Na ovoj stranici nalaze se: tekst Konflikti – autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica i intervju o konfliktima i medijaciji objavljen u Blicu.

Konflikti

(Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

Konflikti nastaju kao posledica činjenice da različiti ljudi (sa različitim interesima, potrebama i stavovima) žive zajedno, upućeni jedni na druge. Iako mnogi ljudi konflikte vide kao nešto negativno i nešto što se treba izbeći, oni su zapravo neizbežan deo svakodnevnog života. S obzirom da ne postoje dve osobe koje identično misle ili osećaju, različitosti, razmimoilaženja u mišljenju i konflikti predstavljaju neoizbežan deo svakog odnosa. Kroz konflikte, mi upoznajemo međusobne razlike i tragamo za načinima da se te razlike premoste. Ćutanje o stvarima koje nam smetaju samo da bi izbegli konflikt nije preporučljivo jer se onda nezadovoljstvo gomila, a problemi ostaju nerešeni.

Nije dakle, toliko važno da li se i koliko svađamo, već na koji način to činimo. To kako ćemo se ponašati u konfliktu i koliko ćemo biti skloni svađama uglavnom zavisi od vaspitanja i učenja po roditeljskom modelu, ali može biti bitno određeno i temperamentom odnosno time koliko brzo i lako planemo i koliko nam treba da se smirimo. Iako svi reagujemo različito, neke sličnosti postoje, pa se može pričati o tipičnoj dinamici konflikata, odnosno o tome kako se oni javljaju, kako eskaliraju i kako se na kraju umiruju ili rešavaju.

konflikti

Prvi znaci konflikta obično su nelagodnost, tenzija, i želja da se susret sa drugom osobom izbegne. Ako do njega ipak dođe nastaju nesporazumi, optuživanja i tenzija. Takav sukob teži da se intenzivira što dovodi do dubljeg uverenja da je druga osoba “kriva za sve”, da sve što čini, radi namerno sa jasnim ciljem da nas ošteti i povredi. Polako dolazi do većeg udaljavanja od nje, a ponekad čak i do potpunog gubitka poverenja u tu osobu. Opažanje nje i celokupne situacije se iskrivljuje, a osnovni motiv za konflikt često postaje sekundaran. Najvažniji i osnovni cilj konflikta postaje odbrana i pobeda, dok druge alternative, poput kompromisa postaju neprihvatljive. Kao posledica svega ovoga strane u sukobu razvijaju osećaj ugroženosti i straha od gubitka integriteta i dostojanstva. Ovaj repertoar emocija doprinosi projektovanju sopstvenih strahova i negativnih očekivanja u drugog, selektivnosti u opažanju, kao i spremnosti za odbranu i napad. Drugi, postaje depersonalizovan (postaje “onaj”), što može dovesti do pada praga tolerancije za agresivne i moralno problematične postupke.

Proces eskalacije ulazi u završnu fazu onog momenta kada strane u sukobu shvate da trpe mnogo više nego što bi mogle da profitiraju od pobede. Dolazi do iscrpljenosti i pat pozicije koja se odlikuje time što obe strane žele razrešenje, ali ne znaju kako da do njega dođu. One bi ponudile “ruku pomirenja”, ali usled straha i nepoverenja u drugu osobu, najčeće oklevaju da to i učine. U ovoj fazi može doći do intenzivnog traženja kompromisa, koji bi označavao obostrani dobitak. Kompromis postaje moguć, ako akteri konflikta sučele svoje potrebe i interese, a ne svoje pozicije. Pozicija podrazumeva unapred uobličeno viđenje rešenja, te sučeljavanje dve pozicije može dovesti samo do jednostranog dobitka ili obostranog gubitka. Sučeljavanje njihovih potreba i interesa s druge strane, otvara šansu za dijalog i za obostrani dobitak. Neretko se dešava, da se pri tom otkrije da su različite potrebe aktera sasvim uklopive i da je zajedničko rešenje od početka bilo moguće. Stvaranje atmosfere za razgovor o potrebama, otvara mogućnosti za nalaženje novih rešenja i najčešće dovodi do konstruktivnog rešavanja konflikta.

Treba napomenuti da se gore opisana dinamika može videti u svim vrstama konflikata bez obzira na to da li je sukob nastao između grupa ili pojedinaca. Ipak, kod grupnih konflikata  opisana dinamika može imati i nešto drugačiji vid jer se u ceo proces mogu umetnuti i razne koalicije ili vođe. Svojim ponašanjem vođe mogu bitno uticati na članove grupe i na postizanje brzog i konstruktivnog rešenja. Ipak, ne sme se zaboraviti da oni mogu biti vođeni i sopstvenim interesima usled čega mogu svesno usporavati pronalaženje rešenja i namerno uticati na eskalaciju sukoba.

