Napisao Milorad Nedeljković, individualni i porodični psihoterapeut

objavljeno u časopisu Pharmamedica

Nema mnogo porodica koje mogu iskreno reći da nisu imale tajni. Bilo da se radi o nečemu što pojedini članovi kriju od ostalih članova porodice,  ili o tajnama koje se čuvaju od ljudi van porodice. Iako su tajne svuda oko nas i u nama broj tajni koje čuvaju različite vrste porodica nije sistematski istraživan, pa je samim tim i nepoznat.  Nepoznato je i koliko često se porodične tajne razotkriju. Ono što je poznato da su tajne prisutne u najintimnijim poljima ličnog i porodičnog života, kao što su: rođenje, usvajanje, roditeljstvo, neplodnost, abortus, neverstvo, razvod, seksualna orijentacija i seksualnost, nasilje, zavisnost,  suicid, fizičke i mentalne bolesti, itd.

Porodične tajne su univerzalne. One su važne jer su među najmoćnijim vezivnim mehanizmima unutar porodice. Iznad svega, one najčešće postoje da bi  ,,zaštitile” nekoga od određenih činjenica. Postoji strah da njihovo otkriće kod osobe može prouzrokovati neke ,, povrede” ili opštu krizu. Takve tajne se mogu odnositi na prošle i sadašnje događaje. One mogu biti podržavajuće, protektivne, manipulativne i izbegavajuće.

Podržavajuće tajne najčešće kriju slabosti, greške, razočarenja ili fizičke bolesti određenog člana porodice. Na primer, epilepsija jednog od člana porodice se krije od suseda zato što se porodica plaši da će oni odbaciti bolesnog člana ili kada cela porodica odluči da niko nikada ne sme da sazna da je sin hapšen.

Protektivne tajne su one koje se čuvaju od jednog ili više članova porodice zato što ostali procenjuju da je to najbolje. Godinama mnogi roditelji usvojene dece kriju od dece da su usvojena. Ovi roditelji veruju da će njihova deca rasti srećnija i sigurnija ukoliko smatraju da su njihovi roditelji po usvajanju i biološki roditelji.

Svrha manipulativnih tajni je da  se sakrivanjem stvari od nekih članova porodice ili drugih koji nisu članovi porodice ostvari ,,lična korist”. Adolescentkinja koja  krije očev alkoholizam od drugarica, može time da štiti sebe od podmeha i odbacivanja. Isto tako, sestra može da  krije  da njen brat koristi drogu da bi mogla da nastavi da ide na žurke sa njim, a ne zato što posebno želi njega da zaštiti od gneva roditelja.

Izbegavajuće tajne su one čija je namera da pomogne pojedinim članovima porodice ili celoj porodici da izbegne suočavanje sa teškim,  uznemirujućim saznanjem. Izbegavajuća tajna koja je naročito teška za dete je roditelj u zatvoru. Mlađoj deci se često ne govori da im je otac u zatvoru, zbog straha da će decu to zastrašiti. Kaže im se da im tata radi u drugoj državi. Kada porastu dovoljno da budu svesni  šta se dešava, većini dece se da neka vrsta instrukcije o čuvanju tajne, bilo da se ,,dogovori” porodična laž ili da se pitanje ignoriše.

Tajne imaju višestruku funkciju. One daju porodicama zajednički indentitet, čine da se razvije osećaj jedinstvenosti porodice, održavaju i štite odnose. Mnoge tajne pomažu da se uspostave važne generacijske granice. Roditelji uglavnom imaju mnogo toga da kriju pred decom: plate, ušteđevine,  prethodne ljubavne veze i problemi sa zakonom su samo neki od primera. Čuvanjem ovih tajni od dece pomaže da se uspostave važne granice između dve generacije. Generacija koja se stara ne traži od generacije o kojoj se stara da ponese teret njihovih briga. Neke tajne pomažu članovima porodice da osete bliskost, a samim tim  i emocionalno ojačavaju celu porodicu. Ukoliko otac i dete tajno štede novac za skupi i željeni poklon ženi, porodične veze će nesumljivo biti ojačane.

Nasuprot  tome, tajne koje dele porodicu i stvaraju  tenziju imaju suprotne efekte. To su najčešće tajne između roditelja i dece. Tajna obično vezuje dete za jednog roditelja, a protiv drugog. Na primer, ćerka koja sa majkom deli osećanje neprijatnosti i postiđenosti zbog očeve nevernosti, čuva ,,razjedinjujuću’’ tajnu. Ovakva tajna  stavlja dete u ulogu ,,pseudoodraslog” i udružuje  majku i ćerku protiv oca. Takođe, tajne koje otkrivaju slabosti u karakteru ili na drugi način ismevaju člana porodice kao i tamo gde postoji puno pritiska u porodici da se tajna otkrije mogu biti veoma štetne za porodicu. One mogu da spreče intimnost, blokiraju komunikaciju, ozbiljno oslabe porodičnu sposobnost za rešavanje problema, itd.

Kao psihoterapeut, često čujem tajne koje nikada ranije nisu bile izrečene od klijenata koji žele da prekinu zavet ćutanja ili koji više ne mogu da podnesu laži.  Terapija je sigurno mesto gde može da se raspravlja i preispituje osećaj stida koji je često snažan motiv za čuvanje tajne. Najveća pomoć terapeuta, vodeći  računa o poverljivosti i neutralnosti,  je upravo  da pomogne klijentu da odluči kada je najpovoljniji  trenutak za otkrivanje tajne, i na koji način ona može biti saopštena  a da se zabuna, ljutnja i povređenost minimiziraju. Nekada to može biti za mesec  dana, a nekada za više od godinu dana.  Tajna otkrivena u pravo vreme, na adekvatan način, kada su stvoreni sistemi podrške za njeno prihvatanje, porodici najčešće donosi ozdravljenje, a sigurno označava zdravije i funkcionalnije odnose među članovima porodice.

The post Tajne u porodici appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

Svako od nas ima neku tajnu; nešto što je samo naše i što ne delimo sa drugima. Ako nas ta tajna ne opterećuje, u redu. Problem nastaje onda kada imamo potrebu to da sa nekim podelimo, ali ćutimo zato što se stidimo ilibojimo reakcija drugih ljudi. Čega se zapravo stidimo i koje su to tajne za koje mislimo da bi drugima bile neprihvatljive?

Želeći da pronađe odgovor na ova pitanja čuveni psihijatar Irvin Jalom tražio je od članova psihoterapijskih grupa koje je vodio da anonimno na papiriću podele sa njim tajnu koju ne bi bili spremni da podele ni sa kim. Decenijama je prikupljao i analizirao ove podatke dolazeći uvek do istog zaključka: ljudi zapravo imaju jednu istu tajnu koja se svodi na doživljaj lične inferiornosti, teškoću da uspostave emotivne odnose ili bolne emocije. Interesantno je da je Jalom ovaj metod sprovodio sa pripadnicima nekliničke populacije, dakle zdravim i funkcionalnim ljudima. Time je potvrdio da svi pate, a skrivajući to od drugih, u toj patnji ostaju usamljeni. Nalazeći inspiraciju u Jalomu i njegovom otkrićem, postavili smo studentima Beogradskog univerzitetaisto pitanje – „šta je to što ne biste bili spremni da podelite sa drugima?“.

Interesantno je da je manje od 1% studenata navelo da nema problem da bilo šta podeli sa drugima. Dakle, skoro svi stidenti nešto kriju i taje. Analiza odgovora šta je to što kriju dala jerezultate slične onima koje je dobio i Jalom. Najveći broj studenata obezvređuje sebe istidi se da otkrije bolne emocije odnosnonešto što svi mi mislimo ili osećamo. Stide se što imaju strahove, što su ljubomorni ili besni… Stide se sopstvene usamljenosti i straha da će ostati sami. Njihovim rečima rečeno to izgleda ovako: „Ne mogu da se oslobodim i emotivnom partneru pokažem sve emocije, zbog straha (ponekad čak vrlo neosnovanog), da ću biti odbačena.“; „Zavist i ljubomora me najviše iznenade kad ih primetim kod sebe. Pokušam da ih se otarasim ali mi teško ide“; „Osećam veliku usamljenost i mislim da to nikada neće prestati“. Značajan procenat studenata ne bi drugima priznalo da imaju problema sa kontrolom sopstvenih emocija i ponašanja, odnosno da su impulsivni ili agresivni, da odlažu ili izbegavaju obaveze ili da se upuštaju u rizične seksualne odnose. Evo kako oni to opisuju: „U nekim momentima se osecam kao ,,divlji konj’’, pogotovu kada treba mirno da sedim na predavanjima. Ali najviše u situaciji kada nekoga ili nešto čekam. Stvara se neka nervoza i energija u meni i dođe mi da skačem, divljam i ritam se kao divlji konj“; „Imam  problem sa agresijom koju ne uspevam uvek da držim pod kontrolom.Kada me neko provocira, dolazi i do fizičkog nasilja“; „Teško mi je da kontrolišem svoje seksualne impulse i često zbog toga mislim loše o sebi“.

Loše mišljenje o sebi ima i krije veliki broj studenata. Pokazalo se da poput Jalomovih i naši ispitanici imaju osećaj manje vrednosti, negativnu sliku o sebi i problem da sebe prihvate. Odgovor jedne studentkinje veoma jasno to ilustruje: „Uglavnom mislim da nisam dovoljno pametna i da šta god uradim to neće biti dovoljno dobro. Zbog toga mislim da je bolje da ne pričam mnogo, jer je mala verovatnoća da ću imati nešto korisno da kažem. To je posebno prisutno kada su u pitanju ljudi do čijeg mišljenja mi je mnogo stalo. Osim što sam tužna zbog ovakvog mišljenja o sebi, ono utiče i na moje odnose sa drugima, a dešava mi se i da odustanem od nečega jer mislim da nisam dovoljno dobra“.

Veliki broj studenata ima problem sa prihvatanjem sebe. U njihovim odgovorima dominira osećanje stida i straha povodom “otvaranja” i samootkrivanja, bilo da se radi o otkrivanju emocija ili nekih psihičkih simptoma i problema. Tako je više od četvrtine studenata reklo da krije postojanje nekih psihijatrijskih simptoma poput: depresije i različitih oblika anksioznosti,  poremećaja ishrane, suicidalnosti, zloupotrebe alkohola, psihoaktivnih susptanci i medikamenata. Umesto da potraže pomoć, oni ćute i drže to u sebi strahujući da će ih drugi osuditi ili odbaciti. Njihovi odgovori jasno to ilustruju: „Nikada nisam rekla nekome kada sam bila tužna, jer mislim da ću tako izgledati slabije u njihovim očima“; „Često se ljudima predstavljam kao jako veseo i srećan, a istina je da sam često vrlo anksiozan i depresivan“;„Često se pravim da sam ravnodušna po pitanju razvoda mojih roditelja“„Pre šest godina sam bila u depresiji zbog odnosa sa porodicom i pokušala sam da se ubijem. Sada nikome ne pričam o tome zato što me je sramota i ljudi bi mislili da sam luda“.

Ako studenti kriju ove simptome i stide ih se, postoji velika verovatnoća da „pate u tišini“, sami i bez adekvatne pomoći i podrške. Jasno je da sve to produbljuje problem i otežava da se on reši iako postoji i rešenje i lek. Na nama je da ga ponudimo i da kao društvo pošaljemo mladima poruku da simptoma, emocija i problema ne treba da se stidejer patiti ne znači biti lud. S druge strane, ko od nas nije nešto slično iskusio? Ko od nas nije bio uplašen, deprimiran, usamljen? Ko od nas nije imao problem da sebe kontroliše ili da prihvati sebe kada nešto ne ide? Ko se od nas nije stideo ili strahovao da nas drugi neće prihvatiti? Zašto je onda i dalje prisutna stigma i stid? Zašto je i dalje toliko prisutna poruka da se emocije moraju kriti i kontrolisani a da patiti znači biti slab?

Podaci koje smo dobili jasno pokazuju da treba ozbiljno da razmislimo o poruci koju šaljemo i pritiscima koje namećemo i kao društvo, ali i kao roditelji, profesori ili prijatelji… jer da se podsetimo, pitanje je bilo šta je to što ne biste mogli da podelite ni sa kim. Stvari koje smo naveli studenti dakle kriju i od prijatelja i od porodice. Pritom, više od četvrtine studenata kaže da su upravo problemi u porodičnim i međuljudskim odnosima ono što kriju i čega se stide. Evo šta su neki od stvari koje su nam napisali: „Plašim se da nikada neću biti toliko dobra da bih zadovoljila ciljeve svojih roditelja“;„Imam probleme sa roditeljima, velike svađe…Ponekad mi se čini kao da me uopšte ne vole“; „Potrebe drugih stavljam ispred svojih i zbog toga isuviše često patim, jer se retko dešava da na vreme shvatim da ti drugi ljudi za mene ne bi učinili ni upola toliko“; „Previše očekujem od sebe i drugih, imam problem sa osećanjem pripadanja, stoga stalno bežim od vezivanja iako mi je, paradoksalno, pripadanje i vezivanje veoma potrebno“.

Ova poslednja rečenica, poruka je za sve nas. Iako mladi ćute, iako se povlače, iako nekada deluju kao da im niko ne treba, pripadanje i vezivanje potrebno im je veoma. Bliski odnosi, povezanost, prihvatanje, poruka da je „ok da grešiš i da ti budeš ti“ predstavljaju najbolju, a stvarno lako dostupnu prevenciju raznih nezdravih shema i raznih problema. Prevazilaženje stida i deljenje tajni omogućava baš tu i takvu povezanost jer kad otkrijemo naše tajne drugima, vidimo da zapravo delimo iste probleme i iste tajne. Zašto? Pa zato što delimo ljudskost!

The post Koje tajne krijemo i čega se stidimo? appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Autorski tekst Milorada Nedeljkovića objavljen u časopisu Pharmamedica)

U poslednjih nekoliko godina skoro da je postalo normalno da je svaki izlazak mladih, proslava rođendana ili položenog ispita propraćen velikim količinama alkohola. Trend konzumacije alkohola kod mladih stalno je u porastu, a na to ukazuju i mnogobrojna istraživanja kako u svetu tako i kod nas. Prema poslednjim istraživanjima Evropske komisije svaki peti stanovnik Evropske unije star između 15 i 24 godine redovno i prekomerno pije alkohol. U Srbiji, prema istraživanju Instituta za zaštitu zdravlja ,,Batut” oko 50 odsto mladih povremeno pije alkoholna pića, 20 odsto se povremeno opija, a njih sedam odsto redovno pije. Istraživanja Instituta  ,,Batut” pokazuju da se u proseku prvo pijanstvo u Srbiji doživljava sa 13,5 godina, a najkasnije u 20. godini života. Znaci zavisnosti prosečno se javljaju oko 21,5 godina, dok na lečenje mladi dolaze između 25 i 27 godine. U Beogradu, od ukupnog broja lečenih alkoholičara, skoro polovinu čine mladi od 30 godina.

U našim krajevima prvi kontakt sa alkoholom dešava se još u ranoj mladosti. Nije retkost da roditelji deci od 7-8 godina ponude penu od piva, malo crnog vina radi ,,bolje krvne slike” ili ponude gutljaj-dva rakije ,,jer se valja” na slavama i rođendanima. Ne prihvati li dete konzumaciju ili izrazi negodovanje zbog neprijatnog mirisa, ukusa ili ako ne želi da pije, često mu se odrasli smeju, ili ga čak kritikuju. Nažalost, roditelji nisu svesni činjenice da se zavisnost od alkohola brže razvija ukoliko je do prvog kontakta sa alkoholom došlo ranije. Neretko se pijenje alkohola podržava i kasnije u tinejdžerkom dobu pa se često na prvo pijanstvo sina reaguje rečima ,,bravo, sine, sad  si postao čovek.”

Alkoholizam mladih ima određene specifičnosti u poređenju sa alkoholizmom odraslih. Kod velikog broja mladih gotovo svako pijenje je prekomerno, praćeno opijanjem i ekcesima u ponašanju. Često se zabave i izlasci organizuju isključivo zbog toga. Vikend opijanja, koja su postala pravilo, organizuju se često u parkovima, školskim dvorištima, parkiralištima trgovačkih centara i u blizini noćnih klubova. Opijanja počinju kasno uveče i traju cele noći. Pijenje mladih se najčešće odvija po takmičarskom tipu, što znači da se takmiče ko može više da izdrži da popije. U poslednje vreme sve je popularnije kombinovanje više vrsta alkoholnih pića ili kombinovanje alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci.

Preterana i česta upotreba alkohola izaziva ozbiljne posledice na psihičko i fizičko zdravlje mladih. Mlada osoba koja ima problem sa alkoholom često može biti  razdražljiva, nervozna, sklona neobjašnjivim promenama raspoloženja, tuzi i bezvoljnosti. Prekomerno pijenje alkohola često je povezano sa agresivnim i nasilničkim ponašanjem, upuštanjem u rizične seksualne odnose kao i raznim kriminalnim radnjama (krađe, tuče, i sl.). Alkohol je takođe česti uzrok stradanja mladih u saobraćajnim nezgodama. Sa druge strane, višegodišnje prekomerno konzumiranje alkohola, može da stvori značajna oštećenja organizma. Najčešće se javljaju oštećenja jetre, želuca, pankreasa, srca i krvnih sudova kao i oštećenja nervnog sistema.

Različiti su uzroci koje mladi navode kao razlog pijenja, pa tako navode da ih alkohol opušta (,,lakše se zabavim, luđi sam”), da piju iz dosade (,,tako bezveze nemam razloga, pijem iz dosade”) ili zbog uverenja da svi piju (,,šta vam je pa svi u školi piju, pa ja bih bio nula da ne pijem”). Često kao razlog pijenja navode i da im alkohol pomaže da lakše sklapaju prijateljstva (,,ako ne popijem, ćutljiv sam u društvu, pogotovo ako je novo”) ili da bi lakše prišli suprotnom polu (,,dok ne popijem, ma nema šanse da priđem devojci”). Ponekad piju da bi ,,razbili” tremu ili da bi lakše podneli roditeljske kritike (,,kad popijem, ja ih i ne čujem, sve mi je smešno”).

Pijenje alkohola kod mladih ne mora uvek da  rezultira zavisnošću. Zavisnost dolazi najčešče tek posle desetak godina prekomernog i učestalog pijenja. Zbog toga je  važno da se na alkoholizam  kod mladih blagovremeno reaguje i pomoći im da reše svoje probleme. Mlade ljude treba ohrabrivati i podržavati da upražnjavaju aktivnosti u kojima će biti više atraktivnih i korisnih sadržaja koji će zadovoljiti njihovu znatiželju, interese i razvojne potrebe, omogućivši im tako da sami donose pravilne odluke i izbore.

The post Alkoholizam kod mladih appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Razumevanje naših promena i stanja iz ugla Shema terapije

(Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

Od klijenata često čujemo sledeće: „Ima taj deo mene koji me stalno gura u neku autodestrukciju..ne želim ja to i ne planiram ali se desi“…„Ja sebe ne razumem, nekada sam otvorena i opuštena, nekada zatvorena, mračna, napeta“…“Ponekad mislim da sam luda jer kao da u meni ima pet osoba, a ne jedna..svaka od njih ima svoju priču i svoju politiku“…“.

Kada se desi nešto loše to nas, bar na kratko, „izbaci iz ravnoteže“ i navede da se ponašamo drugačije nego inače. Iako je ta promena ponekad intenzivna i zastrašujuća, ovo je zapravo normalna reakcija. Ideju da u svakome od nas postoje različita stanja i različiti delovi ličnost postavio je još Sigmund Frojd kreirajući koncepe Ida, Ega i Super ega. Tvorac Transakcione analize, Erik Bern ponudio je „ego stanja“ Roditelj, Odrasli i Dete, dok je Džefri Jang, tvorac Shema terapije ponudio koncept Shema modaliteta. Po Jangu, modalitet je trenutno stanje u kome se neka osoba nalazi. Modaliteti se prepoznaju po specifičnim emocijama, telesnim senzacijama, uverenjima i ponašanjima, a dele se na dečje (Vulnerabilno dete, Besno dete, Nedisciplinovano dete i Sretno odnosno spontano dete), roditeljske (Zahtevni -Kritikujući roditelj i Kažnjavajući roditelj), maladaptivne modalitete (Popustljivko, Nadkomepenzator i Distancirani zaštitnik) i zdrav modalitet (Zdravi odrasli).

 Dečji modaliteti

Dečji modaliteti su urođeni i univerzalni što znači da ih svi imamo. Svi smo ponekad ranjivi (osećamo se usamljeno, uplašeno, tužno, neshvaćeno, manje vrednoi sl.) ili besni. Svi imamo momente kada smo impulsivni ili nedisciplinovani i kada dugoročne ciljeve odlažemo ili žrtvujemo zarad kratkoročnog zadovoljstva („nestrpljiv sam, mrzi me, dosadno mi je, teško mi je, pa ću da odložim ili da odustanem“). Srećom, postoje i trenutci kada smo u modalitetu sretnog i spontanog deteta i kada se osećamo srećno, voljeno, ispunjeno, prihvaćeno, optimistično i sl.

 Nezdravi roditeljski modaliteti

Roditelji moraju da postavljaju granice, da ukazuju na greške i da kažnjavaju kada je to neophodno. Na osnovu takvog njihovog ponašanja mi učimo da disciplinujemo sami sebe i da sami sebi postavljamo granice. Dakle, ta roditeljska ponašanja i komentari postaju naš reper i naš unutrašnji glas. Ukoliko su roditelji prezahtevni, često takvi postanemo i mi, ukoliko su umeli da prihvate i oproste greške mi naučimo da opraštamo sebi i da prihvatamo sebe i onda kada nismo baš najbolji. Kada smo u modalitetu Prezahtevni -kritikujući roditelj mi greške ne opraštamo ni sebi ni drugima, već postavljamo previsoke zahteve, grubo kritikujemo, namećemo osećaj krivice  i sl. Nekada se desi da nam ni to nije dovoljno pa moramo sebe i da kaznimo tako što se samo-povređujemo i u bukvalnom i u prenesenom smislu (sabotiramo sebe, uskraćujemo sebi nešto lepo „jer nismo zaslužili“ i sl.). Ovaj modalitet Jang naziva Kažnjavajući roditelj.

Pošto je i kritikovanje i kažnjavanje sebe bolno ono uvek pokreće modalitet Ranjeno dete, usled čega počinjemo da se osećamo tužno, poniženo, manje vredno i sl. Tu dolazimo do prelomne tačke i do pitanja kako ćemo da se branimo od tih emocija i od teških poruka koje nam unutrašnji roditelj šalje. Dobar način je da to uradimo aktiviranjem Zdravog odraslog. Lošiji i za nas nezdraviji način je da se branimo aktiviranjme nekih od nezdravih obrazaca ponašanja.

 Modalitet Zdravi odrasli

Modalitet Zdravog odraslog neutrališe i umanjuje maladaptivne roditeljske modalitete dok istovremeno neguje, umiruje i podržava modalitet ranjenog deteta. Umiruje ga na način, na koji bi zdrav roditelj tešio svoje dete – normalizuje teške emocije, objašnjava kako je do njih došlo, validira i sl. Zdravi deo ličnosti istovremeno postavlja granice modalitetima besno i impulsivno dete, a podržava modalitet srećnog i spontanog deteta. Kada smo u zdravom modalitetu, mi se osećamo dobro, kompetentno i spremno za akcije iz domena odraslih (roditeljstvo, rad, preuzimanje odgovornosti i sl.). Takođe, tada možemo na adekvatan način da brinemo o svojim potrebama i zadovoljstvu pa se upuštamo u aktivnosti kao što su seks, intelektualna, estetska i kulturna interesovanja, čuvanje zdravlja i sl.

Ukoliko Zdravi odrasli deo u nama nije dovoljno jak, najčešće koristimo neki od nezdravih stilova prevladavanja.

 Nezdravi obrasci ponašanja (stilovi prevladavanja)

Odavno je poznata teza da se u susretu sa opasnošću telo priprema za beg ili borbu ili se „zaledi“. Po analogiji sa tim Jang kaže da se mi u susretu sa stresorima i okidačima ponašamo uslužno – podređujuće, distancirano – izbegavajuće ili agresivno – nadkompenzujuće. U sva tri slučaja mi osećamo ranjivost, ali se od nje na drugačiji način branimo.

Kod popuštanja, mi radimo ono što se od nas očekuje, prihvatamo da smo krivi ili loši, ponašamo se na pasivan način i potiskujemo sopstvene potrebe kako bi izbegli ranjivost, bol, kritiku, odbacivanje i druge neprijatnosti.Kada nadkompenzujemo, mi se ponašamo kao da nismo ranjivi i slabi već upravo suprotno – kao da smo nadmoćni. To radimo kako bi i od sebe i od drugih prikrili neprijatne emocije, negativno viđenje sebe i ranjivost. Po principu „napad je najbolja odbrana“, umesto da se povlačimo mi napadamo ponašajući se agresivno, dominantno, nadmeno i arogantno, hvalisavo, manipulativno, kompetitivno, pasivno – agresivno, buntovno, kontrolišuće ili opsesivno.  Treća mogućnost je da se aktivira Isključeni -distancirani zaštitnik čija je uloga da skloni teške misli, potrebe i osećanja, kako ne bi osećali bol. Kada smo u ovom stanju mi se isključujemo, fizički ili psihički povlačimo i emocionalno distanciramo od ljudi. Nekada bol zatrpavamo drugim sadržajima tražeći uzbuđenje ili skrećući pažnju drugim sadržajima  (preterana i kompulzivna kupovina, seks, kockanje, rizična ponašanja, fizička aktivnost) ili kroz zavisnosti koje uključuju telo (alkohol, droge, prejedanje, preterano masturbiranje i sl.)

Opisali smo modalitete, ali se postavlja pitanje kako to izgleda u praksi, tj.kako dolazi do njihove smene i promene stanja u kojima se nalazimo.

 Kako dolazi do promene modaliteta – zašto dolazi do promene u nama?

Uzmimo na primer da nas je mrzelo (Nedisciplinovano dete) da proverimo izveštaj koji smo dobili i da smo prevideli grešku što je kreiralo probleme na poslu. Verovatno da bi to dovelo do aktiviranja nekih poruka iz roditeljskih modaliteta tipa „nisam smeo da pogrešim, kako sam mogao da budem toliko glup, ko zna šta će sada da me zadesi“ i sl. Ovaj vid razmišljanja, doveo bi do aktiviranja Ranjenog deteta odnosno do straha, osećanja manje vrednosti itd. Ovakve misli i osećanja preplavljuju i mi moramo nekako da se odbranimo. Ukoliko nemamo umirujući i samo-prihvatajući zdravi odrasli glas, mi možemo da se branimo tako što ćemo okrivitri druge („ne bih ja ni pogrešio da ne radim sa gomilom idiota“ – nadkompezujući stil), ili se isključiti i distancirati (stavim to pod tepih, mislim ili radim nešto drugo, pijem…), a možemo da reagujemo i tako što ćemo nastaviti da se predajemo tom osećanju da smo glupi, „posipati se pepelom“, moliti šefa i kolege da nam oproste i sl.

 Umesto zaključka

Iskustvo nam pokazuje da je veoma važno da naučimo da prepoznamo, razumemo i prihvatimo različite delove sebe. Svaki od tih delova ima svoju fukciju i svaki od njih ima i neku poruku za nas. Umesto da ih sklanjamo i ignorišemo, važno je da ih upoznamo i da naučimo šta i kako sa njima, odnosno šta da radimo kada „upadnemo“ u to i to stanje? Vaš Zdravi odrasli zna. Ako je dovoljno jak, on će vas provesti kroz teška stanja i pronaći će način da prebrodi krize i da uradi sve ono što je potrebno. Ako nije dovoljno jak, jačajte ga, ali  ne zaboravite da  negujete i jačate i ono spontano i srećno dete u sebi. Radeći zajedno, ta dva dela vodiće vas ka ciljevima i životu vrednom življenja.

The post Razmevanje naših promena i stanja iz ugla Shema terapije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Strah od donošenja pogrešne odluke

 Irina Radanović

dipl.psiholog- psihoterapeut

Svakodnevno donosimo veliki broj odluka, većini posvetimo malo vremena, često tek toliko koliko smo svesni postojanja izbora (npr. koju ćemo vrstu hleba kupiti, da li ćemo obući crvenu ili crnu majicu, ići jednim ili drugim putem do posla, izabrati određenu radio stanicu….). Međutim, kada su u pitanju odluke u čiji smo ishod u većoj meri investirani, tj. kada konkretnoj odluci pridajemo veći značaj, dešava se da nas preplavi osećanje uznemirenosti, straha od toga da će odluka koju donesemo biti pogrešna, odnosno da će posledice do kojih će dovesti biti po nas strašne.

Jedno od osnovnih pitanja koje se spontano nameće kada govorimo o strahu povodom donošenja odluke je šta je zapravo u osnovi tog straha.

Najčešće se kao osnov za strah povodom donošenja pogrešne odluke navodi perfekcionizam i/ ili niska tolerancija na frustraciju. Tačnije, većina razloga koji se navode kao oni koji stoje u osnovi ovog straha se mogu svesti na ova dva.

Prefekcionizam i strah povodom donošenja pogrešne odluke

O prefekcionizmu se može govoriti sa više aspekata. S jedne strane, postavljanje nerealno visokih ciljeva je ono što se najčešće podrazumeva pod tim terminom, međutim iz ugla kognitivno bihejvioralnih psihoterapija (KBT, REBT), akcenat je na načinu na koji osoba procenjuje sebe kada ne realizuje ciljeve koje je postavila. Dakle, reč je o tome da individua sopstvenu vrednost definiše na osnovu postignuća, tj. sklona je tome da sebe negativno u celini oceni, obezvredi kad ne ostvari definisani standard. Zašto je to tako? Odgovor na to pitanje, iz ugla REBT-a, leži u sistemu uverenja koje osoba ima. Najčešće ideje na kojima se bazira perfekcionistička filozofija su sledeće: …“ Moram da donesem savršenu odluku.“, „Moram biti siguran/a da je odluka koju će doneti nabolja“, „Moram da donesem odluku zbog koje se neću posle kajati“, „Ne smem da pogrešim“, „Katastrofa je napraviti grešku“, “ Ako pogrešim, to znači da sam bezvredni/a gubitnik/ca.“, „Ako ne uspem, ne vredim i moj život je bezvredan“ i tome slično. Rukovodeći se ovim uverenjima, u situacijama gde je potrebeno da donese odluku, osoba počinje da se oseća nelagodno, uznemireno, anksiozno. Takva osećanja joj dodatno otežavaju da bude efikasna u procesu odlučivanja što prirodno povećava verovatnoću da će zaista i pogrešiti. Takođe, često se dešava da takav sistem uverenja i prateće emocije dovode do odlaganja donošenja odluke. Odluka se odlaže jer individua procenjuje da je po nju bolje da ne učini ništa i samim tim izbegne samonametnutu etiketu gubitnika, nego da se suoči sa potencijalno negativnim ishodom.

Niska frustraciona tolerancija i strah povodom donošenja pogrešne odluke

Frustracija se definiše kao osećanje nesigurnosti i nezadovoljstva koje se javlja povodom onoga što osoba procenjuje kao nepoželjno ili definiše kao problem. Tačnije, u pitanju je emocionalno stanje koje nastaje kada se našim željama, potrebama, htenjima, ciljevima ispreči neka unutrašnja ili spoljašnja prepreka.

U svakodnevici se svako relativno često nađe u situaciji povodom koje se oseća frustirano, u manjem ili većem stepenu. Povodi za frustraciju mogu biti različititi, npr. dva minuta pre nego što ste stigli na stanicu je otišao autobus koji čekate, ispao vam je iz ruku sladoled koji ste tek kupili, ne dobijate u očekivanom periodu odgovor na poslatu poruku, zatim, loš odnos sa kolegama, nesuglasica sa prijateljem ili partnerom, gubitak posla, prekid veze, bolest….. Veliki je broj povoda za frustraciju, s tim da nije samo značaj povoda uzrok stepena frustracije, već je značajan faktor inteziteta frustracije i način na koji osoba procenjuje povod za frustraciju i svoje kapacitete da se nosi sa time.

Niska frustraciona tolerancija u svojoj osnovi sadrži niz zahteva koje individua postavlja prema sebi, drugima i životnim okolnostima. Neka od njih su i sledeća uverenja: … „Ne sme ništa loše da mi se desi“, „Ne mogu da podnesem da se to događa.“, „Katastrofa je što ne mogu da dobijem ono što želim.“, „Moram da zadovoljim svoje želje i potrebe.“, „Grozno je što sam frustriran/a.“, „Život bi morao da bude drugačiji“ i tome slično.

U skladu sa navedenim, prirodno je da osobi koja razmišlja na taj način svako suočavanje sa preprekom i razmišljanje o potencijalno lošem razvoju događaja i slično, postaje povod za visok stepen frustracije sa kojom ne ume da izađe na kraj. Samim tim, kada je potrebno da donese odluku, individua ima strah od odlučivanja, jer zbog niske frustracione tolerancije misli da neće moći da se nosi sa posledicama svoje odluke ukoliko postoji mogućnost (a mogućnost uvek postoji) da budu negativne. Stoga je čest krajnji rezultat prebacivanje odgovornosti za odluku na druge i odlaganje donošenja odluke.

Dakle perfekcionizam sa zahtevom „Moram doneti savršenu odluku.“ i „Ako ne uspem, ne vredim.“, niska tolerancija na frustraciju sa idejom „Ne mogu da podnesem negativne posledice svoje odluke“, kao i generalno katastrofiziranje oko potencijalnih negativnih posledica stoje u osnovi ovog straha. Strah zatim dovodi do odlaganja donošenja odluke, dok se osoba prepušta ideji da će se stvari same od sebe regulisati ili panično traga za rešenjem što joj naravno ne polazi za rukom u stanju straha.

Kada se individua suočava sa emocionalnim blokadama ovog tipa, korisno bi bilo da se obrati psihologu- psihoterapeutu za pomoć. Kroz psihoterapijski rad osoba bi osvestila zahteve koje ima prema sebi, drugima i prema uslovima života, a koje je ometaju da donese odluku i da se efikasno nosi sa posledicama donete odluke. Naučila bi tehnike da preispituje te zahteve koji su po njene ciljeve osujećujući i da ih menja za one koji su racionalni tj. pomažući u odnosu na ciljeve koje želi da ostvari.[:]

The post Strah od donošenja pogrešne odluke appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Donošenje odluke

 Irina Radanović

dipl.psiholog- psihoterapeut

Donošenje odluke se definiše kao proces tokom kojeg osoba bira između dve ili više alternative. Istraživanja su pokazala da svakodnevno donosimo više stotina, čak hiljada odluka, ali s obzirom da većina dnevnih odluka nema posledice od dugoročnog značaja, mi im ne dajemo na važnosti. Da li ćemo ustati čim sat zazvoni ili pomeriti alarm za 10 minuta, šta ćemo obući, doručkovati, kojim putem otići do škole ili posla, poneti kišobran ili ne, da li ćemo završiti radne zadatke ili ih odložiti za kasnije, hoćemo li čitati knjigu, gledati film ili izaći, rano leći ili ostati duže budni… samo su neke od odluka koje su deo naše svakodnevice, a mi im ne dajemo na značaju, jer su podrazumevajuće u svakodnevnom životu i nemaju dugoročne posledice od značaja. Samim tim, proces donošenja odluka, u tom kontekstu svakodnevice, je najčešće jednostavan.

Međutim, kada su u pitanju životne situacije i događaji koje procenjujemo kao značajne, kratkoročno ili na duže staze, proces odlučivanja može biti vrlo složen i mogu se javiti različite prepreke prilikom odlučivanja. Na primer, izbor mesta stanovanja, zanimanja ili partnera spada u životne događanje koje većina ljudi procenjuje kao veoma značajne i stoga i sam proces odlučivanja doživljava kao komplikovan i stresan. Naravno i druge personalne odluke, bilo da su partnerske, porodične, prijateljske, finansijske ili poslovne prirode, ili one koje se tiču organizovanja slobodnog vremena, osoba može da definiše kao složene ili stresne ukoliko je u njihov ishod visoko investirana.

