji podrazumeva da se deca teraju da sve rade sama, bez vođstva i usmeravanja od strane roditelja.

Ovi primeri ilustruju kako su neki neadekvatni roditeljski postupaci povezani sa razvojem shema. Ne smemo, ipak, da pretpostavljamo da neko ima maladaptivne sheme samo zato što ima određena negativna iskustva. Iako ta iskustva jesu faktori rizika, moguće je da kod date osobe deluje neki od zaštitnih faktora koji onemogućava održavanje sheme. Protektivni faktori mogu biti drugi ljudi (npr. drugi roditelj) koji osobi pomažu da zadovolji bazične potrebe ili neki naknadni događaji koji pobijaju shemu. Takođe, postoje i osobe koje su psihološki imune („rezilijentne“), i kod kojih temperament ne dozvoljava formiranje shema. Ovo je nažalost ipak ređi ishod. Mnogo je češći scenario da neadekvatno zadovoljavanje bazičnih dečjih potreba ima ozbiljne i trajne posledice. Baš zato je važno da imamo programe koji će roditeljima pomoći da prepoznaju i adekvatno zadovolje te potrebe. Nema idealnih roditelja, ali je važno da imamo što više onih koji su „dovoljno dobri“.

The post Šta je dovoljno dobro roditeljstvo? Iskustva iz Shema terapije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Šta kaže nauka?

 (Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

Radeći sa ljudima često čujemo rečenice tipa: „Ja sam se od njega / zbog njega razbolela“, „Da sam ostala u tom odnosu ja bih se još više razbolela i na kraju umrla“, „Zbog njih mi je proradila tiroidea, čir i sl.“. Iako ove rečenice na prvi pogled mogu delovati preterano, naučna istraživanja pokazuju da nezadovoljavajući odnosi zaista mogu da utiču na naše zdravlje. S druge strane, vrlo dobro znamo i to da mnogi ljudi žive u veoma stresnim okolnostima i izuzetno konfliktnim odnosima, a da nemaju zdravstvenih problema. Kako objasniti te razlike, a kako razumeti  nalaze istraživanja da loši odnosi utiču ne samo na mentalno već i na fizičko zdravlje?

Krenimo od prvog pitanja. Istraživanja pokazuju da postoje ljudi koji imaju otpornost (stručno rečeno rezilijentnost) i neku vrstu psihološkog imuniteta na stresne životne događaje. Ove osobe preuzimaju kontrolu nad sopstvenim životom i koriste druženje, humor, kreativnost i rad kako bi se odbranile od loših stvari. Pored toga, oni razmišljajući na racionalan način, sagledavaju ono što im se dešava realno i na način koji im pomaže da se osećaju bolje i da dođu do željenog cilja. Odavno je, naime, poznata teza da ljudi nisu uznemireni stvarima po sebi, već svojim pogledom na njih. To bi značilo da mi ne razvijamo disfunkcionalne emocije zato što smo u lošim odnosima, već zato što na te loše odnose gledamo na način koji je za nas štetan. Tako, dodaju  stres na stres i inače tešku situaciju čine još težom. Mnogi ljudi dolaze na psihoterapiju upravo kada postanu svesni da to rade. Drugi dolaze jer žele da prekinu patnju i da pronađu bilo kakvu pomoć. Kroz psihoterapiju ljudi uče da preispitaju svoja uverenja i usvoje način razmišljanja koji će im pomoći da se osećaju bolje i ponašaju na za sebe korisniji način. Pored toga, oni uče i nove veštine i načine ponašanja koja pomažu da i njihovi odnosi budu finkcionalnijim i manje stresni. Ukoliko pak uvide da poboljšanje odnosa nije moguće, neki klijenti odlučuju da iz tog odnosa odu i tokom psihoterapije rade na tome da ojačaju i da se pripreme za odlazak. Iako je negovanje odnosa veoma važno, nekada je najbolje otići što potvrđuju  brojne studije koje nalaze vezu između disfunkcionalnih odnosa i zdravlja, kako mentalnog tako i fizičkog.

Analizirajući nalaze različitih studija, Marselina Hardi (Marcelina Hardy) navodi da loši odnosi oslabljuju imuni sistem, povećavaju rizik od visokog holesterola i visokog krvnog pritiska, izazivaju hronične glavobolje i povećavaju rizik od depresije. Dokazano je da loši odnosi mogu ozbiljno da poremete ritam i kvalitet spavanja, kao i da izazovu nezdrave životne navike. Kada su pod stresom ljudi manje brinu o sebi i o tome koliko zdravo žive. Tada obično  više pušimo ili pijemo, manje jedemo ili se prejedamo kako bi se  na taj način umirili.

Istraživači iz Ohaja kažu da parovi koji su zabrinuti za svoj odnos imaju povećan nivo kortizola (hormon stresa), a snižen nivo T ćelija (ćelija koje su važne za imuni sistem). Još su dramatičniji nalazi sa univerziteta u Mičigenu koji pokazuju da nesrećan brak može da poveća šanse za razboljevanje i za 35 procenata, kao i da može da skrati život supružnik za u proseku četiri godine. S druge strane oni koji su u srećnom braku retko doživljavaju fizički i emocionalni stres i žive duže i zdravije od onih koji su razvedeni ili u nesrećnom braku. Analize krvi pokazuje da ljudi u srećnom braku imaju efikasnije ćelije „prirodne ubice“ (ćelije koje uništavaju oštećene ćelije i usporavaju rast ćelija tumora), kao i bolju proliferaciju belih krvnih zrnaca (koja imaju važnu ulogu u odbrani organizma od bolesti).

Štetne posledice loših odnosa osećaju i deca. Ispitujući grupu od 63 predškolaca, Džon Gotman (John Gottman) nalazi da su deca odgajana u domovima gde je postojao intenzivan bračni konflikt imala znatno viši nivo hormona stresa. Kada je za decu porodica izvor stresa, posledice po zdravlje često nisu vidljive odmah već godinama kasnije. Veoma je zanimljiva studija sprovedena na Harvardu. Ova studija započela je davnih pedesetih tako što je od studenata koji su studirali između 1952. i 1954. godine,  traženo da ocene da li je njihov odnos sa roditeljima blizak, topao i prijateljski ili pak, hladan, stresan i opterećujući. Studija je nastavljena 35 godina kasnije, kada su ispitanici bili u srednjim godinama. Istraživači su analizirali njihove medicinske kartone i pronašli da je 87% onih koji su odnose sa roditeljima ocenili kao stresne imalo neku fizičku bolest poput bolesti srčanih zalizaka, hipertenzije ili čira na dvanaestopalačnom crevu. S druge strane, ove ili druge fizičke bolesti imalo je samo 25% ispitanika koji su odnose sa roditeljima ocenili pozitivno.

Ovaj rezultat vraća nas na početak i daje rezime i svojevrstan odgovor na pitanje postoji li mogućnost da obolimo od ili zbog lošeg odnosa. Zaključak ovog i drugih istraživanja jasno pokazuje da postoji jaka veza između stresnih odnosa i slabijeg fizičkog zdravalja. Ne smemo ipak zanemariti ni činjenicu da  fizička bolest postoji i tamo gde odnosi nisu lošu, kao ni to da se može biti zdrav iako odnos nije. Šta je onda savet ili put kojim treba ići? Kao i uvek kada je bolest u pitanju – prevencija, odnosno otklanjanje faktora rizika i jačanje imuniteta. Prevedeno na jezik naše teme, treba dakle graditi i negovati zdrave odnose i raditi na jačanju rezilijentnosti i sopstvenog psihološkog imuniteta.

