Smernice za nošenje sa distresom nastalim kao posledica masovnog nasilja

(prevod Marko Tomašević)

Izvesno je da će vam biti teško da razumete kako je moguće da se ovakav vid masovnog nasilja dogodio u vašoj zajednici i zašto se uopšte tako strašne stvari dešavaju. Verovatno ni jedan odgovor zašto je do ovoga došlo nije i neće biti dovoljno dobar. Ono što se dešava kao posledica ovakvih događaja jeste da doživljavamo ceo spektar emocija i stanja poput šoka, utrnutosti, pojačane brige i straha, besa, žalovanja, tuge i slično. Javlja se i doživljaj da je svet opasnije i nestabilnije mesto nego što smo prethodno mislili. Potrebno je da prođe izvesno vreme kako bi se naše emocije i naše poimanje okruženja u kom živimo vratile u ravnotežu. Ono što se pokazalo korisnim i važnim u ovakvim trenucima je podrška prijatelja i porodice.

Pored podrške koja dolazi od porodice i prijatelja, ono što mi možemo za sebe da uradimo jeste da podržimo, ojačamo i očuvamo svoju rezilijentnost kako bismo na što bezbolniji način prošli kroz ovako težak period. Sledeće smernice mogu da pomognu u tome:

1. Pričajte o tome kako ste: tražite podršku od onih kojima je stalo do vas i koji žele da saslušaju vaše brige. Dobijanje podrške daje nam osećaj utehe i sigurnosti. Takođe, daje vam priliku da vidite da niste jedini koji dele iste te nedoumice, brige, emocije i načine nošenja sa traumatskim događajima.
2. Težite ka uravnoteženom pogledu na svet: Kada se nešto ovako zastrašujuće dogodi često postajemo pesimistični i imamo negativan pogled da svet u kom živimo i naše okruženje. Tada je važno težiti uravnoteženom pogledu na svet tako što ćete se podsetiti na ljude, događaje i stvari koje su vam važne, koje daju smisao vašem životu i koji vas ohrabruju, a ako je moguće okružite se takvim ljudima i uključite u takve aktivnosti (ukoliko se osećate spremnim). Težnja ka uravnoteženom pogledu na svet jača zdravu perspektivu i zdrav pogled na budućnost i svet oko sebe.
3. Ograničite izvore informacije, isključite se sa vesti: Iako nam je svima važno da ostanemo u toku sa informacijama, izloženost vestima i sadržajima na internetu može biti dodatno uznemirujuće. Tada je korisno da se ograničite na jedan izvor informacija kom verujete i smanjite vreme koje provodite na društvenim mrežama i internetu generalno. Takođe, korisno je organizovati sebi vreme kada ćete se fokusirati na neku prijatnu aktivnost i kada se nećete baviti ničim vezano za prethodne događaje.
4. Uvažite vaša osećanja: Važno je da imate na umu da je u redu da imate ceo repertoar različitih osećanja u vezi sa proteklim događajima. Čak možete imati i fizičke simptome poput izmorenosti, fizičkih bolova i slično.
5. Odvojite vreme za brigu o sebi: Korisno je da praktikujete zdrave aktivnosti koje inače upražnjavate kao vid brige o sebi. Ako ih do sada niste imali u svom repertoaru sada je pravi trenutak da ih osmislite i upražnjavate. To ne moraju biti nikakve zahtevne aktivnosti, već neke koje čine da se osećate kao da brinete o sebi na način na koji biste i sami brinuli o drugima do kojih vam je stalo ili način na koji biste voleli da neko brine o vama. Alkohol i droge treba izbegavati, kao i nezdravu hranu, jer ove loše navike mogu da intenziviraju fizičku i emocionalnu bol. Važno je da se odmarate koliko vam prilike dozvoljavaju zato što snažne emocije zahtevaju velike količine energije i iscrpljuju. Ukoliko možete, dobro je da u svoju dnevnu rutinu uvrstite i vežbanje, onoliko koliko nam prija. Korisno je i da ustanovite neke rutine poput redovnih zdravih obroka, vremena za vežbu, vremena za porodicu, vremena za odmor i opuštanje, i slično.
6. Pomozite drugima: Ukoliko postoje resursi u zajednici, a smatrate da ste emocionalno i fizički spremni kao i da imate kapaciteta da uložite energiju i vreme, pomozite drugima da se nose sa ovako teškim događajima. Pomaganje drugima nam često daje osećaj korisnosti, efikasnosti i smisla.
7. Ako ste izgubili nekoga u ovim strašnim događajima imajte na umu da je tugovanje dug proces. Dajte sebi dovoljno vremena i prostora da primetite kako se osećate i iskusite ta osećanja. Nekim ljudima je lakše da ostanu kod kuće dok je drugima lakše da se što pre vrate na posao i u svakodnevne rutine. Ne postoji pravi recept za tugovanje. Nošenje sa traumom je takođe dug i zahtevan proces. Na tom putu postoji puno uspona i padova. Neretko se javlja i “krivica preživelog” – osećaj krivice zato što smo mi uspeli da izbegnemo tragediju a drugi nisu.

Oporavak od ovakvih tragičnih događaja može delovati teško zamisliv. Iako tako deluje, iskustva pokazuju da je oporavak moguć. Nekima će ovi saveti pomoći da se lakše nose sa tragedijom. Neki će se pak osećati zaglavljeno i biće im potrebna dodatna podrška. U tim slučajevima bilo bi dobro obratiti se za profesionalnu pomoć.

The post Smernice za nošenje sa distresom nastalim kao posledica masovnog nasilja appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Veštine uzemljenja

Preuzeto iz Raypole, C. (2019, May 24). 30 Grounding Techniques to Quiet Distressing Thoughts. Healthline. https://www.healthline.com/health/grounding-techniques i

McKay, M.,Wood, J. C., & Brantley, J. (2007). The Dialectical Behavior Therapy skills workbook. New Harbinger Publications, Inc.

Veštine uzemljenja nam mogu pomoći da ostanemo povezani sa sadašnjim trenutkom, a pomažu nam i da se nosimo sa teškim osećanjima ili intruzivnim mislima tako što preusmeravaju našu pažnju na čula. Ovo nas može sprečiti da se upletemo u negativne spirale bolnih misli i emocija. Upotrebljavanje ovih veština uz ponavljanje umirujućih rečenica može nam pomoći da osetimo saosećajnost i nežnost prema sebi, a istraživanja pokazuju da to pomaže ljudima da se efikasnije nose sa teškim situacijama.

Tehnike:

• Disanje „iz stomaka”

Dok sedite ili ležite, stavite jednu ruku na stomak, a jednu na grudi.

