(Tekst je objavljen u časopisu Pharmamedica)

Alkoholizam je kategorisan kao mentalno oboljenje, najrasprostranjenija je od svih bolesti zavisnosti i ima značajne psihološke, sociološke, ekonomske i fiziološke posledice. Alkoholizam je uzrokovan zloupotrebom alkohola, koji je toksična i psihoaktivna supstanca koja, usled dugoročne konzumacije, prouzrokuje visoku zavisnost i predstavlja legalno najdostupniju adiktivnu supstancu. Sam alkohol je mala, slabo naelektrisana molekula koja lako prolazi kroz ćelijsku membranu i brzo se resorbuje. Maksimalna koncentracija alkohola u krvi se postiže za 40-60 minuta nakon konzumacije. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, procenjuje se da trenutno u svetu oko 2 milijarde ljudi konzumira alkohol te da, na godišnjem nivou, oko 3 miliona ljudi premine usled negativnih posledica alkohola, što je predstavlja 5,1% svih smrtnih slučajeva. Globalno je procenjeno da oko 237 miliona muškaraca i 46 miliona žena imaju problem sa konzumacijom alkohola, što predstavlja odnos 5:1 u korist češće konzumacije alkohola u muškoj populaciji. Međutim, poslednjih godina se kod nas primećuje porast alkoholizma i kod žena. U Srbiji ima više od 200 000 registrovanih alkoholičara.

Upotreba alkohola datira još od antičkih vremena. Alkohol je bio i ostao supstanca koja se vezuje za zabave, proslave, socijalna okupljanja i obeležavanja značajnih događaja. Još u davnim vremenima, uspešan lov, osvajanja teritorija, pobedničke opsade, rođenja, venčanja, krunisanja i drugi oblici slavlja bili su propraćeni konzumacijiom alkoholnih napitaka. Ipak, iako većinski povezivan sa slavljima, još u antičkoj Grčkoj, primećeno je da su siromašni i očajni ljudi pili alkohol kako bi zaboravili iskušenja i stekli hrabrost. Još je Platon u petom veku p.n.e. istakao negativne posledice alkohola na zdravstveno stanje i preporučio da alkohol bude zabranjen za osobe mlađe od 18 godina, a Hipokrit je opisao simptome alkoholizma i zavisnosti koju on prouzrokuje. Iako istorija alkoholizma datira hiljadama godina unazad, tek se u 19. veku iznedrila dijagnostička kategorija alkoholizam.

Danas se dijagnoza zavisnosti od alkohola postavlja ako se prepozna da se u prethodnoj godini javilo 3 ili više sledećih simptoma: jaka žudnja, gubitak kontrole nad uzimanjem supstance, fiziološki apstinencijalni sindrom, dokaz o toleranciji (potrebne su povećane doze alkohola da bi se postigli željeni efekti), zanemarivanje drugih vidova zadovoljstva i zabave, nastavak konzumacije uprkos neospornim štetnim posledicama. Alkoholizam je dosta specifično oboljenje i u mnogim pogledima se razlikuje od većine drugih bolesti. Progresija bolesti je dosta spora i može da pogodi sve uzrasne grupe. Drugo, posledice konzumacije alkohola mogu varirati kroz vreme usled njegovog dejstva na centralni nervni sistem a što utiče na promenu ličnosti alkoholičara kao i percepciju realnosti. Nadalje, ne postoji jedan uzročnik alkoholizma već je to kombinacija socijalnih, kulturoloških, ekonomskih, psiholoških i genetskih faktora, a svaki alkoholičar ima svoju ličnu istoriju i razloge za konzumacijom. Prema Gaboru Mateu, vodećem svetskom ekspertu u radu sa traumom i zavisnošću, adikcija nije ni izbor ni bolest, već potiče iz očajne želje da se reše problemi kao što su emocionalni bol i praznina, preplavljenost stresom, gubitak socijalnog kontakta ili kontrole, ili ozbiljni diskomfort sa samim sobom odnosno disfunkcionalan način da se prevladaju bolna životna iskustva. Razvojna trauma predstavlja bazu sa svaku vrstu zavisnosti. Mate ističe da ne podlegnu zavisnosti svi traumatizovani ljudi, ali da su svi zavisnici preživeli neki vid traume te da je realnost društva u kojem živimo takva da su trauma i bolesti zavisnosti postali toliko učestali, da više i ne primećujemo njihovu prisutnost.

Ipak, jako je važno istaći da nije svaka konzumacija alkohola ujedno i zloupotreba alkohola, te je u skladu sa tim i definisano da bi niskorizična upotreba alkohola podrazumevala 2 standardna pića dnevno za muškarce i jedno standardno piće za žene. Pod standardnim pićem, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, podrazumeva se količina od 10 grama alkohola, ali je prihvatljivo i 13 grama alkohola u piću. To bi, kada prevedemo na nama poznate napitke značilo da se pod standardnim pićem podrazumeva jedna flaša piva (330ml sa 5% alkohola), čaša vina (140ml sa 12% alkohola) ili čaša žestokog pića (40ml sa 40% alkohola).  U svetu, od alkoholnih pića najviše su konzumirana žestoka pića (44,8%), praćeno sa pivom (34, 3%) i vinom (11,7%).

Negativne posledice zloupotrebe alkohola veoma su raznovrsne. On toksično deluje na digestivni i kardiovaskularni sistem. Međunarodna agencija za istraživanje raka klasifikuje alkoholna pića kao kancerogena, te ističe da njihova upotreba dovodi do povećanog rizika od različitih tipova raka. Nadalje, konzumacija alkohola je povezana sa više od 60 vrsta bolesti i povreda. Pored bolesti zavisnosti, sama zloupotreba alkohola u vidu prekomerne konzumacije ima značajne zdravstvene i ekonomske posledice kao što su saobraćajne nesreće, nasilje, kriminal, problemi na poslu, porodična disfunkcionalnost, pokušaji suicida i samopovređivanje, ciroza jetre, teže intoksikacije, epileptične napade i drugo.

Kroz istoriju, bilo je raznih pokušaja tretiranja bolesti alkoholizma, od fizičkih do psihosocijalnih tehnika, kao što su na primer prisilna sterilizacija, hidroterapija, specijalne dijete, naporan rad i slično. Danas, iako ne postoji jedan univerzalni lek za alkoholizam, postoje različiti, humaniji tipovi terapija koje su se pokazale efikasnim u radu sa alkoholičarima. Na primer, alkoholizam može da se tretira, u zavisnosti od ozbiljnosti simptoma, u ambulantnim uslovima, dnevnoj bolnici ili hospitalizacijom. Nadalje, različiti tipovi psihofarmaka pokazali su se korisnim u lečenju zavisnosti. Konačno, psiho/socio terapijski modaliteti u radu sa alkoholičarima predstavljaju “terapiju izbora”. Različiti oblici ove vrste pomoći su dostupni, pa tako je moguće pomoć potražiti kroz individualnu ili grupnu psihoterapiju, sistemsku terapiju alkoholizma, socioterapiju zavisnosti od alkohola (psihoedukativne grupe i radna i reaktivna terapija) i druge. Možda najpoznatiji vid pružanja pomoći zavisnicima od alkohola je grupa samopomoći pod nazivom Anonimni alkoholičari (AA). AA su oformljeni još 1935. godine u Sjedinjenim Državama, predstavljaju najstariji format grupa samopomoći u SAD-u, a kreiran je s idejom da alkoholičari unutar te grupe dele svoja iskustva, crpe snagu i nadu jedni od drugih kako bi pomogli sebi i drugima da se oporave od zavisnosti.

Iako je upotreba alkohola povezana sa raznim socijalnim dešavanjima i u tom kontekstu mu se ne pridaje veliki značaj, od izuzetne je važnosti adresirati i prepoznati kada povremena upotreba prelazi u potencijalnu zloupotrebu i konačno progredira u zavisnost koja dovodi do mnogobrojnih štetnih posledica koje će neosporno uslediti. Konačno, u tretmanu alkoholizma neophodno je zauzeti holistički stav i pokazati razumevanje za samu potrebu za konzumacijom, te lečiti i uzrok a ne samo posledice.

The post Alkoholizam appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Šta je psihološka trauma?

Trauma i stres su termini koji se često koriste kao sinonimi. Ipak, između ova dva pojma postoji značajna razlika. Dok stres predstavlja proces koji obuhvata dešavanja u spoljašjnoj sredini ili u nama koji podstiče psihološke i fiziološke odgovore koji imaju za cilj da se situacija prevlada, trauma predstavlja psihološku ranu nastalu delovanjem jednog ili više jakih stresnih događaja, ali i hronični prisutnih stresnih događaja manjeg intenziteta. Ipak, većina stresnih događaja koje proživljavamo nisu takve prirode da ostavljaju dugoročne psihološke posledice na nas, već dugoročne posledice ostavljaju samo izuzetni događaji. Dakle, u osnovi svake traume je stres, dok nije svaki stres psihološka trauma.

Prema najrasprostranjenijem shvatanju, traumatski događaji, za razliku od uobičajenih stresnih događaja, uglavnom ugrožavaju život, telesni ili psihički integritet, ili pak predstavljaju blizak susret sa nasiljem ili smrću. Ovi događji su najčešće izolovani, dešavaju se jednom ili nekoliko puta u relativno kratkom periodu. Dovoljan je jedan ovakav događaj da ostavi dugotrajne posledice na osobu i stvori psihološku ranu (traumu). Primeri ovakvih traumatskih događaja su saobraćajne nesreće, fizičko, psihičko i seksualno nasilje, svedočenje nečijoj nasilnoj smrti, iskustvo rata, iskustvo zatočeništva i slično. Većina tretmana koji su usmereni na posledice traumatskih iskustava osmišljeni su da tretiraju ovu vrstu traume. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, stručnjaci prepoznaju još jedan vid psihološke traume koji se naziva kompleksna trauma. Kompleksna trauma predstavlja psihološku ranu nastalu delvoanjem stalno prisutnih štetnih događaja koji najčešće nastaju u odnosima sa važnim drugim osobama. Iskustva poput zanemarivanja deteta, učestalog seksualnog ili fizičkog nasilja u porodici, stalno prisutnih haotičnih nestabilnih odnosa između roditelja i roditelja i dece, alkoholizma ili narkomanije članova porodice, zlostavljanje od strane bliskih osoba i slično. Posledice ovih traumatskih događaja su komplikovanije, dublje integrisane u ličnost pojedinca, a osobe koje su preživele ovakva iskustva neretko dobijaju dijagnozu poremećaja ličnosti. Pojedina novija istraživanja čak upućuju na to da se u osnovi graničnog poremećaja ličnosti (psihološki problem karakterisan dugoročnim maladaptivnim obrascima ponašanja i poteškoćama u kontroli snažnih emocija) nalazi kompleksna trauma.

Koje su posledice psihološke traume?

Tokom proživljavanja traumtskog iskustva, ljudsko telo i psiha prolaze kroz velike promene kako bi posledice ovih događaja bile što manje. Žrtva traume može se osetiti „zaleđeno“, odnosno može nepomično doživlajvati traumatski događaj. Ovakva reakcija predstavlja stanje šoka i dešava se zato što naš nervni sistem i naše telo procenjuju da će stanje ukočenosti doneti najmanje štete za nas. Naše telo i naš um tada kao da čekaju da traumatski događaj prođe. Telo se parališe i ne oseća fizičku bol. Psihički, osoba je odsutran, po nekada do te mere da ima utisak da ceo događaj posmatra sa strane.

Neposredno nakon što se traumatizujući događaj završi, mogu se javiti i snažne emocionalne reakcije. Najčešće, posle nekoliko dana ili nedelja, ove emocionalne reakcije se stišaju. Ipak, kod pojedinih osoba ovakve emocijonalne reakcije ostaju i nakon dožeg perioda vremena, a u pojedinim slučajevima njihov intenzitet se može povećati. Kada se to dogodi, govorimo o Post traumatskom stresnom poremećaju (skraćeno PTSP-u). Osobe koje pate od posledica psihološke traume i PTSP-a doživljavaju iz telesnih, psiholoških, ponašajnih i emocionalnih simptoma poput intruzivnih misli, flešbekova (iznenadna kratka nenamerna sećanja koja deluju kao da osoba ponovo proživljava traumatski događaj), noćnih mora, promena raspoloženja, kofuznosi, socijalne izolacije, izbegavanja mesta koja podsećaju na traumu, uznemirenosti i povišene reaktivnosti na različite stimulacije, nesanice, problema u seksualnom funkcionisanju, povišenog osećanja straha i anksioznosti, depresivnosti, iritabilnosti i besa… Gotovo uvek, bez obzira na prirodu traumatskog iskustva, žrtve traume osećaju krivicu i sramotu zato što se smatraju odgovornim za proživljeno. Kako bi izašli na kraj sa svim ovim simptimima, traumatizovane osobe neretko pribegavaju preteranoj konzumaciji alkohola i narkotika, povlače se iz društvenih odnosa, izbegavaju bliske veze, ne razgovaraju o tome kako se osećaju niti pominju traumatska iskustva, ponašaju se neprijateljski i agresivno čak i prema bliskim osobama. Upravo zbog ovih neadaptivnih ponašanja trauma ne pogađa samo pojedinca, već i njegovu porodicu, užu i širu okolinu.

