Traženje komplimenata i pohvale

Intervju koji je novinarka  Jelena Bošković vodila sa dr Tijanom Mirović, a koji je objavljen u listu BAZAR 24.03.2017.

  1. Zašto ljudi traže komplimente ili kako bi Englezi rekli pecaju komplimente?

Većini ljudi prija kada dobiju kompliment. U tom smislu nije neobično da ga ponekad i sami zatražimo. Najčešće, ćemo to činiti onda kada osetimo da bi nam značilo da drugi primete i pohvale nešto što je kod nas dobro i lepo. U tom smislu „pecanje komplimenata“ može da se shvati i kao vid komunikacije u kojoj jedna osoba drugoj iskazuje potrebu za priznanjem i pohvalom.  Ima ipak i onih koji smatraju da je „pecanje komplimenata“ odraz nesigurnosti, pa čak i manipulacije.

  1. Da li potreba za priznanjem i potvrdom drugih osoba ima veze sa ličnom nesigurnošću?

Potreba za priznanjem i potvrdom najčešće se povezuje upravo sa nesigurnošću, koja može da bude odraz pojedinih osobina ličnosti, ali i znak nesigurnosti u odnosu sa osobom od koje tražimo potvrdu. To praktično znači da traženje potvrde i priznanja može da bude znak neke generalizovane neisigurnosti i slabog samopoštovanja, ili znak da se u tom konkretnom odnosu osećamo nesigurno i nedovoljno podržano.

  1. U kojim životnim dobima je uobičajena ova pojava? Da li postoji uslovno rečeno neka starosna granica za traženje komplimenata?

Traženje komplimenata postoji u svim generacijama. Znamo da i mala deca i odrasli, pa i bake i deke, često traže da pohvalimo nešto što su rekli, uradili, napravili, obukli, skuvali i sl. U tom smislu starosne granice nema. Ipak, razvojno gledano, nama je mišljenje, odnosno procena drugih najvažnija tokom adolescencije. Tada formiramo sopstveni identitet, pa se i tražimo, preispitujemo, poistovećujemo i poredimo sa drugima. Slika o sebi nam još uvek nije stabilna, pa se dešava sledeće: ukoliko nas drugi prihvataju i hvale, osećamo se dobro i vredno, ukoliko nas pak odbacuju ili kritikuju i ismevaju, onda i mi sebe počinjemo da vidimo kao loše i manje vredne. Tako, u adolescenciji zadobijanje priznanja i potvrde drugih postaje ključna stvar. Formiranjem sopstvenog identiteta, naša slika o sebi i prihvatanje sebe postaje značajno manje uslovljena time šta drugi misle.

  1. Obično se vezuje za žene, koje vole da dobijaju komplimente. Da li i muškarci pecaju komplimente?

Iz iskustva znamo da i muškarci „pecaju komplimente“ i traže potvrdu i priznanje. Čak iako to direktno ne kažu, ova tendencija može biti skriveni motor iza preteranog fokusa na zadobijanje statusa, novca, uspeha i sl.

  1. Kada stalno tražimo potvrdu od drugih da bi se osećali vredno i srećno, da li pritiskamo svoju porodicu, prijatelje ili kolege?

Najčešće pritiskamo one čije nam je mišljenje važno ili one od kojih nam je potrebno da dobijemo kompliment i potvrdu. To su obično ljudi koji su nam bliski i značajni, dakle, partneri, porodica, prijatelji, pa i kolege.

  1. Kako ljudi koji stalno traže potvrdu od drugih, da prestanu to da rade?

Postoji nekoliko stvari koje mogu da pomognu. Prvo, veoma je važno da se radi na tzv. bezuslovnom samoprihvatanju, odnosno na razvijanju mogućnosti da sebe prihvatamo i vrednujemo i onda kada ne dobijamo potvrdu od drugih, što naravno podrazumeva i kontinuirani rad na povećanju samopouzdanja i samopoštovanja. Takođe je važno i da uvudimo da „pecanje komplimenata“ može da izazove suprotan rezultat od onoga koji očekujemo. Traženjem komplimenata, mi tražimo pažnju i podršku, ali neretko dobijamo upravo suprotno – da nas drugi procene kao nesigurne i zahtevne pa čak i kao sebične i manipulativne.

  1. Kako se u psihoterapiji određuje ovaj fenomen?

U psihoterapiji se na ovaj fenomen najčešće gleda kao na posledicu uverenja da naša lična vrednost zavisi od mišljenja i reakcija drugih.  Samim tim, u pokušaju da zadobiju potvrdu i divljenje drugih, ovi ljudi stavljaju preteran fokus na status, izgled, uspeh i druga sredstva za zadobijanje podrške, divljenja ili pažnje.

Psihoterapija uzima u obzir i kako ovaj fenomen nastaje, odnosno šta je to što može da podstakne da vrednovanje sebe uslovimo vrednovanjem od strane drugih. Neka istraživanja pokazuju da će ovaj fenomen biti češći ako dete raste u porodici u kojoj je prihvaćeno i vrdnovamo samo onda kada je dobro ili uspešno. Važan faktor može biti i učenje po modelu od hvalisavih roditelja ili roditelja koji stavljaju akcenat na status, poznanstva sa „važnim“ ličnostima, izgled, slavu ili priznanje, a znatno manje na ono što je „unutra”.

  1. Šta govori o sebi osoba koja sebe svesno omalovažava, da bi je drugi razuverili da to nije tako?

Ovakvo ponašanje može da pošalje poruku da nevrednujemo sebe, da smo nesigurni i da su nam komplimenti i razuveravanje od strane drugih neophodni. Pošto nam je mišljenje tih drugih važno, neizostavno šaljemo poruku i da su nam ti drugi važni, pa čak i neophodni. S druge strane, postoje i teorije koje kažu da je omalovažavanje sebe vid manipulacije slabošću, odnosno da time želimo da „nateramo“ druge da se „sažale“, zaštite nas i daju nam ono što želimo. Ponekad ljudi omalovažavaju sebe tako što glasno potcenjuju nešto što im je zapravo jača strana. Na taj način oni skreću pažnju na tu svoju vrlinu indirektno pozivajući druge da je primete i uvaže.

Ocenite članak
[Total: 6 Average: 5]