Udahnite duboko i polako kroz nos. Primetite kako vam se grudi podižu, a stomak puni vazduhom.

Kad vam je stomak napunjen vazduhom, zadržite dah nekoliko sekundi, a zatim polako ispustite vazduh kroz usta, primećujući kako vam se stomak prazni. Uradite to 3 puta zaredom. Može vam biti korisno da zamislite kako je  vaš stomak balon koji ispunjavate vazduhom, a potom i praznite!

Može vam biti korisno da dok ovo radite koristite i neku umirujuću rečenicu.

• 5 čula – Fokusirajte se na ono što je oko vas

Koncentrišite se na nešto u vašem okruženju: boje, oblike, teksture, osećaj jastuka stolice na kojoj sedite, imena naslova knjiga na policama, slike na zidovima…

Imenujte / primetite 5 stvari koje možete da vidite (sat, ljudi)

Imenujte / primetite 4 stvari koje možete da osetite (vetar, dodir odeće na koži)

Imenujte / primetite 3 stvari koje možete sa čujete (cvrkut ptica, saobraćaj, razgovor)

Imenujte / primetite 2 stvari koje možete da omirišete (parfem, hrana, kafa)

Imenujte / primetite 1 stvar koju možete da okusite (pasta za zube, hrana, piće)

• Uzemljenje nogama

Dok sedite na stolici, stopala čvrsto pritisnite o zemlju. Može vam biti od pomoći da zatvorite oči ili spustite pogled. Duboko udahnite „iz stomaka“ i usredsredite pažnju na stopala i kakav je osećaj u njima u cipelama, čarapama ili u dodiru sa tlom. Lagano se nagnite prema napred i osetite težinu stopala prema zemlji i osećaj potpore. Pomičite nožne prste i primetite kakav je to osećaj.

Može biti korisno da uz ovu vežbu koristite i neku umirujuću rečenicu.

• Umirujuće rečenice

Ovo su rečenice koje možete izgovarati naglas ili u sebi, a čiji je cilj da vam pomognu da se osećate sigurno i da se nosite sa teškim trenucima. Evo nekoliko fraza koje bismo predložili, a vi slobodno dodajte one koje na vas deluju umirujuće.

„U redu je osećati se tužno / ljuto / uplašeno“

„Ovo će proći“

„Svi se ponekad osećaju tužno / ljuto / uplašeno“

„Ja sam ok“

„Ja preživljavam i radim najbolje što mogu“

“Sada sam sigurna.”

• Povežite se sa sadašnjošću

Pogledajte datum i vreme. Pogledaj neku fotografiju na kojoj ste srećni i recite sebi: „ja sam siguran na ovoj fotografiji“. „Sada imam XX godina, živim u XX mestu, volim XX i sada sam bezbedna.“

• Miris

Miris može biti veoma moćan u vraćanju u sadašnji trenutak. Pronađite jak i prijatan miris koji možete nositi sa sobom (parfem, aromatično ulje i sl.). Ako se osećate preplavljeni intruzivnim mislima i osećanjima ili doživljavate flešbek, stavite izvor mirisa ispod nosa i udišite polako i duboko, fokusirajte se na miris i kako se osećate dok je miris tu.

• Vizualizujte sliku uzemljenja

Prizovite u svoj um umirujuću sliku koja vam pomaže da se osećate sigurno i da držite stvari pod kontrolom. Mesto na kojem ste bili ili mesto koje možete da zamislite. Kada se pojave neprijatne senzacije, idite na svoje siguno mesto.

• Pronađite objekat uzemljenja

Pronađite neki umirujući predmet koju možete da nosite sa sobom kao oblik prve psihološke pomoći. Fokusirajte se na taj predmet kada se osećate preplavljeno. Obratite pažnju na to kakav je osećaj, kako izgleda ili miriše. Ovo može biti antistres loptica, esencijalno ulje, fotografija voljene osobe.

• Angažujte svoj um

Uradite nešto što će vašem umu pomoći da ostane fokusiran na sadašnjost. Na primer: recitovanje molitve, stiha, uputstva kako stići do najbližeg supermarketa, brojanje u nazad (zamislite bilo koji trocifreni broj i onda oduzimajte 7 unazad) i sl.

• Razmišljajte o kategorijama

Izaberite jednu ili dve kategorije kao što su „muzički instrumenti“, „ukusi sladoleda“, „delovi garderobe“, „vrste sportova“… Odvojite minut ili dva da mentalno izlistate što više stvari iz pomenutih kategorija.

• Nasmejte sami sebe

Setite se ili smislite neku šalu, smešnu priču koju ste čuli ili anegdodu koju ste doživeli. Pogledajte smešan video sa životinjama, neki komični skeč, klip iz omiljene serije ili filma koji vas uvek oraspoloži ili bilo šta što će vam pomoći da se slatko nasmejete.

• Zaokupite se posvećujući pažnju nekom drugom

Uradite nešto za nekoga: Pozovite svoje prijatelje i pitajte ih da li im je potrebna vaša pomoć u vezi sa nečim, kao što su zadaci, kućne obaveze, odlazak u nabavku i slično.

Skrenite pažnju sa sebe: Idite do lokalne prodavnice, šoping centra, knjižare ili parka. Sedite i posmatrajte druge ljude ili se krećite među njima. Gledajte šta rade. Posmatrajte kako su obučeni. Slušajte njihove razgovore. Prebrojte dugmad koju imaju na svojoj odeći. Posmatrajte što više detalja možete.

Mislite na nekoga do koga vam je stalo: Imajte sa sobom sliku drage osobe. Ovo može biti vaš muž, žena, deca, roditelji, dečko ili devojka, prijatelj, ili neko kome se divite kao što je Isus, Dalaj Lama, Majka Tereza, Gandi ili bilo koja druga osoba čijim se delima divite i težite. Zatim, kada se osećate potišteno, zaglavljeno u bolnim sećanjima i emocijama, pogledajte tu sliku i zamislite lekovit, umirujući razgovor sa tom osobom, šta bi vam on ili ona rekao ili savetovao. Šta bi vam rekli da se osećate bolje?

• Zaokupite se brojanjem

Brojanje je jednostavna aktivnost koja može da okupira vaš mozak i preusmeri pažnju sa vašeg bola.  Brojte svoje udahe, pločice na zidu, auta koja prolaze, zvuke koje čujete, grane na drveću ili bilo šta čemu možete dodeliti broj. Sabirajte ili oduzimajte u nizu od sedam: Na primer, počnite od broja hiljadu i oduzimajte po sedam brojeva. Ova aktivnost će vam zasigurno preusmeriti pažnju sa vaših emocija jer zahteva dosta koncentracije.

