O gubitku bliske osobe

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Suzana Bijelić novinarka Večernjih Novosti)

1. Koliko vremena je, u proseku, potrebno da bismo se oporavili od gubitka bliske osobe?
Brzina oporavka nakon gubitka zavisi od toga ko je bila osoba koju smo izgubili (njenog uzrasta i uloge, stepen bliskosti sa njom i sl.) i da li je taj gubitak bio očekivan ili ne. Oporavak zavisi i od osobina ličnosti, načina suočavanja sa stresom i krizama, podrškom koju osoba dobija od okoline, ranijih gubitaka i stresovima koji se dešavaju u isto vreme kada i gubitak. S obzirom da je kombinacija ovih faktora različita kod svake osobe i proces oporavka nakon gubitka odvija se i traje različito. Važno je da napomenemo da proces oporavka ne znači nužno i kraj tugovanja. Kod većine ljudi godišnjice smrti, bitni datumi, praznici i drugi podsetnici na osobu koju smo izgubili, oživljavaju doživljaj gubitka i godinama nakon njega.

gubitak bliske osobe

2. Jedno istraživanje je pokazalo da oporavak od razvoda traje 18 meseci. Koliko u tome ima istine?
Istraživanja pokazuju da je posle razvoda potrebno najmanje dve godine da se porodica prilagodi novoj strukturi i krene u sledeću fazu životnog ciklusa. Neki istraživači smatraju da oporavak od razvoda može trajati i duže, odnosno da je potrebno između dve i četiri godine da neko pređe put od donošenja odluke o razvodu do psihičkog razvoda i pune stabilnosti na emocionalnom, roditeljskom, ekonomskom i socijalnom planu.

3. Postoji „sindrom slomljenog srca“. Smatrate li i vi da osobe mogu da umru zbog slomljenog srca tokom rane faze tugovanja za partnerom?
Devedesetih godina, japanski naučnici su otkrili da „sindrom slomljenog srca“ zaista postoji. Dešava se da ljudi koji imaju zdravo srce, reaguju na iznenadan emocionalni stres sa simptomima sličnim srčanom udaru. I pored sličnih simptoma, tu se ipak, ne radi o srčanom udaru, već o privremenoj slabosti srčanog mišića, koja uz adekvatnu terapiju prolazi brzo i bez posledica. Postoje naravno i primeri da udovac ili udovica umru ubrzo nakon smrti svog dugogodišnjeg supružnika. Dešava se i da neočekivani događaji, poput iznenadne smrti bliske osobe, izazovu srčani udar ili aritmije opasne po život. Ovo se dešava, ali uglavnom kod ljudi koji su već imali neke srčane tegobe.

4. Šta teže pada, kada neko umre pa znamo da ga više nikada nećemo videti ili kada znamo da je neko tu, ali da više nismo sa njim, odnosno da je tuđi a ne naš?
Kada osoba umre, umire i nada da će odnos sa njom biti ponovo moguć, u tom smislu, svakako je teže kada osobe više nema. Ipak, nekim ljudima može biti teže da znaju da je osoba „živa, a tuđa“. Bračna i porodična psihoterapeutkinja Florens Kaslov kaže da je smrt bračnog druga, u mnogim pogledima lakše ožaliti nego razvod. Ona kaže da u smrti postoji konačnost koja se može proraditi kroz proces tugovanja, dok kod „smrti braka“ partneri ostaju u vezi preko dece(koja mogu čeznuti za ponovnim ujedinjavanjem porodice), preko finansija ili zajedničkih prijatelja. Ovakav, produženi kontakt može podgrevati fantaziju „da će biti kao što je nekada bilo“, ometati suočavanje sa gubitkom i završavanje procesa tugovanja. Iskustvo govori da porodice u kojima nisu razrešena emocionalna pitanja oko razvoda mogu ostati emocionalno „zaglavljene“ godinama, a nekada i generacijama.

5. Na skali patnji za dragim osobama, koje mesto zauzima ono kada izgubimo najboljeg prijatelja, odnosno posvađamo se sa njim?
Istraživanje rađeno u našoj zemlji pokazuje da se na listi 72 najstresnija životna događaja, smrt bliskog prijatelja nalazi na 10. mestu. Razdvajanje od bliskog prijatelja zauzima 46.mesto, dok se nesporazumi sa drugovima i prijateljima nalaze na 64. mestu. Svi ovi događaji su rangirani po tome koliko oni generalno gledano, uznemiruju ljude i „izbacuju ih iz ravnoteže“. Sigurno je ipak da postoje i ljudi koje će gubitak prijatelja toliko uznemiriti, da će to za njih biti jedan od najstresnijih životnih događaja.