Faktori koji utiču na proces donošenja odluka

Na sam proces odlučivanja utiče više faktora, a jedan od najvažnijih je pomenuti stepen važnosti predmeta odlučivanja. Ukoliko osoba pridaje ishodu odlučivanja veći značaj, više će vremena posvetiti donošenju odluke, biće obazrivija, analitičnija… Na proces odlučivanja utiču zatim i osobine ličnosti individue, njen kognitivni stil, stavovi, vrednosti, životni ciljevi, njeno emocionalno stanje, prethodna iskustva, trenutna životna pozicija, okolnosti i drugi faktori.

Faze u procesu odlučivanja

Proces donošenja odluke podrazumeva više faza.

Na prvom mestu je prepoznavanje potrebe za donošenjem odluke tj. identifikovanje   izazova ili problema sa kojima se osoba susreće. Potrebno je analizirati postavljeni izazov ili problem, što između ostalog uključuje i definisanje ciljeva koji se žele postići odnosno realizovati.

Nakon toga sledi faza prikupljanja informacija. Tokom ove faze osoba koristi različite izvore, u zavisnosti od definisanih ciljeva, kako bi došla do informacija koje su od značaja za odluku koju želi da donese. Nekada je dovoljno da se u većoj meri orijentiše na samoanalizu i time će već doći do odluke, a ponekad je potrebno da se posluži spoljašnjim resursima, knjigama, internetom, savetima drugih ljudi itd. da bi sakupila dovoljno relevantih informacija.

Sledeći korak je definisanje alternativa. Već tokom faze prikupljanja informacija određene mogućnosti će doći do izražaja. Međutim, korisno je dodatno se angažovati kako bi se što više potencijalnih poželjnih alternativa identifikovalo.

U narednoj fazi, evaluacija alteranativa, se svaka mogućnost procenjuje, analiziraju se njene pozitivne i negativne strane, razmatra se do kakvog bi ishoda potencijalna alternativa dovela, da li je ona u skladu sa postavljenim ciljem i potom se bira opcija koja je najpoželjnija.

Kada se individua odluči za određenu alternativu (izbor najpoželjnije opcije) sledi njeno sprovođenje u delo tj. realizovanje odluke. Na samom kraju dolazi se do evaluacije efekata odluke, tj. procenjuju se posledice do kojih je dovela izabrana opcija. Ukoliko su one zadovoljavajuće, osoba ostaje pri svom izboru, a ako je ono što je usledilo nezadovoljavajuće, individua se može ponovo angažovati u cilju donošenja drugačije odluke, one koja bi bila optimalnija.

Psihološke prepreke u procesu odlučivanja

Bilo da su u pitanju odluke koje su od manjeg značaja za individuu ili one kojima pridaje veliku važnost, proces odlučivanja mogu ometati psihološke blokade različitog tipa. Najučestalije emocionalne prepreke pri donošenju odluka, tj. one zbog koji se osobe najčešće obraćaju psihoterapeutima za pomoć, su osećanje straha povodom donošenja pogrešne odluke i depresivno raspoloženje.[:]

The post Donošenje odluke appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Irina Radanović, dipl. psiholog- psihoterapeut

Erektilna disfunkcija (ED) spada u poremećaje seksualnog funkcionisanja. Pod tim terminom se podrazumeva nemogućnost muškarca da postigne ili održi zadovoljavajuću erekciju. Kada se muškarac suoči sa ovom tegobom najčešće se za pomoć obraća doktoru- specijalisti urologu, što je zapravo i adekvatan prvi korak. Neophodno je otkloniti sumnju na fizičke faktore koji mogu biti doprineti ovom problemu i zato je važno da osoba konsultuje lekara. Najčešći organski uzroci erektilne disfunkcije su kardiovaskularne bolesti, dijabetes, prekomerna kilaža, metabolički poremećaji… Ukoliko se ustanovi da organski faktori erektilne disfunkcije nisu prisutni, preporučuje se da se osoba obrati psihologu- psihoterapeutu za pomoć.

Koji psihološki faktori najčešće stoji u osnovi erektilne disfunkcije?
Kada govorimo o psihološkim aspektima ovih tegoba, za erektilnu disfunkciju vezujemo najčešće anksioznost i depresivno raspoloženje. Takođe, stres, problemi u partnerskom odnosu značajno doprinose javljanju ovom, a i drugim oblicima seksualnih poremećaja (nedostatak seksualne želje, nemogućnost doživljavanja orgazma i drugim).

Anksioznost i erektilna disfunkcija
Govoreći o anksioznosti, treba imati u vidu da ona zapravo predstavlja stanje povišene uznemirenosti, strepnje, tzv. strašljivog iščekivanja. Najčešće se anksioznost povodom gubitka erekcije, odnosno povodom čitavog seksualnog performansa, javlja kod muškaraca koji nemaju dovoljno seksualnog iskustva ili koji su prethodno imali neka negativna iskustva. Ponekad je dovoljan i jednan neprijatan doživljaj za razvijanje anksioznosti koja do izražaja dolazi u svakom narednom seksualnom odnosu, tj. pokušaju istog. S druge strane, ovaj problem se može javiti i kod muškaraca koji imaju dovoljno seksualnog iskustva i koji u svom iskustvu nisu imali problema sa erekcijom. Anksioznosti koja dovodi do problema u seksualnom funkcionisanju se u tom kontekstu najčešće javlja onda kada partner ima potrebu da fascinira svoju partnerku, kada je doživljava superiornom, kada sebe procenjuje kao podređenog i tome slično… Takođe, do ED može doći i kod muškaraca koji nisu navikli da koriste prezervativ, a njihova nova partnerka to očekuje. Tada muškarac, startno definišući upotrebu prezervativa kao neprijatnost zbog koje neće moći da ostvari zadovoljavajuću erekciju, postaje anksiozan oko toga da li će moći da realizuje adekvatan seksualni odnos.
Koji god povod za anskioznost bio u pitanju, suština je slična, muškarac razmišlja o tome da li će ostvariti zadovoljavajuću erekciju i na taj način postaje anksiozan povodom toga i samim tim, kako uznemirenost raste, dolazi do određenih fizioloških promena u organizmu zbog kojih dolazi do remećenja erekcije.
Ideje koje stoje u osnovi anksioznosti koja je vezana za ED su uverenja „moram da održim erekciju“, „ukoliko ne uspem to će značiti da nisam dovoljno dobar muškarac“, „ako se ponovi, to je katastrofa“, „ostaviće me i nikad neću naći devojku sa kojom ću imati normalan odnos“… Dakle, sadržaj misli je fokusiran na katastrofiziranje oko potencijalnog negativnog ishoda tj. gubitka erekcije i u vezi sa tim samoobezvređivanje.

Depresija i erektilna disfunkcija
Depresivna stanja vrlo često bivaju praćena seksualnim poremećajima. S obzirom da se depresivna osoba oseća umorno, neraspoloženo, bezvoljno, da joj je značajno smanjeno interesovanje za svakodnevne aktivnosti, kao i sposobnost uživanja i doživljaja radosti, prirodno je da takvo psihičko stanje utiče i na seksualno funkcionisanje. Kod depresije je, usled disbalansa moždanih hemikalija, seksualna želja osobe umanjena ili je čak nema, seks prestaje da se doživljava kao privlačna i poželjna aktivnost, što naravno utiče i na samu erekciju, dovodi do njenog neuspostavljanje ili gubitka.
Takođe, važno je imati u vidu da se depresivno raspoloženje može javiti i sekundarno, tj. muškarac prvobitno može imati problem sa ED povodom kojeg potom postaje depresivan.

Disfunkcionalnost u partnerskom odnosu i erektilna disfunkcija
Nezadovoljavajući partnerski odnosi mogu imati značajan uticaj na seksualno funkcionisanje. Ukoliko je partnerska dinamika poremećena, ako se partneri ne osećaju zadovoljno, prihvaćeno, ako odnosu nedostaje razmena i bliskost, seksualna disfunkcija će se verovatno javiti. Na prvom mestu, kad je odnos nezadovoljavajući, partneri gube želju jedan za drugim, seksualna želja se umanjuje, nestaje, a samim tim i sposobnost osobe da se uzbudi (bilo muškarca ili žene) i u slučaju muškaraca ostvari i održi erekciju.

Stres i erektilna disfunkcija
Vrlo važan faktor koji može dovesti do ED je stres. Svakodnevica je poslednjih godina ispunjena stresovima, većini je postalo prirodno ili bar očekivano da na dnevnom nivou budu izloženi stresu, pa mnogi izveštaju da su se na takvo funkcionisanje navikli. Međutim, ma koliko se ljudima činilo da su se na stes adaptirali, da ih to ne dotiče, realnost je drugačija. Veliki broj psihosomatskih tegoba je pokazatelj da stres ipak ostavlja značajne posledice, tim pre ukoliko osoba ne ume da se na efikasan način nosi sa njim. Naravno, kao što utiče na druge aspekte psihofizičkog zdravlja, tako se stres manifestuje i na seksualno funkcionisanje.

Tretman erektilne disfunkcije
Kao što je na početku rečeno, prvi korak u lečenju ED je pregled od stane lekara odgovarajuće specijalnosti, kako bi se otklonila sumnja na organski uzrok tegoba. Ukoliko nema fizičkih uzroka ED, potrebno je da muškarac potražiti pomoć psihologa- psihoterapeuta. U zavisnosti od psihološkog uzroka koji je u osnovi ED, psihoterapijski tretman se prilagođava osobi. Terapija izbora za seksualne disfunkcije je kognitivno bihejvioralna psihoterapija (CBT i REBT).

The post Psihološki aspekti erektilne disfunkcije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Zdrave i nezdrave emocije

 Irina Radanović

dipl.psiholog- psihoterapeut

 Tokom prvog susreta sa psihoterapeutom klijent, između ostalog, govori o tome šta je to što ga je podstaklo da se obrati za pomoć i šta je ono što bi psihoterapijom želeo da postigne. Često se dešava da pričajući o svojim emocionalnim problemima koji su se javili povodom određenih negativnih aktivirajućih događaja u životu, izjavi da bi mu cilj bio da ga to „ne dotiče“, da ga „bude baš briga“, da želi da bude ravnodušan… Međutim, to nije adekvatno očekivanje od terapije i realan cilj terapijskog pocesa.

Osnovna postavka Racionalno emotivno bihejvioralne psihoterapije (REBT) je da je emocionalno stanje i ponašanje individue posledica toga kako ona tumači određeni događaj, tj. da se konsekvence u vidu emocija, ponašanja i pratećih fizioloških reakcija zasnivaju na uverenjema koje osoba ima o sebi, drugima i svetu oko sebe. Dakle, kakav god aktivirajući događaj bio u pitanju, emocionalno stanje individue će zavisiti od toga kako ona misli o tom događaju. Ukoliko se događa nešto što osoba procenjuje kao pozitivno u kontekstu svojih životnih ciljeva i vrednosti, onda govorimo o pozitivnom životnom događaju (npr. diplomiranje, napredovanje na poslu, zasnivanje željene partnerske veze…) i pozitivnim emocijama koje se javljaju povodom tog događaja (radost, zadovoljstvo, euforija…). S druge strane, ukoliko individua procenjuje da su dešavanja ometajuća u odnosu na njena očekivanja, želje, vrednosti, ciljeve reč je o negativnim životnim događajima (loše postignuće na fakultetu, konflikt sa prijateljem, raskid partnerske veze, otkaz, gubitak bliske osobe…) povodom kojih osoba ima negativna osećanja (tuga, razočaranje, bes, nezadovoljstvo, osećanje krivice…). Stoga, u kontekstu svega do sad navedenog, možemo zaključiti da je javljanje negativnih osećanja kada se osoba suočava sa negativnim životnim događajima prirodno, odnosno ne bi bilo zdravo da je ravnodušna prema onome što procenjuje kao negativno po sebe i svoj život.

Međutim, pomenuta razlika između pozitivnih i negativnih osećanja nije jedina koja je važna kad govorimo o emocionalnom reagovanju i psihoterapiji.  U okviru teorijskih postavki REBT-a pravi se razlika između tzv. zdravih (samopomažućih, samounapređujućih) i nezdravih (samoosujećujućih) emocija. Kako negativne, tako i pozitivne emocije mogu biti zdrave i nezdrave (primeri zdravih su radost, zadovoljstvo… a nezdravih euforija, osećaj moći, ushićenosti…). Zdrave emocije su one koje se zasnivaju na racionalnim uverenjima o aktivirajućim događajima, dok nezdrave počivaju na iracionalnim uverenjima. Sem što su zdrave emocije one koje pomažu osobi da na funkcionalan način reaguje povodom aktivirajućeg događaja, one se od nezdravih razlikuju i po intezitetu i kvalitetu. Nezdrave emocije su jačeg inteziteta, značajno ometaju osobu u funkcionisanju i sprečavaju je da se ponaša u smeru ostvarenja vlastitih ciljeva. S druge strane, zdrave emocije, čak i kad su negativne, su pomažuće tj. omogućavaju osobi da se na što efikasniji način izbori sa negativnim aktivirajućim događajem i potpomažu joj da ostvari ciljeve koji su joj važni. Primeri nezdravih negativnih emocija su bes, osećanje krivice, depresivnost, povređenost, anksioznost… Svaka nezdrava emocionalna reakcija ima svoju alterantivu u vidu zdrave emocije. Kao zdrave negativne emocije navode se nezadovoljstvo, kajanje, tuga, razočaranost, žaljenje, obazrivost…

Važno je pomenuti da su prema teoriji REBT-a ljudi imaju i biološku tendenciju da reaguju nezdravim emocijama, upravo iz razloga jer su skloni da razmišljaju na iracionalan (nekoristan, nerealan i nelogičan) način, a da je cilj psihoterapije da se iracionalna uverenja koja su po osobu disfunkcionalna jer je uvode u nezdrave emocije i ometaju ostvarivanje ciljeva koji su joj važni, zamene za racionalna koja će za posledicu imati zdrave emocije i funkcionalno ponašanje.

Nezdrave negativne emocije i njihove zdrave negativne alternative.

[:]

The post [:sr]Zdrave i nezdrave emocije[:] appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

 Irina Radanović

dipl.psiholog- psihoterapeut

Racionalno emotivno bihejvioralna terapija (REBT) spada u grupu kognitivno bihejvioralnih psihoterapija. Osnivač ovog terapijskog pravce je psiholog i psihoterapeut dr Albert Ellis.

Životni ciljevi i Racionalno emotivno bihejvioralna terapija

Ellis i REBT polaze od ideje da većina ljudi želi da bude srećna tj. teži tome da što zadovoljnije provede svoj život. Pod time se zapravo podrazumeva život u kome se osoba oseća zadovoljnom kada je sama sa sobom, tokom odnosa sa drugim ljudima, kada se bavi sticanjem znanja/ veština ili nekim poslom, kada se bavi zabavnim, rekreativnim aktivnostima i slično.

U skladu sa tim, iako deluje prirodno i očekivano da ljudi tokom života nastoje da realizuju svoje životne ciljeve, često se dešava da postupaju suprotno onom što bi ih dovelo do ostavarenja istih i tada govorimo o tzv. samoporažavajućim tendencijama koje se ispoljavaju na planu mišljenja, osećanja i ponašanja. S druge strane, ukoliko osobe postupaju na način koji je u skladu sa njihovim ciljevima, tj. koji dovodi do njihove realizacije, reč je o tzv. samopomažućim tendencijama koje se takođe ispoljavaju kroz mišljenje, osećanja i ponašanje.

Ellis upućuje na to da ljudi imaju biološku sklonost kako ka samopomažućem tako i prema samoosujećujućem postupanju. A uz pomoć psihoterapije moguće je jedno zameniti za drugo.

 ABC model

Osnovna postavka od koje se kreće u okviru REBT-a je da nisu događaji ti koji izazivaju naša osećanja, ponašanje i prateće fiziološke reakcije, već naše tumačenje tih događaja.

U tome se REBT oslanja na ideje koje su bile prisutne još u antičkoj Grčkoj, konkretno, Epiktetus je još pre 2000 godina istakao da ljudi nisu uznemireni stvarima po sebi, već sopstvenim viđenjem stvari. Kada bismo grafički prikazali tu ideju, izgledalo bi ovako:

A → B→ C

A- aktivirajući događaj (povod u vidu misli, osećanja, ponašanja, događaja..).

B- sistem uverenja (značenje koje se pridaje aktivirajućem događaju).

C- konsekvence (posledice u vidu emocija, ponašanja i fizioloških reakcija).

Iracionalna i racionalna uverenja

Uverenja (sistem kognicija) koja bivaju podstaknuta određenim aktivirajućim događajem mogu biti iracionalna (IU) i racionalna (RU). Iracionalna uverenja su ona koja dovode do nezdravih emocija i disfunkcionalnog ponašanja, a samim tim su i osujećujuća u odnosu na životne ciljeve osobe. S druge strane, racionalna uverenja su pomažuća, odnosno posledice do kojih dovode su zdrave emocije i funkcionalno ponašanje, što je u skladu sa životnim ciljevima individue. Pročitajte više o zdravim i nezdravim emocijama

Suštinska razlika između iracionalnih i racionalnih uverenja je u tome što su IU nisu za osobu korisna, tj. štete joj, nisu u skladu sa realnošću i nisu logična. S druge strane, RU su korisna, u skladu sa realnošću i logikom.

Tokom psihoterapijskog procesa klijent uči da svoja iracionalna uverenja prepozna, osporava i menja ih za racionalna. Dakle, razvija i učvršćava sistem racionalnih uverenja koja su pomažuća kako bi živeo u skladu sa svojim vrednostima i realizovao ciljeve koji su mu važni.

Psihoterapijski proces

REBT je strukturirana, aktivna, direktivna i edukativna forma terapije.

Terapeut aktivno usmerava klijenta u terapijskom radu i podučava ga tome kako da sam sebi pomaže, kako bi i nakon završetka psihoterapijskog tretmana mogao da primenjuje naučeno.

Klijent se uči emocionalnoj odgovornosti, tj. uviđa i prihvata da je on taj od koga, u datim okolnostima, u datom trenutku, zavisi kako će se osećati i kako će postupati.

Ističe se da je on taj koji „sada i ovde“ može da napravi promenu kroz promenu načina razmišljanja.

Primena REBT

Racionalno emotivno bihejvioralna terapija se primenjuje u radu sa klijentima koji žele da razviju svoje potencijale i unaprede životno funkcionisanje (lični rast i razvoj),  koristi se za prevenciju psiholoških tegoba, a ujedno je i terapija izbora u lečenju mnogobrojnih psiholoških poremećaja (anksiozni poremećaji- napadi panike, generalizovana anksioznost, socijalna anksioznost, opsesivno kompulzivni poremećaj, fobije; depresivna stanja; seksualne disfunkcije; poremećaji ponašanja….).

U pripremi ovog teksta korišćeni su delovi sajta http://albertellis.org/

The post Racionalno emotivno bihejvioralna terapija appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Zdrave i nezdrave emocije

 Irina Radanović

dipl.psiholog- psihoterapeut

Tokom prvog susreta sa psihoterapeutom klijent, između ostalog, govori o tome šta je to što ga je podstaklo da se obrati za pomoć i šta je ono što bi psihoterapijom želeo da postigne. Često se dešava da pričajući o svojim emocionalnim problemima koji su se javili povodom određenih negativnih aktivirajućih događaja u životu, izjavi da bi mu cilj bio da ga to „ne dotiče“, da ga „bude baš briga“, da želi da bude ravnodušan… Međutim, to nije adekvatno očekivanje od terapije i realan cilj terapijskog pocesa.

Osnovna postavka Racionalno emotivno bihejvioralne psihoterapije (REBT) je da je emocionalno stanje i ponašanje individue posledica toga kako ona tumači određeni događaj, tj. da se konsekvence u vidu emocija, ponašanja i pratećih fizioloških reakcija zasnivaju na uverenjema koje osoba ima o sebi, drugima i svetu oko sebe. Dakle, kakav god aktivirajući događaj bio u pitanju, emocionalno stanje individue će zavisiti od toga kako ona misli o tom događaju. Ukoliko se događa nešto što osoba procenjuje kao pozitivno u kontekstu svojih životnih ciljeva i vrednosti, onda govorimo o pozitivnom životnom događaju (npr. diplomiranje, napredovanje na poslu, zasnivanje željene partnerske veze…) i pozitivnim emocijama koje se javljaju povodom tog događaja (radost, zadovoljstvo, euforija…). S druge strane, ukoliko individua procenjuje da su dešavanja ometajuća u odnosu na njena očekivanja, želje, vrednosti, ciljeve reč je o negativnim životnim događajima (loše postignuće na fakultetu, konflikt sa prijateljem, raskid partnerske veze, otkaz, gubitak bliske osobe…) povodom kojih osoba ima negativna osećanja (tuga, razočaranje, bes, nezadovoljstvo, osećanje krivice…). Stoga, u kontekstu svega do sad navedenog, možemo zaključiti da je javljanje negativnih osećanja kada se osoba suočava sa negativnim životnim događajima prirodno, odnosno ne bi bilo zdravo da je ravnodušna prema onome što procenjuje kao negativno po sebe i svoj život.

Međutim, pomenuta razlika između pozitivnih i negativnih osećanja nije jedina koja je važna kad govorimo o emocionalnom reagovanju i psihoterapiji.  U okviru teorijskih postavki REBT-a pravi se razlika između tzv. zdravih (samopomažućih, samounapređujućih) i nezdravih (samoosujećujućih) emocija. Kako negativne, tako i pozitivne emocije mogu biti zdrave i nezdrave (primeri zdravih su radost, zadovoljstvo… a nezdravih euforija, osećaj moći, ushićenosti…). Zdrave emocije su one koje se zasnivaju na racionalnim uverenjima o aktivirajućim događajima, dok nezdrave počivaju na iracionalnim uverenjima. Sem što su zdrave emocije one koje pomažu osobi da na funkcionalan način reaguje povodom aktivirajućeg događaja, one se od nezdravih razlikuju i po intezitetu i kvalitetu. Nezdrave emocije su jačeg inteziteta, značajno ometaju osobu u funkcionisanju i sprečavaju je da se ponaša u smeru ostvarenja vlastitih ciljeva. S druge strane, zdrave emocije, čak i kad su negativne, su pomažuće tj. omogućavaju osobi da se na što efikasniji način izbori sa negativnim aktivirajućim događajem i potpomažu joj da ostvari ciljeve koji su joj važni. Primeri nezdravih negativnih emocija su bes, osećanje krivice, depresivnost, povređenost, anksioznost… Svaka nezdrava emocionalna reakcija ima svoju alterantivu u vidu zdrave emocije. Kao zdrave negativne emocije navode se nezadovoljstvo, kajanje, tuga, razočaranost, žaljenje, obazrivost…

Važno je pomenuti da su prema teoriji REBT-a ljudi imaju i biološku tendenciju da reaguju nezdravim emocijama, upravo iz razloga jer su skloni da razmišljaju na iracionalan (nekoristan, nerealan i nelogičan) način, a da je cilj psihoterapije da se iracionalna uverenja koja su po osobu disfunkcionalna jer je uvode u nezdrave emocije i ometaju ostvarivanje ciljeva koji su joj važni, zamene za racionalna koja će za posledicu imati zdrave emocije i funkcionalno ponašanje.

Nezdrave negativne emocije i njihove zdrave negativne alternative.

[:]

The post Zdrave i nezdrave emocije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(lečenje depresije)

 Tekst je napisala dr Milica Ristić, psihijatar i KBT/REBT psihoterapeut

 Kakve su posledice ovakvog psihičkog stanja:

Depresija umanjuje radnu aktivost; onesposobljuje čoveka i na poslu i u porodici. Osoba daleko manje privređuje kada je depresivna, veliki su troškovi lečenja i bolovanja. Više od polovine ljudi koji jednom imaju depresivnu epizodu, imaće ih jos tokom života.

Prema broju godina koje osoba provede osujećena bolešću, depresija je među prvima na listi oboljenja.

Uz nelečenu depresiju idu i drugi veliki problemi: ljudi posežu za alkoholom ili narkoticima, pogrešno verujući da će ih oni izbaviti od patnje. Nelečena ili neprepoznata depresija može postati izvor besnih ispada i dovesti do nasilja u porodici i na poslu.

Ukoliko se ne leče, 15% obolelih će izvršiti samoubistvo.

Zajedno sa osobom koja tone u depresiju, tone i njegova/njena porodica. Odnosi i komunikacija se menjaju, problemi se ne rešavaju već se talože, počinju optužbe, prebacivanja, nerazumevanja, članovi porodice se sve više udaljavaju.

Ako se depresija ne leči, patnja se produbljuje, osoba postaje sve nefunkcionalnija. Ovakvo stanje može potrajati više od šest meseci, a nekada i godinama.

Zasto depresiju treba lečiti

Velika je patnja ljudi koji boluju od ove bolesti. Oni koji žive i rade sa osobom obolelom od depresije takođe pate. Zato je lečenjem treba smanjiti ili otkloniti.

Ukoliko se depresija prepozna u samom početku i započne pravi tretman tegobe počinju da slabe već nakon prvih mesec dana, a najčešće se potpuno povlače unutar tri do šest meseci. Tada su manji troškovi lečenja i odsustvo sa posla.

U periodima između depresivnih epizoda, ljudi mogu biti potpuno zdravi, radni, sposobni. U periodima depresivnih epizoda, uz adekvatan psihoterapijski i psihjatrijski tretman, mogu naučiti kako da rade i žive bez obzira na ovu bolest.

Zašto se ljudi ne javljaju na vreme da leče depresiju:

Svako vreme kada se ljudi jave na lečenje je PRAVO VREME! Nisu zakasnili, leka ima. Tegobe će biti ili otklonjenje ili će biti umanjene ako se primeni pravi psihoterapijski ili psihijatrijski tretman.

Dva su najčešcća razloga zašto ljudi teže prepoznaju da je depresija po sredi i zašto se kasnije javljaju na lečenje; to su sramota i sama depresija.

Sramotu  i stid oseća i sama osoba i njena porodica. Brojne su strategije za borbu protiv stida. Za prvu pomoć valjalo bi imati na umu: ukoliko nas nije sramota što imamo grip, upalu grla, pluća, uha… što bi nas bilo sramota kada imamo upalu emocija – a, to depresija jeste!? Kada imamo upalu pluća, na primer, i tada smo: bez energije, teško se pokrećemo, patimo, muči nas nesanica, ne možemo da radimo, povlačimo se od ljudi. Isto je tako kada imamo depresiju!

Drugi razlog je priroda same bolesti. Neki ljudi, koji boluju od depresije, ne mogu da zatraže pomoć. Stoje nemo u toj rupi, gledaju bespomoćno. U ovakvim situacijama  je veoma važno da osobe u okruženju nežno i podržavajuće zapaze promene i ohrabre osobu da potraži pomoć.

Lečenje depresije:

Tri su načina lečenja depresije:

1. samo psihoterapija

2. samo lekovi (antidepresivi, anksiolitici, hipnotici, stabilizatori, antipsihotici)

3. kombinacija psihoterapije i antidepresiva

Odluku o lečenju, nakon što više prikupljenih informacija, donosi sama osoba koja boluje. Veoma je važno da tretman bude prilagođen mogućnostima i realnim životnim okolnostima osobe koja je u depresiji.

Kognitivno bihejvioralna terapija, bihejvioralna aktivacija i interpersonalna terapija su psihoterapije prvog izbora u lečenju depresije, prema važećim smernicama. Njih mogu da sprovode samo oni terapeuti koji su završili valjane škole. Preporučuje se 12 do 20 jednočasovnih susreta u tretmanu ove bolesti. Kada ,,upadnemo u depresivnu rupu’’ psihoterapija nas uči kako da se krećemo u njoj, kako da delamo uprkos takvoj poziciji. Uči nas veštinama kako da iz nje izađemo svojim sopstvenim rukama, nogama, glavom, postupcima. Pored smirivanja ,,upaljenih emocija’’, psihoterapijsko lečenje obuhvata i korekciju neracionalnih misli i štetnog ponašanja. Veliki doprinost psihoterapije sastoji se i u tome što može da proredi depresivne epizode, smanji patnju i nefunkcionalnost kada se sledeći put jave. Psihoterapija nas uči kako da emotivno i ponašajno reagujemo manje burno na pojedine stresne životne situacije; kako da efikasnije rešavamo probleme; time jačamo naš emotivni imunitet i vremenom postajemo otporniji na depresiju.

Lekovi su kao pokretne stepenice koje nas polako podižu iz te crne dubine. Oni su neophodni da smanje i otklone štetnu emotivnu depresivnu upalu zbog koje celo telo pati.  Preporuku za lekove kod nas može dati lekar psihijatar. Antidepresivi su uvek prvi izbor, a doza se prilagodjava osobi, uzrastu i težini tegoba. Prvi rezultati lekova su vidljivi nakon tri do četiri nedelje. Pored antidepresiva, moguće je povremeno koristiti i druge lekove, ako psihijatar predloži: za bolji san, za smanjenje napetosti, za bolju koncentraciju.

Kod početnih i blagih oblika depresije psihoterapija može biti jedini tretman. U slučaju umerenih i težih depresivnih epizoda neophodno je uzimati i lekove.

Udruženi lekovi i psihoterapija dovode do ozdravljenja kod najvećeg broja ljudi.

Individualna ili društvena odgovornost u lečenju depresije:

Bez obzira na sveprisutnu stigmu i sramotu kada je reč o psihičkim problemima, svako od nas može da da svoj lični doprinos. I to počev od ovog trenutka u porodicama i među prijateljima. Valjalo bi da vežbamo da, bez straha, bez srama i zadrške, ali i bez preterivanja i poruge naglas pričamo o psihičkim problemima. Da pokažemo više razumevanja i pružimo podršku ljudima u našem okruženju koji hrabro (pod)nose depresiju.

The post Lečenje depresije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(otkrivanje i ispoljavanje depresije)

 Tekst je napisala dr Milica Ristić, psihijatar i KBT/REBT psihoterapeut

Toliko je česta da je krajnje vreme da prestanemo da je se stidimo, plašimo, ignorišemo, pretvaramo se da je nešto drugo po sredi. Depresiju treba prepoznati, uhvatiti je pod ruku i koračati dalje kroz život, bez obzira na nju. Valjalo bi je normalizovati, ne pridavati joj katastrofalne posledice i ne davati joj moći da upravlja našim životima. Da bi u tome uspeli, hajde da je upoznamo.

 Šta znači reč depresija

Reč depresija se često, u svakodnevom govoru, upotrebljava ili u preteranom značenju, ili u pogrdnom, ili se potcenjuje. Na primer, mladiću koji tuguje što ga je devojka ostavila, njegovo društvo će prilepiti etiketu, ,,daj, što si depresivan!’’ S druge strane, čoveku, koji u svojim četrdesetim posustaje, tone u bezvolju, povlači se, ne raduje se, gubi interesovanja, gubi koncentraciju na poslu, manje postiže, nervozno se breca na ukućane – okruženje će olako presuditi: ,,vidi ga kako se olenjio!’’

Najpoznatije, svakodnevno, značenje reči se odnosi na tugu i neraspoloženje.

Da li je depresija isto što i tuga

Nije tuga isto što i depresija. Tuga je zdrava emocija koju osećamo kada izgubimo nekoga ili nešto veoma dragoceno. U tim situacijama žalimo, tugujemo i učimo vredne lekcije u životu. Donosimo adekvatne odluke i delamo.

Depresija je štetna emocija, štetno stanje uma i tela. Neracionalno mislimo, ne sagledavamo okolnosti na adekvatan način, propuštamo gomilu šansi, ne delamo, povlačimo se, patimo – tonemo na svim poljima.

Depresija je naša svakodnevica, nije izuzetak

Od nas četvoro, jedno će u toku života iskusiti depresiju ili anksioznost ili oboje. Najčešće se javlja kod osoba između dvadeset pete i četrdeset pete godine, ali mogu oboleti i tinejdžeri, i ljudi preko četrdeset pete. Pojedine profesije su sklonije depresiji od drugih: negovateljice u domovima za bolesnu decu i za stare, kuvari, konobari, zdravstveni radnici.

Rupa u zemlji

Kada smo ,,u depresiji’’ to  je kao da smo upali u nekakvu duboku rupu u zemlji. Gledamo uvis, prema onom dalekom krugu svetlosti, a oko nas je sve mračno, skučeno, ne možemo da se pomerimo. Iznad i oko nas vrvi život, sve je u pokretu, čuju se razni zvuci,.a mi paralisani, nemoćni, gledamo u vis žaleći što se ne možemo priključiti. Ne vidimo izlaz. I ništa ne radimo. Čak, ni ne zovemo u pomoć! Paradoksalno, sramota nas je što smo u rupi!

Depresija – sramota ili prirodni proces

NIje sramota imati depresiju, isto kao što nije sramota imati neku upalu u telu. Kada virus ili bakterija napadnu naš organizam, on se brani zapaljenjem. Kada ,,agresivna’’ životna situacija ,,napadne’’ naše emocije i one se brane zapaljenjem. Depresiju možemo posmatrati i kao ,,upalu emocija’’.

Lenjost ili depresija

Depresivne osobe nisu lenje – depresivne su! Pravom terapijom depresija se otklanja ili ublaži, a osobe se vraćaju sebi, svojim poslovima, svojoj porodici.

Uzroci i okidači depresije

Brojne su životne situacije nakon kojih osoba može da ,,upadne“ u depresiju:

1. gubitak nekoga (smrt, razvod, razlaz) ili nečega vrednog (posao, položaj, imetak);
2. nerešavanje i nagomilavanje realnog životnog problema;
3. niz izazovnih životnih situacija povodom kojih trošimo puno energije, sagorimo do depresije;
4. trudnoća, porođaj, dojenje;
5. menopauza (i kod muškaraca i kod žena);
6. nove životne uloge u kojima se ne snalazimo najbolje;
7. neuspesi;
8. bolesti;
9. nekada može nastati iz ,,čistog mira“.

Kako prepoznati depresiju (šta se dešava sa našim emocijama, mislima, delima i telom):

Za početak, veoma je važno da budemo svesni šta se dešava, da joj damo ime – depresija. Da prepoznamo simtome i znake. Bilo da smo mi u pitanju, bilo da je u pitanju neko naš.

Evo nekoliko opisa koji bi mogli biti od pomoći za pravilno prepoznavanje ove boljke:

1. preterano tugovanje, gotovo svakodnevno, najveći deo vremena;
2. stanje bez energije, lako zamaranje, teško se pokrećemo;
3. gubitak interesovanja (za stvari i okolnosti koje su ranije budile našu pažnju i u kojima smo učestvovali više ne pokazujemo ni najmanje interesovanja); ne uživamo više u radnjama koje su nam ranije donosile užitak;
4. u nama je bura emocija među kojima su anksioznost, bes, stid, krivica;
5. ne možemo ni da se radujemo, niti da tugujemo u situacijama u kojima smo to ranije činili, zaravnjeni smo, kao da smo bez emocija;
6. muče nas misli da smo manje vredni, da smo nesposobni, da smo krivi;
7. da smo bespomoćni da menjamo stvari, da je situacija beznadežna,  strašna, da je osuđena na propast;
8. da život nema smisla, da bi bilo bolje da nas nema;
9. prisutna je nesanica, ili, pak, spavamo previše – ,,vuče’’ nas krevet;
10. oslabljen apetit, gubitak kilaže; ili povišen apetit, naročito nam ,,se traže’’ slatkiši i testo, gojimo se;
11. nema želje ni potrebe za seksom; muškarci imaju poteškoća da postignu i održe erekciju, ejakulacija može biti preuranjena ili odložena; žene imaju problem da ovlaže, ne postižu ili teže postižu orgazam;
12. gubitak koncentraciju, zaboravljanje;
13. povlačimo se od ljudi, izbegavamo društvo, ukućane; najradije bi se prekrili preko glave i ćutali, ,,samo da nas svi ostave na miru!’’;
14. otežano obavljamo svakodnevne poslove koje smo ranije bez problema radili, teško se nateramo na bilo šta, na poslu otežano radimo, kasnimo sa obavezama;
15. tegobe kod nekih mogu biti teže u jutarnjim satima, a kako dan odmiče sve je lakše;
16. preterano pasivni; ili preterano aktivni ,,ne drži nas mesto’’, ,,hvata nas nemir’’;
17. nervoza, razdražljivost, epizode besa koje nikada ranije nismo ispoljavali;
18. telesni problemi: glavobolje, bolovi u mišićima, grčevi i neprijatost u stomaku, nervoza u želudcu…

Ne moraju svi znaci biti prisutni. Različiti ljudi su različito depresivni. Ono što je svima zajedničko je da emotivno pate, da imaju nerealistična, preterana, pogrešna zaključivanja, da se ponašaju štetno, nefunkcionalno u porodičnom okruženju, na poslu i u društvu.