• Zaokupite svoje misli

Koliko god se trudite da o uznemirujućem događaju ne razmišljate, to vaš mozak sve više slika i misli produkuje o tom događaju. U stvari, što se više trudite da zaboravite, to se mozak više trudi da zapamti. Zato je nemoguće forsirati sebe da zaboravite nešto što vam se dogodilo. Zbog toga, umesto da se trudite da zaboravite, pokušajte da se okupirate drugim mislima, sećanjima ili kreativnim slikama i sadržajima.

Setite se iskustava iz svog života koja su bila prijatna, zabavna ili uzbudljiva. Pokušajte da se setite što više detalja o ovim srećnim iskustvima. Šta ste radili? Ko je bio sa vama? Šta se dogodilo? Zamislite seksualna iskustva  koja vas uzbuđuju. Kreirajte seksualne fantazije sa vama i nekim koga poznajete ili biste želeli da poznajete. Izađite napolje i posmatrajte prirodu. Posmatrajte cveće, drveće, nebo, okolinu uočavajući što više detalja. Zamislite sebe kao heroja ili heroinu kako ispravljate neke događaje iz prošlosti ili budućnosti iz vašeg života. Kako biste to uradili? Zamislite da se vaša najveća fantazija ostvarila. Šta bi to bilo? Imajte kopiju vaše omiljene molitve ili izreke sa sobom. Potom, kada se osećate nelagodno ili potišteno, pročitajte je sebi. Zamislite kako vas reči umiruju i smiruju.

• Umijte se hladnom vodom ili istrljajte lice, ruke ili zadnji deo vrata ledom
• Idite na trening ili uradite par intenzivnijih fizičkih vežbi
• Pozovite nekoga
• Pevajte neku pesmu koju volite, svirajte, lupkajte ritam po stolu ili slušajte muziku
• Pustite muziku i igrajte

Konačno, vežbajte svoje tehnike uzemljenja jednom/dva puta dnevno tako da bi vam bile poznate i da bi ih bilo lakše uraditi/setiti ih se kada su vam potrebne.

The post Veštine uzemljenja appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Autorski tekst Irine Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeuta)

Opšte je poznato da je disanje jedna od najvažnijih fizioloških funkcija u organizmu. Na sam proces disanja retko obraćamo pažnju, tačnije ono dolazi u fokus jedino u situacijama kada procenjujemo da je ugroženo. Napadi panike su jedna od tih situacija. Sa razvojem napada panike osoba sve brže počinje da diše zbog doživljanja da ne unosi dovoljnu količinu kiseonika u organizam i straha da će se ugušiti. Taj ubrzani, površni način disanja nazivamo hiperventilacija. Ona održava i pogoršava napad panike i iz tog razloga je korisno naučiti stil disanja koji će hiperventilaciju zaustaviti i/ ili sprečiti.

Preporučena tehnika disanja u tim situacijama je stomačno (abodominalno, dijafragmalno) disanje.

Za razliku od disanja grudima, koje je plitko, često ubrzano i neuravnoteženo, stomačno disanje je duboko, ravnomerno i omogućava najbolju iskoristivost kiseonika i ugljen dioksida.

Koji je Vaš stil disanja?

Ukoliko želite da utvrdite koji stil disanja koristite uradite sledeću vežbicu.

Izaberite mirnu i tihu prostoriju, udobno se smestite u stolicu, opustite se i jednu ruku stavite na grudi a drugu u ravni dijafragme, tj. između najnižeg rebrnog luka i pupka. Kada ste to uradili duboko dišite i pratite koja Vam se ruka u većoj meri pri udahu pomera. Ako je u pitanju ruka koju ste stavili na grudi, onda možete da zaključite da je Vaš dominantni stil disanja, disanje grudima. Ukoliko primetite da se više podiže ruka koju ste stavili u ravni dijafragme to znači da je Vaš dominantan stil disanja abdominalno disanje.

Tehnika abdominalnog disanja 

Upotreba tehnike abdominalnog disanja se preporučuje u svim stanjima napetosti, uznemirenosti, stresa i naravno osobama koje imaju problem sa napadima panike. S obzirom na to da za većinu ovo nije uobičajan niti jednostavan stil disanja, potrebno je da neko vreme uvežbavate ovu tehniku kako biste potom mogli da je upotrebljavate kada god procenite da bi to za vas bilo korisno.

Prvi korak je da obezbedite mirnu i tihu prostoriju u kojoj biste mogli da vežbate. Potom zauzmite udoban položaj u stolici, opustite ramena i grudni koš i nemojte prekrštati noge.

Nakon toga stavite jednu ruku na grudi, a drugu u ravni dijafragme kako biste mogli da pratite proces disanja.

Udišite polagano, kroz nos i osetite kako vam se pluća pune vazduhom i stomak polako izdiže. Brojite do 4 dok udišete.

Zatim, zadržite dah par sekundi i otvorite usta. Neka izdah traje dok izbrojite do 6, 7. Osetite kako se stomak uvlači dok polagano ispuštate vazduh.

Nastavite još desetak minuta dišete na ovaj način. Budite svesni svog disanja i trudite se da ga održite ravnomernim.

Ukoliko nailazite na poteškoće prilikom ove vežbe, zauzmite ležeći umesto sedećeg položaja, jer će Vam on olakšati vežbanje.

Preporuka je da svakodnevno primenjujete tehniku adbodminalnog disanja dok je ne uvežbate u toj meri da je sa lakoćom možete upotrebiti u situacijama povišene napetosti, anksioznosti i prilikom napada panike.

The post Tehnika abdominalnog disanja appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Tekst je objavljen u časopisu Pharmamedica)

Alkoholizam je kategorisan kao mentalno oboljenje, najrasprostranjenija je od svih bolesti zavisnosti i ima značajne psihološke, sociološke, ekonomske i fiziološke posledice. Alkoholizam je uzrokovan zloupotrebom alkohola, koji je toksična i psihoaktivna supstanca koja, usled dugoročne konzumacije, prouzrokuje visoku zavisnost i predstavlja legalno najdostupniju adiktivnu supstancu. Sam alkohol je mala, slabo naelektrisana molekula koja lako prolazi kroz ćelijsku membranu i brzo se resorbuje. Maksimalna koncentracija alkohola u krvi se postiže za 40-60 minuta nakon konzumacije. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, procenjuje se da trenutno u svetu oko 2 milijarde ljudi konzumira alkohol te da, na godišnjem nivou, oko 3 miliona ljudi premine usled negativnih posledica alkohola, što je predstavlja 5,1% svih smrtnih slučajeva. Globalno je procenjeno da oko 237 miliona muškaraca i 46 miliona žena imaju problem sa konzumacijom alkohola, što predstavlja odnos 5:1 u korist češće konzumacije alkohola u muškoj populaciji. Međutim, poslednjih godina se kod nas primećuje porast alkoholizma i kod žena. U Srbiji ima više od 200 000 registrovanih alkoholičara.