Kako se trauma leči?

Poslednjih decenija, a naročito u ovom veku o psihološkoj traumi se sve više i više govori. Zahvaljujući modernim tehnologijama snimanja mozga i funkcionisanja nervnog i endokrinog sistema, otkriveni su kompleksni mehanizmi koji stoje u osnovi psihološke traume. Ovi nalazi poslužili su za unapređenje postojećih i osmišljavanje brojnih novi pristupa namenjenih lečenju psihološke traume, kako one koja je nastala delovanjem izolovanih traumatskuh događaja tako i one nastale delovanjem hroničnih štetnih iskustava. Na primer, za tretman posledica izolovanih traumatskih događaja, istraživanja su ukazala na efikasnost  Kognitivno bihevioralne terapije za PTSP, Terapije kognitivnog procesuiranja, Produženog izlaganja, EMDR (Desenzibilizacija i Reelaboracija uz pomoć pokreta očiju), Terapija naratvinog izlaganja, pojedini pristupi u okviru Telesne terapije. Takođe, za tretman posledica kompleksne traume istraživanja su ukazala na efikasnost Shema terapije, Terapije usmerene na transfer, Dijalektičke bihevior terapije, Terapije zasnovane na mentalizaciji.

Poređenjem navedenih terapijskih pristupa može se ustanoviti da većina njih poseduje nekoliko zajedničkih odlika. Prva zajednička odlika je da je deo svih ovih pristupa psihoedukacija, odnosno obezbeđivanje informacija klijentu o pirodi nastanka poremećaja i mehanizmima njegovog održavanja. Druga zajednička odlika ovih terapijskih pristupa je imaginativno izlaganje. Imaginativno izlaganje predstavlja živo prisećanje na traumatska iskustva i ponovno proživljavanje istih u sigurnom terapijskom kontekstu sa ciljem smanjenja simptima i otklanjajna posledica traume. Treća odlika je bavljenje procesima pamćenja traumatskog iskustva. Traumatska iskustva su, zbog svog snažnog emocionalnog naboja, zapamćena drugačije nego uobičajena iskustva. Najčešće su zapamćena u nepovezanim fragmentima pa je potrebno stvoriti neku vrstu hronološkog sleda kako bi se smestila u odgovarajuću vremenski okvir u životu osobe koja je preivela traumu.  Kogntivno restrukturiranje je četvrta zajednička odlika i podrazumeva bavljenje iracionalnim uverenjima koja su nastala kao posledica traume, poput uverenja o krivici osobe koja je doživela traumu. Važno je da ova netačna i štetna uverenja budu zamenjena nekim racionalnijim, korisnim i adaptivnijim uverenjima. Peta zajednička stavka jeste doživljavanje snažnih emocionalnih iskustava. Bavljenje snažnim emocionalnim iskustvima je neophodno jer ona predstavljaju sastavni deo nastanka psihološke traume. Poslednja, šesta zajednička stavka tretmana traume jeste i razvijanje strategija emocionalne regulacije i prevladavanja kako bi klijenti naučili da izađu na kraj sa snažnim emocijama koje su prisutne kao posledica traume. Veštine poput „uzemljavanja“ ili vežbe pune svesnosti se često koriste u ove svrhe. Poslednjih godina deo tretmana traume posaje i rad na telesnim senzacijama i upravljanje istim kako bi se redukovali simptomi.

Psihološka trauma ostavlja kompleksne posledice ne samo na psihu pojedinca, već i po njegovo telo, ali i okruženje u kom pojedinac živi. Za tretman psihološke traume je od presudnog značaja je pravovremena reakcija. Pravovremena reakcija u ovom slučaju ne znači nužno rana reakcija, već reakcija koja je u skladu sa psihološkim kapacitetima i potrebama traumatizovane osobe. Lečenje posledica psihološke traume je delikatan zadatak koji može biti iscrpljujući kako za terapeuta tako i za klijenta, pa ga upravo iz tih razloga treba prepustiti stručnjacima koji su adekvatno edukovani zato za rad sa ovom vrstom problema. Cilj lečenja nije samo prestanak simptoma, već može biti i post traumatski rast i nalaženje novog smisla i svrhe u životu preživele osobe.

The post Psihološka trauma – šta je, koje su posledice i kako se leči? appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Psihološkinja – REBT psihoterapeutkinja

Svako od nas u svom iskustvu ima doživljaj da određena godišnja doba donose i promene u raspoloženju. Ništa se konkretno nije promenilo u našoj svakodnevici, ali se mi osećamo drugačije. U tim situacijama sebe nazivamo metereopatama i tim promenama ne pridajemo veliki značaj.

Međutim, kod pojedinaca su te promene intenzivne, dugotrajnije i otežavaju svakodnevno funkcionisanje. Za njih bismo potencijalno mogli reći da pate od sezonskog afektivnog poremećaja koji se definiše kao poremećaj raspoloženja pod uticajem promene godišnjih doba.

Najčešće se javlja tokom jeseni i zime, ali se može pojaviti i tokom proleća ili leta. Tokom jeseni i zime preovlađuje depresivno raspoloženje, osećanje beznadežnosti, gubitak energije, lošija koncentracija i memorija, prekomerno spavanje, promene u apetitu (povećana želja za slatkišima) i povećanje težine, smanjenje seksualnog interesovanja, osetljivost u socijalnim interakcijama i povlačenje iz socijalnih aktivnosti. S druge strane, tokom proleća i leta se mogu javiti euforičnost, anksioznost, povećana uznemirenost, nesanica, razdražljivost, gubitak apetita i težine, kao i povećanje seksualnog nagona. Moguće je da se depresivno raspoloženje pojavi i tokom proleća, ali takve promene su ređe.

Karakteristično je da se navedene tegobe javljaju obično u istom vremenskom periodu iz godine u godinu i da nisu direktno vezane za aktuelna dešavanja u životu osobe.

Zašto dolazi do sezonskih promena raspoloženja?

Uzroci ovakvih promena raspoloženja nisu definitivno utvrđeni, ali se smatra da najveći uticaj na njih ima promena cirkadijalnog (dnevnog) ritma individue i promene nivoa serotonina i melatonina u organizmu.

Tokom jeseni i zime dani bivaju sve kraći i sve mračniji što utiče i na sam bioritam osobe, dolazi do smanjenja nivoa serotonina i povećanja količine melatonina u telu. Serotonin je neurotransmiter koji nastaje specifičnim biohemijskim procesom unutar nervnih ćelija i uključen je u regulaciju raspoloženja, seksualne želje, apetita, sna, memorije, sposobnosti za učenje i nekih vidova socijalnog ponašanja. Bitan element za sintezu serotonina je vitamin D za koji je jako važna sunčeva svetlost koje tokom jeseni i zime biva sve manje. Melatonin je hormon koji prozvodi epifiza i koji učestvuje u regulaciji cirkadijalnih ritmova. Njegovo stvaranje biva stimulisano manjkom svetlosti.
Imajući sve navedeno u vidu, jasno je da su određene promene u psihološkom stanju prirodna posledica promena u funkcionisanju organizma svake osobe usled promene godišnjih doba, međutim ukoliko navedene promene traju duže, intenzivne su i remete svakodnevno funkcionisanje, onda je moguće govoriti o poremećaju i korisno bi bilo obratiti se stručnjaku za pomoć.

Kako možemo sebi da pomognemo?

Ukoliko primećujete kod sebe oscilacije u raspoloženju tokom sezonskih promena, potrebno je angažovati se u smeru što boljeg prilagođavanja datim okolnostima.

Na prvom mestu, uvek značajno, vodite računa o sebi i svojim životnim navikama, zdravlju, higijeni spavanja i ishrane. Poželjno je da imate urednu dinamiku spavanja, što znači da odlazite na spavanje i ustajete uvek u približno slično vreme. Redovno uzimajte svoje obroke i vodite računa o tome da uravnoteženo uzimate različite vrste namirnica koje se smatraju poželjnim u svakodnevnoj ishrani. Vežbajte, ukoliko možete izbegnite zatvorene fitnes centre (šetajte, trčite, vozite bicikl ili rolere…), ali ako to nije moguće budite svesni toga da je fizička aktivnost korisna za celokupno psihofizičko stanje, posebno tokom sezonskih promena o kojima govorimo, i zato je ne zanemarujte.

Imajući u vidu da je sunčeva svetlost važan faktor za sve pomenute prateće fiziološke promene, korisno bi bilo da što više vremena provodite u prirodi. Naravno, ritam života većini ne omogućava svakodnevne izlete, ali svako može sebi da obezbedi bar pola sata tokom dana boravka na otvorenom (npr. pri odlasku na posao izađite par stanica ranije iz autobusa, prošetajte…).
Takođe, pustite u stan ili u kancelariju što više dnevne svetlosti.

Planirajte i sprovodite dnevne aktivnosti u kojima inače uživate (….muzika, knjige, filmovi, meditacija, kuvanje, kupovina…). Možda tokom loših vremenskih uslova neke od njih neće biti moguće realizovati, ali onda unapred isplanirajte šta biste mogli da radite kada vam vreme ne ide na ruku.

Inicirajte i intenzivirajte socijalne kontakte. Druženje sa dragim ljudima je veoma efikasan način za podizanje raspoloženja.

I na kraju, još jednom da ponovimo, ukoliko vidite da vaše raspoloženje remeti svakodnevno funkcionisanje, obavezno potražite pomoć stručnjaka, psihologa ili psihijatra koji se bave savetovanjem i psihoterapijom.

The post Sezonske promene raspoloženja appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Tekst je objavljen u časopisu Pharmamedica

Svetska zdravstvena organizacija sterilitet definiše kao izostanak začeća nakon minimum jedne godine nezaštićenog seksa sa ciljem začeća. Ukoliko par ne uspeva da realizuje željenu trudnoću u tom vremenskom periodu, preporuka je da se obrati lekarima kako bi se utvrdilo da li postoje neki organski faktori koji otežavaju začeće. Ponekad, čak i kad kod oba partnera nema zdravstvenih prepreka za ostvarivanje trudnoće, do nje ne dolazi. Tada počinje da se govori o psihološkim faktorima koji tome mogu doprineti, o izloženosti stresu, strahovima, depresivnom raspoloženju i slično.

Međutim, treba imati u vidu da su analize naučnih istraživanja u kojima je ispitivana povezanost psihološkog stresa i začeća pokazale da se ne može tvrditi da psihološki činioci direktno utiču na realizovanje trudnoće. Smatra se da su oni od velikog značaja za funkcionisanje partnera i njihov kvalitet života u datim okolnostima, ali se o njima ne može govoriti kao o uzrocima izostanka začeća.

Stoga je važnije i korisnije posvetiti se psihološkom stanju partnera koji se suočavaju sa sterilitetom kako bi im se pomoglo da što je moguće bolje izađu na kraj sa tim životnim izazovom.

Koje su prateće psihosocijalne posledice steriliteta?

Nemogućnost začeća ima višestruki uticaj na kvalitet života para, a i oba partnera ponaosob. Posledice koje se javljaju su kako psihološke tako i socijalne prirode.

Partneri se na emocionalnom planu suočavaju sa uznemirenošću, anksioznošću, besom, osećanjem krivice, depresivnošću i drugim psihološkim tegobama. Takođe se javlja i doživljaj ličnog neuspeha, sopstvene neadekvatnosti, defektnosti, učestalo je samoobezvređivanje što sve dodatno pogoduje razvijanju osećanja otuđenosti i izolaciji.

Korisno je istaći da mnogi stručnjaci ukazuju na sličnosti steriliteta i procesa tugovanja nakon gubitka. Međutim, dok u tugovanju nakon gubitka osoba prolazi kroz nekoliko faza (šok, poricanje, bes, depresija..) koje se završavaju prihvatanjem i oporavkom, kod sterilteta toga nema jer je tugovanje konstantno i biva iznova i iznova provocirano različitim životnim događajima. Svakodnevne situacije i dešavanja postaju povod za niz negativnih osećanja. Regularni mesečni ciklusi kod žene, trudnice u okruženju, rođenja, krštenja, dečiji rođendani su samo neki od životnih događaja koje postaju povod za patnju. Zato se često psihološki aspekt steriliteta opisuje kao stanje hronične tuge, a neki autori o tom problemu govore kao o fenomenu „obespravljenog žalovanja”, što podrazumeva iskustvo gubitka bez socijalno priznatog prava žalovanja.