Neki ljudi svoju depresiju prikrivaju od drugih, zatrpavaju je šalama, zasmejavanjem, preteranom aktivnošću; a kada ostanu sami, kada ih niko ne vidi, potpuno su bez energije, očajavaju.

Kod omladine depresija može biti maskirana sledećim: buntovničko ponašanje, prkos, slabljenje uspeha u školi, povlačenje i izbegavanje komunikacije sa ukućanima, uzimanje alkohola i narkotika.

Ukoliko pobrojane i opisane tegobe traju dve ili više nedelja, gotovu su svakodnevne i prisutne najveći deo vremena, velika je verovatnoća da je po sredi depresija.

The post Otkrivanje i ispoljavanje depresije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Irina Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeut

Kada se analiziraju različite definicije psihoterapije može se primetiti da se u većini ističu tri osnovne stvari. Psihoterapija se definiše kao sistematičan i strukturiran proces koji podrazumeva različite pristupe, metode, tehnike, zatim se akcenat stavlja na to da je u pitanju zajednički rad tj. saradnja između klijenta i posebno obučenog stručnjaka- psihoterapeuta i navode se dominantni ciljevi psihoterapijskog tretmana.

U medicinskom kontekstu, kada se govori o ciljevima psihoterapije, akcenat je gotovo isključivo na lečenju problema mentalnog zdravlja. U osnovi tog pristupa je ideja da se individua obraća psihologu- psihoterapeutu onda kada ima određene psihološke probleme, tj. mentalne poremećaje i to najčešće po uputu psihijatra ili lekara druge specijalnosti (kardiologa, pulmologa, endokrinologa..).

Upravo zbog toga što je medicinski model i dalje jedan od dominantih u društvu, najveći procenat osoba još uvek misli da je psihoterapija zapravo jedino i namenjena onima koji se susreću sa psihičkim poremećajima različitog tipa. To je ujedno i osnov za predrasude koje neke osobe imaju prema obraćanju za pomoć psihologu- psihoterapeutu. Oni smatraju da kod psihoterapeuta dolaze oni koji su „slabi“, da onima koji su „jaki, stabilni“ psihoterapija ne treba, da oni sami znaju, jedino i najbolje, da reše svoje probleme, da im „tamo neko“ ne može pomoći, da kod psihologa idu oni koji su „poremećeni“, „ludi“… Na žalost, postojeće predrasude otežavaju da do adekvatne pomoći dođu oni kojima bi ona jako koristila.

Međutim, poslednjih godina se postepeno ideja o psihoterapiji sve više prihvata, sve je veći broj osoba koje razumeju šta je ono što psihoterapija nudi i koliko benefita od nje mogu imati. Stoga i određena stigma ne sprečava one koji su odgovorni prema sebi i sebi žele dobro da se obrate za pomoć.

Sem pomenutog cilja, lečenja mentalnih poremećaja, sve je više klijenata zainteresovano za ostvarivanje drugih ciljeva kroz psihoterapiju; razlozi su mnogobrojni, očekivanja različita, a ciljevi raznoliki. Pomenućemo neke od njih.

Nije retkost da se psihički zdrava osoba nađe u situaciji koja u datom trenutku prevazilazi njene kapacitete da efikasno izađe na kraj sa postojećim okolnostima, pa stoga potraži pomoć psihoterapeuta. Efikasno rešavanje problema sa kojima se osoba susreće u svakodnevnom životu, tzv. problema življenja, je stoga jedan od važnih ciljeva terapijskog tretmana. Tokom psihoterapije individua zapravo prolazi kroz trening rešavanja problema, tj. uči i uvežbava efikasne modele/veštine rešavanja problema. Ujedno, ukoliko u procesu rešavanja problema do izražaja dođu određene emocionalne prepreke koje osobu onemogućavaju da efikasno reši problem, ona kroz psihoterapiju uči kako da reši svoje emocionalne probleme i nastavi sa daljim funkcionisanjem na višem nivou.

Takođe, tokom života su relativno česte situacije kada se osoba nadje u za nju novoj životnoj poziciji u kojoj doživi krizu, zastoj i u tim okolnostima psihoterapija može imati značajnu ulogu u prevazilaženju teškoća sa kojima se individua susrela, omogućavajući joj da, kroz stručnu podršku i pomoć, krizu iskoristi kao priliku za učenje i razvijanje novog, optimalnijeg oblika funkcionisanja.

Još jedan vrlo važan cilj, na koji se sve više stavlja akcenat prethodnih par godina, a koji je zapravo suštinski i krajnji cilj svakog psihoterapijskog procesa, jeste unapređenje kvaliteta života. Bilo da je startna pozicija klijenta koji dolazi na psihoterapiju tegoba u vidu psihičkog poremećaja, rešavanje problema u svakodnevici, životna kriza ili nešto drugo, ono što se postiže kroz psihoterapiju kao posledicu ima poboljšanje kvaliteta života.

Sve češće i klijenti koji aktuelno nemaju tegobe dolaze na psihoterapiju dominantno pokrenuti tom idejom, unapređenjem kvaliteta života, što podrazumeva rad na ličnom rastu i razvoju. Oni žele da se bave sobom, da otkriju, analiziraju i dalje razvijaju svoje potencijale, da dođu do novih uvida o sebi, drugima, životu, stalo im je do toga da sistematizuju i iskoriste svoja dotadašnja iskustva na način od kojeg će imati koristi u daljem funkcionisanju… Klijenti žele da razviju i učvrste svoje kapacitete za nošenje sa problemima življenja i da savladaju nove veštine koje će im omogućiti efikasnije prevazilaženje problema sa kojima se tokom svakodnevice susreću.

Stoga, treba imati u vidu da, kao što je važno voditi računa o svom fizičkom zdravlju, veoma je bitno brinuti i o svom mentalnom zdravlju. S jedne strane, očuvati ga, a sa druge unaprediti ga kroz lični rad. Na taj način se može postići jedan kvalitetniji vid funkcionisanja, koji podrazumeva život u kome se osoba oseća zadovoljnom kada je sama sa sobom, tokom odnosa sa drugim ljudima, kada se bavi sticanjem znanja/ veština ili nekim poslom, kada se bavi nekim zabavnim, rekreacionim aktivnostima i slično (Albert Ellis).

The post Psihoterapija i kvalitet života appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Iskustva iz Shema terapije

  (Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

U psihologiji i psihoterapiji odavno je prisutna teza da su problemi koje imamo u odraslom dobu povezani sa iskustvima iz detinjstva. Imajući to u vidu, mnogi autori pokušavaju da razumeju kako do toga dolazi, odnosno šta se to desi tokom ranog razvoja što nas učini ranjivim na određeni tip problema i decenijama kasnije.

Polazeći od radova Džona Bolbija i Meri Ejnsvort, većina autora postulira da se deca rađaju sa određenim potrebama koje kroz signalni sistem (plač, privijanje, osmeh i sl.) komuniciraju svojim roditeljima ili starateljima. Na ovaj način dete traži brigu i zauzvrat dobija negu, zaštitu, ali i model odnosa sa drugim ljudima. Kroz odnos sa roditeljima, dete uči da će neko da odgovori na njegove potrebe i da je spoljašnji svet dobro i bezbedno mesto.

Istovremeno, dete spoznaje da su njegove potrebe važne i vredne, te da je samim tim i ono samo važno i vredno. Ipak, dešava se i to da roditelj ne može ili ne ume da uvremenjeno i adekvatno odgovori na detetove potrebe. Povratne informacije koje dete dobija iz ovakve interakcije mogu da iniciraju detetovu negativnu sliku o sebi („Ja nisam vredan pažnje drugih osoba“) ili negativnu sliku o roditeljima ili svetu („Svet je mesto u kome niko ne odgovara na moje potrebe“, „Roditelji i drugi ljudi me ne razumeju“). Ove rano nastale negativne slike o sebi, drugima i svetu, Džefri Jang, tvorac Shema terapije naziva „Ranim maladaptivnim shemama“, naglašavajući tako njihov rani nastanak i činjenicu da ove sheme direktno ili indirektno dovode do različitih poremećaja, kao i do odnosa koje karakterišu konflikti, nezadovoljstvo, zavisnost, osećaj usamljenosti i sl. Reč „shema“ koristi se kako bi se naglasilo da ta rano stečena uverenja, sećanja, emocije i senzacije postaju shema za interpretaciju kasnijih iskustava. Može se dakle, reći da postoji paralela između onoga što je osoba osećala kao dete i onoga što doživljava kao odrasli, svaki put kada se shema aktivira.

Na osnovu višedecenijskog iskustva u psihoterapiskom radu, Jang je opisao osamnaest ranih maladaptivnih shema, rana iskustva koja doprinose njihovom nastanku, kao i tipične shemama izazvane probleme. Fokusiranjem na to kako sheme i problemi nastaju, Jang otvara prostor za preventivne programe koji obučavanjem roditelja kako da adekvatano zadovolje dečje potrebe rade na smanjivanju verovatnoće za razvoj shema. Prvi takav program –  „Dovoljno dobro roditeljstvo“, osmislili su Luis i Luis 2008. godine i od tada pa do danas, kroz program je prošlo na hiljade roditelja iz celog sveta. Od prošle godine, ovaj veoma koristan program postoji i kod nas.

Program „Dovoljno dobro roditeljstvo“ takođe polazi od teze da rane maladaptivne sheme nastaju kao rezultat kontinuiranog nezadovoljavanja dečjih bazičnih potreba kao što su: potreba za sigurnim i stabilnim porodičnim okruženjem; potreba za ljubavlju, saosećanjem, negom i pažnjom; potreba za prihvatanjem i pohvalom; potreba za vođstvom i zaštitom i potreba za nezavisnim delovanjem i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja. Većina roditelja prepoznaje i zadovoljava ove potrebe bez većih problema. Neki ipak, zbog svojih problema ili zato što ne umeju drugačije, frustriraju dečje potrebe reagujući na jedan od sledećih načina: ponižavanjem deteta, previsokim zahtevima, preteranom kontrolom i kažnjavanjem, emocionalnim depriviranjem i inhibiranjem deteta, pesimizmom i zastrašivanjem, sebičnošću (stavljanjem detetovih potreba u drugi plan), prezaštićivanjem dece, ili preteranom popustljivošću. Što se ovaj vid roditeljskog ponašanja više ponavlja, deca imaju veću šansu da razviju neku od ranih maladaptivnih shema. Evo nekoliko primera.

Kako bi razvila osećaj povezanosti deci su potrebni roditelji koji su dostupni i na koje mogu da se oslone, roditelje koji su prisutni i otvoreni u pokazivanju ljubavi, empatije i razumevanja. Odsustvo ljubavi i bliskosti rađa kod dece uverenje da nisu vredna ljubavi, te da drugi imaju skrivene motive za povezanost sa njima. Ukoliko rastu sa ovim uverenjima, deca bivaju sve više izolovana, a sheme povezane sa socijalnom izolacijom, deprivacijom, napuštanjem i nepoverenjem sve više jačaju.

Uz pružanje nege i ljubavi, roditelji moraju da imaju i određene zahteve. Ukoliko te zahteve odlikuje primerenost uzrastu i kapacitetima deteta, dete će naučiti da postavlja realna i dostižna očekivanja i sebi i drugima. Ukoliko roditelj nauči dete  da ne mora biti savršeno da bi ga voleo, dete će biti hrabrije da testira sopstvene mogućnosti. Ako pogreši, ići će dalje. Ukoliko roditelji imaju preterano visoka očekjivanja, ukoliko prihvataju dete samo onda kada je dobro i uspešno, dete može da  razvije uverenje da mora da zadovolji nerealno visoke standarde čak i po cenu zdravlja, sreće i zadovoljstva. Ukoliko ne uspe i pogreši, dete (a kasnije i odrasla osoba) osećaće se manje vredno i krivo.

Pored potrebe za razumnim očekivanjima, dete ima potrebu za granicama i za okolinom koja nije ni prezahtevna ni suviše popustljiva. Ukoliko su roditelji preterano popustljivi pa suviše zadovoljavaju detetove potrebe, dete ne nauči da se nosi sa porazom i frustracijama, ne razvija kapacitet za samokontrolu i samodisciplinu. Ukoliko roditelji dozvole deci da rade sve što požele, ona počinju da veruju da imaju pravo (Jang bi rekao razviju shemu „Pravo“) da se ponašaju kako žele, ne uzimajući u obzir okolnosti i potrebe drugih ljudi. Deca onda ne nauče da odnosi uključuju deljenje i recipročnost, pa se često ponašaju sebično. Preterana popustljivost i nedostatak usmerenja umanjuju sposbonost da se toleriše frustracija što bitno otežava ostvarivanje dugoročnih ciljeva.

Frustracija potrebe za zdravom autonomijom i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja često dovodi do zavisnosti, pesimizma i uverenja da ne možemo da funkcionišemo samostalno i bez stalne podrške od strane drugih. Često postoji i uverenje da moramo da se povinujemo drugima kako bi izbegli negativne posledice u vidu njihovog besa ili odbacivanja.

Ukoliko roditelji kažnjavaju otvoreno ispoljavanje potreba i emocija (npr. besa) ili modeluju prećutkivanje i sakrivanje emocija, deca dobijaju poruku da je imati potrebe ili osećanja opasno i da može dovesti do sramote, osećanja krivice, pa i napuštanja ili kazne od strane roditelja. Ukoliko se sve ovo desi, roditelji će umesto da podrže razvoj detetove nezavisnosti, podržati razvoj maladaptivnih shema koje se odnose na autonomiju. Pomenute sheme mogu nastati i usled preteranog zaštićivanje dece i obeshrabrivanja dece da samostalno istražuju i rešavaju uzrastu primerene probleme. Ukoliko roditelji preuzmu na sebe izvršavanje detetovih zadataka čim ono iskusi i najmanju poteškoću da ga obavi, dete nauči da ne može ništa da uradi samo i da mora zavisiti od pomoći drugih. Do nastanka pomenutih shema može dovesti i opozitni ekstrem koji podrazumeva da se deca teraju da sve rade sama, bez vođstva i usmeravanja od strane roditelja.

Ovi primeri ilustruju kako su neki neadekvatni roditeljski postupaci povezani sa razvojem shema. Ne smemo, ipak, da pretpostavljamo da neko ima maladaptivne sheme samo zato što ima određena negativna iskustva. Iako ta iskustva jesu faktori rizika, moguće je da kod date osobe deluje neki od zaštitnih faktora koji onemogućava održavanje sheme. Protektivni faktori mogu biti drugi ljudi (npr. drugi roditelj) koji osobi pomažu da zadovolji bazične potrebe ili neki naknadni događaji koji pobijaju shemu. Takođe, postoje i osobe koje su psihološki imune („rezilijentne“), i kod kojih temperament ne dozvoljava formiranje shema. Ovo je nažalost ipak ređi ishod. Mnogo je češći scenario da neadekvatno zadovoljavanje bazičnih dečjih potreba ima ozbiljne i trajne posledice. Baš zato je važno da imamo programe koji će roditeljima pomoći da prepoznaju i adekvatno zadovolje te potrebe. Nema idealnih roditelja, ali je važno da imamo što više onih koji su „dovoljno dobri“.

The post Šta je dovoljno dobro roditeljstvo? Iskustva iz Shema terapije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

 (Autorski tekst  Irine Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeuta objavljen u časopisu Story)

Svako od nas se ponekad, neko češće, a neko ređe nađe u situaciji kada na molbu ili zahtev od strane partnera, prijatelja ili poslovnih saradnika odgovara potvrdno iako bi najradije tu molbu ili zahtev odbio. Situacije su različite… drugarica Vas pita da idete sa njom u kupovinu, a Vi ste se upravo vratili sa posla i najradije biste vreme proveli opuštajući se u svom stanu, međutim pristajete na višesatni obilazak tržnog centra…ili, koleginica Vas moli da umesto nje obavite zadatak koji Vam je, kao i njoj, dosadan i Vi ga radite umesto nje, iako biste tu aktivnost izbegli… Sestra Vas moli da pomognete njenom sinu oko zadatka iz engleskog, jer Vi „tako lepo vladate jezikom“, pa kako da odbijete da pomognete?! Ili, partner Vas poziva na još jedno vikend veče sa njegovim prijateljima, a Vi biste izašli sa svojim, međutim, odlučujete da mu izađete u susret i odustanete od svojih želja.

Zašto je to tako, zašto ne govorimo NE, onda kad to zapravo želimo?

Najčešći uzrok je taj što strepimo od reakcije druge osobe, plašimo se da će nam ta osoba zameriti, da će nam prebaciti, da će nas iskritikovati ili da će se naljutiti i prekinuti komunikaciju, a potencijalno i odnos sa nama. A s obzirom da ne želimo da drugi misle loše o nama, još manje da odustanu od odnosa koji imamo, činimo ono što nam ne odgovara, a sve u cilju da bismo zadovoljili druge osobe. Naravno, ponekad nije moguće izbeći takvo reagovanje, imamo legitimno pravo da odustanemo od svojih zamisli, želja, potreba ukoliko procenimo da je to za nas i odnos sa drugom osobom u datom trenutku ili na duže staze bolje. Međutim, ukoliko pasivan stav, povlačenje i odustajanje postane naš ustaljeni obrazac ponašanja, onda to svakako za nas nije dobro, jer biti u funkciji drugih osoba znači zanemariti sopstvene misli, očekivanja, potrebe, želje, odnosno zanemariti i odustati od sebe.

Osobe kojima je pasivan stil ponašanja uobičajen, koje zanemaruju svoje potrebe i želje, koje se povlače pred drugima i nisu spremne da se postave za sebe i kažu NE onda kada je to za njih dobro, najčešće imaju određen sistem uverenja koji je za njih poražavajući tj. dovodi do određenih emocionalnih problema koji ih onda ometaju u funckonisanju. Taj sistem uverenja uključuje ideje kao što su „Moji stavovi su nebitni, stavovi drugih su jedino važni… Moja osećanja nisu bitna, osećanja drugih su značajna.. Ja sam inferiorna osoba, drugi su superiorni… Ne smem da se suprostavim drugima, jer me mogu odbaciti, a katastrofa je ako budem odbačen/a… Ne mogu da podnesem da neko bude ljut na mene…Ne mogu da podnesem neprijatnu situaciju do koje bi došlo ako bi mi neko zamerio nešto…“. Dakle, čitava jedna mreža ideja stoji u osnovi emocionalnih problema koji predstavljaju prepreku osobi da se izbori za ono što želi i da kaže NE onda kada bi to želela.

Prevazilaženje emotivnih prepreka i razvijanje novih obrazaca ponašanja

Pitanje koje se postavlja je kako promeniti taj ukorenjeni obrazac ponašanja, kako naučiti da izrazite sopstvene potrebe, osećanja i stavove, kako reći NE onda kada to želite.

Prvi korak je osloboditi se emotivnih prepreka/problema koji se javljaju povodom moguće negativne reakcije druge osobe. Emotivne reakcije koje se mogu javiti pri pomisli da će drugi negativno da odreaguju na nas, odnosno na naše odbijanje jesu osećanje anksioznosti ili straha, osećanje stida ili krivice ili već neka druga neprijatna emocija. Koja god emotivna reakcija da je u pitanju, takvo emotivno reagovanje nas potom inhibira da uradimo ono što zapravo želimo, a to je da se borimo za sebe, za zadovoljenje sopstvenih želja i potreba i kažemo NE kada je to ono što smatramo dobrim za nas. Da bi se oslobodila emocionalnih problema i prevazišla emocionalne prepreke potrebno je da osoba poradi na pomenutim nezdravim emotivnim reakcijama (nazivamo ih nezdravim jer ometaju svakodnevno funkcionisanje osobe i narušavaju kvalitet njenog života), a to se postiže kroz psihoterapijski tretman.

Uz pomoć psihologa- psihoterapeuta nezdrave emocije se, kroz promenu sistema uverenja, menjaju za zdrave koje dalje omogućavaju individui da na adekvatan način prihvati potencijalnu negativnu reakciju druge osobe, što podrazumeva da nauči da toleriše nelagodnost koju sa sobom nosi upravo to negativno reagovanje druge osobe. Nakon toga, tj. nakon rešavanja tih emotivnih problema je potrebno poraditi na komunikacijiskim i socijalnim veštinama i za to je preporuka tzv. asertivni trening. Asertivni trening podrazumeva da osoba nauči i ovlada određenim veštinama koje će joj omogućiti da na otvoren i iskren način izražava svoje misli, potrebe, svoja osećanja i stavove uz istovremeno uvažavanje potreba druge strane u komunikaciji.

Dakle, preporuka je da se osobe koje imaju problema u komunikaciji, bilo na privatnom bilo na poslovnom planu, koje su stidljive ili socijalno anksiozne, obrate psihologu za pomoć. Uz adekvatan psihološki tretman i asertivni trening će uspeti da prevaziđu svoje emocionalne prepreke, razviju i usavrše svoje komunikacijske veštine i naravno, nauče da kažu NE.

The post Kako reći ne? appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

  (Autorski tekst  Irine Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeuta objavljen u časopisu Story)

Svakom od nas je tokom odrastanja više desetina puta savetovano „ono što možeš danas, ne ostavljaj za sutra“, međutim iako smo od ranog doba instruirani da odlaganje nije korisno, ono je čest oblik našeg ponašanja.

Izbegavamo i odlažemo različite situacije i aktivnosti koje procenjujemo kao nelagodne, dosadne, naporne.. sve one koje nam remete trenutno ili očekivano buduće uživanje. Često odlažemo svakodnevne obaveze, kućne poslove, učenje, polaganje ispita, završetak fakulteta, radne zadatke, potencijalno neprijatne razgovore sa partnerom ili prijateljima i dr. Činjenica je da bi većina odložila pranje prozora da bi iskoristila sunčan dan i provela vreme u prirodi, međutim takva vrsta odlaganja nije nešto što bismo nazvali problemom prokrastinacije. Povremeno odlaganje obaveza je nešto sasvim prirodno i očekivano, međutim kada odlaganje i izbegavanje postane ustaljeni obrazac ponašanja, kada osoba učestalo prokrastinira sopstvene obaveze i to značajno ometa njeno svakodnevno funkcionisanje i remeti ostvarivanje uspeha u oblastima koje su joj važne, govorimo o problemu prokrastinacije.

Šta je prokrastinacija i u kojim oblastima života se manifestuje?

Kada analiziramo poreklo reči prokrastinacija brzo nam postaje jasno i njeno značenje, prokrastinacija potiče od latinske reči „procrastinatio“, tačnije „pro“ i „crastinus“, što znači „za sutra“.

Dakle, prokrastinacija se definiše kao automatska navika beskorisnog odlaganja bitnih i vremenski određenih aktivnosti za neki naredni trenutak, dan, nedelju… Najčešće osoba aktivnost koju odlaže menja drugom, manje značajnom, ali prijatnijom, npr. umesto pisanja seminarskog rada gleda seriju.

Osoba koja odlaže neugodnu ili dosadnu aktivnost u datom trenutku ne razmišlja o posledicama svog ponašanja što za rezultat ima sabotiranje sopstvenih ciljeva i kvaliteta života. Izbegavanje svakodnevnih obaveza kao što su čišćenje kuće, peglanje, bacanje đubreta, plaćanje računa i sl., iako donosi trenutno olakšanje, za posledicu ima narušavanje udobnosti življenja, ali posledice mogu biti i ozbiljnije kao npr. isključivanje struje, telefona zbog neuvremenjenog plaćanja računa itd. Čest oblik prokrastinacije je i odlaganje učenja, „učiću sutra… počinjem da učim u ponedeljak…“ su samo neke od izjava kojima učenici i studenti sami sebe zavaravaju i kojima održavaju problem prokrastinacije. I uprkos tome što su posledice takvog ponašanja jasne, lošije postignuće u školi, nepolaganje ispita, obnavljanje godine, iako je osoba svesna da ni nekog prethodnog ponedeljka nije počela da uči i u iskustvu ima ponovljene neuspehe na ispitima, takvo ponašanje se održava. Slična situacija je česta i u poslovnom okruženju, odlaže se radni zadatak do poslednjeg trenutka, pisanje neprijatnog mejla, rad na ozbiljnom projektu, pravljenje prezentacije, zapravo izbegava se sve ono što zahteva dodatni napor i povod je za osećaj nelagodnosti, što naravno opet na duže staze ima niz negativnih posledica za osobu, počevši od toga da je kvalitet njenog rada lošiji do toga da može da izgubi i posao zbog svoje neeefikasnosti. Takođe, prokrastinacija može da ima negativan uticaj i na partnerske i prijateljske relacije, npr. ukoliko se dogovorimo sa prijateljicom da ćemo ići zajedno na letovanje, a potom se predomislimo i odlučimo da otputujemo sa novim dečkom, ali zbog nelagodnosti i straha od njene reakcije izbegavamo da joj to saopštimo do poslednjeg trenutka, verovatno je da će naše prijateljstvo biti značajno ugroženo kad joj u julu saopštimo da nećemo putovati zajedno. Prokrastinacija se može prepoznati i u odlaganju aktivnosti koje spadaju u oblast naše lične dobrobiti, kao što je započinjanje ili dovršavanje edukacije koja je značajna za naše profesionalno funkcionisanje, vođenje računa o zdravlju tj. izbegavanje redovnih odlazaka kod lekara ili zubara, započinjanje dijete koja je od značaja za naše zdravstveno stanje, odlaganje prestanka pušenja i drugo.

Dakle, različiti su aspekti života u kojima se prokrastinacija manifestuje, ali iako su aktivnosti koje se odlažu vrlo šarolike, jedno je zajedničko, a to je da je odlaganje tih aktivnosti za osobu, dugoročno posmatrajući, štetno.

Stoga se logično nameće pitanje šta je u osnovi prokrastinacije tj. zašto osobe prokrastiniraju kada to sa sobom nosi niz negativnih posledica.

Kratkoročni i dugoročni hedonizam

Najčešće je u osnovi prokrastinacije filozofija kratkoročnog hedonizma. Filozofija kratkoročnog hedonizma počiva na idejama osobe da sopstvene želje mora odmah da zadovolji i da osećanje neugodnosti mora što pre da otkloni ili izbegne. Dakle, osoba je orijentisana na ono što će joj doneti kratkoročno zadovoljstvo, pa čak i na uštrb dugoročnih ciljeva. Aktivnost koja je neugodna se odlaže ili izbegava i time osoba oseti trenutno olakšanje, tj. kratkoročno zadovoljstvo što se oslobodila neugodnosti koja joj se javila povodom pomenute aktivnosti, ali na duže staze to ponašanje joj šteti jer je ometa u ispunjavanju za nju važnih ciljeva. Alternativa bi bila filozofija dugoročnog hedonizma, što podrazumeva spremnost individue da odloži trenutno zadovoljstvo ili istoleriše kratkoročnu frustraciju zarad dugoročnog zadovoljstva.

S druge strane, sem filozofije kratkoročnog zadovoljstva i prateće niske tolerancije na frustraciju, jedan od razloga prokrastinacije je i nesigurnost oko sopstvene vrednosti koja se manifestuje kroz perfekcionizam, strah od neuspeha, strah od kritike i dr. To konkretno znači da osoba pokazuje tendenciju da izbegava određene aktivnosti jer smatra da bi bilo katastrofa da ih ne uradi savršeno i da bi neuspeh ili kritika od strane drugih značila da je  manje vredna tj. bezvredna i stoga joj kao najprihvatljivija alternativa izgleda odustajanje od bilo kakve aktivnosti.

Prevazilaženje prokrastinacije

Ukoliko je prokrastinacija postala ustaljen obrazac ponašanja osobe koji očigledno remeti njeno funkcionisanje, umanjuje kvalitet života i sprečava ostvarivanje ciljeva koji su joj važni, potrebno je da se obrati za pomoć psihologu- psihoterapeutu. Uz pomoć psihoterapeuta bi najefikasnije mogla da prevaziđe emocionalne prepreke koje se nalaze u osnovi prokrastinacije i nauči da se na funkcionalniji način suočava sa aktivnostima koje su joj neugodne po bilo kom osnovu, a sve u cilju postizanja dugoročnog zadovoljstva.

The post Odlaganje – prokrastinacija appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

  (Autorski tekst  Irine Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeuta objavljen u časopisu Story)

Ukoliko ukucate na bilo kom internet pretraživaču termin napad panike za manje od 20 sekundi će Vam biti ponuđen veliki broj tekstova koji govore o ovom problemu ili linkova koji upućuju na forume na kojima ljudi razmenjuju svoja iskustva o nošenju sa ovim tegobama.

Ono što je izvesno je da je svako od nas čuo u svom okruženju za nekoga ko pati od napada panike ili ako to nije nazvano tim imenom, poznajemo osobu (ili više njih) koja se požalila na ponovljenu situaciju u kojoj joj je srce „ničim izazvano“ ubrzano radilo, pa je mislila da će dobiti infarkt ili nije mogla da udahne vazduh, pa je mislila da će se ugušti. Često se dijagnoza uspostavlja, a da osoba nije ni posetila stručnjaka, po principu prijateljskog „znam ja šta ti je, to je isto imao….“, pa se i terapija na isti način propisuje  „…meni je pomogao taj lek…čuo sam da je on pio…“ i tome slično. Naravno, iako je lepo naići na razumevanje i podršku prijatelja, preporuke ovog tipa ne pomažu rešavanju problema, čak ga može i produbiti.

Šta je napad panike i da li svaku neprijatnu telesnu promenu možemo etiketirati tim nazivom?

Napad panike se definiše kao iznenadni doživljaj intenzivnog straha, uznemirenosti ili nelagodnosti koja biva praćena nizom telesnih promena.

Telesne promene koje se pri tome javljaju su su sledeće:

1. Osećaj nemogućnosti da se udahne vazduh, nedostatka vazduha

2. Osećaj nestabilnosti, slabosti, nesvestica

3. Osećaj pritiska u predelu srca, ubrzan rad srca i palpitacije

4. Nelagodnost i/ili bol u grudima

5. Preznojavanje

6. Mučnina i/ili stomačne tegobe

7. Osećaj gušenja

8. Tremor, podrhtavanje tela

9. Talasi vrućine ili jeze

10. Parestezije ( osećaj trnjenja, bockanja, mravinjanja, žarenja u nekom delu tela)

11. Depresonalizacija (doživljaj kao da ste odvojeni od samog sebe) ili derealizacija (doživljaj nestvarnosti).

12. Strah od gubitka kontrole ili ludila

13. Strah od smrti

Prema dijagnostičkim priručnicima potrebno je da osoba doživi minimum četiri od navedenih 13 simptoma da bismo mogli da govorimo o napadu panike. Napad panike obično traje nekoliko minuta, najčešće pik dostiže za desetak minuta, a sve ukupno ne traje duže od pola sata, mada se osobi koja to proživljava čini da traje značajno duže.

Napad panike se osoba može da doživi jednom ili dva, tri puta, a nakon toga mogu proći i godine da se nikad ne ponovi. Međutim, ukoliko se nakon doživljenog napada panike, jave ponovljeni neočekivani napadi panike, od kojih je bar jedan u periodu od mesec dana praćen konstantnom brigom oko javljanja sledećeg ili brigom oko posledica napada i značajnim promenama u ponašanju koje je povezano sa napadima panike, možemo da govorimo o paničnom poremećaju.

Kako nastaje napad panike?

Prvi napad panike, iako osoba procenjuje da se javio „ničim izazvano“ najčešće ipak ima povoda. U pitanju može da bude duži vremenski period u kome je osoba izložena stresu, psihofizička iscrpljenost organizma, intenzivna emocionalna previranja (gubitak bliske osobe, konflikti sa bližnjima…), značajne životne promene i dr. što dovodi do stanja povišene napetosti organizma koja se manifestuje određenim telesnim promenama. Osobe koje su po prirodi senzibilnije ili u tom trenutku zbog nekih okolnosti osetljivije kada registruju pomenute promene počinju da misle da se nešto grozno dešava sa njima,  da ne mogu da podnesu te simptome, da će se onesvestiti, umreti, poludeti i sl., čime razvijaju strah kod sebe, koji dovodi do pojačanog lučenja adrenalina (što je prirodna reakcija u stanju straha), adrenalin dalje dovodi do intenziviranja fizičkih simptoma, što je povodo za još veći strah osobe i još više izlučenog adrenalina, čime se pojačavaju telesni simptomi, pa opet strah i tako u krug,. Zato govorimo o začaranom krugu napada panike, koji zapravo počinje time što osoba startno pogrešno interpretira fizičke promene koje registruje kod sebe.

Kako se razvija panični poremećaj?

Često se nakon prvog doživljenog napada panike osoba jako uplaši, pomisli da nešto nije u redu sa njom, njenim fizičkim ili mentalnim zdravljem i odlučuje se da potraži pomoć lekara (najčešće kardiologa ili pulmologa). Ponekad pregled kod lekara specijaliste kojim se otkloni sumnja na organski uzrok tegoba utiči umirujuće na osobu i ona prestaje da se bavi iskustvom koje je imala. Međutim, znatno češće se događa da osoba zbog nelagodnosti koju je osetila tokom napada panike razvije strah od ponovnog javljaja neprijatnih simptoma i doživljaja ko i time ulazi u tzv. začarani krug panike. Iz tog razloga se panični poremećaj i naziva strahom od straha. Osoba anticipira sledeći napad panike, razmišlja o njemu na sledeći način: „Ne smem ponovo da doživim napad panike…. ne mogu da podnesem to stanje…. kastastrofa je ovo što mi se dešava/ili može da se desi… umreću.. poludeću…“. Kada razmišlja na taj način osoba je sklona da stalno skenira sopstveno telo i stanje i da na svaku registrovanu promenu reaguje kao na indikator opasnosti tj. svaku telesnu promenu tumači kao znak da nešto nije u redu, da se nešto strašno dešava sa njom, da će joj pozliti i sl. Zato izbega one situacije u kojima joj se ranije javio napad panike (najčešće mesta gde je gužva, tržne centre, prevoz, klubove i sl.) ili nepoznata mesta koje prepoznaje kao dodatno rizična jer je neizvesnot veća. Izbegavajuće ponašanje prati i tzv. sigurnosno ponašanje, tj. osoba uvek vodi sa sobom pratnju (prijatelja, partnera, člana porodice..), nosi flašicu sa vodom, neki slatkiš, lek za smirenje i dr. Razmišljajući na taj način, katastrofizirajući i užasavajući se oko potencijalnog napada panike, koristeći se izbegavajućim i sigurnosnim oblicima ponašanja, osoba zapravo održava panični poremećaj.

Tretman napada panike i paničnog poremećaja

Najefikasniji tretman za lečenje paničnog poremećaja je kognitivno bihejvioralna terapija (KBT i REBT- racionalno emotivno bihejvior terapija) kojom se bave edukovani psihoterapeuti (psiholozi ili psihijatri) u kombinaciji sa medikamentoznom terapijom ukoliko psihijatar proceni da je ona potrebna. Sama farmakoterapija retko može da ima dalekosežni povoljni ishod ukoliko se ne primeni i psihoterapija, jer je važno da osoba nauči da razmišlja na drugačiji način i samim tim posrebno menja svoje emotivne reakcije i ponašanja u situacijama koje su izazovne.