The post Možemo li nas loš odnos razboleti? Šta kaže nauka? appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Autorski tekst Milorada Nedeljkovića objavljen u časopisu Pharmamedica)

Neverstvo nije retka pojava. Statistike pokazuju da je 55% odraslih osoba u nekom trenutku počinilo prevaru. Postavlja se pitanje šta je prethodilo neverstvu? Da li brak ili veza mogu da prežive? Čak i kada oba partnera to žele, može li se oprostiti? Da li je moguće nastaviti zajednički život?

Do neverstva mogu dovesti različiti faktori u vezi ili na ličnom planu. Ono je uvek alarm, znak da nešto nije u redu. Praksa u radu sa parovima izdvaja najčešće probleme koji prethode prevari. Prvo što se primećuje je nedostatak snažne emotivne povezanosti. Možda je nikada nije ni bilo ili se vremenom urušila jer par nije posvećivao dovoljno pažnje međusobnim razlikama ili problemima u vezi. Takođe, neverstvo je često simptom potisnutih nezadovoljstva, nerešenih konflikata, odsustva komunikacije, pokušaj da izvan veze ili braka u nekom novom ili novoj pronađu ono što ne dobijaju ”kod kuće”- strast, razumevanje, nežnost, ljubav…

Neverstvo može biti i posledica gubljenja samopoštovanja i samopouzdanja kao i simptom ulaska u “krizu srednjeg doba”, kada partner ili partnerka koji su počinili neverstvo preispituju detalje dotadašnjeg života- uključujući posao, karijeru i brak. Na pojavu neverstva može da utiče i porodična tradicija i istorija neverstva, pri čemu se objašnjava da je “neverstvo zapravo naučeno ponašanje, koje nije sankcionisano već je često ohrabrivano”.

Kada se prevara otkrije poverenje nestaje, slabi emotivna i seksualna vezanost partnera. Neverica i šok zbog otkrića su univerzalne reakcije na neverstvo. Tuga, depresivno raspoloženje, negativno viđenje sebe i snažan gnev prema partneru koji je počinio prevaru su najčešće osećanja koja prate krizu. Čak i oni koji su sumnjali postaju rastrojeni, kada se njihovi najgori strahovi obistine. U trenutku otkrića, svaki partner reaguje snažno ali različito. Prvih dana i nedelja, oba partnera su preplavljena osećanjem ogromnog gubitka i krivice. Prevareni partner može reagovati suzama, umrtvljenošću ili besom. Može imati i fizičke reakcije kao što su mučnina, glavobolja, problem sa spavanjem i ishranom. Sa druge strane kod partnera koji je počinio neverstvo često je prisutno osećanje stida, kajanje za ono što je učinjeno kao i straha da mu prevareni partner neće oprostiti. Povređeni partner je izgubio pozitivnu sliku o svom životnom partneru i uverenje o sigurnoj, posvećenoj vezi. Partner koji je počinio neverstvo izgubio je svoju tajnu ljubav i suočava se sa potencijalnim gubitkom braka ili veze.

Partner koji je doživeo neverstvo izgubio je poverenje u partnera i želi da bude siguran da će veza sa trećom osobom prestati i želi odgovore na pitanja u vezi sa tom vezom. Ona ili on može dugo da razmišlja o periodu kad je partner imao ljubavnu aferu, o lažima kojima je prikrivano neverstvo, a neretko i vizualizovati detalje seksualnog odnosa nevernog partnera. Partner koji je počinio prevaru može odgovoriti potpunom iskrenošću ili ćutanjem jer se stidi, ne želi još više da povredi partnera. Da li će do pomirenja uopšte doći zavisi od mnogo faktora među kojima su najvažniji motivacija da se sačuva brak ili veza, spremnost na iskrenu komunikaciju i rešavanje problema, spremnost na izvinjenje i pokajanje, spremnost na promenu…

Neverstvo ne znači da su veza ili brak „osuđeni na propast”. Iako je neverstvo jedno od najtežih i najbolnijih iskustava koje nosi ljubavni život, moguće je oporaviti se i razviti odnos sa više poverenja, posvećenosti i ljubavi. Parovi mogu da nauče da uspešno izgrade svoj odnos iz početka i da njihova veza postane još snažnija. Oproštaj je proces kroz koji se teško prolazi, kako individualno tako i zajedno. Potreban je rad na ličnom i partnerskom razvoju da se jednom izgubljeno poverenje ponovo stekne, zbog čega je potrebno mnogo strpljenja kod oba partnera.

Da bi uopšte i započeli ovaj proces neophodno je da partner koji je počinio neverstvo u potpunosti prekine kontakt sa trećom osobom, kao i da prevarenog partnera obavesti o svakom pokušaju te druge osobe da s njom ili s njim stupi u kontakt. Iskrenost i odanost pomažu da se obnovi poverenje u odnos. U praksi se korisno pokazuje da prevareni partner do detalja zna dnevne obaveze i raspored nevernog partnera, kako bi se izbegla sumnja u “vreme nepokriveno rasporedom”. Ozbiljni razgovori u kojima je potrebno više puta ponoviti razloge zbog koji bi trebalo oprostiti i izražavanje iskrenog pokajanja zbog onoga što se desilo, su obavezni. Izvinjavanje partnera koji je počinio prevaru mora biti iskreno i njime se mora izraziti prihvatanje lične odgovornosti za učinjenu prevaru. Preuzimanje odgovornosti za svoje postupke je, takođe, veoma bitno u tom procesu. To ne znači da oba partnera treba da snose jednaku odgovornost za prevaru, nego da prepoznaju faktore koji su uticali na ta događanja kako bi mogli da spreče da se slična stvar ne ponovi u budućnosti. Najbolji način da se spreči neverstvo jeste stalno ulaganje vremena u napredak braka ili veze.

The post Neverstvo appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Autorski tekst Milorada Nedeljkovića objavljen u časopisu Pharmamedica)

Nasilje u porodici predstavlja poseban oblik nasilja kojim se krše prava na život, slobodu, fizički, psihički i seksualni integritet, bezbednost i ljudsko dostojanstvo člana porodice. Ono se može dogoditi svima, bez obzira na obrazovanje, godine starosti, pol ili bilo koju drugu karakteristiku. Porodično nasilje se odvija kroz različite vidove psihičkog, fizičkog, seksualnog i materijalno-ekonomskog zlostavljanja. Iako precizni podaci o obimu nasilja u porodici nedostaju, budući da se većina nasilnih činova odvija unutar četiri zida i najčešće ostaje prećutkivana (zbog stida, straha, osećaja krivice ili nedostatka informacija o adekvatnim službama pomoći), mnogobrojna istraživanja pokazuju da je nasilje u porodici veoma rasprostranjeno, da ima ozbiljne posledice kao i da su njegove žrtve daleko češće žene i deca nego odrasli muškarci.