Upotreba alkohola datira još od antičkih vremena. Alkohol je bio i ostao supstanca koja se vezuje za zabave, proslave, socijalna okupljanja i obeležavanja značajnih događaja. Još u davnim vremenima, uspešan lov, osvajanja teritorija, pobedničke opsade, rođenja, venčanja, krunisanja i drugi oblici slavlja bili su propraćeni konzumacijiom alkoholnih napitaka. Ipak, iako većinski povezivan sa slavljima, još u antičkoj Grčkoj, primećeno je da su siromašni i očajni ljudi pili alkohol kako bi zaboravili iskušenja i stekli hrabrost. Još je Platon u petom veku p.n.e. istakao negativne posledice alkohola na zdravstveno stanje i preporučio da alkohol bude zabranjen za osobe mlađe od 18 godina, a Hipokrit je opisao simptome alkoholizma i zavisnosti koju on prouzrokuje. Iako istorija alkoholizma datira hiljadama godina unazad, tek se u 19. veku iznedrila dijagnostička kategorija alkoholizam.

Danas se dijagnoza zavisnosti od alkohola postavlja ako se prepozna da se u prethodnoj godini javilo 3 ili više sledećih simptoma: jaka žudnja, gubitak kontrole nad uzimanjem supstance, fiziološki apstinencijalni sindrom, dokaz o toleranciji (potrebne su povećane doze alkohola da bi se postigli željeni efekti), zanemarivanje drugih vidova zadovoljstva i zabave, nastavak konzumacije uprkos neospornim štetnim posledicama. Alkoholizam je dosta specifično oboljenje i u mnogim pogledima se razlikuje od većine drugih bolesti. Progresija bolesti je dosta spora i može da pogodi sve uzrasne grupe. Drugo, posledice konzumacije alkohola mogu varirati kroz vreme usled njegovog dejstva na centralni nervni sistem a što utiče na promenu ličnosti alkoholičara kao i percepciju realnosti. Nadalje, ne postoji jedan uzročnik alkoholizma već je to kombinacija socijalnih, kulturoloških, ekonomskih, psiholoških i genetskih faktora, a svaki alkoholičar ima svoju ličnu istoriju i razloge za konzumacijom. Prema Gaboru Mateu, vodećem svetskom ekspertu u radu sa traumom i zavisnošću, adikcija nije ni izbor ni bolest, već potiče iz očajne želje da se reše problemi kao što su emocionalni bol i praznina, preplavljenost stresom, gubitak socijalnog kontakta ili kontrole, ili ozbiljni diskomfort sa samim sobom odnosno disfunkcionalan način da se prevladaju bolna životna iskustva. Razvojna trauma predstavlja bazu sa svaku vrstu zavisnosti. Mate ističe da ne podlegnu zavisnosti svi traumatizovani ljudi, ali da su svi zavisnici preživeli neki vid traume te da je realnost društva u kojem živimo takva da su trauma i bolesti zavisnosti postali toliko učestali, da više i ne primećujemo njihovu prisutnost.

Ipak, jako je važno istaći da nije svaka konzumacija alkohola ujedno i zloupotreba alkohola, te je u skladu sa tim i definisano da bi niskorizična upotreba alkohola podrazumevala 2 standardna pića dnevno za muškarce i jedno standardno piće za žene. Pod standardnim pićem, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, podrazumeva se količina od 10 grama alkohola, ali je prihvatljivo i 13 grama alkohola u piću. To bi, kada prevedemo na nama poznate napitke značilo da se pod standardnim pićem podrazumeva jedna flaša piva (330ml sa 5% alkohola), čaša vina (140ml sa 12% alkohola) ili čaša žestokog pića (40ml sa 40% alkohola).  U svetu, od alkoholnih pića najviše su konzumirana žestoka pića (44,8%), praćeno sa pivom (34, 3%) i vinom (11,7%).

Negativne posledice zloupotrebe alkohola veoma su raznovrsne. On toksično deluje na digestivni i kardiovaskularni sistem. Međunarodna agencija za istraživanje raka klasifikuje alkoholna pića kao kancerogena, te ističe da njihova upotreba dovodi do povećanog rizika od različitih tipova raka. Nadalje, konzumacija alkohola je povezana sa više od 60 vrsta bolesti i povreda. Pored bolesti zavisnosti, sama zloupotreba alkohola u vidu prekomerne konzumacije ima značajne zdravstvene i ekonomske posledice kao što su saobraćajne nesreće, nasilje, kriminal, problemi na poslu, porodična disfunkcionalnost, pokušaji suicida i samopovređivanje, ciroza jetre, teže intoksikacije, epileptične napade i drugo.

Kroz istoriju, bilo je raznih pokušaja tretiranja bolesti alkoholizma, od fizičkih do psihosocijalnih tehnika, kao što su na primer prisilna sterilizacija, hidroterapija, specijalne dijete, naporan rad i slično. Danas, iako ne postoji jedan univerzalni lek za alkoholizam, postoje različiti, humaniji tipovi terapija koje su se pokazale efikasnim u radu sa alkoholičarima. Na primer, alkoholizam može da se tretira, u zavisnosti od ozbiljnosti simptoma, u ambulantnim uslovima, dnevnoj bolnici ili hospitalizacijom. Nadalje, različiti tipovi psihofarmaka pokazali su se korisnim u lečenju zavisnosti. Konačno, psiho/socio terapijski modaliteti u radu sa alkoholičarima predstavljaju “terapiju izbora”. Različiti oblici ove vrste pomoći su dostupni, pa tako je moguće pomoć potražiti kroz individualnu ili grupnu psihoterapiju, sistemsku terapiju alkoholizma, socioterapiju zavisnosti od alkohola (psihoedukativne grupe i radna i reaktivna terapija) i druge. Možda najpoznatiji vid pružanja pomoći zavisnicima od alkohola je grupa samopomoći pod nazivom Anonimni alkoholičari (AA). AA su oformljeni još 1935. godine u Sjedinjenim Državama, predstavljaju najstariji format grupa samopomoći u SAD-u, a kreiran je s idejom da alkoholičari unutar te grupe dele svoja iskustva, crpe snagu i nadu jedni od drugih kako bi pomogli sebi i drugima da se oporave od zavisnosti.