The post Napadi panike appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

 (Autorski tekst  Irine Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeuta objavljen u dnevnom listu Politika)

            Tokom prošlog veka ubrzani razvoj tehnologije je naveo stručnjake na bavljenje temom potencijalnog viška slobodnog vremena, jer se očekivalo da će proces automatizacije dovesti do skraćenja radne nedelje i postavljalo se pitanje kako će i da li će dokolica imati  negativne posledice po funkcionisanje pojedinca i njegovo mentalno zdravlje. Međutim, nasuprot očekivanjima, iako je tehnološki napredak olakšao i ubrzao svakodnevne radne aktivnosti, iako se produktivnost povećala, radna nedelja se nije skratila, čak suprotno, broj radnih sati tokom nedelje je značajno povećan. Očekivalo bi se da su oni na najvišim pozicijama pošteđeni ovakvog tempa, da će im visoka pozicija i finansijske beneficije koje je prate obezbediti lagodnije funkcionisanje, međutim to se nije desilo, menadžeri, generalni menadžeri takođe provode sate i sate prekovremeno na poslu, vikende provode radeći, odustaju od godišnjih odmora, jer se uvek pojavi neki novi bitan pojekat koji je potrebno uraditi, posao koji je potrebno dovršiti i tome slično. Analitičari ovakve promene, preokupiranost  poslom, življenje na poslu i kroz posao, objašnjavaju na različite načine, visokom radnom etikom, definisanjem sebe kroz posao tj. vrednovanjem sebe kroz uspeh i postignuće,  potrošačkom svešću i drugim argumentima.

Međutim, šta god bio povod i razlog, potrebno je obratiti pažnju na posledice, koje su na žalost negativne i po fizičko i po mentalno zdravlje pojedinca.  Kad se na pomenuto nadovežu i socio- ekonomske promene sa kojima se poslednjih  godina naše društvo suočava, prelazak kompanija iz društvenog u privatni sektor, promena dinamike rada, uvećanje obima posla, sve više odgovornosti koje posao nameće, a manje sigurnosti u radnu poziciju, nezadovoljstvo radnim mestom, zaradom na poslu, uopšte nesigurnost egzistencije jasno je da se nezadovoljstvo i nivo stresa kod najvećeg procenta radno aktivnih osoba značajno povećava. Nezadovoljstvo i stres koji se prolongiraju i intenziviraju mogu dovesti do sindroma izgaranja tj. burnout sindrom, pojma koji se sve češće pominje i u našoj sredini.

Šta je burnout?
Burnout sindrom je stanje mentalne, emocionalne i fizičke ispcrpljenosti koje je prouzrokovano dugotrajnim i intenzivnim stresom.  U tim trenucima osoba oseća da ne može da izađe na kraj sa konstantnim zahtevima koji joj se nameću. Burnout crpi energiju osobe i umanjuje njenu produktivnost, dovodi do osećanja bespomoćnosti, bezvoljnosti, ozlojeđenosti i na kraju, potpune iscrpljenosti.  Naravno, svima se dešava da se ponekad ovako osećaju, ali kada se takvo stanje prolongira, verovatno je u pitanju burnout.

Kako prepoznati burnout?
Ukoliko mislite da je svaki dan loš dan, ako ste iscrpljeni najveći deo vremena, ukoliko brigu oko kuće ili posla doživljavate kao besmisleno raspinje energije, ako smatrate da najveći deo vremena provodite obavljajući aktivnosti koje su dosadne i opterećujuće, vrlo verovatno je da ste na putu ste ka burnout-u.

Treba razlikovati umor od sindrom izgaranja. Umor je prolazno, reverzibilno psihofizičko stanje slabijeg funkcionisanja organizma koje je posledica dužeg i/ili napornog rada. On može biti pretežno fizički ili intelektualni u zavisnosti od toga koju je aktivnost osoba obavljala. Nakon adekvatnog odmora, umor nestaje, dok se kod sindroma izgaranja to ne dešava. Takođe je važno napraviti razliku između stresa i burnout-a, iako sindrom izgaranja može biti posledica stresa, ne vodi svaka stresna reakcija u sindrom izgaranja.  Stres nastaje kada se pojedinac suočava sa zahtevima sa kojima ne može ili ne ume da izađe na kraj u datom trenutku, međutim ipak je vrlo angažovan da reši problematičnu situaciju, ima nadu da će se stvari promeniti na bolje i da će se bolje osećati, a kada uspostavi kontrolu nad onim što mu se aktuelno dešava, što ga u datom trenutku preplavljuje, osoba se stabilizuje. S druge strane, burnout podrazumeva da osoba ne vidi perspektivu da će se bilo šta na bolje promeniti, oseća se bespomoćno i odustaje od bilo kakvog angažovanja. Stres najčešće vodi u anksioznost, dok burnout može odvesti u depresiju. Još jedna značajna razlika je da pojedinac najčešće zna da je pod stresom, ali da vrlo često nije svestan da ide putem izgaranja.

Kako nastaje burnout?
Pomenuto je da sindrom izgaranja u najvećoj meri ima veze sa stresom koji osoba doživljava u odnosu na posao koji obavlja, bez obzira koji je posao u pitanju, bilo da provodi 10, 12h u kancelariji ili da se bavi domaćinstvom, suština je u doživljenoj preplavljenošću poslom i doživljanjem besmisla u vezi sa njim. Takođe treba imati u vidu da nisu samo obaveze u uskoj vezi sa sindromom izgaranja, već i određene crte ličnosti (npr. perfekcionizam,  pesimistički pogled na svet, izražen zahtev za kontrolom, kompetetivnost….).

Kako se burnout manifestuje?
Sindrom izgaranja se manifestuje na fizičkom, emotivnom i planu ponašanja. Najčešći fizički simptomi su hronični umor, iscrpljenost, problemi sa imunitetom, česte prehlade, glavobolje, bolovi u mišićima, problemi sa apetitom, problemi sa spavanjem itd. Emocionalni simptomi koji karakterišu sindrom izgaranja susamoobezvređivanje, osećaj bespomoćnosti, beznadežnosti, gubitak interesovanja i motivacije,  emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla, apatija, osećaj izolovanosti, anksioznost, osećaj tuge i bespomoćnosti… Na planu ponašanja se javlja povlačenje od drugih osoba, ulazak u konflikte sa njima, prokrastinacija tj. konstantno odlaganje obaveza, zanemarivanje radnih obaveza, porodični  problemi, problemi u vezi i slično.

Prevencija sindroma izgaranja

• usporite, obezbedite sebi vreme za odmor
• započnite dan sa relaksirajućim ritualima (polako popite čaj ili kafu, pročitajte nešto što vam prija, slušajte muziku, vežbajte…)
• razvite zdrave navike u ishrani, bavite se fizičkim aktivnostima, vodite računa o higijeni spavanja
• obogatite svoj emotivni i socijalni život, intenzivirajte odnose sa partnerom, porodicom i prijateljima
• postavite granice, naučite da kažete ne, nemojte po svaku cenu, na svoju štetu, izlaziti drugima u susret
• odustanite od definisanja sebe kroz posao, ne vrednujte se kroz novac i uspeh
• napravite selekciju obaveza i listu prioriteta
• odmorite se od tehnike (isključite mobilni telefon, ugasite laptop)
• odvojite vreme za sebe i bavljenje aktivnostima koje vam prijaju
• ne odričite se slobodnih dana, vikenda, godišnjeg odmora
• naučite i primenjujte tehnike stres menadžmenta
• obratite se na vreme psihologu

Imajte u vidu da je burnout znak da u vašem životu nešto pogrešno funkcioniše. Razmislite šta je u pitanju, preispitajte svoje ciljeve, zapitajte se šta je ono što vam nedostaje. Burnout može biti šansa da otkrijete nove oblike funkcionisanja koji će vaš život učiniti kvalitetnijim. Stoga, ukoliko primetite da izgarate, nemojte se snebivati,  potražite psihologa koji će vam kroz savetodavni i psihoterapijski rad pomoći  da na najefikasniji način izađete iz začaranog kruga u koji ste ušli.

The post Sindrom izgaranja appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Šta kaže nauka?

 (Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

Radeći sa ljudima često čujemo rečenice tipa: „Ja sam se od njega / zbog njega razbolela“, „Da sam ostala u tom odnosu ja bih se još više razbolela i na kraju umrla“, „Zbog njih mi je proradila tiroidea, čir i sl.“. Iako ove rečenice na prvi pogled mogu delovati preterano, naučna istraživanja pokazuju da nezadovoljavajući odnosi zaista mogu da utiču na naše zdravlje. S druge strane, vrlo dobro znamo i to da mnogi ljudi žive u veoma stresnim okolnostima i izuzetno konfliktnim odnosima, a da nemaju zdravstvenih problema. Kako objasniti te razlike, a kako razumeti  nalaze istraživanja da loši odnosi utiču ne samo na mentalno već i na fizičko zdravlje?

Krenimo od prvog pitanja. Istraživanja pokazuju da postoje ljudi koji imaju otpornost (stručno rečeno rezilijentnost) i neku vrstu psihološkog imuniteta na stresne životne događaje. Ove osobe preuzimaju kontrolu nad sopstvenim životom i koriste druženje, humor, kreativnost i rad kako bi se odbranile od loših stvari. Pored toga, oni razmišljajući na racionalan način, sagledavaju ono što im se dešava realno i na način koji im pomaže da se osećaju bolje i da dođu do željenog cilja. Odavno je, naime, poznata teza da ljudi nisu uznemireni stvarima po sebi, već svojim pogledom na njih. To bi značilo da mi ne razvijamo disfunkcionalne emocije zato što smo u lošim odnosima, već zato što na te loše odnose gledamo na način koji je za nas štetan. Tako, dodaju  stres na stres i inače tešku situaciju čine još težom. Mnogi ljudi dolaze na psihoterapiju upravo kada postanu svesni da to rade. Drugi dolaze jer žele da prekinu patnju i da pronađu bilo kakvu pomoć. Kroz psihoterapiju ljudi uče da preispitaju svoja uverenja i usvoje način razmišljanja koji će im pomoći da se osećaju bolje i ponašaju na za sebe korisniji način. Pored toga, oni uče i nove veštine i načine ponašanja koja pomažu da i njihovi odnosi budu finkcionalnijim i manje stresni. Ukoliko pak uvide da poboljšanje odnosa nije moguće, neki klijenti odlučuju da iz tog odnosa odu i tokom psihoterapije rade na tome da ojačaju i da se pripreme za odlazak. Iako je negovanje odnosa veoma važno, nekada je najbolje otići što potvrđuju  brojne studije koje nalaze vezu između disfunkcionalnih odnosa i zdravlja, kako mentalnog tako i fizičkog.

Analizirajući nalaze različitih studija, Marselina Hardi (Marcelina Hardy) navodi da loši odnosi oslabljuju imuni sistem, povećavaju rizik od visokog holesterola i visokog krvnog pritiska, izazivaju hronične glavobolje i povećavaju rizik od depresije. Dokazano je da loši odnosi mogu ozbiljno da poremete ritam i kvalitet spavanja, kao i da izazovu nezdrave životne navike. Kada su pod stresom ljudi manje brinu o sebi i o tome koliko zdravo žive. Tada obično  više pušimo ili pijemo, manje jedemo ili se prejedamo kako bi se  na taj način umirili.

Istraživači iz Ohaja kažu da parovi koji su zabrinuti za svoj odnos imaju povećan nivo kortizola (hormon stresa), a snižen nivo T ćelija (ćelija koje su važne za imuni sistem). Još su dramatičniji nalazi sa univerziteta u Mičigenu koji pokazuju da nesrećan brak može da poveća šanse za razboljevanje i za 35 procenata, kao i da može da skrati život supružnik za u proseku četiri godine. S druge strane oni koji su u srećnom braku retko doživljavaju fizički i emocionalni stres i žive duže i zdravije od onih koji su razvedeni ili u nesrećnom braku. Analize krvi pokazuje da ljudi u srećnom braku imaju efikasnije ćelije „prirodne ubice“ (ćelije koje uništavaju oštećene ćelije i usporavaju rast ćelija tumora), kao i bolju proliferaciju belih krvnih zrnaca (koja imaju važnu ulogu u odbrani organizma od bolesti).

Štetne posledice loših odnosa osećaju i deca. Ispitujući grupu od 63 predškolaca, Džon Gotman (John Gottman) nalazi da su deca odgajana u domovima gde je postojao intenzivan bračni konflikt imala znatno viši nivo hormona stresa. Kada je za decu porodica izvor stresa, posledice po zdravlje često nisu vidljive odmah već godinama kasnije. Veoma je zanimljiva studija sprovedena na Harvardu. Ova studija započela je davnih pedesetih tako što je od studenata koji su studirali između 1952. i 1954. godine,  traženo da ocene da li je njihov odnos sa roditeljima blizak, topao i prijateljski ili pak, hladan, stresan i opterećujući. Studija je nastavljena 35 godina kasnije, kada su ispitanici bili u srednjim godinama. Istraživači su analizirali njihove medicinske kartone i pronašli da je 87% onih koji su odnose sa roditeljima ocenili kao stresne imalo neku fizičku bolest poput bolesti srčanih zalizaka, hipertenzije ili čira na dvanaestopalačnom crevu. S druge strane, ove ili druge fizičke bolesti imalo je samo 25% ispitanika koji su odnose sa roditeljima ocenili pozitivno.

Ovaj rezultat vraća nas na početak i daje rezime i svojevrstan odgovor na pitanje postoji li mogućnost da obolimo od ili zbog lošeg odnosa. Zaključak ovog i drugih istraživanja jasno pokazuje da postoji jaka veza između stresnih odnosa i slabijeg fizičkog zdravalja. Ne smemo ipak zanemariti ni činjenicu da  fizička bolest postoji i tamo gde odnosi nisu lošu, kao ni to da se može biti zdrav iako odnos nije. Šta je onda savet ili put kojim treba ići? Kao i uvek kada je bolest u pitanju – prevencija, odnosno otklanjanje faktora rizika i jačanje imuniteta. Prevedeno na jezik naše teme, treba dakle graditi i negovati zdrave odnose i raditi na jačanju rezilijentnosti i sopstvenog psihološkog imuniteta.

The post Možemo li nas loš odnos razboleti? Šta kaže nauka? appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Autorski tekst Milorada Nedeljkovića objavljen u časopisu Pharmamedica)

Neverstvo nije retka pojava. Statistike pokazuju da je 55% odraslih osoba u nekom trenutku počinilo prevaru. Postavlja se pitanje šta je prethodilo neverstvu? Da li brak ili veza mogu da prežive? Čak i kada oba partnera to žele, može li se oprostiti? Da li je moguće nastaviti zajednički život?

Do neverstva mogu dovesti različiti faktori u vezi ili na ličnom planu. Ono je uvek alarm, znak da nešto nije u redu. Praksa u radu sa parovima izdvaja najčešće probleme koji prethode prevari. Prvo što se primećuje je nedostatak snažne emotivne povezanosti. Možda je nikada nije ni bilo ili se vremenom urušila jer par nije posvećivao dovoljno pažnje međusobnim razlikama ili problemima u vezi. Takođe, neverstvo je često simptom potisnutih nezadovoljstva, nerešenih konflikata, odsustva komunikacije, pokušaj da izvan veze ili braka u nekom novom ili novoj pronađu ono što ne dobijaju ”kod kuće”- strast, razumevanje, nežnost, ljubav…

Neverstvo može biti i posledica gubljenja samopoštovanja i samopouzdanja kao i simptom ulaska u “krizu srednjeg doba”, kada partner ili partnerka koji su počinili neverstvo preispituju detalje dotadašnjeg života- uključujući posao, karijeru i brak. Na pojavu neverstva može da utiče i porodična tradicija i istorija neverstva, pri čemu se objašnjava da je “neverstvo zapravo naučeno ponašanje, koje nije sankcionisano već je često ohrabrivano”.

Kada se prevara otkrije poverenje nestaje, slabi emotivna i seksualna vezanost partnera. Neverica i šok zbog otkrića su univerzalne reakcije na neverstvo. Tuga, depresivno raspoloženje, negativno viđenje sebe i snažan gnev prema partneru koji je počinio prevaru su najčešće osećanja koja prate krizu. Čak i oni koji su sumnjali postaju rastrojeni, kada se njihovi najgori strahovi obistine. U trenutku otkrića, svaki partner reaguje snažno ali različito. Prvih dana i nedelja, oba partnera su preplavljena osećanjem ogromnog gubitka i krivice. Prevareni partner može reagovati suzama, umrtvljenošću ili besom. Može imati i fizičke reakcije kao što su mučnina, glavobolja, problem sa spavanjem i ishranom. Sa druge strane kod partnera koji je počinio neverstvo često je prisutno osećanje stida, kajanje za ono što je učinjeno kao i straha da mu prevareni partner neće oprostiti. Povređeni partner je izgubio pozitivnu sliku o svom životnom partneru i uverenje o sigurnoj, posvećenoj vezi. Partner koji je počinio neverstvo izgubio je svoju tajnu ljubav i suočava se sa potencijalnim gubitkom braka ili veze.

Partner koji je doživeo neverstvo izgubio je poverenje u partnera i želi da bude siguran da će veza sa trećom osobom prestati i želi odgovore na pitanja u vezi sa tom vezom. Ona ili on može dugo da razmišlja o periodu kad je partner imao ljubavnu aferu, o lažima kojima je prikrivano neverstvo, a neretko i vizualizovati detalje seksualnog odnosa nevernog partnera. Partner koji je počinio prevaru može odgovoriti potpunom iskrenošću ili ćutanjem jer se stidi, ne želi još više da povredi partnera. Da li će do pomirenja uopšte doći zavisi od mnogo faktora među kojima su najvažniji motivacija da se sačuva brak ili veza, spremnost na iskrenu komunikaciju i rešavanje problema, spremnost na izvinjenje i pokajanje, spremnost na promenu…

Neverstvo ne znači da su veza ili brak „osuđeni na propast”. Iako je neverstvo jedno od najtežih i najbolnijih iskustava koje nosi ljubavni život, moguće je oporaviti se i razviti odnos sa više poverenja, posvećenosti i ljubavi. Parovi mogu da nauče da uspešno izgrade svoj odnos iz početka i da njihova veza postane još snažnija. Oproštaj je proces kroz koji se teško prolazi, kako individualno tako i zajedno. Potreban je rad na ličnom i partnerskom razvoju da se jednom izgubljeno poverenje ponovo stekne, zbog čega je potrebno mnogo strpljenja kod oba partnera.

Da bi uopšte i započeli ovaj proces neophodno je da partner koji je počinio neverstvo u potpunosti prekine kontakt sa trećom osobom, kao i da prevarenog partnera obavesti o svakom pokušaju te druge osobe da s njom ili s njim stupi u kontakt. Iskrenost i odanost pomažu da se obnovi poverenje u odnos. U praksi se korisno pokazuje da prevareni partner do detalja zna dnevne obaveze i raspored nevernog partnera, kako bi se izbegla sumnja u “vreme nepokriveno rasporedom”. Ozbiljni razgovori u kojima je potrebno više puta ponoviti razloge zbog koji bi trebalo oprostiti i izražavanje iskrenog pokajanja zbog onoga što se desilo, su obavezni. Izvinjavanje partnera koji je počinio prevaru mora biti iskreno i njime se mora izraziti prihvatanje lične odgovornosti za učinjenu prevaru. Preuzimanje odgovornosti za svoje postupke je, takođe, veoma bitno u tom procesu. To ne znači da oba partnera treba da snose jednaku odgovornost za prevaru, nego da prepoznaju faktore koji su uticali na ta događanja kako bi mogli da spreče da se slična stvar ne ponovi u budućnosti. Najbolji način da se spreči neverstvo jeste stalno ulaganje vremena u napredak braka ili veze.

The post Neverstvo appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Tekst je napisala dr Tijana Mirović, a objavljen je u 49. broju časopisa Pharma Medica)

Preterana stidljivost i izbegavanje kontakata s drugim ljudima opisana je kao duševna patnja već u antičko doba. Tako je otac medicine Hipokrat, pre skoro 2500 godina opisao jednog pacijenta sledećim rečima: „on se ne usuđuje da ide u društvo usled straha da će biti zloupotrebljen, osramoćen, da će otići predaleko sa gestovima ili govorom, da će mu biti loše; on misli da svako posmatra baš njega“. U današnje vreme, za ljude sa ovom vrstom straha, reklo bi se da pate od socijalne anksioznosti ili socijalne fobije.

Socijalnu fobiju karakteriše preteran i iracionalan strah od socijalnih situacija kao što su: iznošenje mišljenja pred drugima, druženje ili rad u manjim grupama, obedovanje pred drugima, razgovor sa ljudima koje ne poznaju dobro, odlasci na proslave, javni nastupi ili odgovaranje na pitanja, izlasci, razgovori telefonom, ili bilo koja druga situacija u kojima su izloženi pogledima ili eventualnoj proceni od strane drugih. Osobe koje pate od socijalne anksioznosti osećaju strah da će u tim situacijama biti u centru pažnje i da će se osramotiti ili ponašati na način zbog koga će ih drugi kritikovati i poniziti. Ovaj strah manifestuje se i fiziološkim promenama (srce ubrzano lupa, osećamo „kuvanje“ u stomaku i „knedlu“ u grlu, preznojavamo se i crvenimo, glas i ruke podrhtavaju i sl.), kao i promenama na nivou ponašanja koje se manifestuju ili povlačenjem i izbegavanjem socijalnih situacija, ili zbunjenijim i nesigurnijim govorom, zamuckivanjem, ubrzanim ili usporenim govorom, izbegavanjem gledanja u oči i slično. Pored nabrojanih simptoma, prisutan je i niz iracionalnih uverenja i pogrešnih interpretacija kako same situacije tako i sopstvenog ponašanja i ponašanja drugih ljudi.

Misli, uverenja i unutrašnja realnost nekoga ko pati od socijalne anksioznosti

Ljudi koji pate od socijalne anksioznosti često sebe terorišu raznim perfekcionističkim zahtevima tipa: „Moram da budem interesantan i uspešan“;  „Moram da im se svidim“; „Ne smem da pogrešim i kažem ništa što je glupo ili neinteresantno“ i slično. Sve manje od toga doživljava se kao nepodnošljivo ili užasno, a neretko i kao  neuspeh i znak sopstvene nesposobnosti ili manje vrednosti. Kod ljudi koji izbegavaju socijalne situacije često postoji užasavanje oko potencijalne psihičke ili fizičke nelagodnosti (i mogućnosti da drugi to primete), kao i doživljaj da je to toliko užasno i nepodnošljivo da se mora izbeći, pa čak i po cenu usamljenosti i izolovanosti.

Osoba koja pati od socijalne anksioznosti može da se oseća usamljeno i zato što veruje da je suštinski različita od drugih. Precenjući  razlike, a potcenjujući sličnosti između sebe i drugih, često ima doživljaj da ne pripada ni jednoj grupi. Sebe često poredi sa drugima i ima doživljaj da svi drugi imaju baš ono što njoj nedostaje, kao i da svi znaju kako da se ponašaju u društvu, a samo ona ne. Svoje nedostatke precenjuje verujući da su upravo oni ključni za socijalne kontakte, te da zbog njih nikada ne može da bude prihvaćena. Zbog toga, socijalno anksiozna osoba ne može da se opusti pred drugima i da bude ono što jeste. Preterano brine da ne pogreši, ili kaže nešto „glupo“, tako da u društvu uglavnom ćuti, iako brine i oko toga kako će to ćutanje da bude protumačeno.

Pored opisanih karakteristika, kod socijalno aksioznih osoba često je pisutna i sklonost da se nejasni, neodređeni ili neutralni događaji tumače kao negativni (najčešće kao kritika, odbacivanje, neprihvatanje). Tako na primer, ako je neko, dok smo mi govorili, u jednom trenutku pogledao u stranu, zaključujemo da mu je bilo dosadno; ako se neko u sobi nečemu nasmejao, odmah mislimo da se nasmejao nama i slično. Ukoliko se desilo nešto negativno (npr. pogrešno smo se izrazili ili se neko nije složio sa onim što smo rekli) to se procenjuje kao daleko negativnije, opasnije ili štetnije, pa na primer zaključujemo da taj neko sada misli da smo mi glupi i da nas više nikada neće pozvati u društvo.

Kako sve ovo nastaje, odnosno šta doprinosi pojavi socijalne anksioznosti?

Iako ne možemo da tvrdimo da postoji definitivan uzrok socijalne anksioznosti, istraživanja i kliničko iskustvo pokazuju da neki faktori rizika ipak postoje. Ti faktori rizika najčešće se svrstavaju u sledeće tri kategorije:

• Genetski faktori: osetljivi ili „plašljivi“ temperament; pojačana osetljivost limbičkog sistema, crte ličnosti.
• Porodična sredina: neadekvatan stepen kontrole (preterana kontrola ili prezaštićivanje); slabija emocionalna posvećenost detetu;  preterano kritikovanje detetovog izgleda, ponašanja ili društva; učenje po modelu roditelja koji je socijalno anksiozan; alkoholizam, zlostavljanje i drugi ozbiljniji problemi unutar porodice

• Šira socijalna sredina: socijalne traume (odbacivanje, maltretiranje ili zadirkivanje od strane vršnjaka zbog neke fizičke (npr. debljina, akne) ili neke druge osobine (zbog slabijih sposobnosti, mucanja, „bubanja“ i sl.); različitost od sredine (dete ima talenat koji ga čini različitim i udaljava od vršnjaka; dete je usvojeno, iz druge je sredine, bolesno je  i slično).

Kako se socijalna anksioznost leči?

Istraživanja pokazuju da najbolje rezultate u lečenju socijalne anksioznosti postiže Kognitivno-Bihejvioralna psihoterapija. Polazeći od teze da nisu problem socijalne situacije već to kako ih mi doživljavamo, ovaj pristup uči klijente da preispitaju tačnost, logičnost i funkcionalnost (štetnost ili korisnost) sopstvenih misli. Pored toga, radi se na odustajanju od zaštitničkog ponašanja (izbegavanja socijalnih situacija, ćutanja i sl.) kroz izlaganje tim situacijama i učenje klijenata kako da se opuste i smanje anksioznost. Važan deo rada predstavlja i učenje socijalnih veština koje nedostaju.

Sve to nije lako i traži dosta rada i dosta vežbanja. Ipak, ono što ovakav rad donosi vredi, jer socijalna anksioznost dovodi do osiromašenja života i onemogućava da živimo u skladu sa sopstvenim ciljevima i vrednostima. Ne dozvolite da vam socijalni strahovi uništavaju dobre prilike, već uradite sve što možete da savladate strah. Kao što reče George Addair: „Sve što ste oduvek želeli, nalazi se sa druge strane straha“. Pređite na tu stranu i uživajte!

The post Socijalna anksioznost appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Autorski tekst Milorada Nedeljkovića objavljen u časopisu Pharmamedica)

Nasilje u porodici predstavlja poseban oblik nasilja kojim se krše prava na život, slobodu, fizički, psihički i seksualni integritet, bezbednost i ljudsko dostojanstvo člana porodice. Ono se može dogoditi svima, bez obzira na obrazovanje, godine starosti, pol ili bilo koju drugu karakteristiku. Porodično nasilje se odvija kroz različite vidove psihičkog, fizičkog, seksualnog i materijalno-ekonomskog zlostavljanja. Iako precizni podaci o obimu nasilja u porodici nedostaju, budući da se većina nasilnih činova odvija unutar četiri zida i najčešće ostaje prećutkivana (zbog stida, straha, osećaja krivice ili nedostatka informacija o adekvatnim službama pomoći), mnogobrojna istraživanja pokazuju da je nasilje u porodici veoma rasprostranjeno, da ima ozbiljne posledice kao i da su njegove žrtve daleko češće žene i deca nego odrasli muškarci.

Prema podacima Viktimološkog društva Srbije prikupljenim 2001. godine, svaka druga žena u Srbiji je pretrpela neki vid psihičkog, a svaka treća fizičkog nasilja. Među oblicima fizičkog zlostavljanja najčešći su šamaranje i prebijanje, a skoro 30 odsto žena koje su prijavile nasilje kažu da žive pod pretnjom nanošenja telesnih povreda, ubistva dece ili svih članova porodice. Najnoviji podaci o rasprostranjenosti i karakteristikama nasilja u porodici Viktimološkog društva Srbije, sprovedenog 2009. godine na teritoriji Vojvodine pokazuju da je od ukupnog broja ispitanica 56% preživelo neki oblik nasilja u porodici nakon punoletstva. Svaka druga žena (49%) bila je izložena psihičkom nasilju, 34% žena bilo je izloženo fizičkom nasilju, 27% pretnjama fizičkim nasiljem, 19% proganjanju (najčešće od strane sadašnjeg ili bivšeg supružnika, odnosno partnera), dok je 9% ispitanica je reklo da su doživele seksualno nasilje.

Nasilje u porodici ima tri osnovne faze: podizanje tenzije, akutno zlostavljanje i ponovo uspostavljanje veze. Tokom „prve faze“ nasilnik akumulira bes koji može biti uzrokovan osećanjem nezadovoljstva zbog njegovog viđenja situacije u kući, nezaposlenosti, konzumiranjem alkohola i drugih sličnih okolnosti. U fazi akutnog zlostavljanja, bes nasilnika kulminira kroz otvoreno maltretiranje, fizičke nasrtaje, premlaćivanje, uništavanje stvari po kući i slično. U poslednjoj fazi ciklusa, tokom ponovnog uspostavljanja veze nasilnik po svaku cenu nastoji da pridobije žrtvu putem emocionalne manipulacije, često ubeđujući da je ona u velikoj meri kriva za nasilje koje se dogodilo.

Nasilnici mogu da budu svi. Obično se opisuju kao brutalni ljudi, lišeni emocija. Situacija je u većini slučajeva sasvim drugačija. Nasilnici često ne izgledaju ni poremećeno ni nasilno. To su ljudi koji najčešće za svoje žrtve biraju samo slabije od sebe, gde žrtva obično nema nikakvu mogućnost otpora. Nasilnik je, često, ,, simpatična” osoba, veoma prihvaćena u društvu, duhovita i vesela. Na određeni način, ovi ljudi žive dvostruki život. Jedno lice pokazuju unutar svoje porodice, a drugo prijateljima i poznanicima.

Nasilnik obično vrši nasilje promišljeno ( kada nema nikoga kod kuće ili kada je dete u svojoj sobi, on  čupa za kosu, udara u stomak, zavrće ruku…) i manipulativno (donosi  cveće, govori pred rodbinom da je sjajna domaćica, vodi je na večere, moli za oproštaj, prikazuje sebe kao dobrog …).

Nažalost, žrtve često  godinama trpe, pre nego  što se usude da nekom priznaju svoje probleme, ako do toga uopšte i dođe. Razlog je taj što ih društvo najčešće odmah osudi da su ,,same krive” što im se to dogodilo ili što se toliko dugo događa. Takođe, mnoge žene odluče i da ostanu sa nasilnikom jer nemaju podršku primarne porodice( ne primaju ih nazad,majke im pričaju“ ja sam trpela pa možeš i ti“ i slično).

Nasilje u porodici ostavlja brojne posledice, kako kod onih koji su mu neposredno izloženi tako i onih koji su posmatrači, na psihičko i fizičko zdravlje. Većinom smo svesni  fizičkih povreda kako onih lako izlečivih tako i onih koje mogu imati dugoročne posledice. Međutim, psihičke posledice mogu biti teže i dugotrajnije od fizičkih povreda. Najčešće psihičke posledice kod žrtve su: napetost, nemir, osećaj straha (za sebe, svoj život, život dragih osoba), osećaj stida, osećaj krivice, gubitak samopouzdanja, nedostatak tolerancije i strpljenja, problem sa koncentracijom, depresija, suicidalne misli i dr. Važno je naglasiti i kako nema ispravnog ili pogrešnog načina reagovanja na nasilje. Svaka osoba reaguje na nasilje na svoj karakterističan način i kako god se osećala, ima pravo na to, to je za nju ispravno i normalno.

Nasilje u porodici je, kao i svaki drugi oblik nasilja, ozbiljan problem u društvu pred kojim niko od nas ne bi trebao da zatvara oči. Svako ima pravo da odrasta u porodici u kojoj nema pretnji, fizičkog, psihičkog i seksualnog zlostavljanja!

The post Nasilje u porodici appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Konflikti

(Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

Konflikti nastaju kao posledica činjenice da različiti ljudi (sa različitim interesima, potrebama i stavovima) žive zajedno, upućeni jedni na druge. Iako mnogi ljudi konflikte vide kao nešto negativno i nešto što se treba izbeći, oni su zapravo neizbežan deo svakodnevnog života. S obzirom da ne postoje dve osobe koje identično misle ili osećaju, različitosti, razmimoilaženja u mišljenju i konflikti predstavljaju neoizbežan deo svakog odnosa. Kroz konflikte, mi upoznajemo međusobne razlike i tragamo za načinima da se te razlike premoste. Ćutanje o stvarima koje nam smetaju samo da bi izbegli konflikt nije preporučljivo jer se onda nezadovoljstvo gomila, a problemi ostaju nerešeni.

Nije dakle, toliko važno da li se i koliko svađamo, već na koji način to činimo. To kako ćemo se ponašati u konfliktu i koliko ćemo biti skloni svađama uglavnom zavisi od vaspitanja i učenja po roditeljskom modelu, ali može biti bitno određeno i temperamentom odnosno time koliko brzo i lako planemo i koliko nam treba da se smirimo. Iako svi reagujemo različito, neke sličnosti postoje, pa se može pričati o tipičnoj dinamici konflikata, odnosno o tome kako se oni javljaju, kako eskaliraju i kako se na kraju umiruju ili rešavaju.

Prvi znaci konflikta obično su nelagodnost, tenzija, i želja da se susret sa drugom osobom izbegne. Ako do njega ipak dođe nastaju nesporazumi, optuživanja i tenzija. Takav sukob teži da se intenzivira što dovodi do dubljeg uverenja da je druga osoba “kriva za sve”, da sve što čini, radi namerno sa jasnim ciljem da nas ošteti i povredi. Polako dolazi do većeg udaljavanja od nje, a ponekad čak i do potpunog gubitka poverenja u tu osobu. Opažanje nje i celokupne situacije se iskrivljuje, a osnovni motiv za konflikt često postaje sekundaran. Najvažniji i osnovni cilj konflikta postaje odbrana i pobeda, dok druge alternative, poput kompromisa postaju neprihvatljive. Kao posledica svega ovoga strane u sukobu razvijaju osećaj ugroženosti i straha od gubitka integriteta i dostojanstva. Ovaj repertoar emocija doprinosi projektovanju sopstvenih strahova i negativnih očekivanja u drugog, selektivnosti u opažanju, kao i spremnosti za odbranu i napad. Drugi, postaje depersonalizovan (postaje “onaj”), što može dovesti do pada praga tolerancije za agresivne i moralno problematične postupke.

Proces eskalacije ulazi u završnu fazu onog momenta kada strane u sukobu shvate da trpe mnogo više nego što bi mogle da profitiraju od pobede. Dolazi do iscrpljenosti i pat pozicije koja se odlikuje time što obe strane žele razrešenje, ali ne znaju kako da do njega dođu. One bi ponudile “ruku pomirenja”, ali usled straha i nepoverenja u drugu osobu, najčeće oklevaju da to i učine. U ovoj fazi može doći do intenzivnog traženja kompromisa, koji bi označavao obostrani dobitak. Kompromis postaje moguć, ako akteri konflikta sučele svoje potrebe i interese, a ne svoje pozicije. Pozicija podrazumeva unapred uobličeno viđenje rešenja, te sučeljavanje dve pozicije može dovesti samo do jednostranog dobitka ili obostranog gubitka. Sučeljavanje njihovih potreba i interesa s druge strane, otvara šansu za dijalog i za obostrani dobitak. Neretko se dešava, da se pri tom otkrije da su različite potrebe aktera sasvim uklopive i da je zajedničko rešenje od početka bilo moguće. Stvaranje atmosfere za razgovor o potrebama, otvara mogućnosti za nalaženje novih rešenja i najčešće dovodi do konstruktivnog rešavanja konflikta.

