Roditelj, dete i škola

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodio Nikola Todorić novinar Bazara)

  1. Šta polazak deteta u školu znači za roditelje? (Ovo se ne odnosi samo na prvi razred)

Polazak deteta u školu predstavlja jednu od faza u razvojnom ciklusu porodice. To znači da polaskom deteta u školu, porodica ulazi u novu razvojnu fazu u kojoj se dešavaju važne promene na koje porodica mora da se adaptira. Tada se u porodični sistem uključuje novi, spoljni, školski sistem, koji ostvaruje svoj uticaj na porodicu i od koje „trpi“ povratno dejstvo. U život deteta, pa i porodice ulaze nove osobe (učitelji, drugovi, njihovi roditelji), nove obaveze (nove odgovornosti, usvajanje radnih navika, uklapanje školskih i vanškolskih obaveza u dnevni ritam i sl.). Sve te promene roditeljima otvaraju dileme tipa: kako pomoći detetu da se adaptira, kako mu i koliko pomagati oko učenja, koliko biti strog i zahtevan, koliko se mešati u detetove odnose sa učiteljem i drugarima i sl. Iako su ove teme najprisutnije, a promene u životu i deteta i porodice najizraženije sa polaskom u prvi razred osnovne škole, ni polazak u naredne razrede nije bez teškoća. Kada se školska godina završi, deca ulaze u novi ritam,  raspuštaju se i opuštaju. Dolaskom nove školske godine, i oni i roditelji moraju ponovo da se navikavaju na obaveze, na nove nastavnike i predmete, na novi ritam. Od klijenata sa kojima radimo, često čujemo da je svaki septembar težak i pomalo haotičan. Jedna moja klijentkinja to ovako opisuje: „Septembar mesec je kao mali pakao. Sve je u haosu, niko od dece ne zna kada šta ima, ko šta predaje, kad je koji trening, mi ne znamo ko će koga gde da vozi i razvozi i sve je u opštom haosu, trci i frci“. Sve to ponekad pada još teže, zato što dolazi nakon letnjeg mira i opuštanja. Neretko ipak, polazak u školu za roditelje može da znači i rasterećenje upravo zato što je školskim i vanškolskim obavezama deci vreme strukturisano, Deca su zauzeta svojim obavezama, pa roditelji imaju i malo više vremena za sebe i ne moraju da smišljaju čime da zabave i uposle decu.

  1. Koliko su želje i očekivanja roditelja usklađena?

Većina roditelja ume da napravi neku vrstu kompromisa oko toga šta očekuju od dece. Ipak, ako roditelji imaju veoma različita očekivanja i nisu u stanju da naprave kompromis onda može da nastane problem. U tim situacijama deca, dobijaju dvostruke poruke i ulaze u nešto što se stručno naziva konflikt lojalnosti, a „narodski“ „kom se carstvu prikloniti“. Neka deca u tom slučaju biraju lakši put odnosno, popustljivijeg roditelja, pa se kada im onaj strožiji nešto prigovori brane sa „ali tata mi je rekao da ne moram“ ili „mama ni je rekla da nije važno i da ću popraviti“. U velikoj većini slučajeva ovo izaziva i konflikte sa decom i bračne konflikte, pa ne čudi što istraživanja pokazuju da su konflikti oko načina vaspitavanja i disciplinovanja dece jedan od najčešćih povoda za bračni konflikt.

  1. Šta se dešava kada roditelji previše očekuju od deteta, a dete ne može da postigne zamišljene ambicije roditelja?

Ovo je veoma čest problem koji ne samo da utiče na decu dok odrastaju, već često ostavlja posledice koje su vidljive i tokom odraslog doba. Kada osete da ne mogu da ispuni roditeljske ambicije, deca skoro nikada ne misle da je problem u roditeljskim ambicijama, već misle da je problem u njima, da oni nisu dovoljno „pametni, sposobni, borbeni i sl.“. To onda postaje deo njihove slike o sebi, pa se vidi i tokom odrastanja i u odraslom dobu manifestujući se kao nedostatak samopozdranja i vezivanje sopstvene vrednosti za mišljenje i vrednovanje od strane drugih. Ukoliko su roditelji veoma zahtevni, kritikujući i kažnjavajući, dete te poruke usvaja kao svoj unutrašnji glas koji ostaje njegov pratioc i kroz kasniji život. Vođeni tim, nekada roditeljskim, a sada unutrašnjim glasom mi sebi namećemo razne pritiske tipa: „Moraš da uspeš“, „Ne smeš da pogrešiš“, „Nema odmora dok SVE nije urađeno“, „Trudi se“, „Budi jak“. Ukoliko ne uspemo ili pogrešimo kinjimo se, kažnjavamo i obezvređujemo.

