Alkoholizam - Psihološko savetovalište „Mozaik“
16016
post-template-default,single,single-post,postid-16016,single-format-standard,bridge-core-3.0.5,qode-page-transition-enabled,ajax_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,side_area_uncovered_from_content,qode-theme-ver-29.2,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,qode-wpml-enabled,wpb-js-composer js-comp-ver-6.10.0,vc_responsive
 

Alkoholizam

Alkoholizam

Članak priredila Teodora Pavlović, psiholog

(Tekst je objavljen u časopisu Pharmamedica)

 

Alkoholizam je kategorisan kao mentalno oboljenje, najrasprostranjenija je od svih bolesti zavisnosti i ima značajne psihološke, sociološke, ekonomske i fiziološke posledice. Alkoholizam je uzrokovan zloupotrebom alkohola, koji je toksična i psihoaktivna supstanca koja, usled dugoročne konzumacije, prouzrokuje visoku zavisnost i predstavlja legalno najdostupniju adiktivnu supstancu. Sam alkohol je mala, slabo naelektrisana molekula koja lako prolazi kroz ćelijsku membranu i brzo se resorbuje. Maksimalna koncentracija alkohola u krvi se postiže za 40-60 minuta nakon konzumacije. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, procenjuje se da trenutno u svetu oko 2 milijarde ljudi konzumira alkohol te da, na godišnjem nivou, oko 3 miliona ljudi premine usled negativnih posledica alkohola, što je predstavlja 5,1% svih smrtnih slučajeva. Globalno je procenjeno da oko 237 miliona muškaraca i 46 miliona žena imaju problem sa konzumacijom alkohola, što predstavlja odnos 5:1 u korist češće konzumacije alkohola u muškoj populaciji. Međutim, poslednjih godina se kod nas primećuje porast alkoholizma i kod žena. U Srbiji ima više od 200 000 registrovanih alkoholičara.

Upotreba alkohola datira još od antičkih vremena. Alkohol je bio i ostao supstanca koja se vezuje za zabave, proslave, socijalna okupljanja i obeležavanja značajnih događaja. Još u davnim vremenima, uspešan lov, osvajanja teritorija, pobedničke opsade, rođenja, venčanja, krunisanja i drugi oblici slavlja bili su propraćeni konzumacijiom alkoholnih napitaka. Ipak, iako većinski povezivan sa slavljima, još u antičkoj Grčkoj, primećeno je da su siromašni i očajni ljudi pili alkohol kako bi zaboravili iskušenja i stekli hrabrost. Još je Platon u petom veku p.n.e. istakao negativne posledice alkohola na zdravstveno stanje i preporučio da alkohol bude zabranjen za osobe mlađe od 18 godina, a Hipokrit je opisao simptome alkoholizma i zavisnosti koju on prouzrokuje. Iako istorija alkoholizma datira hiljadama godina unazad, tek se u 19. veku iznedrila dijagnostička kategorija alkoholizam.

Danas se dijagnoza zavisnosti od alkohola postavlja ako se prepozna da se u prethodnoj godini javilo 3 ili više sledećih simptoma: jaka žudnja, gubitak kontrole nad uzimanjem supstance, fiziološki apstinencijalni sindrom, dokaz o toleranciji (potrebne su povećane doze alkohola da bi se postigli željeni efekti), zanemarivanje drugih vidova zadovoljstva i zabave, nastavak konzumacije uprkos neospornim štetnim posledicama. Alkoholizam je dosta specifično oboljenje i u mnogim pogledima se razlikuje od većine drugih bolesti. Progresija bolesti je dosta spora i može da pogodi sve uzrasne grupe. Drugo, posledice konzumacije alkohola mogu varirati kroz vreme usled njegovog dejstva na centralni nervni sistem a što utiče na promenu ličnosti alkoholičara kao i percepciju realnosti. Nadalje, ne postoji jedan uzročnik alkoholizma već je to kombinacija socijalnih, kulturoloških, ekonomskih, psiholoških i genetskih faktora, a svaki alkoholičar ima svoju ličnu istoriju i razloge za konzumacijom. Prema Gaboru Mateu, vodećem svetskom ekspertu u radu sa traumom i zavisnošću, adikcija nije ni izbor ni bolest, već potiče iz očajne želje da se reše problemi kao što su emocionalni bol i praznina, preplavljenost stresom, gubitak socijalnog kontakta ili kontrole, ili ozbiljni diskomfort sa samim sobom odnosno disfunkcionalan način da se prevladaju bolna životna iskustva. Razvojna trauma predstavlja bazu sa svaku vrstu zavisnosti. Mate ističe da ne podlegnu zavisnosti svi traumatizovani ljudi, ali da su svi zavisnici preživeli neki vid traume te da je realnost društva u kojem živimo takva da su trauma i bolesti zavisnosti postali toliko učestali, da više i ne primećujemo njihovu prisutnost.