Iako je upotreba alkohola povezana sa raznim socijalnim dešavanjima i u tom kontekstu mu se ne pridaje veliki značaj, od izuzetne je važnosti adresirati i prepoznati kada povremena upotreba prelazi u potencijalnu zloupotrebu i konačno progredira u zavisnost koja dovodi do mnogobrojnih štetnih posledica koje će neosporno uslediti. Konačno, u tretmanu alkoholizma neophodno je zauzeti holistički stav i pokazati razumevanje za samu potrebu za konzumacijom, te lečiti i uzrok a ne samo posledice.

The post Alkoholizam appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Priredila Teodora Pavlović

U sklopu ciklusa razgovora na temu „Sva moja ja“ koji se održavaju u UK Parobrodu a koje vodi dr Tijana Mirović sa gostima, jedna od tribina bila je posvećena temi „Sreća, sreća, radost, uživancija! Modovi Srećnog deteta i Zdravog odraslog“.

Učesnicima tribine je upućena molba da daju i zapišu odgovore na pitanje: Šta je moj najveći resurs? Šta mi pomaže da preživim i proguram teške trenutke? Ova pitanja se odnose na resurse koje koristimo iz našeg Zdravog odraslog moda. Naša publika je ponudila sledeće odgovore, te se nadamo da u njihovim odgovorima možete prepoznati sebe ili pronaći inspiraciju i motivaciju da probate nešto što njima pomaže u izazovnim životnim situacijama.

• Mašta, mogućnost da se izmestim, preusmerim na nešto drugo, svesnost da će to proći, potreba za promenom, novim znanjima, aktivnostima, ljudima;
• Disanje, bivstvovanje u trenutku, muzika i ples;
• Bliski ljudi;
• Saosećanje i nega prema sebi;
• Vera u sebe, čitanje i proučavanje emocije koja boji te trenutke, razgovor sa bliskim ljudima radi sticanja što objektivnijeg uvida u opravdanost svog doživljaja teških situacija;
• Plakanje;
• Ventiliranje (opravdavam situaciju/sebe dok me neko sluša – kad me saslušaju lakše mi bude);
• Dugo tuširanje (vrela kupka) i mackanje kremica (briga o sebi);
• ZAGRLJAJ <3 ;
• Spavanje;
• Podrška okoline – rame za plakanje i vetar u leđa;
• Empatija prema sebi i drugima, razumevanje sebe, samopouzdanje, prijatelji;
• Ljubav prema ljudima;
• Razvijena svest, vera u energiju i vibracije, vera u sebe, duboko razumevanje emocija i reakcija, kako ličnih, tako i kod drugih ljudi i razumevanje da sve dolazi iz ljubavi ili straha;
• Lična snaga i racio koji prevladava u trenutku, podsećanje na količinu ljubavi i podrške koju dobijam svakodnevno od porodice, prijatelja;
• Vožnja u tramvaju, strpljenje prema sebi, gledanje filmova, dozvola da osetim to što osećam i da prođe;
• Volja i hrabrost;
• Refleksija, racionalizacija, „puštanje“ emocija da postoje;
• Želja i težnja da budem još bolja verzija sebe;
• Pisanje i čitanje;
• Duga šetnja mi uvek umiri i razbistri misli, posle se osećam lakše;
• Mantra „samo nežno prema sebi“, bezuslovna ljubav prema sebi i prihvatanje svih svojih stanja i emocija;

Nadalje, našu publiku smo pitali i: Čime/kako sam volela/voleo da se igram kao dete, a šta me danas zabavi i zaigra? Nikada nismo „previše odrasli“ da ne možemo da se vratimo u detinjstvo i istinski zaigramo. Gajimo svoje Srećno dete tako što ćemo mu dopustiti da, s vremena na vreme, preuzme vođstvo i time zadovolji našu bazičnu potrebu za spontanošću i igrom! Nadamo se da će vam ovi primeri pomoći da se setite vaših dragocenih dečjih trenutaka, različitih igara i vidova zabave, te da ćete biti motivisani da se, barem ponekad, ponovo zaigrate i prepustite modu Srećnog deteta da vas obuzme.

Čime sam se igrala/o kao dete?

• Napolju po ceo dan trčeći sa drugarima;
• Pravljenje pozorišta sa lutkama koje sam sama pravila, bilo crtala, bilo od krpica pravila;
• Nove aktivnosti;
• Igranje „žmurke“, „ćorave bake“, „ledenog čiče“, ples i pevanje, igre imitacije uloga (učiteljica, lekara, parova…), barbike…
• Gledanje „Porodičnog blaga“ sa babom i dedom, fudbal, društvene igre, ronjenje;
• Igranje svih mogućih igara sa vršnjacima dok ne padne mrak, jer je to bila potpuna bezbrižnost;
• Kocke, lutke;
• Ljuljanje, igranje sa drugarima i drugaricama (šuge, školice, itd.);
• Da budem okružena velikim brojem ljudi, da je kuća puna prijatelja, komšija, rođaka;
• Igranje napolju, tenis, roleri, crtanje, vajanje i razne kreativne aktivnosti, igranje sa životinjama, sportovi, maštanje;
• Pravljenje fascikli od kutije za cipele, igranje uz muziku, oduševljavanje svakom kucom koju uočim na ulici i druženju sa njima;
• Volela sam da se igram napolju sa ostalom decom do kasno u noć;
• Volela sam da pravim kućice za lutke, igram se sa sestrom plišanim igračkama.
• Volela sam igranje sa lutkama, šetnje i branje cveća, igranje, pevanje i gluma; igranje lastiša, odbojke;
• Pisanje dnevnika, igranje u ulici sa komšijskom decom (žmurke, lopte, društvene igre);
• Igrala sam se sa lutkama, crtala…;
• Igrala sam se u pesku ispred zgrade, pravili smo ručak od peska, lišća, raznog cveća i bobica što smo našli, lopta, bicikl;
• Volela sam da se igram sa lutkama (da zamišljam različite situacije u kojima se nalaze), da kreiram garderobu i obuću;
• Volela sam da pustim muziku i igram ispred televizora dok gledam koreografiju.
• Volela sam da idem u prirodu sa drugaricama; igranje ispod stola, pravljenje malog sveta;
• Potraga za blagom i sve društvene igre („Cluedo“ obožavam!), pevanje, asocijacije;
• Kao dete sam volela da se igram u prirodi, da se krijem u šumi, da istražujem…;
• Voleo sam da crtam i da pravim aviončiće, da vozim bicikl, da pravim razne scenarije sa igračkama;
• Gledanje crtaća, igranje najrazličitijih društvenih igara, balet, čitanje, istraživanje prirode, druženje, putovanje…
• Bilo koja igra sa loptom i kompjuterske igrice.