Treba napomenuti da se gore opisana dinamika može videti u svim vrstama konflikata bez obzira na to da li je sukob nastao između grupa ili pojedinaca. Ipak, kod grupnih konflikata  opisana dinamika može imati i nešto drugačiji vid jer se u ceo proces mogu umetnuti i razne koalicije ili vođe. Svojim ponašanjem vođe mogu bitno uticati na članove grupe i na postizanje brzog i konstruktivnog rešenja. Ipak, ne sme se zaboraviti da oni mogu biti vođeni i sopstvenim interesima usled čega mogu svesno usporavati pronalaženje rešenja i namerno uticati na eskalaciju sukoba.

Gore opisane, destruktivne konflikte odlikuje visok stepen tenzije i negativnosti, agresivnost, vređanje, pretnje, prezir, sarkazam, cinizam i tome slično. Sve ove strategije spadaju u agresivno ponašanje, kojim pokušavamo da „nagazimo“ onoga sa kojim „igramo“ u konfliktu. Postoje i jednako destruktivne, a pasivne i prikrivene strategije, kojima ne gazimo otvoreno, već „podmećemo nogu“ da se drugi saplete. To su pasivno-agresivne strategije, u kojima nezadovoljstvo, agresivnost ili bes ne pokazujemo otvoreno, već kroz pasivan otpor, čineći ono što znamo da će drugu osobu da povredi ili iznervira. Tako na primer kasnimo, zaboravljamo ili odlažemo da uradimo važne stvari, izazivamo osećaj krivice i sl. U grupama, destruktivne konflikte odlikuje napregnuta i neprijatna atmosfera u kojoj se javljaju agresija i neprijateljstvo, često odbijanje tuđih predloga, nepriznavanje tuđih zasluga za rešavanje problema, borba za uticaj na donošenje odluka, kao i izbegavanje kontakata i zajedničke akcije. Ovakvi, destruktivni konflikti ometaju funkcionisanja grupe, a mogu imati i trajne negativne posledice, kao što su prekidi socijalnih odnosa i poremećaji kod osoba koje su u njih uključene. Kao reakcija na jak i destruktivan konflikt neretko se javljaju depresivne reakcije, strah, gubitak samopouzdanja, prolongirani bes, izolacija i sl. Ipak, iako posledice konflikta mogu biti veoma ozbiljne, ne treba zaboraviti da konflikti sami po sebi nisu negativni. Konflikti predstavljaju podsticaj za pozitivne promene, sprečavaju stagnaciju, dovode do uočavanja problema i podstiču nova rešenja. Oni donose krizu, ali i veću mogućnost za pronalazenje boljih i adekvatnijih oblika reagovanja.

Najbolju prevenciju destruktivnih konflikata predstavljaju dobre veštine komunikacije. Veoma je važno da pažljivo i aktivno slušamo ono što nam neko govori. To deluje jednostavno, ali često kada smo u konfliktu mi zapravo i ne slušamo drugu osobu ili je slušamo ne da bismo je zaista čuli, već da bi je „uhvatili u laži ili nedoslednosti“ i odmah prešli u kontranapad ili odbranu. Često paralelno radimo nešto drugo, upadamo u reč, hvatamo se za detalje, prevrćemo očima, podsmevamo se, mislimo o tome šta ćemo mi reći i sl. Sve ovo otežava slušanje i dalje intenzivira konflikt. Kada pažljivo čujemo ono što nam neko govori, važno je i da pokušamo da razumemo njegovu stranu priče. To ne znači da mi moramo da se složimo sa tim, već da razumemo kako sa njene strane situacija izgleda i šta je to što toj osobi zapravo smeta. U tom smislu jako je važno razvijati sposobnost empatije i tolerancije na drugačije stavove. Ljudi često kažu kako se osećaju i kako im je nešto delovalo, a onda druga osoba kaže „e nije tako“, što usmerava konflikt u pravcu prepucavanja („e jeste – e nije“) i udaljavanja od rešenja. Svako ima svoju perspektivu i jako je važno da razumemo kako ta perspekiva izgleda i zašto se neko oseća tako kako kaže da se oseća. U tom smislu korisno je postavljati pitanja i proveravati da li smo dobro razumeli, koristiti prepričavanje ili parafraziranje iznetog stava i sl. Veoma je važno i da naučimo kako da ono što nam smeta iznesemo na asertivan način, odnosno tako da jasno kažemo šta želimo bez napadanja druge osobe. Ovakav pristup podrazumeva svojevrstan rad na sebi, odnosno ulaganje napora da se razumeju i verbalizuju sopstvene potrebe, ali i kreiranje posebnog odnosa prema drugome uz razvijanje svesti o tome kako naše ponašanje utiče na tu osobu i na odnos u celini.

O konfliktima i medijaciji

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Bojana Anđelić  novinarka dnevnih novina Blic)

1. Možete li nam reći, na osnovu vaše prakse, zbog čega najčešće dolazi do konflikata i u kojim odnosima?

U praksi, ja sam se uglavnom susretala sa različitim vrstama porodičnih konflikata i to najviše sa konfliktima između partnera i  konfliktima između roditelja i adolescenata. Neki ljudi dolaze i zbog konflikata sa šefomi ili kolegama, a neki zato što izbegavaju konflikte pa dolaze u situaciju da budu iskorišteni ili potcenjeni.

Glavna pitanja u bračnom ili partnerskom konfliktu su: novac, roditeljstvo, seks, ljubomora, prevare, odnos sa primarnom porodicom (majkama i očevima) ili ostalom rodbinom i sl. Konflikti sa decom tj.adolescentima najčešće izbijaju oko školskih obaveza, sređivanje sobe, društva, momaka-devojaka, dužine izlazaka i drugih sloboda. Većina ovih konflikata izbija oko naizgled nebitnih stvari ili sitnica  iza kojih se zapravo kriju velike teme kao što su izbegavanje odgovornosti, nepokazivanje pažnje, nedostatak podrške ili poštovanja, nepoštovanje pravila i sl.

2. Šta su najveći okidači u svađama ? Koliko to zavisi od društvenog i socijalnog statusa? Ima li tu razlike ili su tome sklone sve kategorije ? Zašto su neki ljudi skloniji sukobima a neki ne? Od čega to zavisi?

Iskustvo pokazuje da svađe ne poznaju socio-ekonomske i kulturne razlike. One se dakle, dešavaju u svim kategorijama. Ponekad može delovati da su u nekim kategorijama konflikti ređi ili manje destruktivni, ali se često pokaže da je to samo privid, odnosno da su konflikti zapravo samo skriveniji.

Svaka osoba ima nešto što za nju predstavlja okidač na koji oseća kao da mora da reguje. Neko je tako preosetljiv na kritiku, neko na pretnje odbacivanjem ili odlaskom, neko na ignorisanje, neko na laž, kontrolu, dominantnost i sl. Ako se u komunikaciji pojavi nešto što predstavlja okidač, mi često reagujemo mnogo brže i mnogo intenzivnije, pa se u tim situacijama teže i kontrolišemo. Neki ljudi mogu suzbijati svoju reakciju kako bi izbegli da pokažu bes i uđu u konflikt. Oni popuštaju i spolja deluju mirno i kao da ih konflikt nije povukao, ali se zapravo često „jedu u sebi“, osećaju krivicu i sl. Neki ljudi izbegnu da otvoreno pokažu nezadovoljstvo i bes, ali onda pokazuju svoj bes i agresivnost kroz pasivan otpor (kašnjenje, zaboravljanje, stalne žalbe,  izazivanje osećaja krivice i sl.).

To kako ćemo se ponašati u konfliktu i koliko ćemo biti skloni svađama uglavnom zavisi od vaspitanja i učenja po roditeljskom modelu, ali može biti bitno određeno i temperamentom odnosno time koliko brzo i lako planemo i koliko nam treba da se smirimo. Neka istraživanja pokazuju da ponašanje u svađama može zavisiti i od pola, odnosno da postoje „muški“ i „ženski“ načini svađanja, mada su te razlike danas znatno manje izražene.

3. Koliko je medijacija uspešna u rešavanju konflikata?

Medijacija je jedan od najuspešnijih načina za rešavanje konflikata. O tome najbolje svedoči činjenica da u Americi manje od 10% sporova završi na sudu, dok se svi ostali uspešno reše medijacijom. Iskustvo nam pokazuje da se medijacija pokazala i kao veoma efikasna u rešavanju porodičnih, radnih i vršnjačkih konflikata. O tome koliko je medijacija moćan postupak govori i činjenica da se ona u svetu uspešno primenjuje i kako bi se ostvarila adekvatna komunikacija između zatvorenika i porodica njihovih žrtava.

4. Šta se medijacijom može rešavati i kako to ustvari izgleda?

Medijacija je pogodan način za rešavanje skoro svih tipova konflikata. Koristi se kako u rešavanju međunarodnih i sudskih sporova, tako i u rešavanju trgovinskih sporova i sukoba unutar porodice, škole i radne organizacije. Zavisno od toga gde se odvija, medijacija može imati različete forme. Ono što je uvek prisutno i što proističe iz same definicije medijacije je činjenica da je to proces pregovaranja uz pomoć treće neutralne strane koja olakšava suprotstavljenim stranama da unaprede komunikaciju i pronađu zajednički interes i  rešenje koje će ih zadovoljiti. Kako bi postupak bio što efikasniji i kako bi se stranke u sukobu osećale bezbedno, svaka medijacija kreće od uvođenja određenih pravila na koje svi učesnici moraju da se obavežu.

The post O konfliktima i medijaciji appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Jelena Milenković novinarka Blica)

1. Kako nezaposlenost supruga i njegovo odbijanje da u bilo čemu pomogne svojoj partnerki utiče na brak?

Istraživanja rađena u Americi pokazuju da je nezaposlenost jedan od bitnih faktora rizika za razvod braka, a da je rizik veći ukoliko je suprug taj koji je nezaposlen. Važno je ipak naglasiti da do ovakvog ishoda najčešće dolazi onda kada nezaposlenost pojača postojeće probleme i tenzije. Ukoliko je brak pre gubitka posla bio funkcionalan i stabilan, znatno su manje šanse da ga sama nezaposlenost ozbiljnije ugrozi.

2. Koliko takva situacija opterećuje ženu? Da li ona može da se izbori sa svim obavezama?

Ovakva situacija obično je stresna i opterećujuća i za partnera koji radi i za onoga koji nije zaposlen. Partner koji radi oseća pritisak jer je on taj koji mora da pokrije sve izdatke i zaradi za celu porodicu. Ukoliko je zaposleni partner žena, često se dešava da iako je ona ta koja radi, deca i kućni poslovi ostaju njena odgovornost. Ukoliko su u ovakvoj situaciji, žene se često žale da im dan izgleda tako što ustanu rano, spreme decu za školu, rade osam sati, odu u prodavnicu, donesu sve što treba, skuvaju ili postave ručak, srede sudove i kuću, pogledaju domaće zadatke spreme sve što treba za sutradan i onda odu na spavanje. One uspevaju sve da postignu, ali naravno da ih takav tempo opterećuje i da može dovesti do brojnih negativnih posledica kao što su: hroničan umor, pojačano nezadovoljstvo i bes na supruga zbog toga što ne pomaže, osećaj krivice zbog tog besa ili osećaja da joj briga o porodici teško pada, tuga zbog situacije u kojoj se našla i zbog nemanja vremena za sebe i tako dalje, i tako dalje. To bi bio teži scenario, lakše je ako postoji podela posla i ako nezaposleni suprug preuzme neki deo odgovornosti na sebe.

3. Koliko ta situacija može negativno da utiče i na pishičko stanje muškarca, da li nezaposlenost utiče i na bezvoljnost da pomogne u kućnim poslovima i sličnim obavezama?

Sve ovo, negativno se odražava i na muškarca. Pošto u većini kultura postoji očekivanje da će muškarac biti taj koji radi i izdržava porodicu, nezaposlenost se često doživljava kao lični neuspeh, pa nezaposleni muškarci neretko osećaju bes na sebe, stid i krivicu. Pored toga, često je i obezvređivanje sebe, kao i doživljaj bespomoćnosti i beznadežnosti. Sve to često prate usamljenost i nezadovoljstvo što su u kući, briga i anksiozost oko finansija i budućnosti, kao i depresivno raspoloženje i bes na okolnosti i svet u kome ne mogu da pronađu posao. Sve to može naravno uticati i na traženje posla, kao i na bezvoljnost da se pomaže u kućnim poslovim. Iako je dobro da se poslovi podele i da muškarac preuzme deo brige o deci i kući, za mnoge muškarce to je dodatni izvor stresa jer imaju osećaj da se time pretvaraju u domaćice i gube ulogu „muškarca u kući“.

4. Da li nekim muškarcima ta situacija može i da odgovara, u smislu rasterećenosti?

Ima muškaraca kojima odgovara ova situacija jer to znači da ne moraju ništa da rade i da imaju svo vreme ovoga sveta da se bave onim što njih zanima. Može im prijati i to što nemaju odgovornost. Mislim ipak, da je to znatno ređa situacije. Ponekad, deluje kao da nam nešto odgovara zato što imamo „masku“ kojom krijemo koliko nas to zapravo boli. Nekada se i zatrpavamo aktivnostima (npr. sedimo satima za kompjuterom) kako bi pobegli od negativnih misli i osećanja.

5. Kako da supruga uvede muža u svet nekih obaveza, pa bile one i kućni poslovi?

Često se dešava da se nezadovoljstvo iskazuje kritikovanjem ili „zvocanjem“. To retko dovede do rezultata, mnogo je bolje ako se partneri dogovore oko podele obaveza i napravi spisak stvari koje pratner treba da uradi. Ponekad jer potrebno razmišljati i o motivaciji, primetiti i pohvaliti napretke i sl.

6. Kako je najbolje da žena pomogne svom partneru, razumevanjem ili možda ultimatumom da mora da uradi nešto? Šta biste vi preporučili parovima?

Svakako je važno da postoji komunikacija i razumevanje kako se koji partner oseća. Ultimatum ima smisla samo ako smo sigurni da je u osnovi problem granica ili  pozicija tipa „što ja, kad možeš sve ti“. U drugim slučajevima, on bi mogao da predstavlja dodatno opterećenje i za partnere i za sam odnos.

Važno je da svaki partner kaže kako se oseća bez okrivljivanja i bez napadanja. Važno je i da pokuša da razume kako je to biti u koži onog drugog i šta je to što je problem njemu ili njoj. Koliko je važno da se priča o tome, toliko je važno i da nezaposlenost ne postane jedino o čemu se priča. Veoma je dobro ako partneri i porodica uspeju da održe navike, rituale, i sve drugo što je bilo dobro.

Pošto stres utiče i na telo, važno je da partneri brinu o sebi, da se viđaju sa prijateljima, odmaraju, vežbaju i razvijaju dodatne strategije nošenja sa stresom. Iako je to u ovim situacijama teško, veoma je važno negovati nadu i optimizam.

Nezaposlenost izaziva stres i krizu i kod pojedinaca i u porodičnom sistemu. Krize jest teške, ali su uvek i šansa da ojačemo i da napravimo korak dalje u razvoju. Partner, bračni i porodični život mogu biti izvor dodatne tenzije, ali i resurs koji daje snagu i podršku da se sa teškoćom izađe na kraj. Poenta je raditi na tome da kriza postane šansa, a brak izvor snage. Ukoliko se dešava suprotno, ukoliko su emocije intenzivne, a koniflikti destruktivni korisno je i dobro potražiti pomoć sa strane.

The post Kada je suprug nezaposlen appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(tekst dr Tijana Mirović objavljen u informatoru za studente Crnogorskog Akedemskog Informativnog Centra)

„Šta ja mogu posle ove srednje škole? Šta bih sa tim mogao da radim? Ne znam ni šta me zanima! Da li da idem na fakultet ili ne? Na koje fakultet ja uopšte mogu da konkurišem? Gde imam šanse? Koji fakultet da izaberem? Koji fakulteti uopšte postoje? Šta se gde traži? Kako spremiti prijemni? Šta ako ne položim? Imam toliko pitanja, a kao da ni na jedno nema odgovora! Imam utisak da sada odlučujem o celokupnom budućem životu, a pojma nemam ni kako ni šta da odlučim!“

Radeći sa srednjoškolcima često sam slušala ovakve komentare i pitanja… Mnogo puta sam videla i kako postavljanjem tih pitanja, bez pokušaja da na njih pronađu konkretne odgovore, mladi postaju još zbunjeniji i još očajniji. Sve je naravno pojačano i pritiskom da se odluka donese što pre i to uz uzimanje u obzir čitavog niza faktora. Kada zbunjenost i pritisak dovoljno porastu, neki počnu da traže odgovore, a oni drugi beže od tog pritiska odlažući odluku i razmišljanje o fakultetu, potajno se nadajući da će se sve već nekao iskristalisati samo od sebe. To se praktično nikada ne dešava, tako da se u realnosti cela priča pomera na za to najgori period (tik pred prijemni), kada su obaveze i pritisci još veći i još jači.

Pitanje je sada, šta nam ovo iskustvo govori. Pod jedan, razmišljanje o tome šta posle srednje škole ne treba odlagati i ostavljati za poslednji čas. Tada je pritisak veći, a ukoliko želimo na fakultet, rok za pripremu prijemnog postaje veoma kratak, pa čak  i prekratak. Drugo, pitanja i dileme ne treba izbegavati, već ih treba shvatiti kao način da se definiše krajnji cilj. To nisu pitanja bez odgovora i postoje sigurne i utabane staze kojima se do njih može doći.

Uzmimo na primer pitanje: “koje su nam opcije i koji fakulteti dostupni posle srednje škole“. Vodiči za studente nude čitav niz informacija o tome koja se zaposlenja i kvalifikacije traže, koji fakulteti postoje, kako izgleda prijemni ispit, koliko je bodova potrebno za upis i tako dalje, i tako dalje. Nekada se desi da nas količina informacija koje se tu nude preplavi i uplaši, pa da odustanemo uz konstataciju da je to „prekomplikovano ili dosadno“. Savet je: „samo polako“… Da bi doneli pravu odluku morate da budete informisani! Informacija možda jeste puno, ali je sve dato tako da bude i jasno i korisno nekome ko odlučuje gde će i šta će dalje. Iako može biti dosadno da se čita niz naizgled suvoparnih podataka, uvek postoji način da se sve to učini i zanimljivijim, jer kao što mi neko jednom reče, potraga za zanimanjem ili fakultetom pomalo liči na detektivski posao. Dobijete čitav niz „osumnjičenih“ zanimanja i fakulteta, pa zatim, imajući u vidu šta vi želite (o čemu će biti reči u daljem tekstu), eliminišete jedan po jedan.

Eliminacija naravno počinje od toga šta nikako ne dolazi u obzir, da bi onda odbacili one koji su bili sumnjivi (mogući) i finalno dolazimo da par opcija koje su nam najprivlačnije. Te opcije onda podlažemo daljoj analizi: sakupljamo dodatne podatke; raspitujemo se kod „svedoka“ koji to studiraju ili rade; dodatno proveravamo da li se to uklapa sa podacima od kojih smo pošli (podacima o tome šta nas zanima i sl.). Pored informacija o samom fakultetu, jako je važno proveriti i spisak predmeta po godinama jer to daje jasniji i bolji uvid o tome šta će se tamo učiti. Važno je naravno proveriti i kako izgleda prijemni ispit, ukoliko je to moguće nabaviti i uraditi primere testova i uporediti broj sopstvenih bodova sa brojem bodova kandidata koji su položili na prethodnim rokovima. Ukoliko procenimo da je taj fakultet jako teško upisati (traže puno bodova, primaju malo kandidata i sl.) to ne znači da treba da odustanemo, ali govori da nije zgoreg imati i neku dodatnu opciju. Čisto ako ne uspe baš ona opcija koja nas najviše zanima.

E, to nas sada dovodi do drugog veoma važnog pitanja. Kako da znam šta me zanima? Ili još teže, kako da znam za šta sam ja? Psihološkim rečnikom rečeno, ova pitanja svode se na analizu sopstvenih sposobnosti i interesovanja. Da bi to otkrili, korisno je razmišljati o tome šta nam je tokom školovanja dobro išlo, koje predmete smo voleli i lakše učili, čime smo se rado bavili i u slobodno vreme. Može se razmišljati i o tome kakav bi posao voleo, a kakav izbegavao „u širokom luku“. Da li mi je na primer važno da radim nešto kreativno, ili mi je možda važnije da imam stabilan i dobro plaćen posao? Da li mi je važno da radim sa ljudima i da im pomažem, ili više volim poslove gde ne moraš da imaš kontakt sa njima? Kroz ova i slična pitanja, možemo saznati dosta o sebi i svojim interesovanjima.

Ukoliko ne uspemo da dođemo do odgovora sami ili poželimo i neko drugo mišljenje, možemo pričati sa ljudima koji nas dobro poznaju ili pak otići na profesionalnu orjentaciju kod psihologa koji se time bave. Radeći razne testove, tamo ćete moći da upoznate sopstvene sposobnosti, interesovanja i vrednosti, ali i da dobijete savete o tome koja bi vama vrsta zanimanja odgovarala. Ovom vrstom profesionalnog savetovanja bave se psiholozi koji rade u Zavodu za zapošljavanje, ali i u vašoj školi.

Na kraju bih da naglasim još jednu stvar. Mnoge mlade nervira to što „baš oni“ ne znaju kako da donesu odluku i kuda dalje. Misleći da svima drugima to ide mnogo lakše, često se ljute na sebe i troše nepotrebno vreme i energiju nervirajući se što je to tako i zavideći onima kojima je to „lako“. Nakon više od deset godina rada u srednjoj školi mogu da vam kažem da to nikome nije lako, jer svako bar jednom pomisli „a šta ako sada pogrešim i šta ako ceo život budem morao da radim nešto što ne želim“. Greške jesu moguće, jer u 18 ili 19 godina niko od nas nije toliko dobro upoznao sebe da bi bilo nemoguće da pogreši. Takođe, niko ne može da zna ni šta će biti u budućnosti, da li će to zanimanje biti traženo, hoće li nam trebati neka prekvalifikacija i slično. Dakle, vi odluku donosite na osnovu informacija kojima tada raspolažete!

Ako se tokom kasnijeg života pokaže da bi za vas bilo bolje nešto drugo, uvek postoji opcija da promenite zanimanje, upišete master ili doktorske na drugom fakultetu, završite dodatne kurseve i slično. Ništa dakle, nije i ne mora biti „za vjek i vekova“. Drugo, tačno je da ima ljudi koji i u srednjoj školi imaju jasno definisan cilj ili karijeru pred sobom i da njima, u tom smislu jeste lakše. Za te ljude, odabir fakulteta je poput biranja broda koji će nas dovesti do postavljenog cilja odnosno svetionika. Za one druge koji ne znaju šta bi i gde bi, odabir fakulteta pomalo liči na lutanje po lavirintu, kako bi se stiglo do izlaza i cilja koji nije baš toliko vidljiv. Ako ste vi taj neko, ne obeshrabrujte se, jer svaki lavirint ima izlaz! Nalaženjem informacija i odgovora na pitanja, izlaz ćete pronaći i vi! Samo napred i srećna potraga!

The post Pred izborom fakulteta appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u 500. Broju magazina Story)

Javni nastupi su prilika da se iskažemo i pokažemo ono na čemu smo radili i što smo pripremali. Međutim, umesto da nastup doživimo kao priliku da zasijamo, često ga doživljavamo kao nešto neprijatno i potencijalno opasno. Nesigurnost i strah koji pri tom osećamo koristimo kao dokaz da mi „jednostavno nismo za to i da ne treba ni da nastupamo“. Uz ovakve stavove zanemarujemo činjenicu da je javno nastupanje veština koja se, kao i sve druge veštine može i naučiti i unaprediti. Ljudi koji nama deluju kao da su „rođeni za scenu“, provode dane i godine kako u pripremi samog nastupa, tako i u psihološkoj pripremi za njega.

PRIPREMA NASTUPA

Najvažniji deo pripreme za javni nastup jeste priprema samog nastupa (predavanja, prezentacije, izvođenja i sl.). Treba da vežbamo i spremamo se sve dok ne dođemo do nivoa na kome smo sigurni u sopstveno znanje. Ukoliko to ne učinimo, naša nesigurnost će se hraniti na objektivnoj činjenici da nismo spremni.

Priprema nastupa počinje od osmišljavanja šta ćemo i na koji način prikazati. Ukoliko je to predavanje ili prezentacija, važno je da osmislimo šta želimo da kažemo i šta je to što želimo da publika zapamti i ponose sa sobom. Kako bi se to desilo, korisno je da publici prenesemo ne samo informacije, već i sopstvenu emociju i ubeđenje. Dobar javni nastup je dobro ispričana priča, te je samim tim važno da se ona ispriča ili predstavi tako da publika ostane uključena i emocionalno angažovana. Šanse da se to desi rastu ako ono što izvodimo obojimo ličnim pečatom – ličnim pričama, primerima, šalama, interasantnim podacima i sl. Takođe, nastup ne treba da bude „monolog“. Dobar nastup je onaj gde postoji  komunikacija sa publikom bilo kroz direktnu interakciju ili kroz kontakt očima i pokret. Da bi lakše procenili kako delujemo, dobro je  da nastup snimamo, vežbamo pred ogledalom ili pred nekim ko nam može dati povratnu informaciju o tome koliko smo uspeli da ga zainteresujemo; da li je ono što smo izveli bilo dobro, jasno, zanimljivo i „u temi“; da li smo dali adekvatan ili preveliki broj informacija i sl. Ovakav vid pripreme, generalna proba, upoznavanje sa salom i eventualno publikom, povećavaju stepen poznatog i smanjuju tremu.

Ipak, iako važna,  temeljna priprema nastupa nije uvek dovoljna. Može se desiti da (poput žabe iz crtanog filma) ne uspemo da pokažemo ono što smo do samog nastupa imali „u malom prstu“. Kako se to ne bi dogodilo, važno je da priprema za javni nastup uključi i psihološku pripremu.

PSIHOLOŠKI ASPEKT PRIPREME

Vrsta i intenzitet emocionalnih reakcija i fizičkih simptoma, kao i ponašanje pre i tokom javnog nastupa zavise od načina na koji razmišljamo, što znači da je moć da smanjimo ili povećamo tremu u nama. Ne znajući ovo, ljudi često imaju utisak da se trema pojavi sama od sebe i da ne postoji način da se ona spreči ili iskontroliše. Ovo srećom nije tačno jer postoji čitav niz tehnika kojima se trema može smanjiti i kontrolisati. Neke od tih tehnika (npr. vežbe disanja, vežbe imaginacije i relaksacije) utiču na telesne simptome, dok su druge usmerene na promenu disfunkcionalnih ponašanja i misli koje dodaju pritisak i „stres na stres“.

Normalno je naime, da prlikom javnog nastupa osećamo neki stepen uzbuđenja, pa i stresa jer nastup nije uobičajena, svakodnevna situacija. Taj nivo uzbuđenja nije štetan, naprotiv, on povećava uspeh jer mobiliše našu pažnju, utiče na motivaciju i pokazuje da nam je stalo. Uspešni izvođači kažu da su najgori nastupi „ravnodušni nastup“ jer onda nema ni emocija koje želimo da prenesemo publici. Oni održavaju takozvanu pozitivnu tremu, pazeći da ne pređu granicu na kojoj se ona pretvara u nešto negativno i ometajuće. Granicu prelazimo kada se naše želje da budemo uspešni i ostavimo dobar utisak pretvore u zahteve prema sebi, drugima, situaciji ili svetu. Tako želja da imamo dobar nastup prerasta u „tiraniju moram“ i razmišljanje tipa: „moram da ostavim dobar utisak, ne smem da pogrešim, moram da delujem mirno i kompetentno i sl. jer bi svaki drugi ishod bio užasan, katastrofalan ili nepodnošljiv“. Kada mislimo iracionalno preterujemo u evaluacijama pa sve što je loše postaje katastrofalno, a neprijatno postaje neizdživo ili užasno. Greške i neuspesi postaju razlog da sebe vidimo kao neuspešne i manje vredne. Jasno je da sve ovo povećava pritisak i stres, pa je važno da naučimo da ovakve misli prepoznajemo i menjamo, kao i da prihvatamo sebe kada pogrešimo ili ne dobijemo ovacije. Pored toga, važno je i da naučimo kako da ovladamo tremom i  iskoristimo je na pozitivan način.

OVLADAVANJE TREMOM

Kada osetimo da imamo tremu, mi se obično fokusiramo na njene simptome i na to da oni što pre prođu. Problem je što pritisak da se opustimo, čini upravo suprotno. Postajemo sve nervozniji i napetiji. Lek je da tu napetost izdržimo podsećajući sebe da ne moramo da budemo mirni da bi nastup bio uspešan. Mnogi veliki izvođači osećali su tremu tokom nastupa. Džon Lenon je povraćao pred nastupe, a Pavaroti je opisujući sopstvenu tremu rekao da ni neprijatelju ne bi poželeo tako užasne trenutke. To ih nije sprečilo da nastupaju i budu sjajni. Trik je bio u tome što nisu dozvoljavali da trema prevlada i pobedi. Znali su da je ona tu, ali se nisu bavili niti njom niti simptomima koje su osećali. Znajući da je nemoguće da se u isto vreme bude i izvođač i publika (odnosno procenjivač sopstvenog izvođenja) fokusirali su se na izvođenje, a ne na razmišljanje o kvalitetu izvođenja ili utisku koji ostavljaju. Pored toga, vešti izvođači maskiraju sopstvenu tremu i time što vežbaju da od izlaska na scenu pa sve do silaska sa nje imaju telesni stav koji emituje samopouzdanje, uživanje i prisutnost „sada i ovde“. Ovakva iskustva pokazuju da tremu ne moramo da  prevaziđemo, već da je dovoljno da se na nju adaptiramo. Dobra priprema može da učini da nastup prestane da bude noćna mora i postane ostvarenje sna!

The post Javni nastup – prilika da zasijamo ili noćna mora? appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Tekst je napisala dr Tijana Mirović kao deo materijala za predavanje „Zašto novogodišnje odluke ne prežive godinu dana“ koje je održano 24. decembra 2014. godine u Kulturnom centru Lada, a objavljen u časopisu Pharmamedica)

Svako od nas ima nešto čime je nezadovoljan i što bi želeo da promeni. Kada nezadovoljstvo poraste, odlučimo da to promenimo, postavimo sebi ciljeve, krenemo da ih ostvarujemo, osećamo elan i entuzijazam, trudimo se i onda počinjemo da shvatamo da to uopšte nije lako. Počinju da se pojavljuju razne unutrašnje i spoljašnje prepreke koje koče, vuku nazad,  pa i zaustavljaju. Šta se tu desi? Kako nastane problem? Šta uraditi kako bi nastavili dalje? U traženju odgovora na ova pitanja osvetlićemo probleme koji nastaju usled neadekvatne motivacije, loše postavljenih ciljeva, kao i misli i emocija koje odvode od cilja i otežavaju.

Problem sa motivacijom

Prvo pitanje koje sebi moramo da postavimo je da li smo ZAISTA motivisani. Mnogi ljudi greše jer misle da je želeti da nešto uradiš isto što i biti motivisan. Želja može da postoji i bez aktivnosti, a motiv po definiciji predstavlja pokretačku snagu koja izaziva aktivnost i dalje usmerava i upravlja njome. Drugo važno pitanje u vezi sa motivacijom je i zašto smo motivisani, odnosno da sa li su ti razlozi zaista naši i zaista pravi. Često, mi odlučimo da nešto promenimo ili uradimo samo zato što nas drugi pritiskaju, pa u promenu ulazimo motivisani osećanjem krivice i izbegavanjem osude ili kazne. U većini slučajeva ovaj vid motivaciji traje onoliko koliko traje i pritisak spolja ili prestaje da deluje kada naiđemo na teškoće. Tada svesno ili nesvesno, zaključujemo da zadovoljavanje drugih nije vredno „mučenja“ koje je potrebno da bi došli do cilja. Na odricanja i tolerisanje neprijatnosti zarad ostvarenja cilja lakše pristajemo ako je motivacija unutrašnja i autentično naša. U skladu sa tim, korisno je da se zapitamo zašto to radimo, šta ćemo sve dobiti ako uspemo i da li je naša motivacija dovoljno jaka da savlada pritisak da odustanemo i izbegnemo neprijatnosti koje put ka promeni nosi.

Veoma je važno da razumemo i to da sama motivacija nije dovoljna, jer „bez akcije nema ni reakcije“. Pričajući o promenama koje žele da naprave, mnogi ljudi kažu „ja se toliko dugo time bavim, pokušavam, sve sam probao i sl.“. Ipak, kada se uđe u malo dublju analizu postaje jasno da oni mešaju misli i akciju i da to „bavim se tim“ zapravo znači mislim, maštam, planiram, čitam knjige o tome i sl. Sve ovo mogu biti korisne stvari i neki vid pripreme, ali samo ponašanje nešto stvarno i radi i samo promena ponašanje dovodi do željenih rezultata. U tom smislu, nisu mnogo korisne ni pozitivne afirmacije bez akcije. Ako govorimo sebi da ćemo uspeti i da će sve biti dobro i da će se rešiti i sl., a ništa ne radimo da se to stvarno i desi, teško da će biti uspeha. Mi ćemo se možda osećati dobro, ali promene neće biti. Zato se u literaturi ovaj fenomen i tretira kao „sindrom lažne nade”.

Problem sa ciljevima

Kao i motivacija i ciljevi treba da budu u skladu sa našim životnim vrednostima i (unutrašnjim) motivima, a ne nešto što treba da se uradi jer „tako treba“. Veoma je važno i da postavljeni ciljevi budu realni. To zvuči kao nešto što ne treba naglašavati jer se podrazumeva, ali iskustvo pokazuje da ljudi često postavljaju nerealne ciljeve usled  precenjivanja ili potcenjivanja sposobnosti, kao i vremena i truda koje treba uložiti. Kako bi bili sigurni da su naši ciljevi realni, dobro je da oni budu vrlo specifični i postavljeni tako da bude merljivo i jasno kada će i kako oni biti ostvareni. To na primer znači da je bolje da cilj bude “igrati se sa decom posle posla“ neko „biti više posvećen deci“.

Vidimo dakle, da je dobro da ciljevi budu osmišljeni i vremenski određeni, odnosno da definišemo kako (ići ćemo u igraonicu, pravićemo lego i sl.) i kada (kog dana, u koliko sati i sl.) ćemo tačno to raditi. Ovo može delovati previše specifično ili „usitnjeno“ ali ta specifičnost povećava verovatnoću da to bude i urađeno. Takođe, dobar cilj i podrazumeva rad na promena specifičnih stvari, a ne promenu života. Iz istog razloga, važno je i da ne postavljamo mnogo ciljeva odjednom. Nekada u želji da zdravije žive, ljudi krenu na telesne vežbe i djetu, prestane da puše i piju sve odjednom. Onda, to postane jako velika frustracija i brzo odustanu. Korisno je da se krene sa jednom (obično za nas lakšom) stvari, pa polako jer ciljevi i treba da budu postepeni. Dobro je dakle, da postavimo i neposredne, i kratkoročne i srednjeročne i dugoročne ciljeve. Time, mi pojačavamo i motivaciju jer u raznim tačkama procenjujemo i vidimo napredak. Ako gledamo samo u dugoročan cilj on nam se može učiniti kao predalek i samim tim neostvariv.

Mnogi uspešni programi za promenu navika koriste filozofiju „dan za dan“ i nagrađuju periodične napretke. Tako npr. ako ne pijete alkohol određeni broj dana dobijete žeton koji vas podseća da ste uspeli i došli do te tačke, posle nekog vremena dobijate drugi žeton i sl. Tako sami pratite progres i imate uz sebe stalni podsetnik na to koliko ste uspeli i kako ako prekršite idete opet na početak. U ovakvim programima se često ni ne postavlja finalni cilj, odnosno cilj koji bi bio definisan tako da nikada više nešto ne radimo. Polazeći od toga da loša navika uvek može da se vrati, a da je reći „nikada više neću“ za mnoge ljude suviše pritiskajuće i frustrirajuće ciljevi se postavljaju realnije. Ljudi uče da su i manji ciljevi i manji napretci važni i značajni, a da je ljudski da se ponekad zastane ili vrati korak unazad. Ovo u celu priču ubacuje i element humanosti, jer ljudi nisu mašine i nije realno očekivati da tako funkcionišu. Pored toga, veoma je važno da i sami ciljevi budu humani, zdravi i adaptivni.