Postoji tu još jedan problem. Ponekad, zato što zadovoljavamo ambicije roditelja ne uspevamo da otkrijemo i zadovoljimo svoje.  U praksi često srećemo odrasle klijente koji su  nezadovoljni jer nisu pratili svoj put (studirali su ono što su roditelji želeli, išli u muzičku školu umesto na sport, jer su roditelji to više vrednovali i sl.). Pošto su morali da rade kako roditelji kažu, ovi klijenti pored osećanja nezadovoljstva često imaju problem i da osveste, kažu ili urade ono što žele. Reči jedne moje klijentkinje to jasno ilustruju: „Ja sam ceo život radila ono što su moji očekivali. Upisala sam fakultet koji su oni želeli, nasledila njihov posao iako to nisam želela, udala se po njihovom izboru, odgajala decu kako oni kažu. Više i ne znam ni šta bih volela niti šta sam volela, a i kada znam ne kažem jer me je strah da ih ne povredim, da se ne naljute. Kako oni, tako i svi drugi“.

  1. Koliko roditelji štite svoje dete tokom školovanja, i koliko je to loše, a koliko dobro?

Danas je prezaštićivanje dece jedan od najvećih vaspitnih problema. Želeći da poštede decu stresa ili da pokažu koliko bi sve za njih učinili, roditelji idu u krajnost koja se ogleda u tome da deca postaju prezaštićena i privilegovana, odnosno „narodski rečeno“ razmažena. Odavno je poznato da je stres „začin života“ i nešto što nam je potrebno kako bi usvajali nove veštine, rasli i razvijali se. Kada nam je sve „potaman“, nas ništa ne izaziva i ne vuče, odnosno tek kada naiđemo na frustaciju ili problem, mi angažujemo postojeće sposobnosti i razvijamo nove. Takođe, izloženost stresu i frustracijama pomaže nam da razvijamo toleranciju na frustraciju, odnosno neku vrstu „psihološkoh imuniteta“.  Ukoliko roditelj prezaštićuje dete, tako što radi stvari umesto njega ili rešava njegove školske i vanškolske probleme, dete neće naučiti kako da samo izađe na kraj sa svim tim. Umesto autonomije razvijaće zavisnost, slabu toleranciju na frustraciju, nedovoljnu samokontrolu i samodisciplinu. Kada osvesti da ne može „ništa“ samo, dete će početi da se oseća uplašeno, nesposobno, neuspešno i manje vredno. Dodatni problem sa prezaštićivanjem dece može da bude i to što se tako deci šalje poruka da im sve pripada i da im je sve dozvoljeno. Danas je trend da se deca apriori štite, a nastavnici napadaju ukoliko im daju realno zasluženu nižu ocenu ili ih opravdano kazne. Ovo rađa osećaj privilegovanosti i doživljaj da „za mene pravila ne važe i da mi niko ništa ne sme“. To takođe daje i nerealnu sliku o sebi i sopstvenim sposobnostima. Radeći na fakultetu, često vidim posledice takvog vaspitanja jer dolaze studenti koji nemaju realnu procenu sopstvenog znanji i koji često očekuju da polože ispit iako nisu ispunili predispitne obaveze, nisu učili niti uložili ni minimalan trud. Važno je ipak, napomenuti da to nije samo do roditelja, već i do celokupnog sistema koji sve manje vrednuje obrazovanje i koji sve više spušta kako obrazovni kriterijum, tako i vaspitni nivo.

  1. Koliko takozvane medveđe usluge mogu da škode?

To zavisi od toga koju „medveđu uslugu pravimo“, ali generalno kako sama reč kaže, ove usluge nisu usluge, već nešto što nam dugoročno napravi problem. U te medveđe usluge spada i već pomenuto prezaštićivanje dece, nepostavljanje adekvatnih granica i činjenje stvari umesto dece. Radeći u srednjoj školi, videla sam da je većina dece koja su imala problem sa učenjem imala ili roditelje koji ih nisu učili disciplini i samokontroli (nisu postavljali granice, sve su dopuštali) ili roditelje koji ih nisu usmeravali da uče ili kako da uče (nisu vrednovali školu i znanje, nisu se bavili njima i njihovim školskim radom) ili pak, roditelje koji su se previše mešali i radili stvari umesto dece (oni im vadili izvode iz lekcija, oni im radili zadatke i sl.).

  1. Kako da dete stekne radne navike?

Dete treba da se navikava na neke uzrastu primerene obaveze i odgovornosti još i pre škole. Na taj način ono će veoma rano naučiti da svako ima neke obaveze i da je važno da ih obavljamo, pa čak i onda kada nam se to baš i ne radi. Sa polaskom u školu, dete dobija puno novih obaveza i važno je da mu pomognemo da se organizuje, usvoji radne navike i postane što je moguće više samostalno. U tom procesu, veoma je važno da im pomognemo da nauče kako da isplaniraju svoje vreme (kada da uče i kako da raspodele zadatke) i kako da aktivno uče. Važno je da ih naučimo i kako da se skoncentrišu, kako sebe da motivišu za rad i kako da savladaju poriv da učenje odlože ili izbegnu. Na kraju ne treba da zaboravimo da deca jako puno uče po modelu, dakle važno je da mi budemo dobar primer odnosno model nekoga ko , ima radne navike, prihvata svoje obaveze i završava započeto.