Gore opisane, destruktivne konflikte odlikuje visok stepen tenzije i negativnosti, agresivnost, vređanje, pretnje, prezir, sarkazam, cinizam i tome slično. Sve ove strategije spadaju u agresivno ponašanje, kojim pokušavamo da „nagazimo“ onoga sa kojim „igramo“ u konfliktu. Postoje i jednako destruktivne, a pasivne i prikrivene strategije, kojima ne gazimo otvoreno, već „podmećemo nogu“ da se drugi saplete. To su pasivno-agresivne strategije, u kojima nezadovoljstvo, agresivnost ili bes ne pokazujemo otvoreno, već kroz pasivan otpor, čineći ono što znamo da će drugu osobu da povredi ili iznervira. Tako na primer kasnimo, zaboravljamo ili odlažemo da uradimo važne stvari, izazivamo osećaj krivice i sl. U grupama, destruktivne konflikte odlikuje napregnuta i neprijatna atmosfera u kojoj se javljaju agresija i neprijateljstvo, često odbijanje tuđih predloga, nepriznavanje tuđih zasluga za rešavanje problema, borba za uticaj na donošenje odluka, kao i izbegavanje kontakata i zajedničke akcije. Ovakvi, destruktivni konflikti ometaju funkcionisanja grupe, a mogu imati i trajne negativne posledice, kao što su prekidi socijalnih odnosa i poremećaji kod osoba koje su u njih uključene. Kao reakcija na jak i destruktivan konflikt neretko se javljaju depresivne reakcije, strah, gubitak samopouzdanja, prolongirani bes, izolacija i sl. Ipak, iako posledice konflikta mogu biti veoma ozbiljne, ne treba zaboraviti da konflikti sami po sebi nisu negativni. Konflikti predstavljaju podsticaj za pozitivne promene, sprečavaju stagnaciju, dovode do uočavanja problema i podstiču nova rešenja. Oni donose krizu, ali i veću mogućnost za pronalazenje boljih i adekvatnijih oblika reagovanja.

Najbolju prevenciju destruktivnih konflikata predstavljaju dobre veštine komunikacije. Veoma je važno da pažljivo i aktivno slušamo ono što nam neko govori. To deluje jednostavno, ali često kada smo u konfliktu mi zapravo i ne slušamo drugu osobu ili je slušamo ne da bismo je zaista čuli, već da bi je „uhvatili u laži ili nedoslednosti“ i odmah prešli u kontranapad ili odbranu. Često paralelno radimo nešto drugo, upadamo u reč, hvatamo se za detalje, prevrćemo očima, podsmevamo se, mislimo o tome šta ćemo mi reći i sl. Sve ovo otežava slušanje i dalje intenzivira konflikt. Kada pažljivo čujemo ono što nam neko govori, važno je i da pokušamo da razumemo njegovu stranu priče. To ne znači da mi moramo da se složimo sa tim, već da razumemo kako sa njene strane situacija izgleda i šta je to što toj osobi zapravo smeta. U tom smislu jako je važno razvijati sposobnost empatije i tolerancije na drugačije stavove. Ljudi često kažu kako se osećaju i kako im je nešto delovalo, a onda druga osoba kaže „e nije tako“, što usmerava konflikt u pravcu prepucavanja („e jeste – e nije“) i udaljavanja od rešenja. Svako ima svoju perspektivu i jako je važno da razumemo kako ta perspekiva izgleda i zašto se neko oseća tako kako kaže da se oseća. U tom smislu korisno je postavljati pitanja i proveravati da li smo dobro razumeli, koristiti prepričavanje ili parafraziranje iznetog stava i sl. Veoma je važno i da naučimo kako da ono što nam smeta iznesemo na asertivan način, odnosno tako da jasno kažemo šta želimo bez napadanja druge osobe. Ovakav pristup podrazumeva svojevrstan rad na sebi, odnosno ulaganje napora da se razumeju i verbalizuju sopstvene potrebe, ali i kreiranje posebnog odnosa prema drugome uz razvijanje svesti o tome kako naše ponašanje utiče na tu osobu i na odnos u celini.

O konfliktima i medijaciji

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Bojana Anđelić  novinarka dnevnih novina Blic)

1. Možete li nam reći, na osnovu vaše prakse, zbog čega najčešće dolazi do konflikata i u kojim odnosima?

U praksi, ja sam se uglavnom susretala sa različitim vrstama porodičnih konflikata i to najviše sa konfliktima između partnera i  konfliktima između roditelja i adolescenata. Neki ljudi dolaze i zbog konflikata sa šefomi ili kolegama, a neki zato što izbegavaju konflikte pa dolaze u situaciju da budu iskorišteni ili potcenjeni.