6. Postoje li neke ustanovljene faze patnje i tugovanja?
Uglavnom se govori o četiri stadijuma i faze tugovanja: fazi obamrlosti, šoka i neverice; fazi čežnje i protesta; fazi očaja i fazi oporavka. Pošto se ovaj proces ne odigrava kod svih ljudi na isti način (stadijumi se preklapaju, izostaju ili idu drugim redosledom), danas se ređe govori o fazama, a više o zadacima u procesu tugovanja. Za razliku od faza koje impliciraju određenu pasivnost i nešto što „samo treba da prođe“, zadaci impliciraju da osoba može (i mora) i sama nešto da preduzme. To daje određeni osećaj nade i moći, što je značajan protivotrov za doživljaj gubitka kontrole i bespomoćnosti. Smatra se da postoje četiri zadatka, čije je izvršavanje preduslov za završavanje procesa tugovanje. Prvi zadatak je prihvatiti stvarnost, značenje i neopozivost gubitka na intelektualnom i emocionalnom nivou. Drugi je proraditi bol zbog gubitka dok je treći prilagođavanje životu bez te osobe. Poslednji zadatak se odnosi na preusmeravanje emocionalne energije u nove odnose i nastavljanje sa životom.

7. Koliko nas to promeni?
Svaki gubitak promeni i naš unutrašnji i spoljašnji svet. Kada nekoga izgubimo, moramo da se prilagodimo životu bez te osobe i da preuzmemo na sebe neke od njenih uloga. Na unutrašnjem planu, gubitak utiče na viđenje sebe jer otvara pitanje, „Ko sam ja sada i kako ću sada bez te osobe“. Često, gubitak provocira i doživljaj da nemamo kontrolu nad onim što se događa, pa samim tim i osećaj bespomoćnosti i neadekvatnosti. Ovakvi osećaji kao i doživljaj odnosno činjenica da smo napušteni može ugroziti i naše samopouzdanje i samopoštovanje. Pored toga što menja naš spoljašnji i unutrašnji život, gubitak utiče i na naša verovanja, životne vrednosti i pretpostavke o pravednosti, sudbini, Bogu i sl. Nakon gubitka, ljudi mogu prestati da veruju u Boga ili u to da život ima smisla. Neki ljudi, počnu da preispituju i sopstvenu vrednost pitajući se da li ih je zadesila neka kazna ili se loše stvari mogu događati i dobrim ljudima. Pošto su ova pitanja, uglavnom bez „pravog“ odgovora, problem postaje ne kako pronaći odgovor već kako živeti bez njega. Ne sme se ipak zaboraviti da gubitak, kao i svaka druga kriza, predstavlja ne samo opasnost već i šansu da nešto naučimo. Mnogi ljudi izlaze iz ovih situacija jači i spremniji da se izbore sa budućim izazovima.

8. Koje tuge su najveće?
Na skali stresnih životnih događaja, najveći stres i životnu promenu izaziva smrt deteta. Slede smrt bračnog druga, pa smrt bliskog člana porodice. Odmah posle toga slede razvod i smrt bliskog prijatelja. Pored emocionalnih gubitaka, veoma visoko na ovoj skali nalaze se i događaji u vezi sa gubitkom imovine ili posla, kao gubitak zdravlja i fizičkog integriteta (bolest, invaliditet i sl.). Iako su ovo generalno gledano najstresniji životni događaji, to koje će tuge biti najveće, zavisiće od niza faktora, pa će se i razlikovati od osobe do osobe.

9. Kako utešiti nekoga kome se ceo svet srušio zbog smrti ili gubitka bliske osobe, pogotovo ako se povukao u sebe?
Veoma je važno da se sa pažnjom, osetljivošću i osećajem za trenutak inicira otvoren razgovor o gubitku. Ukoliko toj osobi ne prija razgovor, može se tragati za drugim, neverbalnim ili manje direktnim načinima da se pokrenu sećanja i ispolji bol. U tom smislu pomažu i razne ceremonije, albumi ili slike sećanja, crtanje ili pisanje o tome i sl. Mnogim ljudima koristi da čuju da je to kroz šta prolaze normalna reakcija na jednu tešku, a često i „nenormalnu situaciju“. Treba im dati vremena i ne požurivati ih da se što pre oporave. Ono što uglavnom ne pomaže i što ljudima koji pate često i smeta jeste davanje saveta i fraze tipa: „Život ide dalje; „To će uskoro proći“; „Znam kako se osećate i sl.“. Umesto da ih skrećemo sa bola ili teme korisnije je dati neverbalnu podršku (kroz dodir ili zagrljaj), pa i priznati da ne znamo šta da kažemo. Ako osoba nastavi da se povlači u sebe i da izbegava suočavanje sa gubitkom, trebalo bi konsultovati stručnjaka, jer inhibirano ili odloženo tugovanje može predstavljati pretnju za fizičko i mentalno zdravlje.