Psihološki doživljaji koji se javljaju kao posledica steriliteta takođe se opisuju i kao serija gubitaka, gubitak veze među partnerima, gubitak sigurnosti, nade, samopouzdanja, radosti, kontrole, gubitak zdravlja i seksualnog zadovoljstva, gubitak odnosa sa socijalnom mrežom….

Kad govorimo o socijalnom aspektu, partnerski odnos je prvi koji se nalazi pred velikim izazovom. Oba partnera se suočavaju sa sopstvenim psihološkim problemima čime bivaju iscrpljeni i nemaju kapaciteta da budu jedno drugom podrška. Zatim, obično onaj kod koga je dijagnostikovan problem strahuje da će ga partner zbog toga napustiti. Uz to i seksualni život uglavnom biva značajno narušen, sve postaje podređeno začeću, gubi se spontanost u odnosu, planira se termin, učestalost, trajanje odnosa, tako da seks prestaje da bude uživanje i postaje podsetnik na neuspeh partnera da se ostvare i u ulozi roditelja.

Veoma često se i odnos sa porodicom i prijateljima remeti. Par se može spontano povući iz socijalnih interakcija jer ne želi da deli svoj problem sa drugima, a sami partneri se ne osećaju dovoljno dobro da bi bili deo društva. Čest je doživljaj da drugi nemaju razumevanja za to kroz šta oni prolaze, tj. da čak ni ne mogu da razumeju kako se oni osećaju. Ponekad i ono što je naizgled podrška, odmaže i vodi u dublje povlačanje. Saveti koje dobijaju od bližnjih, „ biće sve u redu, nemoj da razmišljaš, samo se opusti…“ i sl., zapravo dodatno stvaraju pritisak na par koji posle dugog perioda pokušavanja prirodno postaje napetiji. Partneri postaju još više uznemireni trudeći se da budu opušteni i osećaju se krivim što ne mogu da se opuste jer se zbog toga smatraju odgovornim za neuspeh začeća. To dodatno potkrepljuje ideju da ih prijatelji ne razumeju i udaljava ih od njih. Takođe, ranije pomenuta okupljanja gde su roditeljstvo i deca u fokusu su uobičajeni povod za emocionalna previranja partnera koji se bore sa sterilitetom i potom za socijalno povlačenje.

Uz sve navedeno treba imati u vidu i to da se roditeljstvo u našem društvu smatra jednim od najvažnijih životnih ostvarenja, a često se čak ističe da je neophodno ostvariti se kao roditelj. Samim tim je sredina u kojoj je društveni i kulturološki imperativ imati dete vrlo pogodan okvir za stigmatizaciju parova koji nemaju dete. Takva vrsta socijalnog pritiska dodatno otežava onima koji žele a ne mogu da imaju dete da se nose sa problemom steriliteta.

Psihološka podrška i pomoć i sterilitet

Na osnovu svega do sada napisanog jasno je zašto se problem steriliteta smatra jednim od najuznemirujućih iskustava u životu osobe. Stoga je veoma značajno da partneri imaju na raspolaganju što je moguće više informacija o sterilitetu i njegovim psihosocijalnim posledicama, kao i dovoljno psihološke podrške. Oslonac i podršku mogu dobiti jedno od drugog, porodice, prijatelja i drugih bliskih osoba, ali važno je ohrabriti ih i da potraže stručnu pomoć.

Bilo bi dobro da se partneri psihologu obrate pre nego što se razviju psihološki problemi i naruši partnersko i socijalno funkcionisanje. Preventivni savetodavni rad može da pomogne partnerima da se što efikasnije suoče sa situacijom u kojoj su se našli, da životnu krizu pretvore u životni izazov iz kojeg će izaći individualno i partnerski osnaženi.

Naravno, nije uvek moguće prepoznati prve znake tegoba, ponekad anksioznost, depresivnost i ostale bolne emocije preplave osobu i tada je važno da se jave psihologu radi psihološkog savetovanja i psihoterapije. Uz adekvatnu psihološku pomoć navedeni problemi i prepreke se mogu uspešno prevazići i to je glavna poruka koju oba partnera treba da dobiju od svog okruženja i stručnih lica.

The post Psihosocijalni aspekti steriliteta appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Autorski tekst Milorada Nedeljkovića objavljen u časopisu Pharmamedica)

U poslednjih nekoliko godina skoro da je postalo normalno da je svaki izlazak mladih, proslava rođendana ili položenog ispita propraćen velikim količinama alkohola. Trend konzumacije alkohola kod mladih stalno je u porastu, a na to ukazuju i mnogobrojna istraživanja kako u svetu tako i kod nas. Prema poslednjim istraživanjima Evropske komisije svaki peti stanovnik Evropske unije star između 15 i 24 godine redovno i prekomerno pije alkohol. U Srbiji, prema istraživanju Instituta za zaštitu zdravlja ,,Batut” oko 50 odsto mladih povremeno pije alkoholna pića, 20 odsto se povremeno opija, a njih sedam odsto redovno pije. Istraživanja Instituta  ,,Batut” pokazuju da se u proseku prvo pijanstvo u Srbiji doživljava sa 13,5 godina, a najkasnije u 20. godini života. Znaci zavisnosti prosečno se javljaju oko 21,5 godina, dok na lečenje mladi dolaze između 25 i 27 godine. U Beogradu, od ukupnog broja lečenih alkoholičara, skoro polovinu čine mladi od 30 godina.

U našim krajevima prvi kontakt sa alkoholom dešava se još u ranoj mladosti. Nije retkost da roditelji deci od 7-8 godina ponude penu od piva, malo crnog vina radi ,,bolje krvne slike” ili ponude gutljaj-dva rakije ,,jer se valja” na slavama i rođendanima. Ne prihvati li dete konzumaciju ili izrazi negodovanje zbog neprijatnog mirisa, ukusa ili ako ne želi da pije, često mu se odrasli smeju, ili ga čak kritikuju. Nažalost, roditelji nisu svesni činjenice da se zavisnost od alkohola brže razvija ukoliko je do prvog kontakta sa alkoholom došlo ranije. Neretko se pijenje alkohola podržava i kasnije u tinejdžerkom dobu pa se često na prvo pijanstvo sina reaguje rečima ,,bravo, sine, sad  si postao čovek.”

Alkoholizam mladih ima određene specifičnosti u poređenju sa alkoholizmom odraslih. Kod velikog broja mladih gotovo svako pijenje je prekomerno, praćeno opijanjem i ekcesima u ponašanju. Često se zabave i izlasci organizuju isključivo zbog toga. Vikend opijanja, koja su postala pravilo, organizuju se često u parkovima, školskim dvorištima, parkiralištima trgovačkih centara i u blizini noćnih klubova. Opijanja počinju kasno uveče i traju cele noći. Pijenje mladih se najčešće odvija po takmičarskom tipu, što znači da se takmiče ko može više da izdrži da popije. U poslednje vreme sve je popularnije kombinovanje više vrsta alkoholnih pića ili kombinovanje alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci.

Preterana i česta upotreba alkohola izaziva ozbiljne posledice na psihičko i fizičko zdravlje mladih. Mlada osoba koja ima problem sa alkoholom često može biti  razdražljiva, nervozna, sklona neobjašnjivim promenama raspoloženja, tuzi i bezvoljnosti. Prekomerno pijenje alkohola često je povezano sa agresivnim i nasilničkim ponašanjem, upuštanjem u rizične seksualne odnose kao i raznim kriminalnim radnjama (krađe, tuče, i sl.). Alkohol je takođe česti uzrok stradanja mladih u saobraćajnim nezgodama. Sa druge strane, višegodišnje prekomerno konzumiranje alkohola, može da stvori značajna oštećenja organizma. Najčešće se javljaju oštećenja jetre, želuca, pankreasa, srca i krvnih sudova kao i oštećenja nervnog sistema.

Različiti su uzroci koje mladi navode kao razlog pijenja, pa tako navode da ih alkohol opušta (,,lakše se zabavim, luđi sam”), da piju iz dosade (,,tako bezveze nemam razloga, pijem iz dosade”) ili zbog uverenja da svi piju (,,šta vam je pa svi u školi piju, pa ja bih bio nula da ne pijem”). Često kao razlog pijenja navode i da im alkohol pomaže da lakše sklapaju prijateljstva (,,ako ne popijem, ćutljiv sam u društvu, pogotovo ako je novo”) ili da bi lakše prišli suprotnom polu (,,dok ne popijem, ma nema šanse da priđem devojci”). Ponekad piju da bi ,,razbili” tremu ili da bi lakše podneli roditeljske kritike (,,kad popijem, ja ih i ne čujem, sve mi je smešno”).

Pijenje alkohola kod mladih ne mora uvek da  rezultira zavisnošću. Zavisnost dolazi najčešče tek posle desetak godina prekomernog i učestalog pijenja. Zbog toga je  važno da se na alkoholizam  kod mladih blagovremeno reaguje i pomoći im da reše svoje probleme. Mlade ljude treba ohrabrivati i podržavati da upražnjavaju aktivnosti u kojima će biti više atraktivnih i korisnih sadržaja koji će zadovoljiti njihovu znatiželju, interese i razvojne potrebe, omogućivši im tako da sami donose pravilne odluke i izbore.

The post Alkoholizam kod mladih appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Irina Radanović, dipl. psiholog- psihoterapeut

Erektilna disfunkcija (ED) spada u poremećaje seksualnog funkcionisanja. Pod tim terminom se podrazumeva nemogućnost muškarca da postigne ili održi zadovoljavajuću erekciju. Kada se muškarac suoči sa ovom tegobom najčešće se za pomoć obraća doktoru- specijalisti urologu, što je zapravo i adekvatan prvi korak. Neophodno je otkloniti sumnju na fizičke faktore koji mogu biti doprineti ovom problemu i zato je važno da osoba konsultuje lekara. Najčešći organski uzroci erektilne disfunkcije su kardiovaskularne bolesti, dijabetes, prekomerna kilaža, metabolički poremećaji… Ukoliko se ustanovi da organski faktori erektilne disfunkcije nisu prisutni, preporučuje se da se osoba obrati psihologu- psihoterapeutu za pomoć.

Koji psihološki faktori najčešće stoji u osnovi erektilne disfunkcije?
Kada govorimo o psihološkim aspektima ovih tegoba, za erektilnu disfunkciju vezujemo najčešće anksioznost i depresivno raspoloženje. Takođe, stres, problemi u partnerskom odnosu značajno doprinose javljanju ovom, a i drugim oblicima seksualnih poremećaja (nedostatak seksualne želje, nemogućnost doživljavanja orgazma i drugim).

Anksioznost i erektilna disfunkcija
Govoreći o anksioznosti, treba imati u vidu da ona zapravo predstavlja stanje povišene uznemirenosti, strepnje, tzv. strašljivog iščekivanja. Najčešće se anksioznost povodom gubitka erekcije, odnosno povodom čitavog seksualnog performansa, javlja kod muškaraca koji nemaju dovoljno seksualnog iskustva ili koji su prethodno imali neka negativna iskustva. Ponekad je dovoljan i jednan neprijatan doživljaj za razvijanje anksioznosti koja do izražaja dolazi u svakom narednom seksualnom odnosu, tj. pokušaju istog. S druge strane, ovaj problem se može javiti i kod muškaraca koji imaju dovoljno seksualnog iskustva i koji u svom iskustvu nisu imali problema sa erekcijom. Anksioznosti koja dovodi do problema u seksualnom funkcionisanju se u tom kontekstu najčešće javlja onda kada partner ima potrebu da fascinira svoju partnerku, kada je doživljava superiornom, kada sebe procenjuje kao podređenog i tome slično… Takođe, do ED može doći i kod muškaraca koji nisu navikli da koriste prezervativ, a njihova nova partnerka to očekuje. Tada muškarac, startno definišući upotrebu prezervativa kao neprijatnost zbog koje neće moći da ostvari zadovoljavajuću erekciju, postaje anksiozan oko toga da li će moći da realizuje adekvatan seksualni odnos.
Koji god povod za anskioznost bio u pitanju, suština je slična, muškarac razmišlja o tome da li će ostvariti zadovoljavajuću erekciju i na taj način postaje anksiozan povodom toga i samim tim, kako uznemirenost raste, dolazi do određenih fizioloških promena u organizmu zbog kojih dolazi do remećenja erekcije.
Ideje koje stoje u osnovi anksioznosti koja je vezana za ED su uverenja „moram da održim erekciju“, „ukoliko ne uspem to će značiti da nisam dovoljno dobar muškarac“, „ako se ponovi, to je katastrofa“, „ostaviće me i nikad neću naći devojku sa kojom ću imati normalan odnos“… Dakle, sadržaj misli je fokusiran na katastrofiziranje oko potencijalnog negativnog ishoda tj. gubitka erekcije i u vezi sa tim samoobezvređivanje.