Ipak, jako je važno istaći da nije svaka konzumacija alkohola ujedno i zloupotreba alkohola, te je u skladu sa tim i definisano da bi niskorizična upotreba alkohola podrazumevala 2 standardna pića dnevno za muškarce i jedno standardno piće za žene. Pod standardnim pićem, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, podrazumeva se količina od 10 grama alkohola, ali je prihvatljivo i 13 grama alkohola u piću. To bi, kada prevedemo na nama poznate napitke značilo da se pod standardnim pićem podrazumeva jedna flaša piva (330ml sa 5% alkohola), čaša vina (140ml sa 12% alkohola) ili čaša žestokog pića (40ml sa 40% alkohola).  U svetu, od alkoholnih pića najviše su konzumirana žestoka pića (44,8%), praćeno sa pivom (34, 3%) i vinom (11,7%).

Negativne posledice zloupotrebe alkohola veoma su raznovrsne. On toksično deluje na digestivni i kardiovaskularni sistem. Međunarodna agencija za istraživanje raka klasifikuje alkoholna pića kao kancerogena, te ističe da njihova upotreba dovodi do povećanog rizika od različitih tipova raka. Nadalje, konzumacija alkohola je povezana sa više od 60 vrsta bolesti i povreda. Pored bolesti zavisnosti, sama zloupotreba alkohola u vidu prekomerne konzumacije ima značajne zdravstvene i ekonomske posledice kao što su saobraćajne nesreće, nasilje, kriminal, problemi na poslu, porodična disfunkcionalnost, pokušaji suicida i samopovređivanje, ciroza jetre, teže intoksikacije, epileptične napade i drugo.

Kroz istoriju, bilo je raznih pokušaja tretiranja bolesti alkoholizma, od fizičkih do psihosocijalnih tehnika, kao što su na primer prisilna sterilizacija, hidroterapija, specijalne dijete, naporan rad i slično. Danas, iako ne postoji jedan univerzalni lek za alkoholizam, postoje različiti, humaniji tipovi terapija koje su se pokazale efikasnim u radu sa alkoholičarima. Na primer, alkoholizam može da se tretira, u zavisnosti od ozbiljnosti simptoma, u ambulantnim uslovima, dnevnoj bolnici ili hospitalizacijom. Nadalje, različiti tipovi psihofarmaka pokazali su se korisnim u lečenju zavisnosti. Konačno, psiho/socio terapijski modaliteti u radu sa alkoholičarima predstavljaju “terapiju izbora”. Različiti oblici ove vrste pomoći su dostupni, pa tako je moguće pomoć potražiti kroz individualnu ili grupnu psihoterapiju, sistemsku terapiju alkoholizma, socioterapiju zavisnosti od alkohola (psihoedukativne grupe i radna i reaktivna terapija) i druge. Možda najpoznatiji vid pružanja pomoći zavisnicima od alkohola je grupa samopomoći pod nazivom Anonimni alkoholičari (AA). AA su oformljeni još 1935. godine u Sjedinjenim Državama, predstavljaju najstariji format grupa samopomoći u SAD-u, a kreiran je s idejom da alkoholičari unutar te grupe dele svoja iskustva, crpe snagu i nadu jedni od drugih kako bi pomogli sebi i drugima da se oporave od zavisnosti.

Iako je upotreba alkohola povezana sa raznim socijalnim dešavanjima i u tom kontekstu mu se ne pridaje veliki značaj, od izuzetne je važnosti adresirati i prepoznati kada povremena upotreba prelazi u potencijalnu zloupotrebu i konačno progredira u zavisnost koja dovodi do mnogobrojnih štetnih posledica koje će neosporno uslediti. Konačno, u tretmanu alkoholizma neophodno je zauzeti holistički stav i pokazati razumevanje za samu potrebu za konzumacijom, te lečiti i uzrok a ne samo posledice.

Ocenite članak
[Total: 0 Average: 0]