10. Šta je znak za uzbunu da je neko „preterao“ u tugovanju?
Preterano tugovanje je ono koje uključuje niz psihijatrijskih simptoma(kliničku depresiju,anksioznost, fobije, posttraumatski stresni poremećaj i sl.). Pored prevelikog intenziteta,tugovanje može biti preterano i u smislu trajanja. Ovo hronično tugovanje odlikuje ѕe time što se osoba koja tuguje ne vraća u normalno funkcionisanje, već ostaje fokusirana na gubitak koji kao da postaje „način života“. Važno je znati da postoje i oblici žalovanja koji su teško prepoznatljivi, a češće opasniji i od hroničnog i od preteranog tugovanja. U ove oblike spadaju inhibirano i prikriveno tugovanje, koji se odlikuju time da ni duže vreme nakon gubitka, nema znakova niti stadijuma normalnog tugovanja. Osoba se tako može ponašati kao da se gubitak nije ni desio ili može pokazivati neuobičajene fizičke simptome i ponašanja (npr. preterani rad, svadljivost i sl.), neprepoznajući da su ti problemi povezani sa gubitkom odnosno njegovim negiranjem. Pored toga što predstavljaju opasnost po zdravlje, negiranje gubitka i blokirano žalovanje onemogućavaju adaptaciju na gubitak pa ostavljaju osobu i njenu porodicu ranjivijom i na buduće gubitke i stresove.

11. Šta se pokazalo kao dobar oproban recept u takvim situacijama, kakav model ponašanja da bismo se što pre oporavili treba primeniti kada izgubimo nekoga?
Važno je znati da je ovo dugotrajan i bolan proces, čiji vrhunac najčešće ne doseže stanje pre gubitka. Pored toga proces oporavka nikada nije linearan, što znači da su dobri i loši dani neizbežni i da često idemo po principu „dva koraka napred, jedan nazad“. Zato, ne treba osećati strah, bes ili krivicu kada primetimo da nam ne ide onako kako smi mi ili drugi zamislili da treba. Važno je dati sebi vremena i proći kroz sve segmente i zadatke i to bez požurivanja da sve „što pre zaboravimo ili ostavimo iza sebe“. Veoma je važno i da se pri tom održava nada i optimizam da će biti bolje. Ljude često uplaši trajnost i intenzitet emocija koje osećaju, pa brinu da li je to normalno ili besne na sebe što su „toliko slabi“. Iskustvo pokazuje da je u ovim situacijama jako korisno da se ljudi upoznaju sa uobičajenim reakcijama na gubitak i sa činjenicom da su teške situacije i raznolike emocije ne samo normalne već i očekivane. Treba da dozvolimo sebi da osetimo sve te emocije, ali i da napravimo neki balans između bolnih i pozitivnih odnosno opuštajućih sadržaja. Pored toga, veoma je važno i da osoba ne prolazi kroz sve to sama, već da pronađe adekvatnu podršku i nekoga sa kim će pričati, plakati, pa i nasmešiti se.

12. Da li je precenjena tvrdnja da vreme leči sve?
Brojne studije pokazuju da je s vremenom lakše i da je prilagođavanje gubitku bolje, srazmerno vremenu koje je prošlo. Ipak, teško da samo vreme može da bude lekovito. Ima dosta ljudi koji ni godinama kasnije, nisu uspeli da prežale gubitak i nastave sa životom, pa izgleda kao da je vreme stalo. Ima i ljudi koji misle da su prevazišli gubitak samo zato što su nastavili dalje (ušli u novi brak, ostali aktivni i sl.), iako su emotivno zapravo i dalje blokirani i vezani za momenat kada se gubitak desio. Suština je da ukoliko osoba ne završava zadatke iz procesa tugovanja, ona neće moći da prolazi kroz faze oporavka, pa će i proces prilagođavanja gubitku biti blokiran i nepotpun.

Ocenite članak
[Total: 257 Average: 4]