Depresija i erektilna disfunkcija
Depresivna stanja vrlo često bivaju praćena seksualnim poremećajima. S obzirom da se depresivna osoba oseća umorno, neraspoloženo, bezvoljno, da joj je značajno smanjeno interesovanje za svakodnevne aktivnosti, kao i sposobnost uživanja i doživljaja radosti, prirodno je da takvo psihičko stanje utiče i na seksualno funkcionisanje. Kod depresije je, usled disbalansa moždanih hemikalija, seksualna želja osobe umanjena ili je čak nema, seks prestaje da se doživljava kao privlačna i poželjna aktivnost, što naravno utiče i na samu erekciju, dovodi do njenog neuspostavljanje ili gubitka.
Takođe, važno je imati u vidu da se depresivno raspoloženje može javiti i sekundarno, tj. muškarac prvobitno može imati problem sa ED povodom kojeg potom postaje depresivan.

Disfunkcionalnost u partnerskom odnosu i erektilna disfunkcija
Nezadovoljavajući partnerski odnosi mogu imati značajan uticaj na seksualno funkcionisanje. Ukoliko je partnerska dinamika poremećena, ako se partneri ne osećaju zadovoljno, prihvaćeno, ako odnosu nedostaje razmena i bliskost, seksualna disfunkcija će se verovatno javiti. Na prvom mestu, kad je odnos nezadovoljavajući, partneri gube želju jedan za drugim, seksualna želja se umanjuje, nestaje, a samim tim i sposobnost osobe da se uzbudi (bilo muškarca ili žene) i u slučaju muškaraca ostvari i održi erekciju.

Stres i erektilna disfunkcija
Vrlo važan faktor koji može dovesti do ED je stres. Svakodnevica je poslednjih godina ispunjena stresovima, većini je postalo prirodno ili bar očekivano da na dnevnom nivou budu izloženi stresu, pa mnogi izveštaju da su se na takvo funkcionisanje navikli. Međutim, ma koliko se ljudima činilo da su se na stes adaptirali, da ih to ne dotiče, realnost je drugačija. Veliki broj psihosomatskih tegoba je pokazatelj da stres ipak ostavlja značajne posledice, tim pre ukoliko osoba ne ume da se na efikasan način nosi sa njim. Naravno, kao što utiče na druge aspekte psihofizičkog zdravlja, tako se stres manifestuje i na seksualno funkcionisanje.

Tretman erektilne disfunkcije
Kao što je na početku rečeno, prvi korak u lečenju ED je pregled od stane lekara odgovarajuće specijalnosti, kako bi se otklonila sumnja na organski uzrok tegoba. Ukoliko nema fizičkih uzroka ED, potrebno je da muškarac potražiti pomoć psihologa- psihoterapeuta. U zavisnosti od psihološkog uzroka koji je u osnovi ED, psihoterapijski tretman se prilagođava osobi. Terapija izbora za seksualne disfunkcije je kognitivno bihejvioralna psihoterapija (CBT i REBT).

The post Psihološki aspekti erektilne disfunkcije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(lečenje depresije)

 Tekst je napisala dr Milica Ristić, psihijatar i KBT/REBT psihoterapeut

 Kakve su posledice ovakvog psihičkog stanja:

Depresija umanjuje radnu aktivost; onesposobljuje čoveka i na poslu i u porodici. Osoba daleko manje privređuje kada je depresivna, veliki su troškovi lečenja i bolovanja. Više od polovine ljudi koji jednom imaju depresivnu epizodu, imaće ih jos tokom života.

Prema broju godina koje osoba provede osujećena bolešću, depresija je među prvima na listi oboljenja.

Uz nelečenu depresiju idu i drugi veliki problemi: ljudi posežu za alkoholom ili narkoticima, pogrešno verujući da će ih oni izbaviti od patnje. Nelečena ili neprepoznata depresija može postati izvor besnih ispada i dovesti do nasilja u porodici i na poslu.

Ukoliko se ne leče, 15% obolelih će izvršiti samoubistvo.

Zajedno sa osobom koja tone u depresiju, tone i njegova/njena porodica. Odnosi i komunikacija se menjaju, problemi se ne rešavaju već se talože, počinju optužbe, prebacivanja, nerazumevanja, članovi porodice se sve više udaljavaju.

Ako se depresija ne leči, patnja se produbljuje, osoba postaje sve nefunkcionalnija. Ovakvo stanje može potrajati više od šest meseci, a nekada i godinama.

Zasto depresiju treba lečiti

Velika je patnja ljudi koji boluju od ove bolesti. Oni koji žive i rade sa osobom obolelom od depresije takođe pate. Zato je lečenjem treba smanjiti ili otkloniti.

Ukoliko se depresija prepozna u samom početku i započne pravi tretman tegobe počinju da slabe već nakon prvih mesec dana, a najčešće se potpuno povlače unutar tri do šest meseci. Tada su manji troškovi lečenja i odsustvo sa posla.

U periodima između depresivnih epizoda, ljudi mogu biti potpuno zdravi, radni, sposobni. U periodima depresivnih epizoda, uz adekvatan psihoterapijski i psihjatrijski tretman, mogu naučiti kako da rade i žive bez obzira na ovu bolest.

Zašto se ljudi ne javljaju na vreme da leče depresiju:

Svako vreme kada se ljudi jave na lečenje je PRAVO VREME! Nisu zakasnili, leka ima. Tegobe će biti ili otklonjenje ili će biti umanjene ako se primeni pravi psihoterapijski ili psihijatrijski tretman.

Dva su najčešcća razloga zašto ljudi teže prepoznaju da je depresija po sredi i zašto se kasnije javljaju na lečenje; to su sramota i sama depresija.

Sramotu  i stid oseća i sama osoba i njena porodica. Brojne su strategije za borbu protiv stida. Za prvu pomoć valjalo bi imati na umu: ukoliko nas nije sramota što imamo grip, upalu grla, pluća, uha… što bi nas bilo sramota kada imamo upalu emocija – a, to depresija jeste!? Kada imamo upalu pluća, na primer, i tada smo: bez energije, teško se pokrećemo, patimo, muči nas nesanica, ne možemo da radimo, povlačimo se od ljudi. Isto je tako kada imamo depresiju!

Drugi razlog je priroda same bolesti. Neki ljudi, koji boluju od depresije, ne mogu da zatraže pomoć. Stoje nemo u toj rupi, gledaju bespomoćno. U ovakvim situacijama  je veoma važno da osobe u okruženju nežno i podržavajuće zapaze promene i ohrabre osobu da potraži pomoć.

Lečenje depresije:

Tri su načina lečenja depresije:

1. samo psihoterapija

2. samo lekovi (antidepresivi, anksiolitici, hipnotici, stabilizatori, antipsihotici)

3. kombinacija psihoterapije i antidepresiva

Odluku o lečenju, nakon što više prikupljenih informacija, donosi sama osoba koja boluje. Veoma je važno da tretman bude prilagođen mogućnostima i realnim životnim okolnostima osobe koja je u depresiji.

Kognitivno bihejvioralna terapija, bihejvioralna aktivacija i interpersonalna terapija su psihoterapije prvog izbora u lečenju depresije, prema važećim smernicama. Njih mogu da sprovode samo oni terapeuti koji su završili valjane škole. Preporučuje se 12 do 20 jednočasovnih susreta u tretmanu ove bolesti. Kada ,,upadnemo u depresivnu rupu’’ psihoterapija nas uči kako da se krećemo u njoj, kako da delamo uprkos takvoj poziciji. Uči nas veštinama kako da iz nje izađemo svojim sopstvenim rukama, nogama, glavom, postupcima. Pored smirivanja ,,upaljenih emocija’’, psihoterapijsko lečenje obuhvata i korekciju neracionalnih misli i štetnog ponašanja. Veliki doprinost psihoterapije sastoji se i u tome što može da proredi depresivne epizode, smanji patnju i nefunkcionalnost kada se sledeći put jave. Psihoterapija nas uči kako da emotivno i ponašajno reagujemo manje burno na pojedine stresne životne situacije; kako da efikasnije rešavamo probleme; time jačamo naš emotivni imunitet i vremenom postajemo otporniji na depresiju.

Lekovi su kao pokretne stepenice koje nas polako podižu iz te crne dubine. Oni su neophodni da smanje i otklone štetnu emotivnu depresivnu upalu zbog koje celo telo pati.  Preporuku za lekove kod nas može dati lekar psihijatar. Antidepresivi su uvek prvi izbor, a doza se prilagodjava osobi, uzrastu i težini tegoba. Prvi rezultati lekova su vidljivi nakon tri do četiri nedelje. Pored antidepresiva, moguće je povremeno koristiti i druge lekove, ako psihijatar predloži: za bolji san, za smanjenje napetosti, za bolju koncentraciju.

Kod početnih i blagih oblika depresije psihoterapija može biti jedini tretman. U slučaju umerenih i težih depresivnih epizoda neophodno je uzimati i lekove.

Udruženi lekovi i psihoterapija dovode do ozdravljenja kod najvećeg broja ljudi.

Individualna ili društvena odgovornost u lečenju depresije:

Bez obzira na sveprisutnu stigmu i sramotu kada je reč o psihičkim problemima, svako od nas može da da svoj lični doprinos. I to počev od ovog trenutka u porodicama i među prijateljima. Valjalo bi da vežbamo da, bez straha, bez srama i zadrške, ali i bez preterivanja i poruge naglas pričamo o psihičkim problemima. Da pokažemo više razumevanja i pružimo podršku ljudima u našem okruženju koji hrabro (pod)nose depresiju.

The post Lečenje depresije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(otkrivanje i ispoljavanje depresije)

 Tekst je napisala dr Milica Ristić, psihijatar i KBT/REBT psihoterapeut

Toliko je česta da je krajnje vreme da prestanemo da je se stidimo, plašimo, ignorišemo, pretvaramo se da je nešto drugo po sredi. Depresiju treba prepoznati, uhvatiti je pod ruku i koračati dalje kroz život, bez obzira na nju. Valjalo bi je normalizovati, ne pridavati joj katastrofalne posledice i ne davati joj moći da upravlja našim životima. Da bi u tome uspeli, hajde da je upoznamo.

 Šta znači reč depresija

Reč depresija se često, u svakodnevom govoru, upotrebljava ili u preteranom značenju, ili u pogrdnom, ili se potcenjuje. Na primer, mladiću koji tuguje što ga je devojka ostavila, njegovo društvo će prilepiti etiketu, ,,daj, što si depresivan!’’ S druge strane, čoveku, koji u svojim četrdesetim posustaje, tone u bezvolju, povlači se, ne raduje se, gubi interesovanja, gubi koncentraciju na poslu, manje postiže, nervozno se breca na ukućane – okruženje će olako presuditi: ,,vidi ga kako se olenjio!’’

Najpoznatije, svakodnevno, značenje reči se odnosi na tugu i neraspoloženje.

Da li je depresija isto što i tuga

Nije tuga isto što i depresija. Tuga je zdrava emocija koju osećamo kada izgubimo nekoga ili nešto veoma dragoceno. U tim situacijama žalimo, tugujemo i učimo vredne lekcije u životu. Donosimo adekvatne odluke i delamo.

Depresija je štetna emocija, štetno stanje uma i tela. Neracionalno mislimo, ne sagledavamo okolnosti na adekvatan način, propuštamo gomilu šansi, ne delamo, povlačimo se, patimo – tonemo na svim poljima.

Depresija je naša svakodnevica, nije izuzetak

Od nas četvoro, jedno će u toku života iskusiti depresiju ili anksioznost ili oboje. Najčešće se javlja kod osoba između dvadeset pete i četrdeset pete godine, ali mogu oboleti i tinejdžeri, i ljudi preko četrdeset pete. Pojedine profesije su sklonije depresiji od drugih: negovateljice u domovima za bolesnu decu i za stare, kuvari, konobari, zdravstveni radnici.

Rupa u zemlji

Kada smo ,,u depresiji’’ to  je kao da smo upali u nekakvu duboku rupu u zemlji. Gledamo uvis, prema onom dalekom krugu svetlosti, a oko nas je sve mračno, skučeno, ne možemo da se pomerimo. Iznad i oko nas vrvi život, sve je u pokretu, čuju se razni zvuci,.a mi paralisani, nemoćni, gledamo u vis žaleći što se ne možemo priključiti. Ne vidimo izlaz. I ništa ne radimo. Čak, ni ne zovemo u pomoć! Paradoksalno, sramota nas je što smo u rupi!