Prema podacima Viktimološkog društva Srbije prikupljenim 2001. godine, svaka druga žena u Srbiji je pretrpela neki vid psihičkog, a svaka treća fizičkog nasilja. Među oblicima fizičkog zlostavljanja najčešći su šamaranje i prebijanje, a skoro 30 odsto žena koje su prijavile nasilje kažu da žive pod pretnjom nanošenja telesnih povreda, ubistva dece ili svih članova porodice. Najnoviji podaci o rasprostranjenosti i karakteristikama nasilja u porodici Viktimološkog društva Srbije, sprovedenog 2009. godine na teritoriji Vojvodine pokazuju da je od ukupnog broja ispitanica 56% preživelo neki oblik nasilja u porodici nakon punoletstva. Svaka druga žena (49%) bila je izložena psihičkom nasilju, 34% žena bilo je izloženo fizičkom nasilju, 27% pretnjama fizičkim nasiljem, 19% proganjanju (najčešće od strane sadašnjeg ili bivšeg supružnika, odnosno partnera), dok je 9% ispitanica je reklo da su doživele seksualno nasilje.

Nasilje u porodici ima tri osnovne faze: podizanje tenzije, akutno zlostavljanje i ponovo uspostavljanje veze. Tokom „prve faze“ nasilnik akumulira bes koji može biti uzrokovan osećanjem nezadovoljstva zbog njegovog viđenja situacije u kući, nezaposlenosti, konzumiranjem alkohola i drugih sličnih okolnosti. U fazi akutnog zlostavljanja, bes nasilnika kulminira kroz otvoreno maltretiranje, fizičke nasrtaje, premlaćivanje, uništavanje stvari po kući i slično. U poslednjoj fazi ciklusa, tokom ponovnog uspostavljanja veze nasilnik po svaku cenu nastoji da pridobije žrtvu putem emocionalne manipulacije, često ubeđujući da je ona u velikoj meri kriva za nasilje koje se dogodilo.

Nasilnici mogu da budu svi. Obično se opisuju kao brutalni ljudi, lišeni emocija. Situacija je u većini slučajeva sasvim drugačija. Nasilnici često ne izgledaju ni poremećeno ni nasilno. To su ljudi koji najčešće za svoje žrtve biraju samo slabije od sebe, gde žrtva obično nema nikakvu mogućnost otpora. Nasilnik je, često, ,, simpatična” osoba, veoma prihvaćena u društvu, duhovita i vesela. Na određeni način, ovi ljudi žive dvostruki život. Jedno lice pokazuju unutar svoje porodice, a drugo prijateljima i poznanicima.

Nasilnik obično vrši nasilje promišljeno ( kada nema nikoga kod kuće ili kada je dete u svojoj sobi, on  čupa za kosu, udara u stomak, zavrće ruku…) i manipulativno (donosi  cveće, govori pred rodbinom da je sjajna domaćica, vodi je na večere, moli za oproštaj, prikazuje sebe kao dobrog …).

Nažalost, žrtve često  godinama trpe, pre nego  što se usude da nekom priznaju svoje probleme, ako do toga uopšte i dođe. Razlog je taj što ih društvo najčešće odmah osudi da su ,,same krive” što im se to dogodilo ili što se toliko dugo događa. Takođe, mnoge žene odluče i da ostanu sa nasilnikom jer nemaju podršku primarne porodice( ne primaju ih nazad,majke im pričaju“ ja sam trpela pa možeš i ti“ i slično).

Nasilje u porodici ostavlja brojne posledice, kako kod onih koji su mu neposredno izloženi tako i onih koji su posmatrači, na psihičko i fizičko zdravlje. Većinom smo svesni  fizičkih povreda kako onih lako izlečivih tako i onih koje mogu imati dugoročne posledice. Međutim, psihičke posledice mogu biti teže i dugotrajnije od fizičkih povreda. Najčešće psihičke posledice kod žrtve su: napetost, nemir, osećaj straha (za sebe, svoj život, život dragih osoba), osećaj stida, osećaj krivice, gubitak samopouzdanja, nedostatak tolerancije i strpljenja, problem sa koncentracijom, depresija, suicidalne misli i dr. Važno je naglasiti i kako nema ispravnog ili pogrešnog načina reagovanja na nasilje. Svaka osoba reaguje na nasilje na svoj karakterističan način i kako god se osećala, ima pravo na to, to je za nju ispravno i normalno.

Nasilje u porodici je, kao i svaki drugi oblik nasilja, ozbiljan problem u društvu pred kojim niko od nas ne bi trebao da zatvara oči. Svako ima pravo da odrasta u porodici u kojoj nema pretnji, fizičkog, psihičkog i seksualnog zlostavljanja!

The post Nasilje u porodici appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Konflikti

(Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

Konflikti nastaju kao posledica činjenice da različiti ljudi (sa različitim interesima, potrebama i stavovima) žive zajedno, upućeni jedni na druge. Iako mnogi ljudi konflikte vide kao nešto negativno i nešto što se treba izbeći, oni su zapravo neizbežan deo svakodnevnog života. S obzirom da ne postoje dve osobe koje identično misle ili osećaju, različitosti, razmimoilaženja u mišljenju i konflikti predstavljaju neoizbežan deo svakog odnosa. Kroz konflikte, mi upoznajemo međusobne razlike i tragamo za načinima da se te razlike premoste. Ćutanje o stvarima koje nam smetaju samo da bi izbegli konflikt nije preporučljivo jer se onda nezadovoljstvo gomila, a problemi ostaju nerešeni.

Nije dakle, toliko važno da li se i koliko svađamo, već na koji način to činimo. To kako ćemo se ponašati u konfliktu i koliko ćemo biti skloni svađama uglavnom zavisi od vaspitanja i učenja po roditeljskom modelu, ali može biti bitno određeno i temperamentom odnosno time koliko brzo i lako planemo i koliko nam treba da se smirimo. Iako svi reagujemo različito, neke sličnosti postoje, pa se može pričati o tipičnoj dinamici konflikata, odnosno o tome kako se oni javljaju, kako eskaliraju i kako se na kraju umiruju ili rešavaju.

Prvi znaci konflikta obično su nelagodnost, tenzija, i želja da se susret sa drugom osobom izbegne. Ako do njega ipak dođe nastaju nesporazumi, optuživanja i tenzija. Takav sukob teži da se intenzivira što dovodi do dubljeg uverenja da je druga osoba “kriva za sve”, da sve što čini, radi namerno sa jasnim ciljem da nas ošteti i povredi. Polako dolazi do većeg udaljavanja od nje, a ponekad čak i do potpunog gubitka poverenja u tu osobu. Opažanje nje i celokupne situacije se iskrivljuje, a osnovni motiv za konflikt često postaje sekundaran. Najvažniji i osnovni cilj konflikta postaje odbrana i pobeda, dok druge alternative, poput kompromisa postaju neprihvatljive. Kao posledica svega ovoga strane u sukobu razvijaju osećaj ugroženosti i straha od gubitka integriteta i dostojanstva. Ovaj repertoar emocija doprinosi projektovanju sopstvenih strahova i negativnih očekivanja u drugog, selektivnosti u opažanju, kao i spremnosti za odbranu i napad. Drugi, postaje depersonalizovan (postaje “onaj”), što može dovesti do pada praga tolerancije za agresivne i moralno problematične postupke.

Proces eskalacije ulazi u završnu fazu onog momenta kada strane u sukobu shvate da trpe mnogo više nego što bi mogle da profitiraju od pobede. Dolazi do iscrpljenosti i pat pozicije koja se odlikuje time što obe strane žele razrešenje, ali ne znaju kako da do njega dođu. One bi ponudile “ruku pomirenja”, ali usled straha i nepoverenja u drugu osobu, najčeće oklevaju da to i učine. U ovoj fazi može doći do intenzivnog traženja kompromisa, koji bi označavao obostrani dobitak. Kompromis postaje moguć, ako akteri konflikta sučele svoje potrebe i interese, a ne svoje pozicije. Pozicija podrazumeva unapred uobličeno viđenje rešenja, te sučeljavanje dve pozicije može dovesti samo do jednostranog dobitka ili obostranog gubitka. Sučeljavanje njihovih potreba i interesa s druge strane, otvara šansu za dijalog i za obostrani dobitak. Neretko se dešava, da se pri tom otkrije da su različite potrebe aktera sasvim uklopive i da je zajedničko rešenje od početka bilo moguće. Stvaranje atmosfere za razgovor o potrebama, otvara mogućnosti za nalaženje novih rešenja i najčešće dovodi do konstruktivnog rešavanja konflikta.