Glavna pitanja u bračnom ili partnerskom konfliktu su: novac, roditeljstvo, seks, ljubomora, prevare, odnos sa primarnom porodicom (majkama i očevima) ili ostalom rodbinom i sl. Konflikti sa decom tj.adolescentima najčešće izbijaju oko školskih obaveza, sređivanje sobe, društva, momaka-devojaka, dužine izlazaka i drugih sloboda. Većina ovih konflikata izbija oko naizgled nebitnih stvari ili sitnica  iza kojih se zapravo kriju velike teme kao što su izbegavanje odgovornosti, nepokazivanje pažnje, nedostatak podrške ili poštovanja, nepoštovanje pravila i sl.


2. Šta su najveći okidači u svađama ? Koliko to zavisi od društvenog i socijalnog statusa? Ima li tu razlike ili su tome sklone sve kategorije ? Zašto su neki ljudi skloniji sukobima a neki ne? Od čega to zavisi?

Iskustvo pokazuje da svađe ne poznaju socio-ekonomske i kulturne razlike. One se dakle, dešavaju u svim kategorijama. Ponekad može delovati da su u nekim kategorijama konflikti ređi ili manje destruktivni, ali se često pokaže da je to samo privid, odnosno da su konflikti zapravo samo skriveniji.

Svaka osoba ima nešto što za nju predstavlja okidač na koji oseća kao da mora da reguje. Neko je tako preosetljiv na kritiku, neko na pretnje odbacivanjem ili odlaskom, neko na ignorisanje, neko na laž, kontrolu, dominantnost i sl. Ako se u komunikaciji pojavi nešto što predstavlja okidač, mi često reagujemo mnogo brže i mnogo intenzivnije, pa se u tim situacijama teže i kontrolišemo. Neki ljudi mogu suzbijati svoju reakciju kako bi izbegli da pokažu bes i uđu u konflikt. Oni popuštaju i spolja deluju mirno i kao da ih konflikt nije povukao, ali se zapravo često „jedu u sebi“, osećaju krivicu i sl. Neki ljudi izbegnu da otvoreno pokažu nezadovoljstvo i bes, ali onda pokazuju svoj bes i agresivnost kroz pasivan otpor (kašnjenje, zaboravljanje, stalne žalbe,  izazivanje osećaja krivice i sl.).

To kako ćemo se ponašati u konfliktu i koliko ćemo biti skloni svađama uglavnom zavisi od vaspitanja i učenja po roditeljskom modelu, ali može biti bitno određeno i temperamentom odnosno time koliko brzo i lako planemo i koliko nam treba da se smirimo. Neka istraživanja pokazuju da ponašanje u svađama može zavisiti i od pola, odnosno da postoje „muški“ i „ženski“ načini svađanja, mada su te razlike danas znatno manje izražene.


3. Koliko je medijacija uspešna u rešavanju konflikata?

Medijacija je jedan od najuspešnijih načina za rešavanje konflikata. O tome najbolje svedoči činjenica da u Americi manje od 10% sporova završi na sudu, dok se svi ostali uspešno reše medijacijom. Iskustvo nam pokazuje da se medijacija pokazala i kao veoma efikasna u rešavanju porodičnih, radnih i vršnjačkih konflikata. O tome koliko je medijacija moćan postupak govori i činjenica da se ona u svetu uspešno primenjuje i kako bi se ostvarila adekvatna komunikacija između zatvorenika i porodica njihovih žrtava.


4. Šta se medijacijom može rešavati i kako to ustvari izgleda?

Medijacija je pogodan način za rešavanje skoro svih tipova konflikata. Koristi se kako u rešavanju međunarodnih i sudskih sporova, tako i u rešavanju trgovinskih sporova i sukoba unutar porodice, škole i radne organizacije. Zavisno od toga gde se odvija, medijacija može imati različete forme. Ono što je uvek prisutno i što proističe iz same definicije medijacije je činjenica da je to proces pregovaranja uz pomoć treće neutralne strane koja olakšava suprotstavljenim stranama da unaprede komunikaciju i pronađu zajednički interes i  rešenje koje će ih zadovoljiti. Kako bi postupak bio što efikasniji i kako bi se stranke u sukobu osećale bezbedno, svaka medijacija kreće od uvođenja određenih pravila na koje svi učesnici moraju da se obavežu.

Ocenite članak
[Total: 4 Average: 3]