Dobro postavljen cilj treba da vodi u pravom pravcu i donosi ono što nam treba i  što zaista poboljšava život. Kako bi povećali šanse za uspeh, važno je i da se poveća stepen zadovoljstva u procesu. Preterana restriktivnost (npr. ješću 2g salate) povećava frustraciju, pritisak i nezadovoljstvo, pa samim tim i šanse da odustanemo. S druge stane npr. ako nađemo načina da umesto ta 2g salate jedemo nešto niskokalorično, zdravo i ukusno, šanse da istrajemo postaju znatno veće.

Konkretni saveti u vezi sa ciljevima mogu se dakle, svesti na sledeće: 1) Ako vam za ostvarenje ciljeva nedostaju znanja ili veština, postavite kao cilj da steknete te veština i znanja; 2) Ako je cilj prevelik, razbite ga na manje, lakše ostvarive ciljeve; 3) Ako vam nedostaju resursi za ostvarivanje cilja, sedite i napravite „brainstorming“ (nabacajte ideje) oko tog kako da te resurse nabavite; 4) Ako vam nedostaje vremena da se posvetite cilju, razmislite čega ste voljni da se odreknete kako bi našli vreme i 5) Ako je cilj zaista neostvariv, postavite drugi, ostvarljiviji cilj! 

Okidači, misli i emocije koje ometaju ostvarivanje (i dobro postavljenih ciljeva)

Recimo da je neko (poput većine ljudi koji donose novogodišnje odluke) motivisan, da je dobro postavio cilj, krenuo u realizaciju i onda (do febrara ili kraja godine) odustao. Šta je tu problem? Zašto se to desi?

Iskustvo pokazuje da je odstupanje od plana i vraćanje na loše navika uglavnom povezano sa spoljašnjim okidačima (nekom konkretnom situacijom  ili izazovima) ili unutrašnjim stanjima (mislima i emocionalnim stanjima poput dosade, tuge, neizdrža, umore itd.). Nekada su ljudi toga svesni i tačno znaju da opišu šta se i kako dogodilo pa su krenuli unazad, a nekada to rade potpuno nesvesno, osvešćujući da su nazadovali tek kada problem ponovo postane ozbiljan. Bilo kako bilo, važno je da prepoznamo i razumemo te okidače, kao i kako smo od njih došli do poratka na staro.

Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) nudi dobar okvir za razumevanje ovog puta jer polazi od ideje da spoljašnji ili unutrašnji događaji često predstavljaju okidače za naše misli, koje dalje uzrokuju naša osećanja i ponašanja. U zavisnosti od toga da li nas približavaju ciljevima ili udaljavaju od njih, misli, osećanja i ponašanja mogu biti funkcionalna ili disfunkcionalna, odnosno štetna ili korisna. Ovaj okvir omogućava da osvestimo, pratimo i razumemo vezu između događaja, misli, osećanja i ponašanja, kao i da promenom načina razmišljanja promenimo ishod (misao ili ponašanje koje nas odvodi od postavljenog cilja), čak i onda kada se sam okidač nije promenio.

Spoljašnje okolnosti utiču negativno onda kada nude izazove ili ograničenja koja otežavaju istrajavanje u ostvarivanju ciljeva. Iskustvo pokazuje da su to najčešće ilineki izazovi (npr. mi na dijeti, a sezona slava; taman krenuli u teretanu, a nameću se druge obaveze i sl.) ili nedostatak podrške i “miniranje” od strane drugih (npr. majke koje kuvaju i donose nam hranu iako znaju da smo na djeti ili ljudi koji komentarišu „koji ti je ovo put?; ne verujem da ćeš moći“ i sl.) ili nedostatak resursa ( ono što nam treba nije lako dostupno – npr. nema teretane u kraju, nema novca ili vremena i sl.).

KBT, a i iskustvo kažu da će naša reakcija na ove probleme zavisiti od toga kako o njima mislimo. Kada se pojave izazovi, mi možemo odmah da zaključimo da su oni prejaki i da ne možemo da se odupremo; da je preteško i da ne možemo da izdržimo; možemo da mislimo da i nije strašno „da zgrešimo“ i da je to „samo sada“ i sl. Jasno je da će ovo povećati tendenciju da „pokleknemo“ i odložimo rad na cilju. Kada ovo kažemo, ne mislimo da je to nužno loše. Nekada je manje zlo dati sebi malo oduška i ne biti previše rigidan zato što to može da stvori frustraciju koja i sama može da odvede u odustajanje. Ideja da ne smemo nikada da prekršimo plan, obično dovodi do porasta želje i fokusiranosti samo na to što ne smemo. Rešenje je u tome da se proceni šta je za nas u tom trenutku najkorisnije.

Ako realno i „hladne glave“ procenimo da bi i mali prekršaj doveo do odustajanja (npr. „ako sada zapalim propušiću opet“) onda treba biti izuzetno samodisciplinovan. Ako procenimo da možemo da dozvolimo sebi mali korak unazad, a da se sutra ipak vratimo na put ka cilju onda je rešenje upravo to. Važno je dakle da razmislimo šta je u tom momentu korisnije za nas i naš cilj. Posebno je važno i da ne razvijamo „problem oko problema“, odnosno da ako smo već zastali ili se vratili unazad ne razvijamo osećaj krivice, sramotu  ili bes na sebe zbog toga. To će nas samo dodatno uznemiriti i dodatno odvesti od rada na cilju.

Kada je u pitanju odsustvo podrške i obeshrabrivanje od strane drugih, opet imamo izbor da li ćemo ih slušati, verovati im i dozvoliti da nas to pokoleba ili ćemo se zainatiti da pokažemo kako su nas potcenili i kako mi možemo da uspemo. S druge strane ako je problem u nedostatku resursa, opet imamo izbor da to shvatimo kao nepremostivo i nepromenljivo ograničenje zbog koga „moramo da odustanemo“ ili kao izazov i nešto što možemo da zaobiđemo ili prevaziđemo.

Pored spoljašnjih prepreka, postoje i prepreke koje sami sebi postavimo. Nekada, nisu drugi ti koji sumnjaju u nas, već mi sami sebe podrivamo, osujećujemo, a posledično i obezvređujemo („ja sam lenština, slabić, kreten, luzer“…). Možemo ubeđivati sebe da mi to ne možemo ili da je to toliko teško da je neizdržljivo i nepodnošljivo.  Umesto da budemo u „sada i ovde“ i mislimo o tome šta je to što danas možemo da uradimo kako bi se približili cilju, mi gledamo u budućnost i predviđamo kako će biti teško, kako ćemo sigurno odustati i sl. Pored toga, možemo se baviti i prošlim neuspesima ubeđujući sebe da ako nam do sada nije uspelo, nikada i neće. Neretko, umesto da slavimo pomake koje smo napravili, mi te pomake obezvređujemo i minimiziramo govoreći sebi da je to suviše mali pomak za tolike muke, da je sve to ništa i sl. Jasno je da ovakav način razmišljanja povećava šanse da odustanemo.

Imajući to u vidu, možemo reći da postoji način razmišljanja koji treba razvijati i koristiti u situacijama u kojima želimo nešto da promenimo i dođemo do cilja. Vrlo je važno da razumemo da promene nisu lake i da često traže da se izložimo nečemu što nam je neprijatno, frustrirajuće, teško, dosadno, sporo i dugotrajno. To nije lak zadatak ni za koga. Ipak, ako nešto nije lako onda je teško, ali ne i nemoguće! Ako odustanemo ili izbegnemo to što nam je teško ili neprijatno mi ćemo osetiti kratkoročno olakšanje i zadovoljstvo, ali ćemo time ugroziti naš dugoročni cilj i dugoročnu dobit. To će zadovoljstvo biti posebno kratkoročno ukoliko smo skloni osećanju krivice ili kinjenju sebe zbog toga što smo zastali ili odustali. Veoma je dakle važno da ne podlegnemo “neizdržu”, već da jačamo strpljenje i  toleranciju na frustracije, teškoću, dosadu, male i spore pomake, zastoje i sl. Važno je da razumemo da su promene najčešće spore i da je u pitanju maraton, a ne sprint!

Ukoliko, skrenemo sa puta ka cilju, važno je da ne očajavamo i ne ulazimo u kinjenje i obezvređivanje sebe jer ćemo tako biti još manje efikasni. Ako ubedimo sebe da smo manje sposobni od drugih, ili da smo falični (lenštine, slabići i sl.), poverovaćemo i da je u našem slučaju promena nemoguća, pa da nema smisla ni pokušaviti. Ovo naravno ne znači da je loše biti samokritičan, već da je suština u samoprihvatanju, odnosno u tome da možemo da budemo nezadovoljni postupkom ili greškom koju smo napravili, a da istovremeno prhvatamo i ne obezvređujemo sebe kao osobu.

Razvijanje ovih životnih filozofija je od suštinske važnosti za bilo koju promenu. Pored toga, važno je imati i neke „tehnike“ ili „prvu pomoć“ u situacijama kada krenemo da „kriziramo“ i odustajemo. Ukoliko sumnjamo da je promena moguća, dobro je da se setimo ranijih momenata kada smo uspevali da se pokrenemo ili odupremo porivu da odustanemo. Ukoliko ih nije bilo, možemo da se podsetimo nečeg drugog što nam je bilo teško,a u čemu smo uspeli. Dobro je da osvestimo i kako smo u tome uspeli, odnosno šta je to što smo tada uradili i što je pomoglo. Očekivajuće je da će to što je pomoglo ranije, bit od koristi i sada.

Ako nam se učini da je to što trenutno doživljavamo preteško ili da nije vredno tolikog odricanja, dobro je da podsetimo sebe zašto to radimo i šta nas je motivisalo da postavimo baš takav cilj. Svoje motive i dobit od ostvarivanja cilja, možemo da zapišemo i nosimo sa sobom ili okačimo negde gde će nam stalno biti pred očima. Može biti korisno i da imamo nekoga ko nas podržava i da tu osobu pozovemo kada osetimo krizu ili trebamo ohrabrenje.

Korisno je i da osvestimo poriv, telesne senzacije, emocija i misli koje imamo i koje nas vuku ka odstupanju ili odustajanju. Dobro je da podsetimo sebe da te emocije, porive i senzacije možemo da izdržimo i da one prolaze same od sebe, ukoliko ih mi veštački ne održavamo određenim načinom razmišljanja. Ako prepoznamo neke disfunkcionalne  misli, dobro je da podsetimo sebe da one odvode od cilja i da to što govorimo sebi ne samo da nije korisno već da često nije ni tačno. I na kraju važno je ohrabriti sebe i podsetiti se da promene nisu lake, ali jesu dostižne.

The post Rad na ostvarenju sopstvenih ciljeva; gde i zašto zapne? appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Tekst je napisala dr Tijana Mirović, a objavljen je u 45. broju časopisa Pharma Medica)

Nije lako reći ne! Ne, zaista nije lako reći šta mislimo i dati drugima do znanja da nam se nešto ne dopada ili ne radi. Pošto takve situacije čestu budu (bar malo) neprijatne, veliki broj ljudi oseća nalagodu. Većina ljudi neće ipak dozvoliti da ih ta nelagoda spreči da kažu ili urade ono što žele. Mi danas ne pričamo o tim ljudima, već o onima koji ne idu za sopstvenim potrebama i  ne rade ono što žele ili osećaju da treba, već rade ono što drugi očekuju ili nameću. Oni tako kratkoročno izbegnu neprijatnost ali često naprave dugoročniji problem jer postanu nezadovoljni ishodom, odnosima, tim drugim ljidima, sobom, svetom… Neko ko nema ovaj problem, postavio bi logično pitanje „zašto?“, odnosno: „Pa dobro, ako su nezadovoljni zašto onda to rade? Zašto jasno i glasno ne kažu da neće, pa „kud puko da puklo? Šta ih sprečava?“. U tekstu koji sledi pokušaćemo da, koristeći iskustvo iz prakse, damo bar neke odgovore na ova pitanja, kao i objašnjenja zašto neko ima problem da se izbori za sebe i kaže šta misli ili (ne) želi.

„Ja više i ne znam šta želim…nisam siguran, možda ja zapravo želim to što oni kažu“

Mnoge psihološke teorije kažu da se mi rađamo ne samo sa fiziološkim potrebama, već i sa potrebom za negom, pažnjom, ljubavlju, prihvatanjem, uvažavanjem, sigurnošću, stabilnošću, igrom, usmeravanjem, autonomijom i sl. Iste teorije, kažu i da ćemo mi spontano ići za sopstvenim potrebama, očekujući da ih okolina (roditelji, pa onda i ostali) primeti, uvaži i zadovolji. Ukoliko se to desi, mi rastemo sa svešću da su naše potrebe u redu, da one nikoga ne ugrožavaju i da će većinom biti zadovoljene. Učimo, takođe da one ne mogu uvek biti zadovoljene, odnosno da postoje granice. Ako roditelj uspe da te granice postavi uz poruku da je ok imati potrebu i tražiti, mi naučimo da su naše potrebe u redu i da je u redu tražiti, a da drugi može da odluči da li će nam tu potrebu zadovoljiti ili ne. Tako naučimo i da je normalno da se  ponekad kaže i ne. S druge strane, ako roditelji na detetove potrebe reaguje besom ili tako što mu nameću osećaj stida ili krivice dete dobija poruku da je imanje potreba (ili drugačijeg stava) opasno i ugrožavajuće. Da bi izbeglo tu vrstu opasnosti, dete počinje da potiskuje sopstvene želje i potrebe, ponašajući se onako kako drugi očekuju. Pošto prestane da se ponaša spontano i osluškuje sopstvene potrebe, vremenom, dete sve manje biva u stanju da prepozna šta želi.

U nekim slučajevima, osoba uspe da prepozna i izgovori šta želi, ali to brzo dovede do osećanja krivice, straha ili nesigurnosti. Ovo poslednje, često se dešava ako osoba u svojoj sredini ima nekoga ko te potrebe ne uvažava već ih relativizuje i dovodi u pitanje postavljajući se po principu „ja bolje znam šta tebi treba i šta hoćeš“. Pošto je osvešćivanje prvi korak ka promeni, veoma je važno da se radi na razvijanju svesti o sopstvenim potrebama, osećanjima i željama. Veoma je važno, raditi i na razumevanju da su potrebe, osećanja i želje normalne i prirodne i da imamo prava na njih koliko i drugi ljudi.

„Da, znam ja da treba drugačije ali ne znam kako?“

Neki ljudi dobro prepoznaju svoje potrebe, znaju šta žele i šta bi voleli da urade u datoj situaciji, ali ne znaju kako. Oni imaju doživljaj da im nedostaju veštine da jasno i glasno kažu ono što im smeta, a da pri tom ne budu ni agresivni ni nesigurni. Stručno rečeno, osećaju da ne umeju da budu asertivni i da se izbore za ono što žele uvažavajući i sebe i duge. U takvim situacijama osoba uči kako da bude asertivna i kako da taj način reagovanja primeni na konkretne situacije iz sopstvenog života. Ukoliko osoba zna inicijalno šta da kaže, ali ne ume da odbrani sopstvenu poziciju i održi granicu koju je postavila, asertivni trening podrazumeva rad i na tome.

„A šta ako se naljute?“ – Podređivanje motivisano strahom

U praksi se najčešće srećemo sa situacijom da neko zna i šta želi i kako bi to rekao ili uradio, ali da to ne radi zato što se boji posledica, odnosno potencijalnog konflikta, besa druge osobe, kazne ili odbacivanja. Ovi ljudi često svoje želje vide kao „sitnice“ oko kojih se ne vredi raspravljati. Pošto ne prave probleme „oko sitnica“, skloni su da sebe vide kao fleksibilne osobe sa kojima je lako slagati se. Ipak, iako spolja mogu delovati fleksibilno, ove osobe najčešće osećaju bes jer doživljavaju da su bile „saterane uza zid“ i primorane da se slože. Taj osećaj primoranosti, zarobljenosti i bespomoćnosti, proizilazi iz straha podređene osobe da će ukoliko se iskaže, izazvati osudu i kaznu. Često, pošto ne traže za sebe i ne postavljaju granice drugima imaju probleme i sa samopouzdanjem i sa samopoštovanjem.

Ovaj vid podređivanje najčešće nastaje u detinjstvu kao adaptivan mehanizam kojim se deca, podređujući sopstvene potrebe roditeljskim, štite od roditeljskih kazni i odbacivanja. Američki psihoterapeut Džefri Jang deli kažnjavajuće roditelje u tri grupe. Na najekstremnijem kraju nalaze se roditelji koji odbacuju i kažnjavaju dete kad god ono ne uradi to što oni žele. Ovi roditelji stavljaju svoje potrebe ispred dečjih i pokušavaju da kontrolišu svaki aspekt detetovog života. Deo kontinuuma bliži sredini čine oni roditelji koji žele decu po sopstvenom liku, pa kažnjavaju dete samo onda kada ispolji individualnost. Poslednji tip, čine roditelji koji preterano zaštićuju decu i pokušavaju da ih spreče da naprave grešku. Ovakvi roditelji preuveličavaju posledice grešaka i obeshrabruju dete prilikom njegovih pokušaja da samostalno dođe do rešenja.

„Ma da li je to u redu? Pa kako će oni onda?“ – Podređivanje motivisano krivicom

Često se dešava da neko ima problem da se izbori za sebe ne (samo) zato što strahuje, već (i) zato što oseća krivicu. Ovi ljudi sopstvene potrebe svesno stavljaju u drugi plan zato što veruju da je to jedino ispravno, odnosno da bi svaki drugi postupak bio odraz sebičnosti. Oni žrtvovanjem sopstvenih potreba izbegavaju osećaj krivice, često stvarajući odnose u kojima drugi ljudi zavise od njih. Ove osobe veruju da je drugima pomoć potrebnija i da će ti drugi imati problema ili patiti ukoliko se oni ne žrtvuju i ne pomognu im. Tolika posvećenost drugima donosi i značajne dobiti. Osoba koja toliko daje drugima, oseća zadovoljstvo sobom zbog toga što je nekome pomogla. Ona oseća ponos jer zna da je drugi ljudi opažaju kao jaku, sposobnu, humanu i nesebičnu osobu od poverenja. Zbog toga ove osobe lako privlače ljude, koje zatim veoma brzo vezuju za sebe, te su retko kada same i bez prijatelja. Problem je u tome, što se ove osobe i pored svih tih ljudi često osećaju usamljeno i nezadovoljno. Naime, osobe koje se žrtvuju za druge, retko kada dobijaju nešto za sebe. Površinski, one deluju srećno što pomažu drugima dok na dubljem nivou postoji frustriranost zbog neostvarene želje da i njihove potrebe budu zadovoljene.

Do nezadovoljstva dolazi zato što se ove osobe po pravilu okružuju onima sa kojima ne postoji reciprocitet u odnosu. Kada njima nešto treba one ne umeju direktno da traže, već često očekuju da drugi to osete i prepoznaju sami. Drugi to retko čine, jer smatraju da su osobe koje toliko pomažu drugima i koje se „nikada ni na šta ne žale“ dovoljno jake da pomognu same sebi. Činjenica da drugi tako slabo prepoznaju šta im treba i retko odgovaraju na njihove potrebe, često dovodi do osećaj ozlojađenosti i besa. Pored toga, nezadovoljavanje sopstvenih potreba i stres usled stalne preokupacije problemima drugih mogu proizvesti i psihosomatske simptomi poput glavobolje, gastrointestinalnih problema, hroničnih bolova ili umora. Ovi fizički simptomi mogu biti i nesvestan način da se skrene pažnje na sebe, posebno ukoliko osoba veruje da samo ako je bolesna ima pravo da smanji brigu za druge i traži nešto za sebe. Na taj način oni neverbalno komuniciraju drugima da nisu baš toliko jaki i da je i njima potrebna pomoć. Nije dakle problem u tome što neko pomaže drugima, već što ne dobija tu vrstu podrške i za sebe. Nije problem što se neko daje, ali jeste problem ako to pređe određene granice, postane žrtvovanje sebe i počne da ugrožava.

Sklonost da se sopstvene potrebe žrtvuju zarad drugih često nastaje tokom detinjstva, odnosno onda kada je dete prerano stavljeno u poziciju da brine o drugima (npr. roditelji nisu bili u stanju pa je ono moralo da brine o braći i sestrama, kuva i sl.), odnosno kada je stavljeno u poziciju koja pre odgovara roditelju nego detetu. U ovim porodicama, okolnosti su bile takve da je deto moralo da zanemari sopstvene potrebe i odraste kako bi brinulo o drugima, štitilo roditelje, slušalo njihove probleme, pazilo šta će da kaže ili uradi kako roditelji ne bi bili zabrinuti ili depresivni i sl. Često je uz sve ovo postojala i tendencija da se detetu nameće osećaj krivice i etiketa „sebičnog“ ukoliko bi radilo ono što ono želi.

Ukoliko su strah ili krivica nešto što ljude sprečava da budu asertivni i da idu za onim što žele, onda treba raditi na tome da se ove emocije otklone. To nije lak posao, ali je izuzetno važan. Ukoliko ne slušamo sebe i ne idemo za sopstvenom potrebama, ne samo da nećemo dobiti ono što želimo, nego ćemo biti nezadovoljni i odnosima u kojima smo, a posledično i sobom. Teško je osećati se dobro u svojoj koži,a nemati pravo na sopstvene želje i sopstveni glas.

The post Zašto je nekim ljudima tako teško da kažu ne? appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Tekst je napisala dr Tijana Mirović kao deo materijala za predavanje „Zašto novogodišnje odluke ne prežive godinu dana“ koje je održano 24. decembar 2014. godine u Kulturnom centru Lada)

Novogodišnje odluke  nastaju kada nezadovoljni pojedinim aspektima života odlučimo da to čime smo nezadovoljni promenimo u godini koja dolazi. To bi bilo njihovo „zvanično“ određenje. Ima ipak i jedna šala koja kaže da su novogodišnje odluke zapravo spisak stvari koje treba uraditi tokom januara. Narod lepo kaže: „u svakoj šali pola istine“, pa tako i u ovoj! Istraživanja kažu da najveći broj ljudi koji donese novogodišnje odluke i uđe u njihovu realizaciju izdrži do februara. Zašto se to dešava i da li je moguće učiniti da nas te odluke „drže“ i malo duže?

Zašto ljudi uopšte donose novogodišnje odluke?

Na pitanje zašto to rade, ljudi koje donose novogodišnje najčešće odgovaraju sa „zato što sam nezadovoljan“; „zato što mi je više muka od tog problema /sebe“; „zato što me to što želim da promenin  puno košta (trpe finansije, zdravlje, odnosi…)“ i sl. Neki teoretičari bi rekli da je u ljudskoj prirodi da budu nezadovoljni i da će svako ko iole razmišlja o sebi ili svom životu naći nešto čime je  nazadovoljan. U skladu sa tim je i poznata izreka „Čudno je, koliko je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije koliko često nam baš to malo nedostaje”.

Čuveni ruski psiholog Abraham Maslov postavio je teoriju motivacije po kojoj je na vrhu hijararhije svih motiva, motiv samoaktualizacije koji podrazumeva da “Čovek mora biti ono što može biti” odnosno da ćemo svi mi težiti da se razvijamo, ostvarimo i postignemo ono što mislimo da je dobro, vredno i moguće. Tako, ako mislimo da možemo da budemo uspešniji, organizovaniji ili bogatiji…mi ćemo odlučiti i da poradimo na tome.

Neki autori ističu i značaj socijalnih faktora navodeći da nas okruženje i mediji bombarduju slikama i informacijama koje nas „podbadaju“ i podsećaju na to šta nam sve fali i “kakvi zapravo treba da budemo”.

Možemo dakle da zaključimo da nje neobično što ljudi žele da se menjaju, da reše probleme ili da rade na sopstvenom rastu i razvoju. Ostaje ipak pitanje, a zašto bi baš na tome da rade „od nove – sledeće godine“. Neko objašnjenje toga može biti da je za većinu ljudi logično da „početak počne od početka“. Malo ko će reći „od srede počinjem da učim“, obično čekamo da to bude ponedeljak, prvi u mesceu, početak godine i sl. To nam dođe prirodnije i kao da bar malo više budemo motivisani jer nam deluje
da je taj početak baš pravi momenat za naš novi početak.

Koliko ljudi donosi novogodišnje odluke? Na šta se te odluke odnose? Koliko traju?

Interesantno je da je običaj donošenja novogodišnjih odluka postojao još u Vavilonu. Tada je to bilo obećanje bogovima da ćemo obaveti neki konkretan posao i uraditi nešto što do sada nismo. Tokom vremena, novogodišnje odluke pretvorile su se u obećanje dato sebi i postale manje konkretne. Umesto da obećamo Bogu da ćemo pomoći komšiji da zaseje baštu, mi obećavamo sebi da ćemo živeti zdravije (ma šta to tačno značilo), a nekada čak i nešto toliko opšte da liči na ono „nova godina – novi ja“.

Istraživanje objavljeno 2014. godine u časopisu Journal of Clinical Psychology kaže da 62% Amerikanaca donosi novogodišnje odluke,  a da su 10 najčešćih novogodišnjih odluka sledeće:  1. Izgubiti kilograme; 2. Bolje se organizovati; 3. Trošiti manje, štedeti više; 4. Maksimalno uživati u životu; 5. Biti fit i zdrav (trening, zdrava ishrana…); 6. Naučiti nešto novo i uzbudljivo; 7. Ostaviti pušenje; 8. Pomoći drugima da ostvare svoj san 9. Zaljubiti se i 10. Provoditi više vremena sa porodicom.

Isto istraživanje kaže da na kraju, samo 8% ljudi uspe da ove odluke i sprovede u delo,  dok najveći broj ljudi odustane već početkom februara. Kada se približi naredna nova godina, većina ljudi shvati da je ili ostala na istom mestu gde je bila početkom godine ili da je bitno nazadovala. Imajući to u vidu, moglo bi se zaključiti da su novogodišnje odluke „puko zavaravanje“ i da ih stoge ne treba ni donositi. Ovo ipak, nije skroz tačno jer postoji i  podatak da ljudi koji eksplicitno donesu novogodišnje odluke imaju 10 puta veće šanse da ostvare svoje ciljeve od ljudi koji ove odluke ne donose.

Moguće je da mi donošenjem odluka pokazujemo da vidimo problem, da želimo da ga rešimo i da nas to što smo sebi ili drugima rekli da ćemo na tome raditi bar nekim malim delom više pokreće ili obavezuje.  Pitanje dakle nije da li treba donositi novogodišnje odluke, već kako ih održati odnosno kako se odupreti porivu da odustanemo. O ovoj temi čitajte u našem tekstu Rad na ostvarenju sopstvenih ciljeva; gde i zašto zapne?

The post O novogodišnjim odlukama appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Tekst je napisala dr Tijana Mirović, a objavljen je u 44. broju časopisa Pharma Medica)

Psihosomatske bolesti su somatske (telesne) bolesti čiji je nastanak i tok pod bitnim uticajem psihičkih faktora. Često se zato kaže da su to bolesti koje uključuju i duh i telo. Iako se termin „psihosomatski“ pojavljuje tek u XIX veku, razmišljanje o udelu psihičkih faktora u nastanku i lečenju telesnih oboljenja staro je koliko i najstarije civilizacije. Sokrat je smatrao da se telo ne može izlečiti ako se ne leči duša, a Hipokrat da se ne može lečiti bolest ako se ne leči bolesnik.

Na drugoj strani sveta, kineski mislioci pojavu i održavanje bolesti objašnjavaju činjenicom da faktori iz spoljašnje sredine utiču na ravnotežu jina i janga, čime remete telesnu harmoniju. Disbalans između ova dva faktora utiče na životnu energiju (či) i blokira je, što dalje rezultira u bolesti. Slično tome, indijski mislioci kažu da svako uznemirenje emocionalnog ili duhovnog zdravlja stvara stres u energetskim centrima (čakrama). Što je taj stres jači ili dugotrajniji, veće su i šanse da dođe do promene u fiziologiji organa. Ukoliko se ta promena ne primeti i ne osvesti na vreme, a stres potraje, dolazi do ozbiljnijih poremećaja i  intenzivnijih simptoma koje je nemoguće ignorisati.

Neki autori poput Detlefsena i Dalkea, smatraju da simptomi i jesu način da nam telo pošalje poruku da nešto psihološki nije u redu. Tako, problemi sa želudcem mogu biti znak da nešto što se dešava u našem životu „ne možemo da svarimo“, problemi sa tiroideom da nešto ne možemo da progutamo i sl. Razumevanje poruke koju simptom nosi i postupanje u skladu sa njom postaje, kažu ovi autori, prvi korak ka izlečenju.

Ako uzmemo da su navedene teorije o povezanosti mentalnog i telesnog tačne i da svaki simptom zaista nosi neku poruku, postavlja se pitanje da li su onda sve telesne bolesti psihosomatske. Pomenuti autori, kao i drugi zagovornici holističkog načina lečenja na ovo pitanje odgovorili bi sa da. Oni smatraju da sve bolesti mogu biti psihosomatske zato što telo uvek reflektuje i naše mentalno, emocionalno i duhovno zdravlje. Zato, poput Sokrata i Hipokrata smatraju da lečenje mora biti holističko, odnosno takvo da tretira i bolest i čoveka, odnosno i fizičko i mentalno stanje. Ova ideja, imala je svoje zagovornike i u okviru psihoanalitičke teorije, pa su pojedini psihoanalitičari tvrdili da sve telesne bolesti imaju svoje poreklo u nesvesnim procesima i da je svaki organski bolesnik zapravo psihosomatski bolesnik.

Bilo je naravno i drugačijih stanovišta poput onih da psihosomatske bolesti ne postoje. Po ovom viđenju, bolesti nastaju kao posledica spoljašnjih uzročnika (virusa, bakterija, toksina), pa psihološki činioci nemaju bitan uticaj niti na tok niti na lečenje bolesti. Samim tim, lečenje podrazumeva isključivo farmakološke i medicinske intervencije. Pored ovog stanovišta, prisutna je i teza da su neke bolesti psihosomatske, a neke isključivo somatske. Jedan od prvih zastupnika ove ideje bio je i osnivač psihosomatike Franc Aleksander. On je naime, smatrao da postoji sedam bolesti koje su psihosomatske: bronhijalna astma, arterijska hipertenzija, čir na želudcu i dvanaestopalačnom crevu, oboljenja debelog creva (ulcerozni kolitis i spastični kolon), oboljenja štitaste žlezde, hronični reumatizam zglobova i neurodermatitis. Aleksanderova ideja da su ovih sedam bolesti psihosomatske aktuelna je i danas, pa lekari pacijentima sa ovim oboljenjima češće savetuju promenu načina života, kao i da medicinsko lečenje kombinuju sa vežbama relaksacije, psihoterapijom i sl.

Ideja da je psihoterapija, savetovanje ili neki drugi vid bavljenja sopstvenim metalnim zdravljem neophodan deo tretmana psihosomatskih poremećaja prisutna je od kada i uvid da ovo nisu „čisti“ somatski poremećaji. Postavka da postoje neki psihološki faktori koji utiči na pojavu i tok bolesti podrazumeva da nešto sa tim faktorima moramo i da uradimo, a da pre svega moramo da ih razumemo! S tim ciljem, postavljeno je nekoliko teorija o tome kako i zašto dolazi do psihosomatskih poremećaja. Iako naglašavaju drugačije faktore i koriste različite termine, većina tih teorija saglasna je da nastanku psihosomatskih poremećaja prethodi neka rana trauma, konflikt ili tenzija koja nije imala psihološku elaboraciju. To znači da je osoba doživela nešto što nije bila u stanju da osvesti, verbalizuje, razume i obradi pa se ta tanzija sa psihološke pomerila na telesnu ravan. Prateći ovu postavku dalje, možemo da se zapitamo zašto neko ne bi bio u stanju da obradi to što mu se dešava i zašto su neki ljudi tome skloni, a neki ne.

U razmatranju šta je to što nekoga čini podložnijim psihosomatskim bolestima razmatrani su različiti faktori od onih bioloških (predispozicije tela, nasleđe), socijalnih (visok nivo stres u okruženju, egzistencijalna neizvesnost, sagorevanje na poslu i sl.) pa do psiholoških (specifične crte ličnosti ili određeni psihološki sklop ličnosti, slaba adaptacija na stres, nemogućnost snalaženja u konfliktnim situacijama, emocionalni poremećaji, sklonost ka depresivnom ili anksioznom reagovanju, traumatska iskustva iz prošlosti i sl.). Aleksander je tako postavio tezu da je psihosomatska bolest kombinacija nasleđa, rane emocionalne traume, aktuelnog konflikta i nepoznatog „X“ faktora koji utiče da neko ko ima kombinaciju prethodna četiri faktora razvije bolest, a neko ne. Neki kasniji autori dovodili su psihosomatsko reagovanje u vezu sa pojavom koju su nazvali aleksitimija (a-lex-thymia: „bez reči za osećanja“), a koja podrazumeva nedostatak kapaciteta za izražavanje emocija rečima. Pored toga što ne mogu da imenuju i opišu osećanje koje imaju, aleksitimične osobe imaju problem i da prepoznaju i razumeju sopstvene emocije. Ovakve osobe često razvijaju veoma racionalan i pragmatičan kognitivni stil uz visoku usmernost na realnost i ono što se dešava spolja. Tako, emocije, kao i sve drugo što se dešava unutar njih ostaje neprepoznato, potisnuto i psihološki neelaborirano, što videli smo, povećava mogućnost za pojavu psihosomatskih oboljenja.

S obzirom na to da se psihosomatske bolesti dovode u vezu sa biološkim faktorima, ranim traumama, konfliktima i emocijama koje nisu adekvatno obrađene, jasno je da je za adekvatno lečenje psihosomatike potrebna kombinacija somatskih – medicinskih i psiholoških – psihoterapijskih pristupa. Kada je bolest u akutnoj fazi, primat imaju medicinski pristupi i zbrinjavanje pacijenta, dok je psihološka pomoć u funkciji podrške i olakšavanja adaptacije na medicinski tretman. Psihoterapija u klasičnom smislu te reči, obično se radi kada bolest uđe u hroničnu fazu. Istraživanja pokazuju da se u radu sa psihosomatskim poremećajima uspešno primenjuju psihoanalitička psihoterapija, kognitivno-bihejvioralna terapija, psihosomatsko savetovanje, egzistencijalistički i humanistički pristupi, kao i tehnike relaksacije, autogeni trening, joga i sl. Koji god pristup da izaberemo cilj je pomeranje iz uloge bolesnika u ulogu zdrave i stabilne ličnosti. Neki autori kažu da cilj nije otklanjajnje simptoma već isceljenje čoveka – ostvarivanje da on opet bude „iscela“, odnosno ceo u jedinstvenom i zdravom telu i duhu.

The post O psihosomatskim bolestima appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Psihosomatske bolesti

(Tekst je napisala dr Tijana Mirović, a objavljen je u 44. broju časopisa Pharma Medica)

Psihosomatske bolesti su somatske (telesne) bolesti čiji je nastanak i tok pod bitnim uticajem psihičkih faktora. Često se zato kaže da su to bolesti koje uključuju i duh i telo. Iako se termin „psihosomatski“ pojavljuje tek u XIX veku, razmišljanje o udelu psihičkih faktora u nastanku i lečenju telesnih oboljenja staro je koliko i najstarije civilizacije. Sokrat je smatrao da se telo ne može izlečiti ako se ne leči duša, a Hipokrat da se ne može lečiti bolest ako se ne leči bolesnik.

Na drugoj strani sveta, kineski mislioci pojavu i održavanje bolesti objašnjavaju činjenicom da faktori iz spoljašnje sredine utiču na ravnotežu jina i janga, čime remete telesnu harmoniju. Disbalans između ova dva faktora utiče na životnu energiju (či) i blokira je, što dalje rezultira u bolesti. Slično tome, indijski mislioci kažu da svako uznemirenje emocionalnog ili duhovnog zdravlja stvara stres u energetskim centrima (čakrama). Što je taj stres jači ili dugotrajniji, veće su i šanse da dođe do promene u fiziologiji organa. Ukoliko se ta promena ne primeti i ne osvesti na vreme, a stres potraje, dolazi do ozbiljnijih poremećaja i  intenzivnijih simptoma koje je nemoguće ignorisati.