Šta me danas zaigra i zabavi?

• Ples, kuvanje, igranje jamba…;
• Zabavi odlazak u luna park, vožnja vozićem na Adi, igranje sa peskom plaži;
• Pozorište, putovanja, planinarenje, nove aktivnosti, druženje sa ljudima.
• Tekvondo, moto GP, Formula 1, anime;
• Ples, slobodni pokret, pevanje, učenje novih veština, npr. starih zanata, kreiranje svojim rukama, boravak u prirodi – istraživanje planina;
• Društvene igre, zvezde u travi, jurenje sa psom, crtani filmovi;
• Slušanje muzike;
• Monopol, jamb, pozorište (komedije), pevanje, slušanje muzike tokom šetnje pored reke, čitanje knjiga u prirodi (uz zvuk ptičica), „Žikina dinastija“, „Tesna koža“, slikanje i crtanje;
• Pričanje sa osobom koja me razume, Disney crtaći;
• Čitanje stripova;
• Vežbanje, vožnja;
• Druženje sa ljudima, koncerti;
• Sport i rekreacija, kreativno stvaranje, maštanje, igranje sa životinjama, izazovi koji podstiču adrenalin (obično izazovniji sportovi);
• Slušanje muzike iz detinjstva (Čola J ), rađenje zadataka iz matematike;
• Đuskanje, druženje;
• Volim da šetam i lutam ulicama;
• Učestvovanje na kvizovima, vožnja rolera;
• Briga o telu (nega), sedenje u tišini, zelenilo i šetnja u prirodi, rad na sebi i napredovanje, učenje i igranje društvenih igara;
• Radim jogu;
• Igram se sa mačkama, one stalno vole da se igraju;
• Danas se jako brzo i lako zaigram u knjižari, u prodavnici igračaka, uz muziku, povremeno volim da pogledam serije i TV emisije koje sam gledala kao mala;
• Volim da se družim i učestvujem u nekim zajedničkim aktivnostima (gledanje filmova, odlazak na izložbu);
• Odlazak u bioskop, istraživanje gradova, šetnja;
• Rešavanje mind games, escape room…Organizovanje različitih okupljanja i aktivnosti za prijatelje;
• Gledanje kroz prozor.

Koliko god možda delovalo, „luckasto“, „neozbiljno“ ili da „nije u skladu sa godinama“, iskreno vas pozivamo da primetite, osvestite i uživate u nekim od ovih aktivnosti i obezbedite sebi nekoliko dragocenih trenutaka . Možete i sami za sebe da napravite listu stvari od kojih vam „srce zaigra“, koje vam pričinjavaju zadovoljstvo i donose „sreću, sreću, radost i uživanciju“!

The post Resursi zdravog odraslog i igre srećnog deteta appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Intervju koji je sa Teodorom Pavlović vodila novinarka Anđela Davić 7.11.2021.

1. Koji su to najznačajniji faktori koji utiču na kvalitet mentalnog zdravlja?

Kada pričamo o mentalnom zdravlju mislim da je od izuzetne važnosti zauzeti integrativan pristup i razumeti povezanost mnogih faktora. Mentalno zdravlje nije moguće svesti na odsustvo određenog poremećaja već ga čine, održavaju i ugrožavaju, kognitivni, bihejvioralni, emotivni, socio-kulturni, biološki i interpersonalni faktori. Svi ovi faktori su u konstantnom međudejstvu, variraju od osobe do osobe kao i od društvenog konteksta te je zbog toga teško dati uniformu definiciju mentalnog zdravlja. Ipak, smatram da je ključ mentalnog zdravlja u načinu na koji percipiramo sebe i svet oko nas, koliko određenim dešavanjima posvećujemo pažnju, kako ih tumačimo, i konačno, kako ih osećamo. Izuzetno je važna i samopercepcija, osluškivanje svojih unutrašnjih stanja, svojih misli, želja, telesnih senzacija, koje nam mogu biti vodič ka skladnijem životu. Uzevši u obzir da smo socijalna bića, istakla bih da su i socijalna podrška i međuljudski odnosi takođe faktori koji značajno utiču na naše mentalno zdravlje. Konačno, naglasila bih i važnost „dvosmerne ceste“ odnosa fizičkog i mentalnog zdravlja, odnosno to da mi funkcionišemo kao integrisani sistem, da naše mentalno stanje utiče na naše fizičko zdravlje i obrnuto, te da je potrebno podjednako brinuti i o jednom i o drugom.

2. Kako biste ocenili način izveštavanja medija o mentalnom zdravlju i da li smatrate da je ono senzacionalističko? Kako ono može dovesti do pogoršanja mentalnog zdravlja?

Uticaj medija na sve aspekte života, pa tako i na percepciju mentalnog zdravlja, kao i na samo mentalno zdravlje je neminovan. Mnogo je teorija, studija i istraživanjima posvećeno ispitivanju jačine uticaja medijskih sredstava (televizije, novina, kao i društvenih mreža i video igara) na mentalno zdravlje. Na primer, kultivaciona teorija ističe da dugotrajno izlaganje medijskim sadržajima utiče na to kako percipiramo svet i kako se u istom ponašamo.

Već decenijama je prisutna stigma o mentalno obolelim osobama, a medijsko izveštavanje, nažalost, pojačavu tu stigmu kroz hiperbolisan, netačan i ponekad sarkastičan prikaz osoba sa psihijatrijskim dijagnozama. U nedostatku ličnog iskustva sa osobama koje imaju mentalne probleme ljudi se mnogo oslanjaju na ono što je javno prezentovano i tu se javlja problem. Na primer, u mnogim filmovima i serijama, osobe sa mentalnim poremećajima su često prikazane kao nasilne i neuračunljive te da ih se treba kloniti i bojati. U stvarnom svetu manja je zastupljenost nasilnog ponašanja kod mentalno obolelih osoba nego kod onih koje bismo kategorisali kao „normalna populacija“.  U svetlu pomenute kultivacione teorije, dokazano je da je negativna percepcija osoba sa mentalnim oboljenjima direktno povezana sa vremenom provedenim gledajući televiziju.

Lično me zaista pogađa netačnost informacija, „skandalozni“ izveštaji, katastrofizacija prezentovanih sadržaja i, na neki način, uslovljavanje stanovništva da mentalnu bolest doživljavaju kao nešto užasno odbojno, prljavo, pogrešno, nelečivo. Moram da istaknem da, kako su psihijatrijski poremećaji stigmatizovani, tako je, nažalost, i struka često prikazana na stereotipno negativan način te se i slika pružanja pomoći mentalno obolelim netačno prikazuje, što je takođe vrlo zabrinjavajuće.