Depresija – sramota ili prirodni proces

NIje sramota imati depresiju, isto kao što nije sramota imati neku upalu u telu. Kada virus ili bakterija napadnu naš organizam, on se brani zapaljenjem. Kada ,,agresivna’’ životna situacija ,,napadne’’ naše emocije i one se brane zapaljenjem. Depresiju možemo posmatrati i kao ,,upalu emocija’’.

Lenjost ili depresija

Depresivne osobe nisu lenje – depresivne su! Pravom terapijom depresija se otklanja ili ublaži, a osobe se vraćaju sebi, svojim poslovima, svojoj porodici.

Uzroci i okidači depresije

Brojne su životne situacije nakon kojih osoba može da ,,upadne“ u depresiju:

1. gubitak nekoga (smrt, razvod, razlaz) ili nečega vrednog (posao, položaj, imetak);
2. nerešavanje i nagomilavanje realnog životnog problema;
3. niz izazovnih životnih situacija povodom kojih trošimo puno energije, sagorimo do depresije;
4. trudnoća, porođaj, dojenje;
5. menopauza (i kod muškaraca i kod žena);
6. nove životne uloge u kojima se ne snalazimo najbolje;
7. neuspesi;
8. bolesti;
9. nekada može nastati iz ,,čistog mira“.

Kako prepoznati depresiju (šta se dešava sa našim emocijama, mislima, delima i telom):

Za početak, veoma je važno da budemo svesni šta se dešava, da joj damo ime – depresija. Da prepoznamo simtome i znake. Bilo da smo mi u pitanju, bilo da je u pitanju neko naš.

Evo nekoliko opisa koji bi mogli biti od pomoći za pravilno prepoznavanje ove boljke:

1. preterano tugovanje, gotovo svakodnevno, najveći deo vremena;
2. stanje bez energije, lako zamaranje, teško se pokrećemo;
3. gubitak interesovanja (za stvari i okolnosti koje su ranije budile našu pažnju i u kojima smo učestvovali više ne pokazujemo ni najmanje interesovanja); ne uživamo više u radnjama koje su nam ranije donosile užitak;
4. u nama je bura emocija među kojima su anksioznost, bes, stid, krivica;
5. ne možemo ni da se radujemo, niti da tugujemo u situacijama u kojima smo to ranije činili, zaravnjeni smo, kao da smo bez emocija;
6. muče nas misli da smo manje vredni, da smo nesposobni, da smo krivi;
7. da smo bespomoćni da menjamo stvari, da je situacija beznadežna,  strašna, da je osuđena na propast;
8. da život nema smisla, da bi bilo bolje da nas nema;
9. prisutna je nesanica, ili, pak, spavamo previše – ,,vuče’’ nas krevet;
10. oslabljen apetit, gubitak kilaže; ili povišen apetit, naročito nam ,,se traže’’ slatkiši i testo, gojimo se;
11. nema želje ni potrebe za seksom; muškarci imaju poteškoća da postignu i održe erekciju, ejakulacija može biti preuranjena ili odložena; žene imaju problem da ovlaže, ne postižu ili teže postižu orgazam;
12. gubitak koncentraciju, zaboravljanje;
13. povlačimo se od ljudi, izbegavamo društvo, ukućane; najradije bi se prekrili preko glave i ćutali, ,,samo da nas svi ostave na miru!’’;
14. otežano obavljamo svakodnevne poslove koje smo ranije bez problema radili, teško se nateramo na bilo šta, na poslu otežano radimo, kasnimo sa obavezama;
15. tegobe kod nekih mogu biti teže u jutarnjim satima, a kako dan odmiče sve je lakše;
16. preterano pasivni; ili preterano aktivni ,,ne drži nas mesto’’, ,,hvata nas nemir’’;
17. nervoza, razdražljivost, epizode besa koje nikada ranije nismo ispoljavali;
18. telesni problemi: glavobolje, bolovi u mišićima, grčevi i neprijatost u stomaku, nervoza u želudcu…

Ne moraju svi znaci biti prisutni. Različiti ljudi su različito depresivni. Ono što je svima zajedničko je da emotivno pate, da imaju nerealistična, preterana, pogrešna zaključivanja, da se ponašaju štetno, nefunkcionalno u porodičnom okruženju, na poslu i u društvu.

Neki ljudi svoju depresiju prikrivaju od drugih, zatrpavaju je šalama, zasmejavanjem, preteranom aktivnošću; a kada ostanu sami, kada ih niko ne vidi, potpuno su bez energije, očajavaju.

Kod omladine depresija može biti maskirana sledećim: buntovničko ponašanje, prkos, slabljenje uspeha u školi, povlačenje i izbegavanje komunikacije sa ukućanima, uzimanje alkohola i narkotika.

Ukoliko pobrojane i opisane tegobe traju dve ili više nedelja, gotovu su svakodnevne i prisutne najveći deo vremena, velika je verovatnoća da je po sredi depresija.

The post Otkrivanje i ispoljavanje depresije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

  (Autorski tekst  Irine Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeuta objavljen u časopisu Story)

Ukoliko ukucate na bilo kom internet pretraživaču termin napad panike za manje od 20 sekundi će Vam biti ponuđen veliki broj tekstova koji govore o ovom problemu ili linkova koji upućuju na forume na kojima ljudi razmenjuju svoja iskustva o nošenju sa ovim tegobama.

Ono što je izvesno je da je svako od nas čuo u svom okruženju za nekoga ko pati od napada panike ili ako to nije nazvano tim imenom, poznajemo osobu (ili više njih) koja se požalila na ponovljenu situaciju u kojoj joj je srce „ničim izazvano“ ubrzano radilo, pa je mislila da će dobiti infarkt ili nije mogla da udahne vazduh, pa je mislila da će se ugušti. Često se dijagnoza uspostavlja, a da osoba nije ni posetila stručnjaka, po principu prijateljskog „znam ja šta ti je, to je isto imao….“, pa se i terapija na isti način propisuje  „…meni je pomogao taj lek…čuo sam da je on pio…“ i tome slično. Naravno, iako je lepo naići na razumevanje i podršku prijatelja, preporuke ovog tipa ne pomažu rešavanju problema, čak ga može i produbiti.

Šta je napad panike i da li svaku neprijatnu telesnu promenu možemo etiketirati tim nazivom?

Napad panike se definiše kao iznenadni doživljaj intenzivnog straha, uznemirenosti ili nelagodnosti koja biva praćena nizom telesnih promena.

Telesne promene koje se pri tome javljaju su su sledeće:

1. Osećaj nemogućnosti da se udahne vazduh, nedostatka vazduha

2. Osećaj nestabilnosti, slabosti, nesvestica

3. Osećaj pritiska u predelu srca, ubrzan rad srca i palpitacije

4. Nelagodnost i/ili bol u grudima

5. Preznojavanje

6. Mučnina i/ili stomačne tegobe

7. Osećaj gušenja

8. Tremor, podrhtavanje tela

9. Talasi vrućine ili jeze

10. Parestezije ( osećaj trnjenja, bockanja, mravinjanja, žarenja u nekom delu tela)

11. Depresonalizacija (doživljaj kao da ste odvojeni od samog sebe) ili derealizacija (doživljaj nestvarnosti).

12. Strah od gubitka kontrole ili ludila

13. Strah od smrti

Prema dijagnostičkim priručnicima potrebno je da osoba doživi minimum četiri od navedenih 13 simptoma da bismo mogli da govorimo o napadu panike. Napad panike obično traje nekoliko minuta, najčešće pik dostiže za desetak minuta, a sve ukupno ne traje duže od pola sata, mada se osobi koja to proživljava čini da traje značajno duže.

Napad panike se osoba može da doživi jednom ili dva, tri puta, a nakon toga mogu proći i godine da se nikad ne ponovi. Međutim, ukoliko se nakon doživljenog napada panike, jave ponovljeni neočekivani napadi panike, od kojih je bar jedan u periodu od mesec dana praćen konstantnom brigom oko javljanja sledećeg ili brigom oko posledica napada i značajnim promenama u ponašanju koje je povezano sa napadima panike, možemo da govorimo o paničnom poremećaju.

Kako nastaje napad panike?

Prvi napad panike, iako osoba procenjuje da se javio „ničim izazvano“ najčešće ipak ima povoda. U pitanju može da bude duži vremenski period u kome je osoba izložena stresu, psihofizička iscrpljenost organizma, intenzivna emocionalna previranja (gubitak bliske osobe, konflikti sa bližnjima…), značajne životne promene i dr. što dovodi do stanja povišene napetosti organizma koja se manifestuje određenim telesnim promenama. Osobe koje su po prirodi senzibilnije ili u tom trenutku zbog nekih okolnosti osetljivije kada registruju pomenute promene počinju da misle da se nešto grozno dešava sa njima,  da ne mogu da podnesu te simptome, da će se onesvestiti, umreti, poludeti i sl., čime razvijaju strah kod sebe, koji dovodi do pojačanog lučenja adrenalina (što je prirodna reakcija u stanju straha), adrenalin dalje dovodi do intenziviranja fizičkih simptoma, što je povodo za još veći strah osobe i još više izlučenog adrenalina, čime se pojačavaju telesni simptomi, pa opet strah i tako u krug,. Zato govorimo o začaranom krugu napada panike, koji zapravo počinje time što osoba startno pogrešno interpretira fizičke promene koje registruje kod sebe.

Kako se razvija panični poremećaj?

Često se nakon prvog doživljenog napada panike osoba jako uplaši, pomisli da nešto nije u redu sa njom, njenim fizičkim ili mentalnim zdravljem i odlučuje se da potraži pomoć lekara (najčešće kardiologa ili pulmologa). Ponekad pregled kod lekara specijaliste kojim se otkloni sumnja na organski uzrok tegoba utiči umirujuće na osobu i ona prestaje da se bavi iskustvom koje je imala. Međutim, znatno češće se događa da osoba zbog nelagodnosti koju je osetila tokom napada panike razvije strah od ponovnog javljaja neprijatnih simptoma i doživljaja ko i time ulazi u tzv. začarani krug panike. Iz tog razloga se panični poremećaj i naziva strahom od straha. Osoba anticipira sledeći napad panike, razmišlja o njemu na sledeći način: „Ne smem ponovo da doživim napad panike…. ne mogu da podnesem to stanje…. kastastrofa je ovo što mi se dešava/ili može da se desi… umreću.. poludeću…“. Kada razmišlja na taj način osoba je sklona da stalno skenira sopstveno telo i stanje i da na svaku registrovanu promenu reaguje kao na indikator opasnosti tj. svaku telesnu promenu tumači kao znak da nešto nije u redu, da se nešto strašno dešava sa njom, da će joj pozliti i sl. Zato izbega one situacije u kojima joj se ranije javio napad panike (najčešće mesta gde je gužva, tržne centre, prevoz, klubove i sl.) ili nepoznata mesta koje prepoznaje kao dodatno rizična jer je neizvesnot veća. Izbegavajuće ponašanje prati i tzv. sigurnosno ponašanje, tj. osoba uvek vodi sa sobom pratnju (prijatelja, partnera, člana porodice..), nosi flašicu sa vodom, neki slatkiš, lek za smirenje i dr. Razmišljajući na taj način, katastrofizirajući i užasavajući se oko potencijalnog napada panike, koristeći se izbegavajućim i sigurnosnim oblicima ponašanja, osoba zapravo održava panični poremećaj.

Tretman napada panike i paničnog poremećaja

Najefikasniji tretman za lečenje paničnog poremećaja je kognitivno bihejvioralna terapija (KBT i REBT- racionalno emotivno bihejvior terapija) kojom se bave edukovani psihoterapeuti (psiholozi ili psihijatri) u kombinaciji sa medikamentoznom terapijom ukoliko psihijatar proceni da je ona potrebna. Sama farmakoterapija retko može da ima dalekosežni povoljni ishod ukoliko se ne primeni i psihoterapija, jer je važno da osoba nauči da razmišlja na drugačiji način i samim tim posrebno menja svoje emotivne reakcije i ponašanja u situacijama koje su izazovne.