  1. Iz vašeg iskustva kakav je generalni odnos roditelja i učitelja, da li dovoljno veruju jedni drugima?

U većini slučajeva odnos između roditelja i nastavnika odlikuje i dobra saradnja i bazično poverenje. Ima naravno i drugačijih primera koji mogu da idu od nezadovoljavajuće saradnje pa sve do ozbiljnih konflikata u koje se uključuju svi od psihologa ili pedagoga škole do direktora i Ministarstva prosvete. Po mom iskustvu, iako ovi problemi krenu od nekog konkretnog školskog problema (loša ocena, kazna, bežanje sa nastave, neadekvatan komentar profesora, sukob sa drugom decom i sl.), oni se najčešće intenziviraju zbog ličnih (psiholoških) problema jednih ili drugih aktera. Umesto rada na tome da se problem reši često dolazi do svojevrsne borbe za moć, međusobnih napada, uvreda i pretnji. U takvim situacijama, najviše naravno stradaju učenici koji se nađu zarobljeni „između dve vatre“.

  1. Koliko roditelji lažu učitelje?

Mislim da je teško proceniti koliko lažu, ali ono što sam imala prilike da vidim radeći u školi je da roditelji najčešće lažu kako bi zaštitili ili „pokrili“ dete. Najčešća laž jer da je dete bilo bolesno, a nije (već je na primer pobeglo iz škole ili su porodično putovali). Česta laž je i da je dete samo uradilo zadatak iako je imalo pomoć ili da dete nije uradilo nešto što jeste (npr. roditelj zna da je dete poslalo uvredljivu poruku nekome iz razreda, a to negira).

  1. Gde je granica u pomaganju roditelja deci?

Granica je tamo gde prestaje usmeravanje, vođstvo i podrška, a počinje kontrola i negovanje zavisnosti. Najjednostavnije rečeno, deci treba pomoći ako zaista ne mogu sama, ali ne treba raditi stvari umesto njih. Pri tom, treba napraviti jasnu razliku između toga da li deca stvarno ne mogu sama ili neće sama, ili im je teško i / ili ih mrzi da to urade sami. Čak iako deca ne mogu sama nešto da urade, ne treba stvari raditi umesto njih i ne treba im nuditi gotova rešenja. Umesto toga treba da ih pitanjima i manjim direkcijama polako i postepeno navodimo ka tome da sama dođu do rešenja.

  1. Kako da roditelj pravilno kazni svoje dete?

Istraživanja iz psihologije i pedagogije pokazuju da nagrada deluje jače od kazne, pa se preporučuje da kada god je moguće koristimo pohvalu ili nagradu pre nego kaznu. Ukoliko pak koristimo kritiku, najvažnije je da jasno, precizno i uvremenjeno krtikujemo detetovo ponašanje, a ne detetovu ličnost. Ukoliko koristimo kaznu važno je da „kazna odgovara zločinu“, dakle da ne bude surova, da se ne svede na kinjenje i posramljivanje deteta ili na bilo šta drugo što može da ima dugoročne negativne posledice po dete. Dete treba da razume šta i zašto kažnjavamo, pa je važno da kazna bude uvremenjena i logički ili prirodno povezana sa onim što kažnjavamo. Na primer, „prirodna“ posledica, pa i kazna za neučenje je joša ocena, dok je dogovorena „logična“ kazna zabrana izlazaka dok se ocene ne poprave.

  1. Kakav je vaš komentar povodom toga da roditelji često unajmljuju pored školskog i kućne učitelje…

Sasvim je izvesno da postoje situacije u kojima je to neophodno. Deca sa smetanjama u razvoju koja su uključena u redovne škole, najčešće moraju da imaju asistente koje im pomažu u učenju. Takođe, ako dete ne može da razume ono što se radi na času, škola nema dopunsku nastavu, a roditelj ne ume da mu objasni, dobro je da se angažuje neko ko može detetu da pruži dodatnu pomoć. Nekada može lakše da se nauči jedan na jedan nego u grupi. Ipak, činjenica je i da danas veliki broj dece ima kućne učitelje i to i iz onih predmeta koje samo „treba sesti i naučiti“. To nije dobro jer ne samo što opterećuje kućni budžet, već umanjuje ulogu školskih učitelja i škole. Imamo puno primera da deca, računajući na to da će im privatan nastavnik objasniti gradivo, manje slušaju na času i znatno manje rade sama.

Ocenite članak
[Total: 10 Average: 3.3]