Treba napomenuti da se gore opisana dinamika može videti u svim vrstama konflikata bez obzira na to da li je sukob nastao između grupa ili pojedinaca. Ipak, kod grupnih konflikata  opisana dinamika može imati i nešto drugačiji vid jer se u ceo proces mogu umetnuti i razne koalicije ili vođe. Svojim ponašanjem vođe mogu bitno uticati na članove grupe i na postizanje brzog i konstruktivnog rešenja. Ipak, ne sme se zaboraviti da oni mogu biti vođeni i sopstvenim interesima usled čega mogu svesno usporavati pronalaženje rešenja i namerno uticati na eskalaciju sukoba.

Gore opisane, destruktivne konflikte odlikuje visok stepen tenzije i negativnosti, agresivnost, vređanje, pretnje, prezir, sarkazam, cinizam i tome slično. Sve ove strategije spadaju u agresivno ponašanje, kojim pokušavamo da „nagazimo“ onoga sa kojim „igramo“ u konfliktu. Postoje i jednako destruktivne, a pasivne i prikrivene strategije, kojima ne gazimo otvoreno, već „podmećemo nogu“ da se drugi saplete. To su pasivno-agresivne strategije, u kojima nezadovoljstvo, agresivnost ili bes ne pokazujemo otvoreno, već kroz pasivan otpor, čineći ono što znamo da će drugu osobu da povredi ili iznervira. Tako na primer kasnimo, zaboravljamo ili odlažemo da uradimo važne stvari, izazivamo osećaj krivice i sl. U grupama, destruktivne konflikte odlikuje napregnuta i neprijatna atmosfera u kojoj se javljaju agresija i neprijateljstvo, često odbijanje tuđih predloga, nepriznavanje tuđih zasluga za rešavanje problema, borba za uticaj na donošenje odluka, kao i izbegavanje kontakata i zajedničke akcije. Ovakvi, destruktivni konflikti ometaju funkcionisanja grupe, a mogu imati i trajne negativne posledice, kao što su prekidi socijalnih odnosa i poremećaji kod osoba koje su u njih uključene. Kao reakcija na jak i destruktivan konflikt neretko se javljaju depresivne reakcije, strah, gubitak samopouzdanja, prolongirani bes, izolacija i sl. Ipak, iako posledice konflikta mogu biti veoma ozbiljne, ne treba zaboraviti da konflikti sami po sebi nisu negativni. Konflikti predstavljaju podsticaj za pozitivne promene, sprečavaju stagnaciju, dovode do uočavanja problema i podstiču nova rešenja. Oni donose krizu, ali i veću mogućnost za pronalazenje boljih i adekvatnijih oblika reagovanja.

Najbolju prevenciju destruktivnih konflikata predstavljaju dobre veštine komunikacije. Veoma je važno da pažljivo i aktivno slušamo ono što nam neko govori. To deluje jednostavno, ali često kada smo u konfliktu mi zapravo i ne slušamo drugu osobu ili je slušamo ne da bismo je zaista čuli, već da bi je „uhvatili u laži ili nedoslednosti“ i odmah prešli u kontranapad ili odbranu. Često paralelno radimo nešto drugo, upadamo u reč, hvatamo se za detalje, prevrćemo očima, podsmevamo se, mislimo o tome šta ćemo mi reći i sl. Sve ovo otežava slušanje i dalje intenzivira konflikt. Kada pažljivo čujemo ono što nam neko govori, važno je i da pokušamo da razumemo njegovu stranu priče. To ne znači da mi moramo da se složimo sa tim, već da razumemo kako sa njene strane situacija izgleda i šta je to što toj osobi zapravo smeta. U tom smislu jako je važno razvijati sposobnost empatije i tolerancije na drugačije stavove. Ljudi često kažu kako se osećaju i kako im je nešto delovalo, a onda druga osoba kaže „e nije tako“, što usmerava konflikt u pravcu prepucavanja („e jeste – e nije“) i udaljavanja od rešenja. Svako ima svoju perspektivu i jako je važno da razumemo kako ta perspekiva izgleda i zašto se neko oseća tako kako kaže da se oseća. U tom smislu korisno je postavljati pitanja i proveravati da li smo dobro razumeli, koristiti prepričavanje ili parafraziranje iznetog stava i sl. Veoma je važno i da naučimo kako da ono što nam smeta iznesemo na asertivan način, odnosno tako da jasno kažemo šta želimo bez napadanja druge osobe. Ovakav pristup podrazumeva svojevrstan rad na sebi, odnosno ulaganje napora da se razumeju i verbalizuju sopstvene potrebe, ali i kreiranje posebnog odnosa prema drugome uz razvijanje svesti o tome kako naše ponašanje utiče na tu osobu i na odnos u celini.

O konfliktima i medijaciji

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Bojana Anđelić  novinarka dnevnih novina Blic)

1. Možete li nam reći, na osnovu vaše prakse, zbog čega najčešće dolazi do konflikata i u kojim odnosima?

U praksi, ja sam se uglavnom susretala sa različitim vrstama porodičnih konflikata i to najviše sa konfliktima između partnera i  konfliktima između roditelja i adolescenata. Neki ljudi dolaze i zbog konflikata sa šefomi ili kolegama, a neki zato što izbegavaju konflikte pa dolaze u situaciju da budu iskorišteni ili potcenjeni.

Glavna pitanja u bračnom ili partnerskom konfliktu su: novac, roditeljstvo, seks, ljubomora, prevare, odnos sa primarnom porodicom (majkama i očevima) ili ostalom rodbinom i sl. Konflikti sa decom tj.adolescentima najčešće izbijaju oko školskih obaveza, sređivanje sobe, društva, momaka-devojaka, dužine izlazaka i drugih sloboda. Većina ovih konflikata izbija oko naizgled nebitnih stvari ili sitnica  iza kojih se zapravo kriju velike teme kao što su izbegavanje odgovornosti, nepokazivanje pažnje, nedostatak podrške ili poštovanja, nepoštovanje pravila i sl.

2. Šta su najveći okidači u svađama ? Koliko to zavisi od društvenog i socijalnog statusa? Ima li tu razlike ili su tome sklone sve kategorije ? Zašto su neki ljudi skloniji sukobima a neki ne? Od čega to zavisi?

Iskustvo pokazuje da svađe ne poznaju socio-ekonomske i kulturne razlike. One se dakle, dešavaju u svim kategorijama. Ponekad može delovati da su u nekim kategorijama konflikti ređi ili manje destruktivni, ali se često pokaže da je to samo privid, odnosno da su konflikti zapravo samo skriveniji.