The post Napadi panike appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

 (Autorski tekst  Irine Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeuta objavljen u dnevnom listu Politika)

            Tokom prošlog veka ubrzani razvoj tehnologije je naveo stručnjake na bavljenje temom potencijalnog viška slobodnog vremena, jer se očekivalo da će proces automatizacije dovesti do skraćenja radne nedelje i postavljalo se pitanje kako će i da li će dokolica imati  negativne posledice po funkcionisanje pojedinca i njegovo mentalno zdravlje. Međutim, nasuprot očekivanjima, iako je tehnološki napredak olakšao i ubrzao svakodnevne radne aktivnosti, iako se produktivnost povećala, radna nedelja se nije skratila, čak suprotno, broj radnih sati tokom nedelje je značajno povećan. Očekivalo bi se da su oni na najvišim pozicijama pošteđeni ovakvog tempa, da će im visoka pozicija i finansijske beneficije koje je prate obezbediti lagodnije funkcionisanje, međutim to se nije desilo, menadžeri, generalni menadžeri takođe provode sate i sate prekovremeno na poslu, vikende provode radeći, odustaju od godišnjih odmora, jer se uvek pojavi neki novi bitan pojekat koji je potrebno uraditi, posao koji je potrebno dovršiti i tome slično. Analitičari ovakve promene, preokupiranost  poslom, življenje na poslu i kroz posao, objašnjavaju na različite načine, visokom radnom etikom, definisanjem sebe kroz posao tj. vrednovanjem sebe kroz uspeh i postignuće,  potrošačkom svešću i drugim argumentima.

Međutim, šta god bio povod i razlog, potrebno je obratiti pažnju na posledice, koje su na žalost negativne i po fizičko i po mentalno zdravlje pojedinca.  Kad se na pomenuto nadovežu i socio- ekonomske promene sa kojima se poslednjih  godina naše društvo suočava, prelazak kompanija iz društvenog u privatni sektor, promena dinamike rada, uvećanje obima posla, sve više odgovornosti koje posao nameće, a manje sigurnosti u radnu poziciju, nezadovoljstvo radnim mestom, zaradom na poslu, uopšte nesigurnost egzistencije jasno je da se nezadovoljstvo i nivo stresa kod najvećeg procenta radno aktivnih osoba značajno povećava. Nezadovoljstvo i stres koji se prolongiraju i intenziviraju mogu dovesti do sindroma izgaranja tj. burnout sindrom, pojma koji se sve češće pominje i u našoj sredini.

Šta je burnout?
Burnout sindrom je stanje mentalne, emocionalne i fizičke ispcrpljenosti koje je prouzrokovano dugotrajnim i intenzivnim stresom.  U tim trenucima osoba oseća da ne može da izađe na kraj sa konstantnim zahtevima koji joj se nameću. Burnout crpi energiju osobe i umanjuje njenu produktivnost, dovodi do osećanja bespomoćnosti, bezvoljnosti, ozlojeđenosti i na kraju, potpune iscrpljenosti.  Naravno, svima se dešava da se ponekad ovako osećaju, ali kada se takvo stanje prolongira, verovatno je u pitanju burnout.

Kako prepoznati burnout?
Ukoliko mislite da je svaki dan loš dan, ako ste iscrpljeni najveći deo vremena, ukoliko brigu oko kuće ili posla doživljavate kao besmisleno raspinje energije, ako smatrate da najveći deo vremena provodite obavljajući aktivnosti koje su dosadne i opterećujuće, vrlo verovatno je da ste na putu ste ka burnout-u.

Treba razlikovati umor od sindrom izgaranja. Umor je prolazno, reverzibilno psihofizičko stanje slabijeg funkcionisanja organizma koje je posledica dužeg i/ili napornog rada. On može biti pretežno fizički ili intelektualni u zavisnosti od toga koju je aktivnost osoba obavljala. Nakon adekvatnog odmora, umor nestaje, dok se kod sindroma izgaranja to ne dešava. Takođe je važno napraviti razliku između stresa i burnout-a, iako sindrom izgaranja može biti posledica stresa, ne vodi svaka stresna reakcija u sindrom izgaranja.  Stres nastaje kada se pojedinac suočava sa zahtevima sa kojima ne može ili ne ume da izađe na kraj u datom trenutku, međutim ipak je vrlo angažovan da reši problematičnu situaciju, ima nadu da će se stvari promeniti na bolje i da će se bolje osećati, a kada uspostavi kontrolu nad onim što mu se aktuelno dešava, što ga u datom trenutku preplavljuje, osoba se stabilizuje. S druge strane, burnout podrazumeva da osoba ne vidi perspektivu da će se bilo šta na bolje promeniti, oseća se bespomoćno i odustaje od bilo kakvog angažovanja. Stres najčešće vodi u anksioznost, dok burnout može odvesti u depresiju. Još jedna značajna razlika je da pojedinac najčešće zna da je pod stresom, ali da vrlo često nije svestan da ide putem izgaranja.

Kako nastaje burnout?
Pomenuto je da sindrom izgaranja u najvećoj meri ima veze sa stresom koji osoba doživljava u odnosu na posao koji obavlja, bez obzira koji je posao u pitanju, bilo da provodi 10, 12h u kancelariji ili da se bavi domaćinstvom, suština je u doživljenoj preplavljenošću poslom i doživljanjem besmisla u vezi sa njim. Takođe treba imati u vidu da nisu samo obaveze u uskoj vezi sa sindromom izgaranja, već i određene crte ličnosti (npr. perfekcionizam,  pesimistički pogled na svet, izražen zahtev za kontrolom, kompetetivnost….).

Kako se burnout manifestuje?
Sindrom izgaranja se manifestuje na fizičkom, emotivnom i planu ponašanja. Najčešći fizički simptomi su hronični umor, iscrpljenost, problemi sa imunitetom, česte prehlade, glavobolje, bolovi u mišićima, problemi sa apetitom, problemi sa spavanjem itd. Emocionalni simptomi koji karakterišu sindrom izgaranja susamoobezvređivanje, osećaj bespomoćnosti, beznadežnosti, gubitak interesovanja i motivacije,  emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla, apatija, osećaj izolovanosti, anksioznost, osećaj tuge i bespomoćnosti… Na planu ponašanja se javlja povlačenje od drugih osoba, ulazak u konflikte sa njima, prokrastinacija tj. konstantno odlaganje obaveza, zanemarivanje radnih obaveza, porodični  problemi, problemi u vezi i slično.

Prevencija sindroma izgaranja

• usporite, obezbedite sebi vreme za odmor
• započnite dan sa relaksirajućim ritualima (polako popite čaj ili kafu, pročitajte nešto što vam prija, slušajte muziku, vežbajte…)
• razvite zdrave navike u ishrani, bavite se fizičkim aktivnostima, vodite računa o higijeni spavanja
• obogatite svoj emotivni i socijalni život, intenzivirajte odnose sa partnerom, porodicom i prijateljima
• postavite granice, naučite da kažete ne, nemojte po svaku cenu, na svoju štetu, izlaziti drugima u susret
• odustanite od definisanja sebe kroz posao, ne vrednujte se kroz novac i uspeh
• napravite selekciju obaveza i listu prioriteta
• odmorite se od tehnike (isključite mobilni telefon, ugasite laptop)
• odvojite vreme za sebe i bavljenje aktivnostima koje vam prijaju
• ne odričite se slobodnih dana, vikenda, godišnjeg odmora
• naučite i primenjujte tehnike stres menadžmenta
• obratite se na vreme psihologu

Imajte u vidu da je burnout znak da u vašem životu nešto pogrešno funkcioniše. Razmislite šta je u pitanju, preispitajte svoje ciljeve, zapitajte se šta je ono što vam nedostaje. Burnout može biti šansa da otkrijete nove oblike funkcionisanja koji će vaš život učiniti kvalitetnijim. Stoga, ukoliko primetite da izgarate, nemojte se snebivati,  potražite psihologa koji će vam kroz savetodavni i psihoterapijski rad pomoći  da na najefikasniji način izađete iz začaranog kruga u koji ste ušli.

The post Sindrom izgaranja appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Tekst je napisala dr Tijana Mirović, a objavljen je u 49. broju časopisa Pharma Medica)

Preterana stidljivost i izbegavanje kontakata s drugim ljudima opisana je kao duševna patnja već u antičko doba. Tako je otac medicine Hipokrat, pre skoro 2500 godina opisao jednog pacijenta sledećim rečima: „on se ne usuđuje da ide u društvo usled straha da će biti zloupotrebljen, osramoćen, da će otići predaleko sa gestovima ili govorom, da će mu biti loše; on misli da svako posmatra baš njega“. U današnje vreme, za ljude sa ovom vrstom straha, reklo bi se da pate od socijalne anksioznosti ili socijalne fobije.

Socijalnu fobiju karakteriše preteran i iracionalan strah od socijalnih situacija kao što su: iznošenje mišljenja pred drugima, druženje ili rad u manjim grupama, obedovanje pred drugima, razgovor sa ljudima koje ne poznaju dobro, odlasci na proslave, javni nastupi ili odgovaranje na pitanja, izlasci, razgovori telefonom, ili bilo koja druga situacija u kojima su izloženi pogledima ili eventualnoj proceni od strane drugih. Osobe koje pate od socijalne anksioznosti osećaju strah da će u tim situacijama biti u centru pažnje i da će se osramotiti ili ponašati na način zbog koga će ih drugi kritikovati i poniziti. Ovaj strah manifestuje se i fiziološkim promenama (srce ubrzano lupa, osećamo „kuvanje“ u stomaku i „knedlu“ u grlu, preznojavamo se i crvenimo, glas i ruke podrhtavaju i sl.), kao i promenama na nivou ponašanja koje se manifestuju ili povlačenjem i izbegavanjem socijalnih situacija, ili zbunjenijim i nesigurnijim govorom, zamuckivanjem, ubrzanim ili usporenim govorom, izbegavanjem gledanja u oči i slično. Pored nabrojanih simptoma, prisutan je i niz iracionalnih uverenja i pogrešnih interpretacija kako same situacije tako i sopstvenog ponašanja i ponašanja drugih ljudi.

Misli, uverenja i unutrašnja realnost nekoga ko pati od socijalne anksioznosti

Ljudi koji pate od socijalne anksioznosti često sebe terorišu raznim perfekcionističkim zahtevima tipa: „Moram da budem interesantan i uspešan“;  „Moram da im se svidim“; „Ne smem da pogrešim i kažem ništa što je glupo ili neinteresantno“ i slično. Sve manje od toga doživljava se kao nepodnošljivo ili užasno, a neretko i kao  neuspeh i znak sopstvene nesposobnosti ili manje vrednosti. Kod ljudi koji izbegavaju socijalne situacije često postoji užasavanje oko potencijalne psihičke ili fizičke nelagodnosti (i mogućnosti da drugi to primete), kao i doživljaj da je to toliko užasno i nepodnošljivo da se mora izbeći, pa čak i po cenu usamljenosti i izolovanosti.

Osoba koja pati od socijalne anksioznosti može da se oseća usamljeno i zato što veruje da je suštinski različita od drugih. Precenjući  razlike, a potcenjujući sličnosti između sebe i drugih, često ima doživljaj da ne pripada ni jednoj grupi. Sebe često poredi sa drugima i ima doživljaj da svi drugi imaju baš ono što njoj nedostaje, kao i da svi znaju kako da se ponašaju u društvu, a samo ona ne. Svoje nedostatke precenjuje verujući da su upravo oni ključni za socijalne kontakte, te da zbog njih nikada ne može da bude prihvaćena. Zbog toga, socijalno anksiozna osoba ne može da se opusti pred drugima i da bude ono što jeste. Preterano brine da ne pogreši, ili kaže nešto „glupo“, tako da u društvu uglavnom ćuti, iako brine i oko toga kako će to ćutanje da bude protumačeno.

Pored opisanih karakteristika, kod socijalno aksioznih osoba često je pisutna i sklonost da se nejasni, neodređeni ili neutralni događaji tumače kao negativni (najčešće kao kritika, odbacivanje, neprihvatanje). Tako na primer, ako je neko, dok smo mi govorili, u jednom trenutku pogledao u stranu, zaključujemo da mu je bilo dosadno; ako se neko u sobi nečemu nasmejao, odmah mislimo da se nasmejao nama i slično. Ukoliko se desilo nešto negativno (npr. pogrešno smo se izrazili ili se neko nije složio sa onim što smo rekli) to se procenjuje kao daleko negativnije, opasnije ili štetnije, pa na primer zaključujemo da taj neko sada misli da smo mi glupi i da nas više nikada neće pozvati u društvo.

Kako sve ovo nastaje, odnosno šta doprinosi pojavi socijalne anksioznosti?