Neki autori poput Detlefsena i Dalkea, smatraju da simptomi i jesu način da nam telo pošalje poruku da nešto psihološki nije u redu. Tako, problemi sa želudcem mogu biti znak da nešto što se dešava u našem životu „ne možemo da svarimo“, problemi sa tiroideom da nešto ne možemo da progutamo i sl. Razumevanje poruke koju simptom nosi i postupanje u skladu sa njom postaje, kažu ovi autori, prvi korak ka izlečenju.

Ako uzmemo da su navedene teorije o povezanosti mentalnog i telesnog tačne i da svaki simptom zaista nosi neku poruku, postavlja se pitanje da li su onda sve telesne bolesti psihosomatske. Pomenuti autori, kao i drugi zagovornici holističkog načina lečenja na ovo pitanje odgovorili bi sa da. Oni smatraju da sve bolesti mogu biti psihosomatske zato što telo uvek reflektuje i naše mentalno, emocionalno i duhovno zdravlje. Zato, poput Sokrata i Hipokrata smatraju da lečenje mora biti holističko, odnosno takvo da tretira i bolest i čoveka, odnosno i fizičko i mentalno stanje. Ova ideja, imala je svoje zagovornike i u okviru psihoanalitičke teorije, pa su pojedini psihoanalitičari tvrdili da sve telesne bolesti imaju svoje poreklo u nesvesnim procesima i da je svaki organski bolesnik zapravo psihosomatski bolesnik.

Bilo je naravno i drugačijih stanovišta poput onih da psihosomatske bolesti ne postoje. Po ovom viđenju, bolesti nastaju kao posledica spoljašnjih uzročnika (virusa, bakterija, toksina), pa psihološki činioci nemaju bitan uticaj niti na tok niti na lečenje bolesti. Samim tim, lečenje podrazumeva isključivo farmakološke i medicinske intervencije. Pored ovog stanovišta, prisutna je i teza da su neke bolesti psihosomatske, a neke isključivo somatske. Jedan od prvih zastupnika ove ideje bio je i osnivač psihosomatike Franc Aleksander. On je naime, smatrao da postoji sedam bolesti koje su psihosomatske: bronhijalna astma, arterijska hipertenzija, čir na želudcu i dvanaestopalačnom crevu, oboljenja debelog creva (ulcerozni kolitis i spastični kolon), oboljenja štitaste žlezde, hronični reumatizam zglobova i neurodermatitis. Aleksanderova ideja da su ovih sedam bolesti psihosomatske aktuelna je i danas, pa lekari pacijentima sa ovim oboljenjima češće savetuju promenu načina života, kao i da medicinsko lečenje kombinuju sa vežbama relaksacije, psihoterapijom i sl.

Ideja da je psihoterapija, savetovanje ili neki drugi vid bavljenja sopstvenim metalnim zdravljem neophodan deo tretmana psihosomatskih poremećaja prisutna je od kada i uvid da ovo nisu „čisti“ somatski poremećaji. Postavka da postoje neki psihološki faktori koji utiči na pojavu i tok bolesti podrazumeva da nešto sa tim faktorima moramo i da uradimo, a da pre svega moramo da ih razumemo! S tim ciljem, postavljeno je nekoliko teorija o tome kako i zašto dolazi do psihosomatskih poremećaja. Iako naglašavaju drugačije faktore i koriste različite termine, većina tih teorija saglasna je da nastanku psihosomatskih poremećaja prethodi neka rana trauma, konflikt ili tenzija koja nije imala psihološku elaboraciju. To znači da je osoba doživela nešto što nije bila u stanju da osvesti, verbalizuje, razume i obradi pa se ta tanzija sa psihološke pomerila na telesnu ravan. Prateći ovu postavku dalje, možemo da se zapitamo zašto neko ne bi bio u stanju da obradi to što mu se dešava i zašto su neki ljudi tome skloni, a neki ne.

U razmatranju šta je to što nekoga čini podložnijim psihosomatskim bolestima razmatrani su različiti faktori od onih bioloških (predispozicije tela, nasleđe), socijalnih (visok nivo stres u okruženju, egzistencijalna neizvesnost, sagorevanje na poslu i sl.) pa do psiholoških (specifične crte ličnosti ili određeni psihološki sklop ličnosti, slaba adaptacija na stres, nemogućnost snalaženja u konfliktnim situacijama, emocionalni poremećaji, sklonost ka depresivnom ili anksioznom reagovanju, traumatska iskustva iz prošlosti i sl.). Aleksander je tako postavio tezu da je psihosomatska bolest kombinacija nasleđa, rane emocionalne traume, aktuelnog konflikta i nepoznatog „X“ faktora koji utiče da neko ko ima kombinaciju prethodna četiri faktora razvije bolest, a neko ne. Neki kasniji autori dovodili su psihosomatsko reagovanje u vezu sa pojavom koju su nazvali aleksitimija (a-lex-thymia: „bez reči za osećanja“), a koja podrazumeva nedostatak kapaciteta za izražavanje emocija rečima. Pored toga što ne mogu da imenuju i opišu osećanje koje imaju, aleksitimične osobe imaju problem i da prepoznaju i razumeju sopstvene emocije. Ovakve osobe često razvijaju veoma racionalan i pragmatičan kognitivni stil uz visoku usmernost na realnost i ono što se dešava spolja. Tako, emocije, kao i sve drugo što se dešava unutar njih ostaje neprepoznato, potisnuto i psihološki neelaborirano, što videli smo, povećava mogućnost za pojavu psihosomatskih oboljenja.

S obzirom na to da se psihosomatske bolesti dovode u vezu sa biološkim faktorima, ranim traumama, konfliktima i emocijama koje nisu adekvatno obrađene, jasno je da je za adekvatno lečenje psihosomatike potrebna kombinacija somatskih – medicinskih i psiholoških – psihoterapijskih pristupa. Kada je bolest u akutnoj fazi, primat imaju medicinski pristupi i zbrinjavanje pacijenta, dok je psihološka pomoć u funkciji podrške i olakšavanja adaptacije na medicinski tretman. Psihoterapija u klasičnom smislu te reči, obično se radi kada bolest uđe u hroničnu fazu. Istraživanja pokazuju da se u radu sa psihosomatskim poremećajima uspešno primenjuju psihoanalitička psihoterapija, kognitivno-bihejvioralna terapija, psihosomatsko savetovanje, egzistencijalistički i humanistički pristupi, kao i tehnike relaksacije, autogeni trening, joga i sl. Koji god pristup da izaberemo cilj je pomeranje iz uloge bolesnika u ulogu zdrave i stabilne ličnosti. Neki autori kažu da cilj nije otklanjajnje simptoma već isceljenje čoveka – ostvarivanje da on opet bude „iscela“, odnosno ceo u jedinstvenom i zdravom telu i duhu.[:]

The post [:sr]O psihosomatskim bolestima[:] appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Suzana Bijelić novinarka Večernjih Novosti)

1. Koliko vremena je, u proseku, potrebno da bismo se oporavili od gubitka bliske osobe?
Brzina oporavka nakon gubitka zavisi od toga ko je bila osoba koju smo izgubili (njenog uzrasta i uloge, stepen bliskosti sa njom i sl.) i da li je taj gubitak bio očekivan ili ne. Oporavak zavisi i od osobina ličnosti, načina suočavanja sa stresom i krizama, podrškom koju osoba dobija od okoline, ranijih gubitaka i stresovima koji se dešavaju u isto vreme kada i gubitak. S obzirom da je kombinacija ovih faktora različita kod svake osobe i proces oporavka nakon gubitka odvija se i traje različito. Važno je da napomenemo da proces oporavka ne znači nužno i kraj tugovanja. Kod većine ljudi godišnjice smrti, bitni datumi, praznici i drugi podsetnici na osobu koju smo izgubili, oživljavaju doživljaj gubitka i godinama nakon njega.

2. Jedno istraživanje je pokazalo da oporavak od razvoda traje 18 meseci. Koliko u tome ima istine?
Istraživanja pokazuju da je posle razvoda potrebno najmanje dve godine da se porodica prilagodi novoj strukturi i krene u sledeću fazu životnog ciklusa. Neki istraživači smatraju da oporavak od razvoda može trajati i duže, odnosno da je potrebno između dve i četiri godine da neko pređe put od donošenja odluke o razvodu do psihičkog razvoda i pune stabilnosti na emocionalnom, roditeljskom, ekonomskom i socijalnom planu.

3. Postoji „sindrom slomljenog srca“. Smatrate li i vi da osobe mogu da umru zbog slomljenog srca tokom rane faze tugovanja za partnerom?
Devedesetih godina, japanski naučnici su otkrili da „sindrom slomljenog srca“ zaista postoji. Dešava se da ljudi koji imaju zdravo srce, reaguju na iznenadan emocionalni stres sa simptomima sličnim srčanom udaru. I pored sličnih simptoma, tu se ipak, ne radi o srčanom udaru, već o privremenoj slabosti srčanog mišića, koja uz adekvatnu terapiju prolazi brzo i bez posledica. Postoje naravno i primeri da udovac ili udovica umru ubrzo nakon smrti svog dugogodišnjeg supružnika. Dešava se i da neočekivani događaji, poput iznenadne smrti bliske osobe, izazovu srčani udar ili aritmije opasne po život. Ovo se dešava, ali uglavnom kod ljudi koji su već imali neke srčane tegobe.

4. Šta teže pada, kada neko umre pa znamo da ga više nikada nećemo videti ili kada znamo da je neko tu, ali da više nismo sa njim, odnosno da je tuđi a ne naš?
Kada osoba umre, umire i nada da će odnos sa njom biti ponovo moguć, u tom smislu, svakako je teže kada osobe više nema. Ipak, nekim ljudima može biti teže da znaju da je osoba „živa, a tuđa“. Bračna i porodična psihoterapeutkinja Florens Kaslov kaže da je smrt bračnog druga, u mnogim pogledima lakše ožaliti nego razvod. Ona kaže da u smrti postoji konačnost koja se može proraditi kroz proces tugovanja, dok kod „smrti braka“ partneri ostaju u vezi preko dece(koja mogu čeznuti za ponovnim ujedinjavanjem porodice), preko finansija ili zajedničkih prijatelja. Ovakav, produženi kontakt može podgrevati fantaziju „da će biti kao što je nekada bilo“, ometati suočavanje sa gubitkom i završavanje procesa tugovanja. Iskustvo govori da porodice u kojima nisu razrešena emocionalna pitanja oko razvoda mogu ostati emocionalno „zaglavljene“ godinama, a nekada i generacijama.

5. Na skali patnji za dragim osobama, koje mesto zauzima ono kada izgubimo najboljeg prijatelja, odnosno posvađamo se sa njim?
Istraživanje rađeno u našoj zemlji pokazuje da se na listi 72 najstresnija životna događaja, smrt bliskog prijatelja nalazi na 10. mestu. Razdvajanje od bliskog prijatelja zauzima 46.mesto, dok se nesporazumi sa drugovima i prijateljima nalaze na 64. mestu. Svi ovi događaji su rangirani po tome koliko oni generalno gledano, uznemiruju ljude i „izbacuju ih iz ravnoteže“. Sigurno je ipak da postoje i ljudi koje će gubitak prijatelja toliko uznemiriti, da će to za njih biti jedan od najstresnijih životnih događaja.

6. Postoje li neke ustanovljene faze patnje i tugovanja?
Uglavnom se govori o četiri stadijuma i faze tugovanja: fazi obamrlosti, šoka i neverice; fazi čežnje i protesta; fazi očaja i fazi oporavka. Pošto se ovaj proces ne odigrava kod svih ljudi na isti način (stadijumi se preklapaju, izostaju ili idu drugim redosledom), danas se ređe govori o fazama, a više o zadacima u procesu tugovanja. Za razliku od faza koje impliciraju određenu pasivnost i nešto što „samo treba da prođe“, zadaci impliciraju da osoba može (i mora) i sama nešto da preduzme. To daje određeni osećaj nade i moći, što je značajan protivotrov za doživljaj gubitka kontrole i bespomoćnosti. Smatra se da postoje četiri zadatka, čije je izvršavanje preduslov za završavanje procesa tugovanje. Prvi zadatak je prihvatiti stvarnost, značenje i neopozivost gubitka na intelektualnom i emocionalnom nivou. Drugi je proraditi bol zbog gubitka dok je treći prilagođavanje životu bez te osobe. Poslednji zadatak se odnosi na preusmeravanje emocionalne energije u nove odnose i nastavljanje sa životom.

7. Koliko nas to promeni?
Svaki gubitak promeni i naš unutrašnji i spoljašnji svet. Kada nekoga izgubimo, moramo da se prilagodimo životu bez te osobe i da preuzmemo na sebe neke od njenih uloga. Na unutrašnjem planu, gubitak utiče na viđenje sebe jer otvara pitanje, „Ko sam ja sada i kako ću sada bez te osobe“. Često, gubitak provocira i doživljaj da nemamo kontrolu nad onim što se događa, pa samim tim i osećaj bespomoćnosti i neadekvatnosti. Ovakvi osećaji kao i doživljaj odnosno činjenica da smo napušteni može ugroziti i naše samopouzdanje i samopoštovanje. Pored toga što menja naš spoljašnji i unutrašnji život, gubitak utiče i na naša verovanja, životne vrednosti i pretpostavke o pravednosti, sudbini, Bogu i sl. Nakon gubitka, ljudi mogu prestati da veruju u Boga ili u to da život ima smisla. Neki ljudi, počnu da preispituju i sopstvenu vrednost pitajući se da li ih je zadesila neka kazna ili se loše stvari mogu događati i dobrim ljudima. Pošto su ova pitanja, uglavnom bez „pravog“ odgovora, problem postaje ne kako pronaći odgovor već kako živeti bez njega. Ne sme se ipak zaboraviti da gubitak, kao i svaka druga kriza, predstavlja ne samo opasnost već i šansu da nešto naučimo. Mnogi ljudi izlaze iz ovih situacija jači i spremniji da se izbore sa budućim izazovima.

8. Koje tuge su najveće?
Na skali stresnih životnih događaja, najveći stres i životnu promenu izaziva smrt deteta. Slede smrt bračnog druga, pa smrt bliskog člana porodice. Odmah posle toga slede razvod i smrt bliskog prijatelja. Pored emocionalnih gubitaka, veoma visoko na ovoj skali nalaze se i događaji u vezi sa gubitkom imovine ili posla, kao gubitak zdravlja i fizičkog integriteta (bolest, invaliditet i sl.). Iako su ovo generalno gledano najstresniji životni događaji, to koje će tuge biti najveće, zavisiće od niza faktora, pa će se i razlikovati od osobe do osobe.

9. Kako utešiti nekoga kome se ceo svet srušio zbog smrti ili gubitka bliske osobe, pogotovo ako se povukao u sebe?
Veoma je važno da se sa pažnjom, osetljivošću i osećajem za trenutak inicira otvoren razgovor o gubitku. Ukoliko toj osobi ne prija razgovor, može se tragati za drugim, neverbalnim ili manje direktnim načinima da se pokrenu sećanja i ispolji bol. U tom smislu pomažu i razne ceremonije, albumi ili slike sećanja, crtanje ili pisanje o tome i sl. Mnogim ljudima koristi da čuju da je to kroz šta prolaze normalna reakcija na jednu tešku, a često i „nenormalnu situaciju“. Treba im dati vremena i ne požurivati ih da se što pre oporave. Ono što uglavnom ne pomaže i što ljudima koji pate često i smeta jeste davanje saveta i fraze tipa: „Život ide dalje; „To će uskoro proći“; „Znam kako se osećate i sl.“. Umesto da ih skrećemo sa bola ili teme korisnije je dati neverbalnu podršku (kroz dodir ili zagrljaj), pa i priznati da ne znamo šta da kažemo. Ako osoba nastavi da se povlači u sebe i da izbegava suočavanje sa gubitkom, trebalo bi konsultovati stručnjaka, jer inhibirano ili odloženo tugovanje može predstavljati pretnju za fizičko i mentalno zdravlje.

10. Šta je znak za uzbunu da je neko „preterao“ u tugovanju?
Preterano tugovanje je ono koje uključuje niz psihijatrijskih simptoma(kliničku depresiju,anksioznost, fobije, posttraumatski stresni poremećaj i sl.). Pored prevelikog intenziteta,tugovanje može biti preterano i u smislu trajanja. Ovo hronično tugovanje odlikuje ѕe time što se osoba koja tuguje ne vraća u normalno funkcionisanje, već ostaje fokusirana na gubitak koji kao da postaje „način života“. Važno je znati da postoje i oblici žalovanja koji su teško prepoznatljivi, a češće opasniji i od hroničnog i od preteranog tugovanja. U ove oblike spadaju inhibirano i prikriveno tugovanje, koji se odlikuju time da ni duže vreme nakon gubitka, nema znakova niti stadijuma normalnog tugovanja. Osoba se tako može ponašati kao da se gubitak nije ni desio ili može pokazivati neuobičajene fizičke simptome i ponašanja (npr. preterani rad, svadljivost i sl.), neprepoznajući da su ti problemi povezani sa gubitkom odnosno njegovim negiranjem. Pored toga što predstavljaju opasnost po zdravlje, negiranje gubitka i blokirano žalovanje onemogućavaju adaptaciju na gubitak pa ostavljaju osobu i njenu porodicu ranjivijom i na buduće gubitke i stresove.

11. Šta se pokazalo kao dobar oproban recept u takvim situacijama, kakav model ponašanja da bismo se što pre oporavili treba primeniti kada izgubimo nekoga?
Važno je znati da je ovo dugotrajan i bolan proces, čiji vrhunac najčešće ne doseže stanje pre gubitka. Pored toga proces oporavka nikada nije linearan, što znači da su dobri i loši dani neizbežni i da često idemo po principu „dva koraka napred, jedan nazad“. Zato, ne treba osećati strah, bes ili krivicu kada primetimo da nam ne ide onako kako smi mi ili drugi zamislili da treba. Važno je dati sebi vremena i proći kroz sve segmente i zadatke i to bez požurivanja da sve „što pre zaboravimo ili ostavimo iza sebe“. Veoma je važno i da se pri tom održava nada i optimizam da će biti bolje. Ljude često uplaši trajnost i intenzitet emocija koje osećaju, pa brinu da li je to normalno ili besne na sebe što su „toliko slabi“. Iskustvo pokazuje da je u ovim situacijama jako korisno da se ljudi upoznaju sa uobičajenim reakcijama na gubitak i sa činjenicom da su teške situacije i raznolike emocije ne samo normalne već i očekivane. Treba da dozvolimo sebi da osetimo sve te emocije, ali i da napravimo neki balans između bolnih i pozitivnih odnosno opuštajućih sadržaja. Pored toga, veoma je važno i da osoba ne prolazi kroz sve to sama, već da pronađe adekvatnu podršku i nekoga sa kim će pričati, plakati, pa i nasmešiti se.

12. Da li je precenjena tvrdnja da vreme leči sve?
Brojne studije pokazuju da je s vremenom lakše i da je prilagođavanje gubitku bolje, srazmerno vremenu koje je prošlo. Ipak, teško da samo vreme može da bude lekovito. Ima dosta ljudi koji ni godinama kasnije, nisu uspeli da prežale gubitak i nastave sa životom, pa izgleda kao da je vreme stalo. Ima i ljudi koji misle da su prevazišli gubitak samo zato što su nastavili dalje (ušli u novi brak, ostali aktivni i sl.), iako su emotivno zapravo i dalje blokirani i vezani za momenat kada se gubitak desio. Suština je da ukoliko osoba ne završava zadatke iz procesa tugovanja, ona neće moći da prolazi kroz faze oporavka, pa će i proces prilagođavanja gubitku biti blokiran i nepotpun.

The post O gubitku bliske osobe appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Suzana Bijelić novinarka Večernjih Novosti)

1. Trema se katkada koristi i kao izgovor za neznanje. Često se na času ili ispitu može čuti: „Blokirao mi se mozak, imam tremu“. Kako već na prvi pogled ustanoviti da li je pred nama tremaroš ili simulator?
Ima ljudi koji simuliraju tremu kako bi imali izgovor za neznanje. S druge strane ima i ljudi koji kriju tremu i ponašaju se po principu „nije mi ništa“. To su dve ekstrema u kojima nije lako prepoznati tremu i odvojite je od simuliranja. Najčešće ipak, to nije problem jer se trema prepoznaje i po fizičkim i fiziološkim simptomima koji se teško mogu sakriti ili simulirati (npr. crvenilo u licu, preznojavanje ruku, drhtanje glasa i sl.). Pored ovih simptoma, tremu „odaju“ i specifični tipovi grešaka u odgovaranju i izvođenju, koje iskusnijim profesorima omogućavaju da naprave jasnu razliku između straha i neznanja.

Kod ljudi koji su došli spremni ali ne mogu da pokažu svoj maksimum zbog treme, ti tragovi znanja su vidljivi i prepoznatljivi, kao što je prepoznatljiv i način na koji ih trema ometa (barataju informacijama, ali deluju nesigurnije, prave greške koje su posledica zbunjenosti, slabije povezuju činjenice, otežano sklapaju rečenice i sl.). Kod sviranja, greške izazvane tremom obično podrazumevaju: memorijske greške kojih ranije nije bilo, sviranje bez daha, preterano jako sviranje, nepoštovanje pauzi i sl. Ukoliko, profesor nije siguran da li su sve ove stvari znak treme ili neznanja, može to proveriti otklanjanjem određenih faktora koji po pravilu doprinose tremi odnosno promeniti način ili okolnosti ispitivanja (dati mogućnost pismenog odgovaranja, smanjiti broj prisutnih ljudi i sl.).

2. Postoje li rođeni tremaroši ili neke strahove od kojih nam klecaju kolena stičemo tokom života?
Postoje ljudi koji imaju osetljiviji simpatički nervni sistem i čiji temperament odlikuje veća osetljivost i nesigurnost. Ipak, da bi došlo do toga da trema postane problem, obično je potrebno delovanje još nekih faktora (preterane kritike, lošeg iskustva, odsustva resursa koji umanjuju stres i sl.).

3. Da li je kod nekih ljudi adrenalin i u normalnim okolnostima povišen? Kako oni reaguju u situacijama povišene treme? Koliko je to opasno za njihov organizam, zdravlje?
Ukoliko su ljudi zdravi (nemaju tumore i sl.), adrenalin im u normalnim okolnostima nije povišen. Do pojačanog lučenja adrenalina dolazi tek ukoliko se nađu u situaciji koja izaziva određenu dozu pobuđenosti organizma (pa u tom smislu nije „normalna“). Kod ljudi čija je osetljivost autonomnog nervnog sistema adekvatna, do značajnog povećanja lučenja adrenalina doći će samo ukoliko se nađu u neposrednoj opasnosti. Tada, dolazi do aktiviranja simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema i do pokretanja niza reakcija čija je funkcija da nas pripreme za beg ili borbu sa opasnošću. Tako dolazi do ubrzanog lupanja srca, lučenja adrenalina u krvotok, stezanja krvnih sudova u nogama i rukama, ubrzavanje disanja sl. S obzirom da ne predstavlja realnu biološku opasnost, javni nastup ne bi trebalo da izaziva ovakve reakcije, već samo određeni nivo pobuđenosti. Ukoliko, osoba ima fiziološke simptome treme, to znači da nastup procenjuje kao znatno opasniji nego što on to realno jeste. To se najčešće dešava zato što deluju neki drugi ne-biološki faktori (iracionalno mišljenje, pređašnje negativno iskustvo, nedostatak samopouzdanja i sl.). Kod manjeg broja ljudi, ovaj intenzivniji strah može biti povezan i sa većom biološkom osetljivošću autonomnog nervnog sistema. Ukoliko je to slučaj, osoba će imati tendenciju i ka intenzivnijem i ka češćem (u smislu da će reagovati na više situacija) emocionalnom reagovanju. Ukoliko ne nauči da umiruje sopstveni organizam i sopstvene emocije, osoba će biti često u stanju pojačanog stresa, što može dovesti do niza psihosomatskih poremećaja.

4. Kako da tremu držimo pod kontrolom? Postoje li neke tehnike?
Ukoliko želimo da izbegnemo tremu, najvažnije je da se spremimo odnosno da naučimo ili navežbamo tako da možemo biti sigurni u sopstveno znanje. Ukoliko to ne učinimo, naša nesigurnost će se hraniti na objektivnoj činjenici da nismo spremni. Ukoliko jesmo spremni, a trema se pojavi, važno je podsetiti sebe na to, da mi to znamo i da nema razloga da ispadne loše. Ukoliko se trema pojavi tokom nastupa, treba učiniti sve u našoj moći da se njome što manje bavimo, jer je nemoguće istovremeno biti i publika i dobar izvođač. Simptome treba odmah prevesti u uobičajeno uzbuđenje, a misli fokusirati na ono što govorimo ili radimo. Čim se fokusiramo na izvođenje, trema počinje da pada. Ukoliko je potrebno može se uraditi i kratka vežba disanja. Dobro je skloniti fokus sa publike, bilo tako što ćemo ga usmeriti na nekog bliskog i poznatog ko je u publici, bilo tako što ćemo zamisliti da smo negde drugde ili da nastupamo pred nekim drugim. Tokom nastupa, što manje mislimo o publici i što je manje ozbiljno shvatamo to bolje. Zato neki i savetuju zamišljanje publike u donjem vešu ili u nekim smešnim okolnostima. Humor često pobija strah. Ipak, priprema za javni nastup ne sme da se ostavi za sam nastup ili za nekoliko minuta pre njega. Ona ukoliko je prava, mora da uključuje i dugoročnu i kratkoročnu i neposrednu pripremu. Dugoročna priprema podrazumeva rad na prihvatanju sebi i u situacijama kada ne ide sve baš onako kao smo zamislili, postavljanje ličnih ciljeva, jačanje samopouzdanja, emocionalne kontrole i stabilnosti u stresu. Treba raditi na razvijanju „zdravog stava prema nastupu“ i učenju kako da se trema iskoristi na najbolji mogući način.

Prvi korak u tom procesu podrazumeva učenje kako trema nastaje i jačanje uvida da trema nije nešto što nam se tek tako desi. Tačno je da svi osećamo određeni nivo uzbuđenja prilikom javnog nastupa, ali samo određeni ljudi tumače to uzbuđenje kao opasno, nepodnošljivo, užasno i sl. Svima nam je važno da ostavimo što je moguće bolji utisak, ali samo neki ljudi odu i korak dalje razmišljajući da će ukoliko ne ostave dobar utisak to značiti da su glupi, nesposobni, da nisu za to i sl. Svi želimo što bolju ocenu i što bolji nastup, ali samo deo ljudi misli da će loš nastup imati neke katastrofalne i nepopravljive posledice. Dakle, pošto je destruktivnost treme povezana sa načinom na koji mislimo, najvažnija tehnika podrazumeva prepoznavanje i menjanje sopstvenih iracionalnih i štetnih misli u vezi sa nastupom odnosno tremom. Pored tih tehnika, koristi se i niz iskustvenih tehnika, poput imaginacije koja pomažu osobi da oseti kako se oseća kada misli na zdrav, a kako kada misli na iracionalan način. Pored toga imaginacija se koristi i kao vid mentalne pripreme za nastup. Možemo je koristiti za zamišljanje izvođenja, predviđanje potencijalnih problematičnih situacija i osmišljavanje načina na koje će se one prevazići. Uz ova dva tipa tehnika možemo koristiti i vežbe disanja, vežbe relaksacije, razne tehnike usmerene na promenu ponašanja i sl.

5. Verujem da različita životna razdoblja donose i različite vrste trema. Koje su karakteristične za ranu mladost, koja za tinejdžersko doba, za zrele godine…?
Mislim da se tu ne radi o različitim vrstama treme, već o različitoj vrsti situacija koje okidaju tremu. Deca najčešće uživaju u nastupima i nemaju tremu sve dok ne čuju ili iz nekog lošeg iskustva ne zaključe da je javni nastup nešto čega se treba bojati. Većina dece koja ima tremu, kaže da je to zato što su im se smejali dok su nešto izlagali ili zato što su u nekom trenutku osetili strah, pa sad strahuju od ponovne neprijatnosti. U adolescenciji formiramo sopstveni identitet pa sebe često preispitujemo i poredimo sa drugima. Ukoliko nemamo stabilnu sliku o sebi i dovoljno samopouzdanja, često trenutne neuspehe vidimo kao dokaz da smo neuspešni i nesposobni. Takođe, pošto nam je mišljenje drugih u tom uzrastu jako važno, strahujemo od mogućnosti da im pokažemo nešto što nije dobro ili neki deo sebe koji ne volimo. Mislimo da nas zbog toga neće prihvatiti, a neprihvatanje doživljavamo kao strašno ili kao još jednu potvrdu da „nismo ok“. Ovo sve posebno dolazi do izražaja u odnosu sa suprotnim polom, jer je tu samopouzdanje često najmanje. Takođe, pošto tokom adolescencije odlučujemo i šta ćemo dalje u profesionalnom smislu, možemo razviti tremu i oko svih situacija u kojima se testira naša uspešnost u željenoj oblasti. To je vidljivo u komentarima tipa: „nije to bilo koji predmet, to je moja budućnost, ako ne dobijem 5 na tom testu, ne treba time ni da se bavim“. U kasnijim fazama života, obično smo manje fokusirani na to šta drugi ljudi misle, ali i dalje strahujemo od neuspeha na poslovnom, ljubavnom ili seksualnom planu. Iako nam je uglavnom važnije da mi budemo zadovoljni sobom, često imamo tremu i od mišljenja važnih i bliskih ljudi poput šefa, partnera i sl.

6. Preporučuje li se, pred javni nastup, vežbanje pred ogledalom?
Da, to se smatra veoma dobrom tehnikom, posebno kod predavača, muzičara, i drugih izvođača. Vežbajući pred ogledalom mi uviđamo kako delujemo i dobijamo mogućnost da procenimo svaki pokret. Ukoliko naši pokreti pokazuju da smo nesigurni, treba raditi na tome da se oni promene i uvežbavati pred ogledalom, drugačiji, samopouzdaniji stav.

7. Kako treba disati?
Ima puno tehnika disanja koje mogu biti korisne za smanjivanje treme. Uglavnom se insistira na tome da budemo fokusirani na sopstveno disanje, da se udiše na nos, a izdiše na usta. Prilikom udisaja treba polako, lagano i duboko udisati vazduh, (brojeći u sebi 4 sekunde za ceo udisaj). Važno je da se vazduhom prvo napuni donji deo pluća (uz izbacivanje abdomena napolje), pa zatim srednji i finalno gornji deo pluća. Vazduh neko vreme (4-5 sekundi) treba zadržati, a potom polako (u tajanju od bar 5 sekundi), kao da gasimo sveću polako izdahnuti. Dobro je da kako izdišemo, svesno pokušavamo da iz sebe izbacimo tenziju, tremu i strah. Nakon ove prve runde, treba napraviti malu pauzi, a zatim ponoviti udisaje još nekoliko puta.

8. Svojevrstan javni nastup je i sopstveno venčanje. U nekim slučajevima trema na svadbi imala je i fatalan ishod. Kako nju savladati? Pred ispit nastojimo da naučimo što više gradiva kako se ne bismo obrukali, a pred venčanje…?
Nisam sigurna da razumem šta bi bio „fatalan ishod treme na svadbi“. Takođe nisam sigurna ni da je strah koji neko oseća na venčanju trema u klasičnom smislu. Moguće je da mladenci osećaju tremu tokom samog čina venčanja, samim tim što znaju da su sve oči uprte u njih. Ipak, većina ljudi oseća uzbuđenje,a ne strah u pravom smislu te reči. Ukoliko i osećaju strah, on je mnogo kompleksniji od same treme, jer ni venčanje nije samo javni nastup. Venčanje predstavlja čin koji nas pomere iz jedne faze životnog ciklusa u drugu. Te „tranzitorne“ tačke, uvek su najviše nabijene stresom, zato što označavaju da će nam se život promeniti, da ćemo biti suočeni sa izazovima i slično. Kako ćemo se mi adaptirati na te promene, koliko će nam stresa doneti i kakve će njihove posledice biti zavisi od jako puno ličnih i porodičnih faktora. Samim tim, priprema ne počinje pred samo venčanje, već se odvija tokom svih prethodnih razvojnih faza i mladenaca i njihovih porodica. Nakon toga ide priprema koje se odvija u periodu samog zabavljanja. Deo pripreme je i sam proces donošenja odluke da se stupi u brak, pa potom i priprema svadbe. Na dan venčanja ostaje samo da se izdrži uzbuđenje i da se veseli.

9. Treba li nekoga, ko je veliki tremaroš, „gurati u vatru“, odnosno da govori pred gomilom nepoznatih ljudi?
Poznato je da iskustvo u javnim nastupima smanjuje tremu, jer što više nastupamo to sve više stičemo rutinu i samopouzdanje. Određeni stepen uzbuđenja prilikom javnog nastupa je očekivan i ukoliko na njega ne reagujemo, on se tokom nastupa spontano smanjuje. Ukoliko se pak fokusiramo na te simptome, oni postaju sve jači i jači. Ukoliko ne uspemo da ih smanjimo, sledeći put možemo imati strah od samih simptoma i izbeći nastup. Nakon izbegavanja mi osećamo rasterećenje, pa tako nastup počne da se povezuje sa neprijatnim fiziološkim reakcijama, a izbegavanje sa osećajem rasterećenja. Što to više radimo, više potkrepljujemo reakciju izbegavanja, a nastup postaje sve veći problem. Ukoliko se sa tim nastavi, često dolazi do kompletnog odustajanja od aktivnosti koja je bila okidač za strah, a u najekstremnijim slučajevima i do dodatnog pada samopouzdanja i samopoštovanja. Zato se savetuje da se osoba gura u što više javnih nastupa. Ipak, da bi „guranje u vatru“ dalo pozitivne efekte, mi moramo prethodno da pripremimo osobu za to. Ona se mora naučiti kako da umanji neprijatnost i kako da izdrži sve to dovoljno dugo da strah nestane. Ukoliko se osoba nepripremljena gurne u nastup, ona će potvrditi ideju da je nastup strašan, a da je izbegavanje jedini lek.

10. Šta je najgore što može da mu se dogodi? Padanje u nesvest?
Iako radim sa puno ljudi koji imaju tremu, nikada nisam ni čula ni videla da je neko od treme pao u nesvest. Kada ljude pitate, šta je najgore što na nastupu može da se desi, većinom kažu „da stanem i da ne umem da nastavim – da se skroz blokiram“. Ipak, iako maltene svi strahuju od toga, čak i blokade nisu nešto što se često dešava, pogotovu ne ako je neko izašao spreman. Dakle, to što mi mislimo da može da se desi nešto strašno,ne samo da se najčešće ne dešava, već nam je i užasno štetno. Ponavljajući da se može desiti nešto loše, mi jačamo tremu, a jačanjem treme, povećavamo mogućnost za grešku. Samim tim ono što smo „prorekli“ može stvarno i da se desi, koliko god malo verovatno bilo!

11. Napravite gradaciju trema, a na osnovu istraživanja.
Kada se priča o tremi, uglavnom se priča o konstruktivnoj (pozitivnoj) tremi i o destruktivnoj (ometajućoj) tremi. Istraživanja (Jerks-Dodsonov zakon), pokazuju da se odnos uzbuđenja ili motivacije i uspeha može prikazati krivom koja liči na obrnuto, latinično slovo u. To znači da do jednog momenta važi pravilo da što je veći motiv i uzbuđenje, to je veći i uspeh, jer ako nismo motivisani odnosno ukoliko smo ravnodušni prema nastupu, on neće biti posebno uspešan. To je pozitivna trema. Ipak, u jednoj kritičnoj tačci naše uzbuđenje postaje preterano (motiv prelazi u pritisak)i uspeh počinje da opada. Tada govorimo o ometajućoj tremi.