Svaka osoba ima nešto što za nju predstavlja okidač na koji oseća kao da mora da reguje. Neko je tako preosetljiv na kritiku, neko na pretnje odbacivanjem ili odlaskom, neko na ignorisanje, neko na laž, kontrolu, dominantnost i sl. Ako se u komunikaciji pojavi nešto što predstavlja okidač, mi često reagujemo mnogo brže i mnogo intenzivnije, pa se u tim situacijama teže i kontrolišemo. Neki ljudi mogu suzbijati svoju reakciju kako bi izbegli da pokažu bes i uđu u konflikt. Oni popuštaju i spolja deluju mirno i kao da ih konflikt nije povukao, ali se zapravo često „jedu u sebi“, osećaju krivicu i sl. Neki ljudi izbegnu da otvoreno pokažu nezadovoljstvo i bes, ali onda pokazuju svoj bes i agresivnost kroz pasivan otpor (kašnjenje, zaboravljanje, stalne žalbe,  izazivanje osećaja krivice i sl.).

To kako ćemo se ponašati u konfliktu i koliko ćemo biti skloni svađama uglavnom zavisi od vaspitanja i učenja po roditeljskom modelu, ali može biti bitno određeno i temperamentom odnosno time koliko brzo i lako planemo i koliko nam treba da se smirimo. Neka istraživanja pokazuju da ponašanje u svađama može zavisiti i od pola, odnosno da postoje „muški“ i „ženski“ načini svađanja, mada su te razlike danas znatno manje izražene.

3. Koliko je medijacija uspešna u rešavanju konflikata?

Medijacija je jedan od najuspešnijih načina za rešavanje konflikata. O tome najbolje svedoči činjenica da u Americi manje od 10% sporova završi na sudu, dok se svi ostali uspešno reše medijacijom. Iskustvo nam pokazuje da se medijacija pokazala i kao veoma efikasna u rešavanju porodičnih, radnih i vršnjačkih konflikata. O tome koliko je medijacija moćan postupak govori i činjenica da se ona u svetu uspešno primenjuje i kako bi se ostvarila adekvatna komunikacija između zatvorenika i porodica njihovih žrtava.

4. Šta se medijacijom može rešavati i kako to ustvari izgleda?

Medijacija je pogodan način za rešavanje skoro svih tipova konflikata. Koristi se kako u rešavanju međunarodnih i sudskih sporova, tako i u rešavanju trgovinskih sporova i sukoba unutar porodice, škole i radne organizacije. Zavisno od toga gde se odvija, medijacija može imati različete forme. Ono što je uvek prisutno i što proističe iz same definicije medijacije je činjenica da je to proces pregovaranja uz pomoć treće neutralne strane koja olakšava suprotstavljenim stranama da unaprede komunikaciju i pronađu zajednički interes i  rešenje koje će ih zadovoljiti. Kako bi postupak bio što efikasniji i kako bi se stranke u sukobu osećale bezbedno, svaka medijacija kreće od uvođenja određenih pravila na koje svi učesnici moraju da se obavežu.

The post O konfliktima i medijaciji appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Jelena Milenković novinarka Blica)

1. Kako nezaposlenost supruga i njegovo odbijanje da u bilo čemu pomogne svojoj partnerki utiče na brak?

Istraživanja rađena u Americi pokazuju da je nezaposlenost jedan od bitnih faktora rizika za razvod braka, a da je rizik veći ukoliko je suprug taj koji je nezaposlen. Važno je ipak naglasiti da do ovakvog ishoda najčešće dolazi onda kada nezaposlenost pojača postojeće probleme i tenzije. Ukoliko je brak pre gubitka posla bio funkcionalan i stabilan, znatno su manje šanse da ga sama nezaposlenost ozbiljnije ugrozi.

2. Koliko takva situacija opterećuje ženu? Da li ona može da se izbori sa svim obavezama?

Ovakva situacija obično je stresna i opterećujuća i za partnera koji radi i za onoga koji nije zaposlen. Partner koji radi oseća pritisak jer je on taj koji mora da pokrije sve izdatke i zaradi za celu porodicu. Ukoliko je zaposleni partner žena, često se dešava da iako je ona ta koja radi, deca i kućni poslovi ostaju njena odgovornost. Ukoliko su u ovakvoj situaciji, žene se često žale da im dan izgleda tako što ustanu rano, spreme decu za školu, rade osam sati, odu u prodavnicu, donesu sve što treba, skuvaju ili postave ručak, srede sudove i kuću, pogledaju domaće zadatke spreme sve što treba za sutradan i onda odu na spavanje. One uspevaju sve da postignu, ali naravno da ih takav tempo opterećuje i da može dovesti do brojnih negativnih posledica kao što su: hroničan umor, pojačano nezadovoljstvo i bes na supruga zbog toga što ne pomaže, osećaj krivice zbog tog besa ili osećaja da joj briga o porodici teško pada, tuga zbog situacije u kojoj se našla i zbog nemanja vremena za sebe i tako dalje, i tako dalje. To bi bio teži scenario, lakše je ako postoji podela posla i ako nezaposleni suprug preuzme neki deo odgovornosti na sebe.

3. Koliko ta situacija može negativno da utiče i na pishičko stanje muškarca, da li nezaposlenost utiče i na bezvoljnost da pomogne u kućnim poslovima i sličnim obavezama?

Sve ovo, negativno se odražava i na muškarca. Pošto u većini kultura postoji očekivanje da će muškarac biti taj koji radi i izdržava porodicu, nezaposlenost se često doživljava kao lični neuspeh, pa nezaposleni muškarci neretko osećaju bes na sebe, stid i krivicu. Pored toga, često je i obezvređivanje sebe, kao i doživljaj bespomoćnosti i beznadežnosti. Sve to često prate usamljenost i nezadovoljstvo što su u kući, briga i anksiozost oko finansija i budućnosti, kao i depresivno raspoloženje i bes na okolnosti i svet u kome ne mogu da pronađu posao. Sve to može naravno uticati i na traženje posla, kao i na bezvoljnost da se pomaže u kućnim poslovim. Iako je dobro da se poslovi podele i da muškarac preuzme deo brige o deci i kući, za mnoge muškarce to je dodatni izvor stresa jer imaju osećaj da se time pretvaraju u domaćice i gube ulogu „muškarca u kući“.

4. Da li nekim muškarcima ta situacija može i da odgovara, u smislu rasterećenosti?

Ima muškaraca kojima odgovara ova situacija jer to znači da ne moraju ništa da rade i da imaju svo vreme ovoga sveta da se bave onim što njih zanima. Može im prijati i to što nemaju odgovornost. Mislim ipak, da je to znatno ređa situacije. Ponekad, deluje kao da nam nešto odgovara zato što imamo „masku“ kojom krijemo koliko nas to zapravo boli. Nekada se i zatrpavamo aktivnostima (npr. sedimo satima za kompjuterom) kako bi pobegli od negativnih misli i osećanja.

5. Kako da supruga uvede muža u svet nekih obaveza, pa bile one i kućni poslovi?

Često se dešava da se nezadovoljstvo iskazuje kritikovanjem ili „zvocanjem“. To retko dovede do rezultata, mnogo je bolje ako se partneri dogovore oko podele obaveza i napravi spisak stvari koje pratner treba da uradi. Ponekad jer potrebno razmišljati i o motivaciji, primetiti i pohvaliti napretke i sl.

6. Kako je najbolje da žena pomogne svom partneru, razumevanjem ili možda ultimatumom da mora da uradi nešto? Šta biste vi preporučili parovima?

Svakako je važno da postoji komunikacija i razumevanje kako se koji partner oseća. Ultimatum ima smisla samo ako smo sigurni da je u osnovi problem granica ili  pozicija tipa „što ja, kad možeš sve ti“. U drugim slučajevima, on bi mogao da predstavlja dodatno opterećenje i za partnere i za sam odnos.