Iako ne možemo da tvrdimo da postoji definitivan uzrok socijalne anksioznosti, istraživanja i kliničko iskustvo pokazuju da neki faktori rizika ipak postoje. Ti faktori rizika najčešće se svrstavaju u sledeće tri kategorije:

• Genetski faktori: osetljivi ili „plašljivi“ temperament; pojačana osetljivost limbičkog sistema, crte ličnosti.
• Porodična sredina: neadekvatan stepen kontrole (preterana kontrola ili prezaštićivanje); slabija emocionalna posvećenost detetu;  preterano kritikovanje detetovog izgleda, ponašanja ili društva; učenje po modelu roditelja koji je socijalno anksiozan; alkoholizam, zlostavljanje i drugi ozbiljniji problemi unutar porodice

• Šira socijalna sredina: socijalne traume (odbacivanje, maltretiranje ili zadirkivanje od strane vršnjaka zbog neke fizičke (npr. debljina, akne) ili neke druge osobine (zbog slabijih sposobnosti, mucanja, „bubanja“ i sl.); različitost od sredine (dete ima talenat koji ga čini različitim i udaljava od vršnjaka; dete je usvojeno, iz druge je sredine, bolesno je  i slično).

Kako se socijalna anksioznost leči?

Istraživanja pokazuju da najbolje rezultate u lečenju socijalne anksioznosti postiže Kognitivno-Bihejvioralna psihoterapija. Polazeći od teze da nisu problem socijalne situacije već to kako ih mi doživljavamo, ovaj pristup uči klijente da preispitaju tačnost, logičnost i funkcionalnost (štetnost ili korisnost) sopstvenih misli. Pored toga, radi se na odustajanju od zaštitničkog ponašanja (izbegavanja socijalnih situacija, ćutanja i sl.) kroz izlaganje tim situacijama i učenje klijenata kako da se opuste i smanje anksioznost. Važan deo rada predstavlja i učenje socijalnih veština koje nedostaju.

Sve to nije lako i traži dosta rada i dosta vežbanja. Ipak, ono što ovakav rad donosi vredi, jer socijalna anksioznost dovodi do osiromašenja života i onemogućava da živimo u skladu sa sopstvenim ciljevima i vrednostima. Ne dozvolite da vam socijalni strahovi uništavaju dobre prilike, već uradite sve što možete da savladate strah. Kao što reče George Addair: „Sve što ste oduvek želeli, nalazi se sa druge strane straha“. Pređite na tu stranu i uživajte!

The post Socijalna anksioznost appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Tekst je napisala dr Tijana Mirović, a objavljen je u 44. broju časopisa Pharma Medica)

Psihosomatske bolesti su somatske (telesne) bolesti čiji je nastanak i tok pod bitnim uticajem psihičkih faktora. Često se zato kaže da su to bolesti koje uključuju i duh i telo. Iako se termin „psihosomatski“ pojavljuje tek u XIX veku, razmišljanje o udelu psihičkih faktora u nastanku i lečenju telesnih oboljenja staro je koliko i najstarije civilizacije. Sokrat je smatrao da se telo ne može izlečiti ako se ne leči duša, a Hipokrat da se ne može lečiti bolest ako se ne leči bolesnik.

Na drugoj strani sveta, kineski mislioci pojavu i održavanje bolesti objašnjavaju činjenicom da faktori iz spoljašnje sredine utiču na ravnotežu jina i janga, čime remete telesnu harmoniju. Disbalans između ova dva faktora utiče na životnu energiju (či) i blokira je, što dalje rezultira u bolesti. Slično tome, indijski mislioci kažu da svako uznemirenje emocionalnog ili duhovnog zdravlja stvara stres u energetskim centrima (čakrama). Što je taj stres jači ili dugotrajniji, veće su i šanse da dođe do promene u fiziologiji organa. Ukoliko se ta promena ne primeti i ne osvesti na vreme, a stres potraje, dolazi do ozbiljnijih poremećaja i  intenzivnijih simptoma koje je nemoguće ignorisati.

Neki autori poput Detlefsena i Dalkea, smatraju da simptomi i jesu način da nam telo pošalje poruku da nešto psihološki nije u redu. Tako, problemi sa želudcem mogu biti znak da nešto što se dešava u našem životu „ne možemo da svarimo“, problemi sa tiroideom da nešto ne možemo da progutamo i sl. Razumevanje poruke koju simptom nosi i postupanje u skladu sa njom postaje, kažu ovi autori, prvi korak ka izlečenju.

Ako uzmemo da su navedene teorije o povezanosti mentalnog i telesnog tačne i da svaki simptom zaista nosi neku poruku, postavlja se pitanje da li su onda sve telesne bolesti psihosomatske. Pomenuti autori, kao i drugi zagovornici holističkog načina lečenja na ovo pitanje odgovorili bi sa da. Oni smatraju da sve bolesti mogu biti psihosomatske zato što telo uvek reflektuje i naše mentalno, emocionalno i duhovno zdravlje. Zato, poput Sokrata i Hipokrata smatraju da lečenje mora biti holističko, odnosno takvo da tretira i bolest i čoveka, odnosno i fizičko i mentalno stanje. Ova ideja, imala je svoje zagovornike i u okviru psihoanalitičke teorije, pa su pojedini psihoanalitičari tvrdili da sve telesne bolesti imaju svoje poreklo u nesvesnim procesima i da je svaki organski bolesnik zapravo psihosomatski bolesnik.

Bilo je naravno i drugačijih stanovišta poput onih da psihosomatske bolesti ne postoje. Po ovom viđenju, bolesti nastaju kao posledica spoljašnjih uzročnika (virusa, bakterija, toksina), pa psihološki činioci nemaju bitan uticaj niti na tok niti na lečenje bolesti. Samim tim, lečenje podrazumeva isključivo farmakološke i medicinske intervencije. Pored ovog stanovišta, prisutna je i teza da su neke bolesti psihosomatske, a neke isključivo somatske. Jedan od prvih zastupnika ove ideje bio je i osnivač psihosomatike Franc Aleksander. On je naime, smatrao da postoji sedam bolesti koje su psihosomatske: bronhijalna astma, arterijska hipertenzija, čir na želudcu i dvanaestopalačnom crevu, oboljenja debelog creva (ulcerozni kolitis i spastični kolon), oboljenja štitaste žlezde, hronični reumatizam zglobova i neurodermatitis. Aleksanderova ideja da su ovih sedam bolesti psihosomatske aktuelna je i danas, pa lekari pacijentima sa ovim oboljenjima češće savetuju promenu načina života, kao i da medicinsko lečenje kombinuju sa vežbama relaksacije, psihoterapijom i sl.

Ideja da je psihoterapija, savetovanje ili neki drugi vid bavljenja sopstvenim metalnim zdravljem neophodan deo tretmana psihosomatskih poremećaja prisutna je od kada i uvid da ovo nisu „čisti“ somatski poremećaji. Postavka da postoje neki psihološki faktori koji utiči na pojavu i tok bolesti podrazumeva da nešto sa tim faktorima moramo i da uradimo, a da pre svega moramo da ih razumemo! S tim ciljem, postavljeno je nekoliko teorija o tome kako i zašto dolazi do psihosomatskih poremećaja. Iako naglašavaju drugačije faktore i koriste različite termine, većina tih teorija saglasna je da nastanku psihosomatskih poremećaja prethodi neka rana trauma, konflikt ili tenzija koja nije imala psihološku elaboraciju. To znači da je osoba doživela nešto što nije bila u stanju da osvesti, verbalizuje, razume i obradi pa se ta tanzija sa psihološke pomerila na telesnu ravan. Prateći ovu postavku dalje, možemo da se zapitamo zašto neko ne bi bio u stanju da obradi to što mu se dešava i zašto su neki ljudi tome skloni, a neki ne.

U razmatranju šta je to što nekoga čini podložnijim psihosomatskim bolestima razmatrani su različiti faktori od onih bioloških (predispozicije tela, nasleđe), socijalnih (visok nivo stres u okruženju, egzistencijalna neizvesnost, sagorevanje na poslu i sl.) pa do psiholoških (specifične crte ličnosti ili određeni psihološki sklop ličnosti, slaba adaptacija na stres, nemogućnost snalaženja u konfliktnim situacijama, emocionalni poremećaji, sklonost ka depresivnom ili anksioznom reagovanju, traumatska iskustva iz prošlosti i sl.). Aleksander je tako postavio tezu da je psihosomatska bolest kombinacija nasleđa, rane emocionalne traume, aktuelnog konflikta i nepoznatog „X“ faktora koji utiče da neko ko ima kombinaciju prethodna četiri faktora razvije bolest, a neko ne. Neki kasniji autori dovodili su psihosomatsko reagovanje u vezu sa pojavom koju su nazvali aleksitimija (a-lex-thymia: „bez reči za osećanja“), a koja podrazumeva nedostatak kapaciteta za izražavanje emocija rečima. Pored toga što ne mogu da imenuju i opišu osećanje koje imaju, aleksitimične osobe imaju problem i da prepoznaju i razumeju sopstvene emocije. Ovakve osobe često razvijaju veoma racionalan i pragmatičan kognitivni stil uz visoku usmernost na realnost i ono što se dešava spolja. Tako, emocije, kao i sve drugo što se dešava unutar njih ostaje neprepoznato, potisnuto i psihološki neelaborirano, što videli smo, povećava mogućnost za pojavu psihosomatskih oboljenja.

S obzirom na to da se psihosomatske bolesti dovode u vezu sa biološkim faktorima, ranim traumama, konfliktima i emocijama koje nisu adekvatno obrađene, jasno je da je za adekvatno lečenje psihosomatike potrebna kombinacija somatskih – medicinskih i psiholoških – psihoterapijskih pristupa. Kada je bolest u akutnoj fazi, primat imaju medicinski pristupi i zbrinjavanje pacijenta, dok je psihološka pomoć u funkciji podrške i olakšavanja adaptacije na medicinski tretman. Psihoterapija u klasičnom smislu te reči, obično se radi kada bolest uđe u hroničnu fazu. Istraživanja pokazuju da se u radu sa psihosomatskim poremećajima uspešno primenjuju psihoanalitička psihoterapija, kognitivno-bihejvioralna terapija, psihosomatsko savetovanje, egzistencijalistički i humanistički pristupi, kao i tehnike relaksacije, autogeni trening, joga i sl. Koji god pristup da izaberemo cilj je pomeranje iz uloge bolesnika u ulogu zdrave i stabilne ličnosti. Neki autori kažu da cilj nije otklanjajnje simptoma već isceljenje čoveka – ostvarivanje da on opet bude „iscela“, odnosno ceo u jedinstvenom i zdravom telu i duhu.

The post O psihosomatskim bolestima appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodio Dragoljub Stevanović novinar Politikinog Magazina)

1. Šta je opsesivno-kompulzivna neuroza?
Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) spada u neurotske, anksiozne poremećaje, što znači da se manifestuje kroz trajnu preplavljujuću strepnju i intenzivne, iracionalne strahove. Ono što OKP razlikuje od drugih anksioznih poremećaja (fobija, paničnih napada i sl.) jeste činjenica da su anksioznost i strahovi povezani sa ponavljajućim, neželjenim i nametljivim neprijatnim mislima – opsesijama. Opsesivne misli nisu povezane sa svakodnevnim brigama i stvarnim životnim problemima, već sa specifičnim sadržajima (npr. „ostavio sam šporet upaljenim“) i strahovima, kao što su na primer strahovi od zaraza, neadekvatnog ili nasilnog ponašanja i sl. Osoba prepoznaje ove misli kao iracionalne, pokušava da ih izbegne ili potisne, ali često u tome ne uspeva, pa misli nastavljaju da je opsedaju i da prodiru u um satima, danima, a nekada i duže. Za mnoge ljude jedino rešenje postaje da obave neki ritual ili neku stereotipnu i po pravilu obavljanu radnju kojom će se misao neutralisati, strah smanjiti, a potencijalna opasnost izbeći. Osoba tako može i po pola sata prati ruke kako bi ponovo bila čista i kako bi neutralisala strah od zaraze ili može ponavljati neku reč određeni broj puta, kako bi „sprečila“ da nekoga povredi. Osoba pri tom, uviđa da su ovi rituali preterani ili nerazumni, ali veruje da mora da ih obavi ukoliko želi da otkloni opasnost i umanji anksioznost. Zbog tako sniženog stepena kontrole, ovakve aktivnosti i rituali nazivaju se kompulzivnim ili prinudnim radnjama.

Da bi do kraja razumeli šta je OKP, važno je da se on odvoji i razgraniči od uobičajene zabrinutosti i rituala. Veliki broj ljudi ima neki vid opsesivnih misli i neke od kompulzivnih ponašanje ili rituala. Tako na primer, neko može pomisliti kako možda nije isključio peglu, pa iako negde zna da jeste, da bi se umirio, mora da se vrati da to i proveri. Kada proveri, opsesija prestaje, a on nastavlja sa daljim obavezama i aktivnostima. Za ljude koji imaju OKP, jedanput proveriti ne znači ništa. Njihove misli su i upornije i znatno više uznemiravajuće, pa su potrebni i mnogo kompleksniji i dugotrajniji rituali. Zato, njihovi rituali oduzimaju dosta vremena (bar jedan sat dnevno) i bitno ometaju svakodnevno funkcionisanje, pa samim tim i porodične, profesionalne i društvene aktivnosti.