Konačno, u svetlu savremenih dešavanja i suočavanja sa svetskom epidemijom usled virusa COVID-19 volela bih da navedem rezultate istraživanja „Medijski prikaz mentalnog zdravlja i COVID19 u kontekstu RE&KBT-a i kultivacione teorije“ koleginice Brankica Ristić, dr Milica Ristić i Maša Sekulić. Istraživanje se bavilo „ispitivanjem učestalosti tema (naslovi, podnaslovi i slike) vezanih za: Covid-19 i mentalno zdravlje, na 12 najposećenijih internet portala. Utvrđeno je da u izveštavanju povodom COVID-19 značajno više ima tema katastrofiziranja i pseudonauke 961 (63,9%), dok broj osnažujučih i naučno zasnovanih tema iznosi 252 (16,8%). Pored toga, konstatovano je da se svakodnevno krše prava ljudi ili pacijenata na privatnost, čak i od strane stručnjaka; da se vizuelno naglašava katastrofizirajuća terminologija: užasno, alarmantno, smrt, propast, katastrofa, crni dani i slično, kao i da se na jednom portalu u istom danu objavljuju kontradiktorne informacije. Sve navedeno, po teoriji RE&KBT-a povećava verovatnoću nastanka i razvoj anksiozno-depresivnih simptoma, a po kultivacionoj teoriji neadaptibilne reakcije na društvene okolnosti. Stav autorki je da je od izuzetne važnosti za psihofizičko zdravlje pojedinca da se o mentalnom zdravlju i COVID-19 izveštava racionalno i osnažujuće na bazi naučno proverenih podataka“. Verujem da je ovo istraživanja jasno dalo dokaze o senzacionalističkom načinu izražavanja u našim medijima, kao i o negativnom posledicama istog po naše mentalno zdravlje.

3. Šta biste naveli kao najveći problem u izveštavanju medija?

Nažalost, prisutno je mnogo problema te je teško izdvojiti najznačajniji. Ipak, mislim da je neinformisanost, nestručnost i neobazrivost prema vulnerabilnoj populaciji, jedan od najvećih problema pri izveštavanju o mentalnom zdravlju. Iako je sada, možda više nego ikada, prisutna priča o važnosti brige za naše mentalno zdravlje, o tehnikama i načinima jačanja unutrašnjih kapaciteta, nažalost, čini mi se da i dalje veći efekat na stanovništvo ima pseudonačno i stigmatizovano izveštavanje o psihijatrijskim korisnicima. Mi živimo u vremenu kada smo sa hiljade strana i izvora bombardovani morem informacija, a problem se javlja u neproveravanju izvora sadržaja koji nam je plasiran. Nadalje, kada analiziramo prezentovani sadržaj, možda je još veći problem taj što kreatori „bombastičnih“ i „šokantnih“ vesti, ne posvećuju dovoljno vremena istraživanju naučnih podataka, ne razmišljajući o posledicama svojih reči niti o pokazivanju iskrene empatije prema „sadržaju“ svojih vesti, odnosno višedecenijsko stigmatizovanoj psihijatrijskoj populaciji. Zašto je od izuzetne važnosti da medijsko izveštavanje bude korektno i u skladu sa novinarskom etikom, ilustruje nam Verterov efekat. Naime, utvrđeno je da kada mediji o suicidu izveštavaju na senzacionalistički način, sa puno otkrivanja ličnih i eksplicitnih detalja, uz netačne i hiperbolisane informacije tada se povećava stopa suicida među vulnerabilnom populacijom, a to se zove Verterov efekat (Naziv potiče od naslova knjige „Jadi mladog Vertera“). Uzevši samo ovaj podatak u obzir, mislim da je velika odgovornost na medijima da na adekvatan i saosećajan način, izveste o ovakvim događajima.

4. Čini se da se vremenom senzacionalističko novinarstvo, stigmatizovano izveštavanje kao i prikaz nasilja na televiziji ili medijima otrglo kontroli, pa se javlja u sve većoj meri. Kako to komentarišete?

Prisutnost nasilja na televiziji ima svoju dugu istoriju i predmet je psiholoških istraživanja još od sedamdesetih godina dvadesetog veka. Međutim, čini se da su današnji sadržaji obojeni dodatnom mržnjom s ciljem veće zarade i bolje prodaje vesti. CEPROM je 2019 godine sproveo studiju pod nazivom „Komunikativna agresija u Srbiji 2019“ gde su, između ostalog, dobili nalaze da se dnevno objavi oko 644 tekstova sa elementima agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma. Mnogobrojne studije su pokazale da postoji korelacija između izloženosti agresivnim i nasilnim sadržajima u medijima, na televiziji ili video igricama sa agresivnim ponašanjem, desenzibilizacijom na nasillje, strahovima i mnogim drugim faktorima. Razlog ovome je, po meni, poprilično jednostavan, senzacionalističke vesti se bolje prodaju. Ipak, razlozi zašto su ljudi skloniji da čitaju, kupuju i obraćaju više pažnje na negativno su mnogobrojni. Jedan od razloga leži u „pristrasnosti na negativnost“ koja je jedna od grešaka u kognitivnom funkcionisanju, ali opšte prisutna u generalnoj populaciji. Ovaj fenomen govori o tome da negativnim informacijama ljudi pridaju više značaja te da imaju i snažniji efekat prilikom obrade, učenja i pamćenja. Takođe, jedan od razloga zašto smo skloniji čitanju negativnih sadržaja, posledica je i evolucije. Pokazano je da ljudi imaju brže reakcije na reči kao što su „rak, bomba, rat“, koje su signal za opasnost, a mi smo evolutivno pripremljeni da brže uočavamo signale opasnosti. Konačno, moj stav je da je krajnje vreme stati na put ovom nemaru. Mnogobrojne studije pokazuje znatne štetne efekte kontinuiranog izlaganja negativnim sadržajima, te umesto da dodatno opterećujemo stanovništvo, bilo bi mnogo bolje prikazivati i poromovisati pozitivne primere.

5. Koje bi, po Vašem mišljenu, bilo najbolje rešenje povodom ovog pitanja i kako do njega doći? Kome se obratiti za pomoć?