Važno je da svaki partner kaže kako se oseća bez okrivljivanja i bez napadanja. Važno je i da pokuša da razume kako je to biti u koži onog drugog i šta je to što je problem njemu ili njoj. Koliko je važno da se priča o tome, toliko je važno i da nezaposlenost ne postane jedino o čemu se priča. Veoma je dobro ako partneri i porodica uspeju da održe navike, rituale, i sve drugo što je bilo dobro.

Pošto stres utiče i na telo, važno je da partneri brinu o sebi, da se viđaju sa prijateljima, odmaraju, vežbaju i razvijaju dodatne strategije nošenja sa stresom. Iako je to u ovim situacijama teško, veoma je važno negovati nadu i optimizam.

Nezaposlenost izaziva stres i krizu i kod pojedinaca i u porodičnom sistemu. Krize jest teške, ali su uvek i šansa da ojačemo i da napravimo korak dalje u razvoju. Partner, bračni i porodični život mogu biti izvor dodatne tenzije, ali i resurs koji daje snagu i podršku da se sa teškoćom izađe na kraj. Poenta je raditi na tome da kriza postane šansa, a brak izvor snage. Ukoliko se dešava suprotno, ukoliko su emocije intenzivne, a koniflikti destruktivni korisno je i dobro potražiti pomoć sa strane.

The post Kada je suprug nezaposlen appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Suzana Bijelić novinarka Večernjih Novosti)

1. Koliko vremena je, u proseku, potrebno da bismo se oporavili od gubitka bliske osobe?
Brzina oporavka nakon gubitka zavisi od toga ko je bila osoba koju smo izgubili (njenog uzrasta i uloge, stepen bliskosti sa njom i sl.) i da li je taj gubitak bio očekivan ili ne. Oporavak zavisi i od osobina ličnosti, načina suočavanja sa stresom i krizama, podrškom koju osoba dobija od okoline, ranijih gubitaka i stresovima koji se dešavaju u isto vreme kada i gubitak. S obzirom da je kombinacija ovih faktora različita kod svake osobe i proces oporavka nakon gubitka odvija se i traje različito. Važno je da napomenemo da proces oporavka ne znači nužno i kraj tugovanja. Kod većine ljudi godišnjice smrti, bitni datumi, praznici i drugi podsetnici na osobu koju smo izgubili, oživljavaju doživljaj gubitka i godinama nakon njega.

2. Jedno istraživanje je pokazalo da oporavak od razvoda traje 18 meseci. Koliko u tome ima istine?
Istraživanja pokazuju da je posle razvoda potrebno najmanje dve godine da se porodica prilagodi novoj strukturi i krene u sledeću fazu životnog ciklusa. Neki istraživači smatraju da oporavak od razvoda može trajati i duže, odnosno da je potrebno između dve i četiri godine da neko pređe put od donošenja odluke o razvodu do psihičkog razvoda i pune stabilnosti na emocionalnom, roditeljskom, ekonomskom i socijalnom planu.

3. Postoji „sindrom slomljenog srca“. Smatrate li i vi da osobe mogu da umru zbog slomljenog srca tokom rane faze tugovanja za partnerom?
Devedesetih godina, japanski naučnici su otkrili da „sindrom slomljenog srca“ zaista postoji. Dešava se da ljudi koji imaju zdravo srce, reaguju na iznenadan emocionalni stres sa simptomima sličnim srčanom udaru. I pored sličnih simptoma, tu se ipak, ne radi o srčanom udaru, već o privremenoj slabosti srčanog mišića, koja uz adekvatnu terapiju prolazi brzo i bez posledica. Postoje naravno i primeri da udovac ili udovica umru ubrzo nakon smrti svog dugogodišnjeg supružnika. Dešava se i da neočekivani događaji, poput iznenadne smrti bliske osobe, izazovu srčani udar ili aritmije opasne po život. Ovo se dešava, ali uglavnom kod ljudi koji su već imali neke srčane tegobe.

4. Šta teže pada, kada neko umre pa znamo da ga više nikada nećemo videti ili kada znamo da je neko tu, ali da više nismo sa njim, odnosno da je tuđi a ne naš?
Kada osoba umre, umire i nada da će odnos sa njom biti ponovo moguć, u tom smislu, svakako je teže kada osobe više nema. Ipak, nekim ljudima može biti teže da znaju da je osoba „živa, a tuđa“. Bračna i porodična psihoterapeutkinja Florens Kaslov kaže da je smrt bračnog druga, u mnogim pogledima lakše ožaliti nego razvod. Ona kaže da u smrti postoji konačnost koja se može proraditi kroz proces tugovanja, dok kod „smrti braka“ partneri ostaju u vezi preko dece(koja mogu čeznuti za ponovnim ujedinjavanjem porodice), preko finansija ili zajedničkih prijatelja. Ovakav, produženi kontakt može podgrevati fantaziju „da će biti kao što je nekada bilo“, ometati suočavanje sa gubitkom i završavanje procesa tugovanja. Iskustvo govori da porodice u kojima nisu razrešena emocionalna pitanja oko razvoda mogu ostati emocionalno „zaglavljene“ godinama, a nekada i generacijama.

5. Na skali patnji za dragim osobama, koje mesto zauzima ono kada izgubimo najboljeg prijatelja, odnosno posvađamo se sa njim?
Istraživanje rađeno u našoj zemlji pokazuje da se na listi 72 najstresnija životna događaja, smrt bliskog prijatelja nalazi na 10. mestu. Razdvajanje od bliskog prijatelja zauzima 46.mesto, dok se nesporazumi sa drugovima i prijateljima nalaze na 64. mestu. Svi ovi događaji su rangirani po tome koliko oni generalno gledano, uznemiruju ljude i „izbacuju ih iz ravnoteže“. Sigurno je ipak da postoje i ljudi koje će gubitak prijatelja toliko uznemiriti, da će to za njih biti jedan od najstresnijih životnih događaja.

6. Postoje li neke ustanovljene faze patnje i tugovanja?
Uglavnom se govori o četiri stadijuma i faze tugovanja: fazi obamrlosti, šoka i neverice; fazi čežnje i protesta; fazi očaja i fazi oporavka. Pošto se ovaj proces ne odigrava kod svih ljudi na isti način (stadijumi se preklapaju, izostaju ili idu drugim redosledom), danas se ređe govori o fazama, a više o zadacima u procesu tugovanja. Za razliku od faza koje impliciraju određenu pasivnost i nešto što „samo treba da prođe“, zadaci impliciraju da osoba može (i mora) i sama nešto da preduzme. To daje određeni osećaj nade i moći, što je značajan protivotrov za doživljaj gubitka kontrole i bespomoćnosti. Smatra se da postoje četiri zadatka, čije je izvršavanje preduslov za završavanje procesa tugovanje. Prvi zadatak je prihvatiti stvarnost, značenje i neopozivost gubitka na intelektualnom i emocionalnom nivou. Drugi je proraditi bol zbog gubitka dok je treći prilagođavanje životu bez te osobe. Poslednji zadatak se odnosi na preusmeravanje emocionalne energije u nove odnose i nastavljanje sa životom.