2. Koje sve vrste obuzetosti, odnosno prisilnih misli postoje i javljaju se u praksi?
Sadržaj opsesija veoma je raznolik, a često i povezan sa glavnim temama u tom vremenskom periodu. Tako, one mogu biti vezane za crkvene dogme, zaraženost bakterijama, posledice zračenja, rizik od dobijanja SIDE, svinjskog gripa i sl. U praksi, najčešće se sreću opsesije u vezi sa: gubitkom kontrole, smrću, detaljima i simetrijom, čistoćom i redom, zarazama i virusima, bolestima, fizičkim povredama i deformitetima, gubitkom samokontrole, seksualnim i agresivnim sadržajima, odlukama koje treba doneti, filozofskim ili religioznim temama i sl. Često je prisutan i strah od potencijalne agresivnosti, povređivanja drugih ili iznenadnog nekontrolisanog i društveno neprihvatljivog ponašanja (vikanja, psovanja i sl.).

3. Koji su uzroci takvog ponašanja, šta je srž problema, da li je reč o agresiji ili poremećaju seksualnosti?
Ima teorija koje smatraju da su opsesije povezane sa unutrašnjim konfliktom između agresivnosti i submisivnosti (pokoravanja), prljavštine i čistoće ili reda i nereda. Ipak, danas se znatno više govori o značaju genetskih ili bioloških faktora u nastanku ovog poremećaja. Postoje čak i istraživanja koja ukazuju na to da se OKP može pojaviti ili pogoršati nakon infekcije streptokokama. Ipak, najveći broj istraživanja pokazuje da postoji veza između OKP i neurotransmitera serotonina, te i da osobe sa ovim poremećajem nabolje reaguju upravo na lekove na toj bazi. Postoje naravno i istraživanja, odnosno teorije koje ističu važnost sredinskih faktora i povezuju nastanak i održavanje OKP sa porodičnom sredinom, stilovima vaspitavanja, izloženošću visokim zahtevima ili stresu i sl. Tako se pokazalo da je OKP češći kod onih koje su roditelji preterano štitili i tako negovali njihovu zavisnost i nesamostalnost, kao i kod onih čiji su roditelji bili preterano kritikujući i zahtevni. Podrška ovom nalazu je i činjenica da se u osnovi određenih opsesija nalaze upravo strah od kritike i strah od greške, kao i to da se opsesije najčešće javljaju onda kada postoji pritisak odgovornosti. Poznato je i da pojavi simptoma najčešće prethodi jak stres, promena živote rutine ili intenzivan napor. Uzimajući u obzir sve ove nalaze i teorije, moglo bi se zaključiti da u nastanku i održavanju OKP deluje niz genetskih i sredinskih faktora, ali da definitivni odgovor na to šta izaziva OKP još uvek ne postoji.

4. Kako se osoba brani od prinudnih misli, koje ritualne radnje izvodi kao vid odbrambenog mehanizma?
Kompulzije ili rituali uključuju ponavljajuća ponašanja u kojima se sve radnje moraju obaviti određeni broj puta, a često i određenim redosledom. Smisao ovih ponašanja je da se izbegne opasnost i smanji anksioznost. Iako uviđa da ne postoji racionalna veza između strahova i rituala koje čini, osoba veruje da ukoliko želi da izbegne nepovoljan ishod, mora da obavi sve te radnje, na određeni način i određeni broj puta. Tako se na primer desi da neko ko ima opsesivnu misao da će mu umreti otac, odagna tu misao i smanji strah, tek onda kada u pravilnom ritmu lupne prstom po stolu sedam puta. Ukoliko osoba ima opsesije i strahove u vezi sa zarazama, ona će se na primer umiriti tek kada opere ruke dezinfektivnim sredstvom, prst po prst. Ovakav ritual može trajati i po sat vremena i nastavljati se čak i onda kada dovede do iritacije ili krvarenja ruku. Ponekad se dešava i da ritual ne traje dugo, ali da je usled čestih opsesivnih misli i on jako učestao. Tako može da se desi da neko u toku dana opere ruke i po sto puta. Osim pranja, česte kompulzije su i učestalo proveravanje da li su vrata zaključana, a aparati pogašeni, ponavljanje reči ili brojanje do određenog broja, prisilna sporost, izbegavanje, kao i slaganje i dovođenje stvari u red na određeni način i „pod konac“. Važno je naglasiti da neke osobe sa OKP nemaju spolja vidljive kompulzije, već se njihovi rituali izvode u mislima brojanjem u sebi, ponavljanjem reči ili ideje koju pomisle ili čuju i sl.

5. Koliko može da traje takvo stanje, da li se obično javlja u adolescenciji?
OKP obično počinje tokom adolescencije ili ranog odraslog doba (negde između 18-25 godine života), mada neretko postoji i tokom detinjstva. Koliko će dugo poremećaj trajati, zavisi od niza faktora, od kojih je najznačajniji taj da li se osoba leči i u kolikoj meri reaguje na tretman. U svakom slučaju, osoba ima bolju prognozu i veću šansu za izlečenje ukoliko ima blaže simptome koji ne traju dugo i ukoliko je pre pojave simptoma dobro funkcionisala.

6. Koliko je česta pojava u društvu, do koje mere je prihvatljiva u društvu, a do koje ne?
OKP je ranije smatran retkim, ali novije studije pokazuju da oko 2-3% populacije, a oko 1% dece i adolescenata pati od OKP. Jedan od razloga zbog kojeg se smatralo da su stope javljanja niže je to što značajan broj ljudi krije sopstvene simptome i ne želi da se to zna. Oni znaju da su njihove misli i ponašanje besmisleni i preterani, pa osećaju stid i očaj što sve to ne mogu da iskontrolišu i spreče. Nekada su njihove opsesije povezane sa idejom da će se osramotiti ili ponašati neprilagođeno, a nekada postoji strah da će se opsesije i kompulzije javiti pred drugima, te da će ih drugi ismejati i odbaciti. Zbog toga se mnogi ljudi sa OKP povlače i izoluju, izbegavajući sve situacije (kako društvene, tako i poslovne) koje mogu pokrenuti anksioznost. Zbog svega toga ovaj poremećaj često ostaje neprimećen, a često i neshvaćen od šire društvene sredine. Da bi ljudi koji nemaju tu vrstu probleme mogli da razumeju ovaj pa i sve druge psihičke poremećaje moraju da imaju informacije o tome. Dobra informisanost je prvi korak ka razbijanju stereotipa, boljem razumevanju i boljoj integraciji osoba sa OKP u društvo.

7. Kako se leči, da li je potrebno savetovanje sa psiholozima, mogu li roditelji sami da se izbore sa poremećajem svog adolescenta?
Roditelji mogu učiniti dosta kako bi pomogli svom detetu da se izbori sa ovim poremećajem, ali je veoma važno da se konsultuju sa psihologom ili psihijatrom, kako bi naučili na koji način to da urade. Veoma je važno da se roditelji informišu i da razumeju ovaj poremećaj i to kako on utiče na detetov život i funkcionisanje kompletne porodice. Imajući to u vidu, važno je da uz pomoć stručnjaka procene detetovo stanje, simptome i potencijale, te da u skladu sa tim modifikuju sopstvena očekivanja od deteta i pohvaljuju njegove napore. Od presudne je važnosti da budu tu za svoje dete i da nauče kako da mu pomažu u borbi sa opsesijama, ritualima i strahom. Važno je ipak reći da roditelji nisu svemoćni i da je jako bitno da preispituju sopstvena ograničenja i uključuju sve sisteme koji mogu biti od pomoći. S obzirom na to da su stres i zahtevi važan činilac opsesivno-kompulzivnih problema, veoma je važno da roditelji sarađuju sa školom i da kroz tu saradnju pronađu adekvatan stepen opterećenja deteta, kao i načine da zaštite i podrže dete ukoliko je izloženo socijalnoj izolaciji ili poruzi. Pored toga, veoma je važno da roditelji potraže pomoć i stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja. S obzirom da se OKP često tretira lekovima, važno je da psihijatar proceni da li je to neophodno i da ukoliko jeste prepiše adekvatnu terapiju. Često se uz lekove ili umesto njih, savetuje i psihoterapija.

Istraživanja pokazuju da najbolje rezultate u lečenju OKP daje kombinovanje farmakoterapije (uzimanje antidepresiva ili lekova koji smanjuju anksioznost) sa Kognitivno-Bihejvioralnom psihoterapijom (KBT). Polazeći od teze da nisu problem misli već to kako mi reagujemo na njih, KBT uči klijente funkcionalnijim načinima reagovanja na opsesivne misli i anksioznost koju oni izazivaju. Klijenti se uče i da preispituju tačnost, logičnost i funkcionalnost (štetnost ili korisnost) sopstvenih misli. Pored toga, klijente učimo kako sebi da pomognu, kako da se opuste i smanje anksioznost. Važan deo terapije podrazumeva i izlaganje mislima, slikama, objektim i situacijama koje izazivaju anksioznost uz uzdržavanje od kompulzivnih ponašanja i rituala.

8. Kakva je razlika između poremećaja u adolescenata i kod odraslih ljudi?
Simptomi OKP, veoma su slični u sva tri životna razdoblja, ali neke manje razlike ipak postoje. Tako, odrasli uglavnom prepoznaju da njihove opsesije i kompulzije nisu racionalne, dok adolescenti, a posebno deca ne moraju toga da budu svesni. Kod dece je i znatno teže razgraničiti OKP od normalnih razvojnih tendencija, jer je normalno i razvojno očekivano da deca imaju rituale i ideje da njihove misli i ponašanja izazivaju događaje. Važna razlika može biti i to da dok se odrasli sa OKP samostalno (pa i prikriveno) bave sopstvenim opsesijama i kompulzijama, deca i adolescenti češće uvlače druge ljude u sopstvene rituale. Oni na primer traže da ih prijatelji stalno zovu, da im roditelji pripremaju hranu i peru veš na određeni način i sl. Takođe, deca i adolescenti znatno češće nego odrasli, imaju potrebu da priznaju ukoliko urade ili pomisle nešto za šta misle da je loše. Njima je jako važno mišljenje roditelji i drugih važnih ljudi u njihovoj okolini, pa mogu stalno proveravati da li su uradili nešto loše i da li su drugi ljuti na njih. Dobar odnos sa drugima i dobijanje njihove podrške posebno je važno tokom adolescencije, pa se tada i najviše strahuje od podsmeha i najviše kriju simptomi. Ovo povećava anksioznost i dodatno iscrpljuje i opterećuje. U strahu da ne urade nešto sramotno i društveno neprihvatljivo adolescenti sa OKP često izbegavaju usmeno odgovaranje, izlaske i druženja. Školski uspeh i prijateljstva počinju da trpe, kvalitet života osiromašuje, a nezadovoljstvo sve više i više raste. S obzirom da ne razumeju šta im se dešava i zašto ne mogu sebe da iskontrolišu, adolescenti počnu da misle o sebi da su slabi, ludi i suštinski različiti od drugih. S obzirom da se tokom adolescencije formira sopstveni identitet, ove kategorije postaju stabilan deo slike o sebi, pa pored straha, nezadovoljstva i pesimizma, adolescenti sa OKP često razvijaju i nisko samo-poštovanje pa i neki vid depresivnosti.

9. Šta najviše pomaže, hobi, sport, prijatelji, ljubav…
Svi ti faktori veoma su važni jer predstavljaju takozvane protektivne faktore odnosno faktore koji umanjuju simptome i doprinose izlečenju. Ukoliko ima podršku prijatelja i partnera, osoba sa OKP će lakše očuvati pozitivnu sliku o sebi, imati potrebnu podršku i dodatni motiv za borbu sa simptomima. Ukoliko je uspela da ostane aktivna i da se ostvaruje kroz hobi, sport ili umetnost imaće veći osećaj uspešnosti, a i manje prostora da se bavi opsesijama. Nažalost, kada simptomi uzmu punog maha, većina ovih oblasti trpi jer osoba te situacije vidi kao stresne i opasne, pa ih i izbegava. Zato je veoma važno da se ne pusti da dotle dođe, već da se problem prepozna na vreme, a detetu pomogne da ga savlada i očuva sve važne delove života manje-više netaknutim.

The post O opsesivno-kompulzivnom poremećaju appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.