12. Da li se može reći – jednom tremaroš uvek tremaroš, ili određena vrsta treme, kako starimo, može da iščezne?
Ne može se reći, jer trema može vremenom i sa porastom iskustva da iščezne. Takođe, trema spada u pojave koje sa uspešno leče, tako da ukoliko neko potraži pomoć, sve su šanse da će je i dobiti.

13. Osim ličnog senzibiliteta, koliko vaspitanje, socijalno okruženje i drugi faktori utiču na nastajanje treme?
Svi pomenuti faktori veoma utiču na nastajanje i održavanje treme. Posebno se smatra značajnom uloga vaspitanja i ranog odnosa roditelj – dete. Istraživanja pokazuju da je trema izraženija kod ljudi čije je samopouzdanje umanjeno činjenicom da su njihovi roditelji pokazivali neadekvatan stepen brige i kontrole. To znači da su roditelji bili ili zanemarujući i hladni ili preterano zaštićujući i „bdijući“, ili su preterano hvalili ili su preterano kritikovali decu. Ponekad, se desi i da dete, učenjem po modelu usvoji roditeljsko ponašanje koje odlikuju nesigurnost i strahovi od grešaka. Ponekad trema nastane kao posledica nekog traumatskog događaja kao što je podsmeh, neprimerena kritika i sl. Sociološke teorije, dovode tremu u vezu sa negovanjem preteranog takmičenja i negovanjem ideje da uspeti znači vredeti.

14. Da li je, pred neke neizbežne i važne događaje za koje znamo da će kod nas izazvati tremu, uputno popiti neke medikamente?
Činjenica je da značajan broj ljudi koji pati od treme uzima različite vrste lekova, kao što su na primer betablokatori, anksiolitici ili antidepresivi. Svi ti lekovi imaju niz propratnih efekata, koje mogu imati ozbiljne posledice i po zdravlje i po kvalitet nastupa zbog koga se uzimaju. S obzirom na to i na činjenicu da se trema veoma uspešno leči, ja bih uvek prvo preporučila psihoterapiju ili druge metode kao što su meditacija, grupe samopomoći, treninzi za povećanje kvaliteta javnih nastupa i slično. Jer, kao što kaže dr Stefen Šid, šef kardiološke službe bolnice u Njujorku: „upotrebiti jedan betablokator zato što neko traži da bude smiren pri držanju nekog govora, ravno je upotrebi atomske bombe radi ubijanja jedne muve“.

The post O tremi appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodio Dragoljub Stevanović novinar Politikinog Magazina)

1. Šta je opsesivno-kompulzivna neuroza?
Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) spada u neurotske, anksiozne poremećaje, što znači da se manifestuje kroz trajnu preplavljujuću strepnju i intenzivne, iracionalne strahove. Ono što OKP razlikuje od drugih anksioznih poremećaja (fobija, paničnih napada i sl.) jeste činjenica da su anksioznost i strahovi povezani sa ponavljajućim, neželjenim i nametljivim neprijatnim mislima – opsesijama. Opsesivne misli nisu povezane sa svakodnevnim brigama i stvarnim životnim problemima, već sa specifičnim sadržajima (npr. „ostavio sam šporet upaljenim“) i strahovima, kao što su na primer strahovi od zaraza, neadekvatnog ili nasilnog ponašanja i sl. Osoba prepoznaje ove misli kao iracionalne, pokušava da ih izbegne ili potisne, ali često u tome ne uspeva, pa misli nastavljaju da je opsedaju i da prodiru u um satima, danima, a nekada i duže. Za mnoge ljude jedino rešenje postaje da obave neki ritual ili neku stereotipnu i po pravilu obavljanu radnju kojom će se misao neutralisati, strah smanjiti, a potencijalna opasnost izbeći. Osoba tako može i po pola sata prati ruke kako bi ponovo bila čista i kako bi neutralisala strah od zaraze ili može ponavljati neku reč određeni broj puta, kako bi „sprečila“ da nekoga povredi. Osoba pri tom, uviđa da su ovi rituali preterani ili nerazumni, ali veruje da mora da ih obavi ukoliko želi da otkloni opasnost i umanji anksioznost. Zbog tako sniženog stepena kontrole, ovakve aktivnosti i rituali nazivaju se kompulzivnim ili prinudnim radnjama.

Da bi do kraja razumeli šta je OKP, važno je da se on odvoji i razgraniči od uobičajene zabrinutosti i rituala. Veliki broj ljudi ima neki vid opsesivnih misli i neke od kompulzivnih ponašanje ili rituala. Tako na primer, neko može pomisliti kako možda nije isključio peglu, pa iako negde zna da jeste, da bi se umirio, mora da se vrati da to i proveri. Kada proveri, opsesija prestaje, a on nastavlja sa daljim obavezama i aktivnostima. Za ljude koji imaju OKP, jedanput proveriti ne znači ništa. Njihove misli su i upornije i znatno više uznemiravajuće, pa su potrebni i mnogo kompleksniji i dugotrajniji rituali. Zato, njihovi rituali oduzimaju dosta vremena (bar jedan sat dnevno) i bitno ometaju svakodnevno funkcionisanje, pa samim tim i porodične, profesionalne i društvene aktivnosti.

2. Koje sve vrste obuzetosti, odnosno prisilnih misli postoje i javljaju se u praksi?
Sadržaj opsesija veoma je raznolik, a često i povezan sa glavnim temama u tom vremenskom periodu. Tako, one mogu biti vezane za crkvene dogme, zaraženost bakterijama, posledice zračenja, rizik od dobijanja SIDE, svinjskog gripa i sl. U praksi, najčešće se sreću opsesije u vezi sa: gubitkom kontrole, smrću, detaljima i simetrijom, čistoćom i redom, zarazama i virusima, bolestima, fizičkim povredama i deformitetima, gubitkom samokontrole, seksualnim i agresivnim sadržajima, odlukama koje treba doneti, filozofskim ili religioznim temama i sl. Često je prisutan i strah od potencijalne agresivnosti, povređivanja drugih ili iznenadnog nekontrolisanog i društveno neprihvatljivog ponašanja (vikanja, psovanja i sl.).

3. Koji su uzroci takvog ponašanja, šta je srž problema, da li je reč o agresiji ili poremećaju seksualnosti?
Ima teorija koje smatraju da su opsesije povezane sa unutrašnjim konfliktom između agresivnosti i submisivnosti (pokoravanja), prljavštine i čistoće ili reda i nereda. Ipak, danas se znatno više govori o značaju genetskih ili bioloških faktora u nastanku ovog poremećaja. Postoje čak i istraživanja koja ukazuju na to da se OKP može pojaviti ili pogoršati nakon infekcije streptokokama. Ipak, najveći broj istraživanja pokazuje da postoji veza između OKP i neurotransmitera serotonina, te i da osobe sa ovim poremećajem nabolje reaguju upravo na lekove na toj bazi. Postoje naravno i istraživanja, odnosno teorije koje ističu važnost sredinskih faktora i povezuju nastanak i održavanje OKP sa porodičnom sredinom, stilovima vaspitavanja, izloženošću visokim zahtevima ili stresu i sl. Tako se pokazalo da je OKP češći kod onih koje su roditelji preterano štitili i tako negovali njihovu zavisnost i nesamostalnost, kao i kod onih čiji su roditelji bili preterano kritikujući i zahtevni. Podrška ovom nalazu je i činjenica da se u osnovi određenih opsesija nalaze upravo strah od kritike i strah od greške, kao i to da se opsesije najčešće javljaju onda kada postoji pritisak odgovornosti. Poznato je i da pojavi simptoma najčešće prethodi jak stres, promena živote rutine ili intenzivan napor. Uzimajući u obzir sve ove nalaze i teorije, moglo bi se zaključiti da u nastanku i održavanju OKP deluje niz genetskih i sredinskih faktora, ali da definitivni odgovor na to šta izaziva OKP još uvek ne postoji.

4. Kako se osoba brani od prinudnih misli, koje ritualne radnje izvodi kao vid odbrambenog mehanizma?
Kompulzije ili rituali uključuju ponavljajuća ponašanja u kojima se sve radnje moraju obaviti određeni broj puta, a često i određenim redosledom. Smisao ovih ponašanja je da se izbegne opasnost i smanji anksioznost. Iako uviđa da ne postoji racionalna veza između strahova i rituala koje čini, osoba veruje da ukoliko želi da izbegne nepovoljan ishod, mora da obavi sve te radnje, na određeni način i određeni broj puta. Tako se na primer desi da neko ko ima opsesivnu misao da će mu umreti otac, odagna tu misao i smanji strah, tek onda kada u pravilnom ritmu lupne prstom po stolu sedam puta. Ukoliko osoba ima opsesije i strahove u vezi sa zarazama, ona će se na primer umiriti tek kada opere ruke dezinfektivnim sredstvom, prst po prst. Ovakav ritual može trajati i po sat vremena i nastavljati se čak i onda kada dovede do iritacije ili krvarenja ruku. Ponekad se dešava i da ritual ne traje dugo, ali da je usled čestih opsesivnih misli i on jako učestao. Tako može da se desi da neko u toku dana opere ruke i po sto puta. Osim pranja, česte kompulzije su i učestalo proveravanje da li su vrata zaključana, a aparati pogašeni, ponavljanje reči ili brojanje do određenog broja, prisilna sporost, izbegavanje, kao i slaganje i dovođenje stvari u red na određeni način i „pod konac“. Važno je naglasiti da neke osobe sa OKP nemaju spolja vidljive kompulzije, već se njihovi rituali izvode u mislima brojanjem u sebi, ponavljanjem reči ili ideje koju pomisle ili čuju i sl.

5. Koliko može da traje takvo stanje, da li se obično javlja u adolescenciji?
OKP obično počinje tokom adolescencije ili ranog odraslog doba (negde između 18-25 godine života), mada neretko postoji i tokom detinjstva. Koliko će dugo poremećaj trajati, zavisi od niza faktora, od kojih je najznačajniji taj da li se osoba leči i u kolikoj meri reaguje na tretman. U svakom slučaju, osoba ima bolju prognozu i veću šansu za izlečenje ukoliko ima blaže simptome koji ne traju dugo i ukoliko je pre pojave simptoma dobro funkcionisala.

6. Koliko je česta pojava u društvu, do koje mere je prihvatljiva u društvu, a do koje ne?
OKP je ranije smatran retkim, ali novije studije pokazuju da oko 2-3% populacije, a oko 1% dece i adolescenata pati od OKP. Jedan od razloga zbog kojeg se smatralo da su stope javljanja niže je to što značajan broj ljudi krije sopstvene simptome i ne želi da se to zna. Oni znaju da su njihove misli i ponašanje besmisleni i preterani, pa osećaju stid i očaj što sve to ne mogu da iskontrolišu i spreče. Nekada su njihove opsesije povezane sa idejom da će se osramotiti ili ponašati neprilagođeno, a nekada postoji strah da će se opsesije i kompulzije javiti pred drugima, te da će ih drugi ismejati i odbaciti. Zbog toga se mnogi ljudi sa OKP povlače i izoluju, izbegavajući sve situacije (kako društvene, tako i poslovne) koje mogu pokrenuti anksioznost. Zbog svega toga ovaj poremećaj često ostaje neprimećen, a često i neshvaćen od šire društvene sredine. Da bi ljudi koji nemaju tu vrstu probleme mogli da razumeju ovaj pa i sve druge psihičke poremećaje moraju da imaju informacije o tome. Dobra informisanost je prvi korak ka razbijanju stereotipa, boljem razumevanju i boljoj integraciji osoba sa OKP u društvo.

7. Kako se leči, da li je potrebno savetovanje sa psiholozima, mogu li roditelji sami da se izbore sa poremećajem svog adolescenta?
Roditelji mogu učiniti dosta kako bi pomogli svom detetu da se izbori sa ovim poremećajem, ali je veoma važno da se konsultuju sa psihologom ili psihijatrom, kako bi naučili na koji način to da urade. Veoma je važno da se roditelji informišu i da razumeju ovaj poremećaj i to kako on utiče na detetov život i funkcionisanje kompletne porodice. Imajući to u vidu, važno je da uz pomoć stručnjaka procene detetovo stanje, simptome i potencijale, te da u skladu sa tim modifikuju sopstvena očekivanja od deteta i pohvaljuju njegove napore. Od presudne je važnosti da budu tu za svoje dete i da nauče kako da mu pomažu u borbi sa opsesijama, ritualima i strahom. Važno je ipak reći da roditelji nisu svemoćni i da je jako bitno da preispituju sopstvena ograničenja i uključuju sve sisteme koji mogu biti od pomoći. S obzirom na to da su stres i zahtevi važan činilac opsesivno-kompulzivnih problema, veoma je važno da roditelji sarađuju sa školom i da kroz tu saradnju pronađu adekvatan stepen opterećenja deteta, kao i načine da zaštite i podrže dete ukoliko je izloženo socijalnoj izolaciji ili poruzi. Pored toga, veoma je važno da roditelji potraže pomoć i stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja. S obzirom da se OKP često tretira lekovima, važno je da psihijatar proceni da li je to neophodno i da ukoliko jeste prepiše adekvatnu terapiju. Često se uz lekove ili umesto njih, savetuje i psihoterapija.

Istraživanja pokazuju da najbolje rezultate u lečenju OKP daje kombinovanje farmakoterapije (uzimanje antidepresiva ili lekova koji smanjuju anksioznost) sa Kognitivno-Bihejvioralnom psihoterapijom (KBT). Polazeći od teze da nisu problem misli već to kako mi reagujemo na njih, KBT uči klijente funkcionalnijim načinima reagovanja na opsesivne misli i anksioznost koju oni izazivaju. Klijenti se uče i da preispituju tačnost, logičnost i funkcionalnost (štetnost ili korisnost) sopstvenih misli. Pored toga, klijente učimo kako sebi da pomognu, kako da se opuste i smanje anksioznost. Važan deo terapije podrazumeva i izlaganje mislima, slikama, objektim i situacijama koje izazivaju anksioznost uz uzdržavanje od kompulzivnih ponašanja i rituala.

8. Kakva je razlika između poremećaja u adolescenata i kod odraslih ljudi?
Simptomi OKP, veoma su slični u sva tri životna razdoblja, ali neke manje razlike ipak postoje. Tako, odrasli uglavnom prepoznaju da njihove opsesije i kompulzije nisu racionalne, dok adolescenti, a posebno deca ne moraju toga da budu svesni. Kod dece je i znatno teže razgraničiti OKP od normalnih razvojnih tendencija, jer je normalno i razvojno očekivano da deca imaju rituale i ideje da njihove misli i ponašanja izazivaju događaje. Važna razlika može biti i to da dok se odrasli sa OKP samostalno (pa i prikriveno) bave sopstvenim opsesijama i kompulzijama, deca i adolescenti češće uvlače druge ljude u sopstvene rituale. Oni na primer traže da ih prijatelji stalno zovu, da im roditelji pripremaju hranu i peru veš na određeni način i sl. Takođe, deca i adolescenti znatno češće nego odrasli, imaju potrebu da priznaju ukoliko urade ili pomisle nešto za šta misle da je loše. Njima je jako važno mišljenje roditelji i drugih važnih ljudi u njihovoj okolini, pa mogu stalno proveravati da li su uradili nešto loše i da li su drugi ljuti na njih. Dobar odnos sa drugima i dobijanje njihove podrške posebno je važno tokom adolescencije, pa se tada i najviše strahuje od podsmeha i najviše kriju simptomi. Ovo povećava anksioznost i dodatno iscrpljuje i opterećuje. U strahu da ne urade nešto sramotno i društveno neprihvatljivo adolescenti sa OKP često izbegavaju usmeno odgovaranje, izlaske i druženja. Školski uspeh i prijateljstva počinju da trpe, kvalitet života osiromašuje, a nezadovoljstvo sve više i više raste. S obzirom da ne razumeju šta im se dešava i zašto ne mogu sebe da iskontrolišu, adolescenti počnu da misle o sebi da su slabi, ludi i suštinski različiti od drugih. S obzirom da se tokom adolescencije formira sopstveni identitet, ove kategorije postaju stabilan deo slike o sebi, pa pored straha, nezadovoljstva i pesimizma, adolescenti sa OKP često razvijaju i nisko samo-poštovanje pa i neki vid depresivnosti.

9. Šta najviše pomaže, hobi, sport, prijatelji, ljubav…
Svi ti faktori veoma su važni jer predstavljaju takozvane protektivne faktore odnosno faktore koji umanjuju simptome i doprinose izlečenju. Ukoliko ima podršku prijatelja i partnera, osoba sa OKP će lakše očuvati pozitivnu sliku o sebi, imati potrebnu podršku i dodatni motiv za borbu sa simptomima. Ukoliko je uspela da ostane aktivna i da se ostvaruje kroz hobi, sport ili umetnost imaće veći osećaj uspešnosti, a i manje prostora da se bavi opsesijama. Nažalost, kada simptomi uzmu punog maha, većina ovih oblasti trpi jer osoba te situacije vidi kao stresne i opasne, pa ih i izbegava. Zato je veoma važno da se ne pusti da dotle dođe, već da se problem prepozna na vreme, a detetu pomogne da ga savlada i očuva sve važne delove života manje-više netaknutim.

The post O opsesivno-kompulzivnom poremećaju appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Suzana Bijelić novinarka Večernjih Novosti)

1. Šta utiče na to hoćemo li biti u grupi pobednika ili grupi gubitnika?
Ne postoje ljudi koji su gubitnici ili pobednici, jer bi to značilo da su oni takvi kao osobe te i da su gubitnici ili pobednici uvek i u svakoj životnoj situaciji. Svaki čovek ima potencijale i bar neke od sposobnosti potrebnih za uspeh. Problem je što neki ljudi ne umeju da ih prepoznaju i iskoriste. Neki opet, sumnjaju da one uopšte i postoje pa u svaki poduhvat ulaze sa idejom da neće uspeti. Često, ako sebi ponavljamo da nećemo uspeti,mi počinjemo i da se ponašamo u skladu sa timi i da sami sebe sabotiramo. Tako, počnemo da propuštamo prilike, da radimo stvari sa pola snage ili odlažemo i izbegavamo obaveze. Često, umesto da pokušamo mi unapred odustajemo i tako, po principu „samoispunjujućeg“ proročanstva, neuspeh koji smo sami sebi predvideli postaje realnost. Taj neuspeh dovodi do daljeg pada samopouzdanja i dodatno pojačava naše početno uverenje da nećemo uspeti. Sa tako ojačanim uverenjem, mi ulazimo u nove situacije i doživljavamo sve veće neuspehe. Vremenom počinjemo da vidimo samo te neuspehe, da umanjujemo sve do tada postignute uspehe i finalno počinjemo da vidimo sebe kao neuspešne ili nesposobne osobe. Pošto počnemo da verujemo da smo „po prirodi takvi“, mi prestajemo i da pokušavamo da nešto promenimo, ostajući samim tim čvrsto na poziciji „gubitnika“.

2. Imaju li geni na to uticaja?
Temperament, koji u velikoj meri zavisi od nasleđa, može uticati da neko bude plašljiviji ili osetljiviji. Ipak, odnos prema poslu i izazovima je nešto što se mnogo više stiče vaspitanjem, učenjem i ličnim razvojem.

3. Obično se kaže: „On ima pobednički duh“. Šta to znači? Koja je životna filozofija pobednika?
Pobednički duh, ili bolje reći pobednički stav je sposobnost fokusiranja na dugoročne ciljeve, čak i onda kada rezultati nisu onakvi kakve želimo. Dosta ljudi zaboravlja na dugoročne ciljeve onda kada osete zastoj ili probleme u ostvarivanju kratkoročnih ciljeva. Oni počnu da očajavaju oko trenutnih zastoja i neuspeha, zaboravljajući da je sve proces i da se do uspeha ne dolazi pravom linijom. Zastoji i kratkotrajni povratak unazad, očekivani su i neizostavni deo svakog procesa učenja i napredovanja. „Pobednici“ ne odustaju kada se pojave prepreke, već njih vide kao izazove koje treba savladati. Oni imaju vere u sopstvene sposobnosti i tendenciju da probaju pre nego što kažu „ne mogu“. Veruju da će ukoliko budu disciplinovano radili, rezultat sigurno doći, te su i veoma motivisani i uporni. Umesto da strahuju od mišljenja drugih ljudi, oni teže tome da zadovolje visoke unutrašnje standarde i da budu zadovoljni sobom. Neki autori smatraju da imati pobednički duh znači i: znati šta želimo, postavljati visoke ciljeve, voleti ono što radimo,raditi sa upornošću i ciljem, kao i pasti pa odmah ustati.

4. A gubitnika?
Slikovito rečeno, kada „pobednik“ kaže: „To jeste teško, ali je ostvarivo“, „gubitnik“ kaže: „To jeste ostvarivo, ali je preteško“. Ovakav stav i sklonost ka odustajanju, najčešće su povezani sa nedostatkom samo-pouzdanja ili slabom samo-disciplinom. Stavovi tipa „ja to ne mogu“ ili „to ne može“ ponekad mogu biti odraz i dubljih strahova od neuspeha ili strahova od uspeha.

5. Da li se između pobednika i optimiste, a zatim i između gubitnika i pesimiste mogu staviti znakovi jednakosti?
Iako postoji veza između ovih pojava, znak jednakosti se ne može staviti jer optimizam i pesimizam nisu povezani samo sa uspehom i postignućem. Oni podrazumevaju širi spektar pojava i životnu filozofiju koji uključuje i poglede na svet i na druge ljude. Neko tako može biti pesimističan u svakom pogledu ili pak, pesimističan samo po pitanju sopstvene budućnosti, dok i svet i druge ljude vidi realno ili optimistično. Ipak, iako nisu identični, pobednička i gubitnička pozicija, praktično su neodvojive od optimizma i pesimizma. „Pobednik“ veruje da će preduzete akcije doneti željene rezultate, da će ciljevi biti ostvareni, a da u lošem uvek ima i bar tračak dobra. „Gubitnik“, na sve ovo gleda negativno i pesimistično.

6. Mnogo je onih koji se stalno žale da su rođeni gubitnici, ističući da nemaju sreće u životu. Koliko zapravo faktor sreće određuje u kojoj ćemo grupi biti?
Pošto uspeh često ne zavisi samo od nas, može se reći da i sreća igra značajnu ulogu. Nekada se desi da naučimo sva pitanja za ispit sem jednog i onda izvučemo baš to pitanje. Nekada naučimo samo par pitanja i izvučemo baš njih. Ipak, ako nema pripreme i rada koji zavisi samo od nas, ta nam sreća ili nesreća neće mnogo značiti. Takođe, neko kada doživi da nije imao sreće, očajava oko toga i ne pokušava da to izmeni, dok neko kaže „ok, nije mi se dalo – idemo opet“. To je opet stvar stava i odnosa do ciljeva, uspeha ili neuspeha. To je takođe i stvar pouzdanja u sopstvene sposobnosti i vere da je kontrola ipak, u nama. Ako se uzdamo samo u sreću, koja nije pod našom kontrolom, možemo osećati strah od toga kako će se sve završiti. Ako se uzdamo u svoje sposobnosti i radimo na ostvarivanju ciljeva, sreća će biti samo „vetar“ koji gura u dobrom ili lošem pravcu. Važno je da i kada stvari ne idu u našem pravcu, razumemo da to ne znači da treba odustati, već da treba pojačati napore ili eventualno promeniti pravac. „Poslednja reč“ i posledična akcija, uvek je na nama, a ne na sreći.

7. Šta nas više sputava, prepreke iz spoljašnje sredine ili one koje su u nama?
Iako dosta ljudi veruje da su prepreke iz spoljašnje sredine ono što nas sprečava, realnost je da su prepreke u nama samima ono što nas onemogućava da uspemo. Još su Stari Grci govorili da ljudi nisu ometeni ili uznemireni stvarima po sebi već svojim pogledom na te stvari. Svi znamo da ljudi na jednu istu situaciju reaguju različito, a to je zato što je vide i doživljavaju na različite načine. Neko prepreku vidi kao prepreku, a neko kao izazov. Neko se fokusira na prepreku, očajava zbog nje i troši vreme i energiju nervirajući se što ona postoji. Ukoliko je to velika prepreka, neki ljudi procene da je ona nesavladiva i odustaju. Ljudi koji imaju pobednički stav, ne odustaju, ne krive prepreke i ne bave se time koliko ih ona ometa, već razmišljaju o tome kako da je preskoče ili zaobiđu. Oni se fokusiraju na ono što mogu da kontrolišu, menjaju pristup, pojačavaju napore i u većini slučajeva nalaze načina da je prevaziđu. Ima jedna izreka koja kaže: „znajući šta se desilo, moramo da se zapitamo – da li je David videvši Golijata pomislio da je on preveliki da bi ga savladao ili da je on preveliki da bi ga promašio“.

8. Kaže se da pobednik živi u sadašnjosti, a gubitnik u prošlosti. Koliko u tome ima istine?
Tu ima dosta istine, jer ljudi koji sebe vide kao gubitnike često imaju u glavi čitavu listu stvari u kojim nisu bili uspešni. Oni često zanemaruju svoje uspehe i misle samo o tome kako su tada i tada bili neuspešni. To obezvređivanje sebe i neproduktivno bavljenje prošlošću, dovodi do zakočenosti i nemogućnosti da se vidi budućnost drugačija od one ispunjene neuspehom. Samim tim, oni ni u sadašnjosti ne rade mnogo, jer veruju da je svaka akcija već unapred osuđena na propast. Pobednici, žive u sva tri vremenska perioda. Oni misle o prošlosti, ali to rade na produktivan način, pokušavajući da nauče nešto iz sopstvenih grešaka. Oni žive u sadašnjosti znajući da od akcija koje sada preduzmu zavisi ostvarenje ciljeva koji su u budućnosti. Može se reći da iako žive u sadašnjosti, pobednici uče iz prošlosti, stalno gledajući u budućnost i razmišljajući nekoliko koraka unapred.

9. Kako najlakše i najbrže gubitnika preobraziti u pobednika? Uz kakav način razmišljanja i ponašanja?
Najvažnije je da prvo, razumemo šta je to što neku osobu sprečava da bude uspešna. Neki ljudi ne umeju da prepoznaju sopstvene potencijale, pa im treba pomoći da to učine. Nekim ljudima nedostaju konkretne veštine, pa je neophodno da ih usvoje ili unaprede. Ponekad, ljudi ne umeju da postave ciljeve ili da naprave plan akcije koji će ih dovesti do tih ciljeva. Ukoliko je to slučaj, treba raditi na postavljanju kako dugoročnih, tako i kratkoročnih ciljeva koji treba da budu relevantni, jasno postavljeni, merljivi, dostižni i vremenski određeni. Iz svakog cilja treba da proističu i određeni zadaci, čijim će izvođenjem taj cilj biti ostvaren. Ponekad sve ovo nije moguće jer osoba ima probleme sa samo-pouzdanjem ili samo-disciplinom, koji se ogledaju kroz samo-osujećujuće misli i ponašanja. Ukoliko je to slučaj treba raditi na povećanju samopouzdanja i tolerancije na zastoje i trenutne neuspehe. Važno je da osoba nauči da prepozna koje je misli i ponašanja vode ka ostvarivanju dugoročnih ciljeva, a koje ka odustajanju od njih i samo-sabotaži. Kada nauči da ih prepozna, osoba treba da radi na iskorenjivanju neadekvatnih misli i ponašanja. Paralelno sa tim, treba raditi i na usvajanju „pobedničkog stava“ i preduzimanju konkretnih akcija koje će dovesti do ostvarivanja dugoročnih ciljeva i snova.

10. Aristotel je rekao: „Mladost je u stanju da se brzo razočara zato što se brzo ponada“. Pretvaraju li mlade osobe sebe olako u gubitnike zbog nestrpljenja i prevelikih očekivanja?
To može da ima veze jer je mladost odnosno adolescencija period traganja za sopstvenim mestom u društvu, kao i period ispitivanja ko smo i šta sve možemo. Istovremeno, ovo je i period povećane osetljivosti, impulsivnosti i reaktivnosti. Sve ovo, može doprineti prevelikim očekivanjima, nestrpljenju i tendenciji da se razočaranja dožive previše intenzivno. Sve to ipak neće biti dovoljno da se neko „pretvori u gubitnika“. Do toga će doći, samo ako je takva situacija „pripremljena“ tokom ranijih faza razvoja. Ako je neko još kao dete naučio da veruje u sebe, postavlja ciljeve i radi na njihovom ostvarivanju,krize tokom adolescencije biće samo prolaznog karaktera.

The post O pobedničkom i gubitničkom životnom stavu appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Bojana Anđelić  novinarka dnevnih novina Blic)

1. Možete li nam reći, na osnovu vaše prakse, zbog čega najčešće dolazi do konflikata i u kojim odnosima?

U praksi, ja sam se uglavnom susretala sa različitim vrstama porodičnih konflikata i to najviše sa konfliktima između partnera i  konfliktima između roditelja i adolescenata. Neki ljudi dolaze i zbog konflikata sa šefomi ili kolegama, a neki zato što izbegavaju konflikte pa dolaze u situaciju da budu iskorišteni ili potcenjeni.
Glavna pitanja u bračnom ili partnerskom konfliktu su: novac, roditeljstvo, seks, ljubomora, prevare, odnos sa primarnom porodicom (majkama i očevima) ili ostalom rodbinom i sl. Konflikti sa decom tj. adolescentima najčešće izbijaju oko školskih obaveza, sređivanje sobe, društva, momaka-devojaka, dužine izlazaka i drugih sloboda. Većina ovih konflikata izbija oko naizgled nebitnih stvari ili sitnica  iza kojih se zapravo kriju velike teme kao što su izbegavanje odgovornosti, nepokazivanje pažnje, nedostatak podrške ili poštovanja, nepoštovanje pravila i sl.

2.Šta su najveći okidači u svađama ? Koliko to zavisi od društvenog i socijalnog statusa? Ima li tu razlike ili su tome sklone sve kategorije ? Zašto su neki ljudi skloniji sukobima a neki ne? Od čega to zavisi?

Iskustvo pokazuje da svađe ne poznaju socio-ekonomske i kulturne razlike. One se dakle, dešavaju u svim kategorijama. Ponekad može delovati da su u nekim kategorijama konflikti ređi ili manje destruktivni, ali se često pokaže da je to samo privid, odnosno da su konflikti zapravo samo skriveniji.
Svaka osoba ima nešto što za nju predstavlja okidač na koji oseća kao da mora da reguje. Neko je tako preosetljiv na kritiku, neko na pretnje odbacivanjem ili odlaskom, neko na ignorisanje, neko na laž, kontrolu, dominantnost i sl. Ako se u komunikaciji pojavi nešto što predstavlja okidač, mi često reagujemo mnogo brže i mnogo intenzivnije, pa se u tim situacijama teže i kontrolišemo. Neki ljudi mogu suzbijati svoju reakciju kako bi izbegli da pokažu bes i uđu u konflikt. Oni popuštaju i spolja deluju mirno i kao da ih konflikt nije povukao, ali se zapravo često „jedu u sebi“, osećaju krivicu i sl. Neki ljudi izbegnu da otvoreno pokažu nezadovoljstvo i bes, ali onda pokazuju svoj bes i agresivnost kroz pasivan otpor (kašnjenje, zaboravljanje, stalne žalbe,  izazivanje osećaja krivice i sl.).
To kako ćemo se ponašati u konfliktu i koliko ćemo biti skloni svađama uglavnom zavisi od vaspitanja i učenja po roditeljskom modelu, ali može biti bitno određeno i temperamentom odnosno time koliko brzo i lako planemo i koliko nam treba da se smirimo. Neka istraživanja pokazuju da ponašanje u svađama može zavisiti i od pola, odnosno da postoje „muški“ i „ženski“ načini svađanja, mada su te razlike danas znatno manje izražene.

3.Možete li da nam date preporuku( nekoliko saveta) kako izbeći konflikt? Na koji način, postoje li neka osnovna pravila?

Iako mnogi ljudi konflikte vide kao nešto negativno i nešto što se treba izbeći, oni su zapravo neizbežan deo svakodnevnog života. S obzirom da ne postoje dve osobe koje identično misle ili osećaju, različitosti, razmimoilaženja u mišljenju i konflikti predstavljaju neoizbežan deo svakog odnosa. Kroz konflikte, mi upoznajemo međusobne razlike i tragamo za načinima da se te razlike premoste. Ćutanje o stvarima koje nam smetaju samo da bi izbegli konflikt nije preporučljivo jer se onda nezadovoljstvo gomila, a problemi ostaju nerešeni.  Dakle, nije poenta da konflikte izbegnemo, već da se ponašamo tako da oni budu konstruktivni i da ponude mogućnost da se čujemo, da zajedno pronađemo bolja rešenja i tako unapredimo odnos. Iskustvo kaže da nije važno koliko se, već kako svađamo.

Tako, najbolju prevenciju destruktivnih konflikata predstavljaju dobre veštine komunikacije. Veoma je važno da pažljivo i aktivno slušamo ono što nam neko govori. To deluje jednostavno, ali često kada smo u konfliktu mi zapravo i ne slušamo drugu osobu ili je slušamo ne da bismo je zaista čuli, već da bi je „uhvatili u laži ili nedoslednosti“ i odmah prešli u kontranapad ili odbranu. Često paralelno radimo nešto drugo, upadamo u reč, hvatamo se za detalje, prevrćemo očima, podsmevamo se, mislimo o tome šta ćemo mi reći i sl. Sve ovo otežava slušanje i dalje intenzivira konflikt. Kada pažljivo čujemo ono što nam neko govori, važno je i da pokušamo da razumemo njegovu stranu priče. To ne znači da mi moramo da se složimo sa tim, već da razumemo kako sa nejgove strane situacija izgleda i šta je to što toj osobi zapravo smeta. U tom smislu jako je važno razvijati sposobnost empatije i tolerancije na drugačije stavove ili pogled. Ljudi često kažu kako se osećaju i kako im je nešto delovalo, a onda druga osoba kaže „e nije tako“, što usmerava konflikt u pravcu prepucavanja („e jeste – e nije“) i udaljavanja od rešenja. Svako ima svoju perspektivu i jako je važno da razumemo kako ta perspekiva izgleda i zašto se neko oseća tako kako kaže da se oseća. U tom smislu korisno je postavljati pitanja i proveravati da li smo dobro razumeli, koristiti prepričavanje ili parafraziranje iznetog stava i sl. Veoma je važno i da naučimo kako da ono to nam smeta iznesemo na asertivan način, odnosno tako da jasno kažemo šta nam smeta ali bez napadanja druge osobe.

4.Koliko je medijacija uspešna u rešavanju konflikata?

Medijacija je jedan od najuspešnijih načina za rešavanje konflikata. O tome najbolje svedoči činjenica da u Americi manje od 10% sporova završi na sudu, dok se svi ostali uspešno reše medijacijom. Iskustvo nam pokazuje da se medijacija pokazala i kao veoma efikasna u rešavanju porodičnih, radnih i vršnjačkih konflikata. O tome koliko je medijacija moćan postupak govori i činjenica da se ona u svetu uspešno primenjuje i kako bi se ostvarila adekvatna komunikacija između zatvorenika i porodica njihovih žrtava.

5.Šta se medijacijom može rešavati i kako to ustvari izgleda?

Medijacija je pogodan način za rešavanje skoro svih tipova konflikata. Koristi se kako u rešavanju međunarodnih i sudskih sporova, tako i u rešavanju trgovinskih sporova i sukoba unutar porodice, škole i radne organizacije. Zavisno od toga gde se odvija, medijacija može imati različete forme. Ono što je uvek prisutno i što proističe iz same definicije medijacije je činjenica da je to proces pregovaranja uz pomoć treće neutralne strane koja olakšava suprotstavljenim stranama da unaprede komunikaciju i pronađu zajednički interes i  rešenje koje će ih zadovoljiti. Kako bi postupak bio što efikasniji i kako bi se stranke u sukobu osećale bezbedno, svaka medijacija kreće od uvođenja određenih pravila na koje svi učesnici moraju da se obavežu.

The post O konfliktima appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.