7. Koliko nas to promeni?
Svaki gubitak promeni i naš unutrašnji i spoljašnji svet. Kada nekoga izgubimo, moramo da se prilagodimo životu bez te osobe i da preuzmemo na sebe neke od njenih uloga. Na unutrašnjem planu, gubitak utiče na viđenje sebe jer otvara pitanje, „Ko sam ja sada i kako ću sada bez te osobe“. Često, gubitak provocira i doživljaj da nemamo kontrolu nad onim što se događa, pa samim tim i osećaj bespomoćnosti i neadekvatnosti. Ovakvi osećaji kao i doživljaj odnosno činjenica da smo napušteni može ugroziti i naše samopouzdanje i samopoštovanje. Pored toga što menja naš spoljašnji i unutrašnji život, gubitak utiče i na naša verovanja, životne vrednosti i pretpostavke o pravednosti, sudbini, Bogu i sl. Nakon gubitka, ljudi mogu prestati da veruju u Boga ili u to da život ima smisla. Neki ljudi, počnu da preispituju i sopstvenu vrednost pitajući se da li ih je zadesila neka kazna ili se loše stvari mogu događati i dobrim ljudima. Pošto su ova pitanja, uglavnom bez „pravog“ odgovora, problem postaje ne kako pronaći odgovor već kako živeti bez njega. Ne sme se ipak zaboraviti da gubitak, kao i svaka druga kriza, predstavlja ne samo opasnost već i šansu da nešto naučimo. Mnogi ljudi izlaze iz ovih situacija jači i spremniji da se izbore sa budućim izazovima.

8. Koje tuge su najveće?
Na skali stresnih životnih događaja, najveći stres i životnu promenu izaziva smrt deteta. Slede smrt bračnog druga, pa smrt bliskog člana porodice. Odmah posle toga slede razvod i smrt bliskog prijatelja. Pored emocionalnih gubitaka, veoma visoko na ovoj skali nalaze se i događaji u vezi sa gubitkom imovine ili posla, kao gubitak zdravlja i fizičkog integriteta (bolest, invaliditet i sl.). Iako su ovo generalno gledano najstresniji životni događaji, to koje će tuge biti najveće, zavisiće od niza faktora, pa će se i razlikovati od osobe do osobe.

9. Kako utešiti nekoga kome se ceo svet srušio zbog smrti ili gubitka bliske osobe, pogotovo ako se povukao u sebe?
Veoma je važno da se sa pažnjom, osetljivošću i osećajem za trenutak inicira otvoren razgovor o gubitku. Ukoliko toj osobi ne prija razgovor, može se tragati za drugim, neverbalnim ili manje direktnim načinima da se pokrenu sećanja i ispolji bol. U tom smislu pomažu i razne ceremonije, albumi ili slike sećanja, crtanje ili pisanje o tome i sl. Mnogim ljudima koristi da čuju da je to kroz šta prolaze normalna reakcija na jednu tešku, a često i „nenormalnu situaciju“. Treba im dati vremena i ne požurivati ih da se što pre oporave. Ono što uglavnom ne pomaže i što ljudima koji pate često i smeta jeste davanje saveta i fraze tipa: „Život ide dalje; „To će uskoro proći“; „Znam kako se osećate i sl.“. Umesto da ih skrećemo sa bola ili teme korisnije je dati neverbalnu podršku (kroz dodir ili zagrljaj), pa i priznati da ne znamo šta da kažemo. Ako osoba nastavi da se povlači u sebe i da izbegava suočavanje sa gubitkom, trebalo bi konsultovati stručnjaka, jer inhibirano ili odloženo tugovanje može predstavljati pretnju za fizičko i mentalno zdravlje.

10. Šta je znak za uzbunu da je neko „preterao“ u tugovanju?
Preterano tugovanje je ono koje uključuje niz psihijatrijskih simptoma(kliničku depresiju,anksioznost, fobije, posttraumatski stresni poremećaj i sl.). Pored prevelikog intenziteta,tugovanje može biti preterano i u smislu trajanja. Ovo hronično tugovanje odlikuje ѕe time što se osoba koja tuguje ne vraća u normalno funkcionisanje, već ostaje fokusirana na gubitak koji kao da postaje „način života“. Važno je znati da postoje i oblici žalovanja koji su teško prepoznatljivi, a češće opasniji i od hroničnog i od preteranog tugovanja. U ove oblike spadaju inhibirano i prikriveno tugovanje, koji se odlikuju time da ni duže vreme nakon gubitka, nema znakova niti stadijuma normalnog tugovanja. Osoba se tako može ponašati kao da se gubitak nije ni desio ili može pokazivati neuobičajene fizičke simptome i ponašanja (npr. preterani rad, svadljivost i sl.), neprepoznajući da su ti problemi povezani sa gubitkom odnosno njegovim negiranjem. Pored toga što predstavljaju opasnost po zdravlje, negiranje gubitka i blokirano žalovanje onemogućavaju adaptaciju na gubitak pa ostavljaju osobu i njenu porodicu ranjivijom i na buduće gubitke i stresove.

11. Šta se pokazalo kao dobar oproban recept u takvim situacijama, kakav model ponašanja da bismo se što pre oporavili treba primeniti kada izgubimo nekoga?
Važno je znati da je ovo dugotrajan i bolan proces, čiji vrhunac najčešće ne doseže stanje pre gubitka. Pored toga proces oporavka nikada nije linearan, što znači da su dobri i loši dani neizbežni i da često idemo po principu „dva koraka napred, jedan nazad“. Zato, ne treba osećati strah, bes ili krivicu kada primetimo da nam ne ide onako kako smi mi ili drugi zamislili da treba. Važno je dati sebi vremena i proći kroz sve segmente i zadatke i to bez požurivanja da sve „što pre zaboravimo ili ostavimo iza sebe“. Veoma je važno i da se pri tom održava nada i optimizam da će biti bolje. Ljude često uplaši trajnost i intenzitet emocija koje osećaju, pa brinu da li je to normalno ili besne na sebe što su „toliko slabi“. Iskustvo pokazuje da je u ovim situacijama jako korisno da se ljudi upoznaju sa uobičajenim reakcijama na gubitak i sa činjenicom da su teške situacije i raznolike emocije ne samo normalne već i očekivane. Treba da dozvolimo sebi da osetimo sve te emocije, ali i da napravimo neki balans između bolnih i pozitivnih odnosno opuštajućih sadržaja. Pored toga, veoma je važno i da osoba ne prolazi kroz sve to sama, već da pronađe adekvatnu podršku i nekoga sa kim će pričati, plakati, pa i nasmešiti se.

12. Da li je precenjena tvrdnja da vreme leči sve?
Brojne studije pokazuju da je s vremenom lakše i da je prilagođavanje gubitku bolje, srazmerno vremenu koje je prošlo. Ipak, teško da samo vreme može da bude lekovito. Ima dosta ljudi koji ni godinama kasnije, nisu uspeli da prežale gubitak i nastave sa životom, pa izgleda kao da je vreme stalo. Ima i ljudi koji misle da su prevazišli gubitak samo zato što su nastavili dalje (ušli u novi brak, ostali aktivni i sl.), iako su emotivno zapravo i dalje blokirani i vezani za momenat kada se gubitak desio. Suština je da ukoliko osoba ne završava zadatke iz procesa tugovanja, ona neće moći da prolazi kroz faze oporavka, pa će i proces prilagođavanja gubitku biti blokiran i nepotpun.

The post O gubitku bliske osobe appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Bojana Anđelić  novinarka dnevnih novina Blic)

1. Možete li nam reći, na osnovu vaše prakse, zbog čega najčešće dolazi do konflikata i u kojim odnosima?

U praksi, ja sam se uglavnom susretala sa različitim vrstama porodičnih konflikata i to najviše sa konfliktima između partnera i  konfliktima između roditelja i adolescenata. Neki ljudi dolaze i zbog konflikata sa šefomi ili kolegama, a neki zato što izbegavaju konflikte pa dolaze u situaciju da budu iskorišteni ili potcenjeni.
Glavna pitanja u bračnom ili partnerskom konfliktu su: novac, roditeljstvo, seks, ljubomora, prevare, odnos sa primarnom porodicom (majkama i očevima) ili ostalom rodbinom i sl. Konflikti sa decom tj. adolescentima najčešće izbijaju oko školskih obaveza, sređivanje sobe, društva, momaka-devojaka, dužine izlazaka i drugih sloboda. Većina ovih konflikata izbija oko naizgled nebitnih stvari ili sitnica  iza kojih se zapravo kriju velike teme kao što su izbegavanje odgovornosti, nepokazivanje pažnje, nedostatak podrške ili poštovanja, nepoštovanje pravila i sl.

2.Šta su najveći okidači u svađama ? Koliko to zavisi od društvenog i socijalnog statusa? Ima li tu razlike ili su tome sklone sve kategorije ? Zašto su neki ljudi skloniji sukobima a neki ne? Od čega to zavisi?

Iskustvo pokazuje da svađe ne poznaju socio-ekonomske i kulturne razlike. One se dakle, dešavaju u svim kategorijama. Ponekad može delovati da su u nekim kategorijama konflikti ređi ili manje destruktivni, ali se često pokaže da je to samo privid, odnosno da su konflikti zapravo samo skriveniji.
Svaka osoba ima nešto što za nju predstavlja okidač na koji oseća kao da mora da reguje. Neko je tako preosetljiv na kritiku, neko na pretnje odbacivanjem ili odlaskom, neko na ignorisanje, neko na laž, kontrolu, dominantnost i sl. Ako se u komunikaciji pojavi nešto što predstavlja okidač, mi često reagujemo mnogo brže i mnogo intenzivnije, pa se u tim situacijama teže i kontrolišemo. Neki ljudi mogu suzbijati svoju reakciju kako bi izbegli da pokažu bes i uđu u konflikt. Oni popuštaju i spolja deluju mirno i kao da ih konflikt nije povukao, ali se zapravo često „jedu u sebi“, osećaju krivicu i sl. Neki ljudi izbegnu da otvoreno pokažu nezadovoljstvo i bes, ali onda pokazuju svoj bes i agresivnost kroz pasivan otpor (kašnjenje, zaboravljanje, stalne žalbe,  izazivanje osećaja krivice i sl.).
To kako ćemo se ponašati u konfliktu i koliko ćemo biti skloni svađama uglavnom zavisi od vaspitanja i učenja po roditeljskom modelu, ali može biti bitno određeno i temperamentom odnosno time koliko brzo i lako planemo i koliko nam treba da se smirimo. Neka istraživanja pokazuju da ponašanje u svađama može zavisiti i od pola, odnosno da postoje „muški“ i „ženski“ načini svađanja, mada su te razlike danas znatno manje izražene.

3.Možete li da nam date preporuku( nekoliko saveta) kako izbeći konflikt? Na koji način, postoje li neka osnovna pravila?

Iako mnogi ljudi konflikte vide kao nešto negativno i nešto što se treba izbeći, oni su zapravo neizbežan deo svakodnevnog života. S obzirom da ne postoje dve osobe koje identično misle ili osećaju, različitosti, razmimoilaženja u mišljenju i konflikti predstavljaju neoizbežan deo svakog odnosa. Kroz konflikte, mi upoznajemo međusobne razlike i tragamo za načinima da se te razlike premoste. Ćutanje o stvarima koje nam smetaju samo da bi izbegli konflikt nije preporučljivo jer se onda nezadovoljstvo gomila, a problemi ostaju nerešeni.  Dakle, nije poenta da konflikte izbegnemo, već da se ponašamo tako da oni budu konstruktivni i da ponude mogućnost da se čujemo, da zajedno pronađemo bolja rešenja i tako unapredimo odnos. Iskustvo kaže da nije važno koliko se, već kako svađamo.

Tako, najbolju prevenciju destruktivnih konflikata predstavljaju dobre veštine komunikacije. Veoma je važno da pažljivo i aktivno slušamo ono što nam neko govori. To deluje jednostavno, ali često kada smo u konfliktu mi zapravo i ne slušamo drugu osobu ili je slušamo ne da bismo je zaista čuli, već da bi je „uhvatili u laži ili nedoslednosti“ i odmah prešli u kontranapad ili odbranu. Često paralelno radimo nešto drugo, upadamo u reč, hvatamo se za detalje, prevrćemo očima, podsmevamo se, mislimo o tome šta ćemo mi reći i sl. Sve ovo otežava slušanje i dalje intenzivira konflikt. Kada pažljivo čujemo ono što nam neko govori, važno je i da pokušamo da razumemo njegovu stranu priče. To ne znači da mi moramo da se složimo sa tim, već da razumemo kako sa nejgove strane situacija izgleda i šta je to što toj osobi zapravo smeta. U tom smislu jako je važno razvijati sposobnost empatije i tolerancije na drugačije stavove ili pogled. Ljudi često kažu kako se osećaju i kako im je nešto delovalo, a onda druga osoba kaže „e nije tako“, što usmerava konflikt u pravcu prepucavanja („e jeste – e nije“) i udaljavanja od rešenja. Svako ima svoju perspektivu i jako je važno da razumemo kako ta perspekiva izgleda i zašto se neko oseća tako kako kaže da se oseća. U tom smislu korisno je postavljati pitanja i proveravati da li smo dobro razumeli, koristiti prepričavanje ili parafraziranje iznetog stava i sl. Veoma je važno i da naučimo kako da ono to nam smeta iznesemo na asertivan način, odnosno tako da jasno kažemo šta nam smeta ali bez napadanja druge osobe.

4.Koliko je medijacija uspešna u rešavanju konflikata?

Medijacija je jedan od najuspešnijih načina za rešavanje konflikata. O tome najbolje svedoči činjenica da u Americi manje od 10% sporova završi na sudu, dok se svi ostali uspešno reše medijacijom. Iskustvo nam pokazuje da se medijacija pokazala i kao veoma efikasna u rešavanju porodičnih, radnih i vršnjačkih konflikata. O tome koliko je medijacija moćan postupak govori i činjenica da se ona u svetu uspešno primenjuje i kako bi se ostvarila adekvatna komunikacija između zatvorenika i porodica njihovih žrtava.

5.Šta se medijacijom može rešavati i kako to ustvari izgleda?

Medijacija je pogodan način za rešavanje skoro svih tipova konflikata. Koristi se kako u rešavanju međunarodnih i sudskih sporova, tako i u rešavanju trgovinskih sporova i sukoba unutar porodice, škole i radne organizacije. Zavisno od toga gde se odvija, medijacija može imati različete forme. Ono što je uvek prisutno i što proističe iz same definicije medijacije je činjenica da je to proces pregovaranja uz pomoć treće neutralne strane koja olakšava suprotstavljenim stranama da unaprede komunikaciju i pronađu zajednički interes i  rešenje koje će ih zadovoljiti. Kako bi postupak bio što efikasniji i kako bi se stranke u sukobu osećale bezbedno, svaka medijacija kreće od uvođenja određenih pravila na koje svi učesnici moraju da se obavežu.

The post O konfliktima appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.