Uzimajući u obzir savremeni razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija i globalizaciju društva, koja je omogućila ljudima da u svakom trenutku imaju brz i lak pristup vestima iz celog sveta, posebnu pažnju treba obratiti na kontekst i način na koji se vesti emituju. Indikativno je da dugotrajna izloženost negativnim vestima utiče na mentalno zdravlje stanovništva, izazivajući stres, anksioznost, depresiju, probleme sa spavanjem i druga uznemirujuća stanja. Stoga bi urednici masovnih medija trebalo da budu svesni koje psihofizičke posledice čitaoci mogu imati nakon dugotrajne i kontinuirane izloženosti negativnim sadržajima. Umesto promovisanja zabrinutosti i stalnog iščekivanja negativnih ishoda, štampani mediji treba da afirmišu pozitivne događaje koji bi čitaocima pružili osećaj sigurnosti i prosperiteta. Dakle, trebalo bi prestati sa iskorišćavanjem prirodne sklonosti ljudi ka uočavanju prvenstveno loših vesti i pamćenja istih, zarad ostvarenja većeg materijalnog profita. Umesto dominantnih vesti o kriminalnim radnjama, tragedijama i političkim zaverama, fokus vesti može biti preusmeren na kulturna dešavanja, uspehe u različitim naučnim, sportskim, umetničkim oblastima, primerima iz prakse uspešnog prevazilaženja izazova, edukaciji i promociji društvenih vrednosti. Na kraju, ukoliko bi se uređivačke politike medija promenile i istrajale u izlaganju čitalaca pozitivnim sadržajima, možda bi bilo moguće osloboditi se cikličnog negativizma i poboljšati opšte mentalno zdravlje populacije.

The post Mediji i mentalno zdravlje appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Prilog online Matineu sa terapeutom održanim 26.4.2020.

 Priredila dr Tijana Mirović

Šta su Rane maladaptivne sheme (RMŠ)?

Rane maladaptivne sheme su uporne i duboke kognitivne teme koje utiču na opažanje sebe, drugih ljudi i sveta. Sastoje se od sećanja, emocija, kognicija i telesnih senzacija i predstavljaju rano formiranu matricu kroz koju propuštamo i tumačimo sve ono što nam se dešava. Može se tako reći da postoji paralela između onoga što je osoba osećala kao dete i onoga što doživljava (kao odrasli) svaki put kada se shema aktivira.

Kako sheme nastaju?

Sheme nastaju kao posledica nezadovoljenih bazičnih emocionalnih potreba u detinjstvu. Te bazične potrebe su: 1) Potreba za sigurnošću, bezbednošću, predvidljivošću, 2) Povezanost i empatija, 3) Autonomija i kompetentnost, 4) Realistične granice, vođstvo, usmerenje i samokontrola, 5) Sloboda da se ispolje potrebe i osećanja, 6) Spontanost i igra. Više o ovom potrebama i kako iz zadovoljiti u doba Korone možete da pročitate u tekstu „Bazične potrebe u doba Korone“.

Kako se i zašto sheme održavaju i tokom kasnijeg života?

Iako nastaju tokom ranog razvoja, sheme ostaju aktivne tokom celog života pokazujući visoku otpornost na promene. Jedan od razloga za održavanje shema leži u činjenici da one predstavljaju važan deo identiteta – našu sliku o sebi i svetu, a nama je potrebno da ta slika bude stabilna i predvidljiva, pa makar to značilo i „negativna“. Dakle, ne samo da posmatramo nove informacije i događaje u svetlu shema već ih i menjamo kako bi ih lako uklopili u shemu. Na primer, obezvređujemo svoje uspehe, a precenjujemo neuspeh kako bismo održali shemu Neuspeh (videti dole). Drugi način održavanja shema predstavlja nesvesno ponavljanje obrazaca (u odabiru partnera, partnerki, prijatelja i odnošenju prema njima) koji održavaju i jačaju shemu. Na primer, nalazimo nekoga ko će nas vređati i ponižavati na sličan način na koji su to radili i roditelji, održavajući tako shemu Defektnost i sliku sebe kao manje vredne osobe. Treći način na koji održavamo sheme predstavljaju obrasci ponašanja koji iz njih proizilaze – naši načini prevladavanja shema. Iako ti obrasci predstavljaju pokušaj da se zaštitimo i inicijalno pomažu, u realnosti oni dovode do dalje frustracije bazičnih potreba i dodatnih poteškoća u važnim aspektima života.

Koji su to mehanizmi ispoljavanja i prevladavanja shema?

Kako možemo da znamo da se neka shema aktivirala? Najčešće to osetimo jer vidimo da nas je nešto „izbacilo iz takta“, da imamo preteranu reakciju, da nas neke stvari uvek preterano uznemire, da počnemo da se ponašamo i osećamo kao deca i sl. Pošto to bude neprijatno, najčešće svesno skliznemo u neki odbrambeni mod. I najčešće je to onaj mod koji nam je pomagao da lakše prebrodimo negativna dešavanja tokom detinjstva, A to što pomaže svodi se na naše biološki date mehanizme odbrane – beg, borbu i zaleđenost. Više o ovim mehanizmima možete pročitati u tekstu „Emocije i ranjivost u doba Korone“.

Koje sheme postoje i kakve to veze ima sa Koronom?

Sheme aktiviraju relevantni događaji u spoljašnjoj sredini, a u vreme pandemije i izolacije tih aktivirajućih događaja je mnogo. Iako su ti događaji i situacija u kojoj se nalazimo stresna za sve, postoji velika verovatnoća da je ono što nam najviše smeta, ono što izaziva najjače reakcije povezano baš sa našim shemama. U tabeli ispod, kratko ćemo prikazati 18 Ranih maladaptivnih shema i događaje u vezi sa Koronom koje mogu da ih okinu.

Vrsta i opis ranih maladaptivnih shema

Prvi korak u promeni shema osvešćivanje shema. Kako bismo vam u tome pomogli, nudimo kratak opis shema i specifičnih okidača koji su u vezi sa Korona situacijom. Ukoliko vas je ovo zainteresovalo i želite da znate više, preporučujemo knjigu „Osmislite život iznova“ (autori su Jang i Klosko, a izdavači Psihopolis i Centar za Shema terapiju Beograd).

Šta ako sam se prepoznala / prepoznao u ovim shemama i okidačima? Kako da ih menjam?

Knjiga koju smo pomenuli nudi konkretne korake kako menjati pojedine sheme. Delić odgovora možete da pronađete i u tekstu „Emocije i ranjivost u doba Korone“. Ako ne možete samu tu je Shema terapija ????

The post Rane maladaptivne sheme u doba Korone appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

 Pripremila dr Tijana Mirović

POVEŽITE SE SA DRUGIMA

• pričajte s nekim
• pričajte telefonom
• viđajte se sa rodbinom i prijateljima preko Skajpa ili drugih online platformi
• viđajte se sa prijateljima online – večerajte zajedno online
• pravite žurke online
• nazvati prijatelje ili rođake
• pomozite nekome
• flertujte
• volite se
• vodite ljubav
• pišite pismo dragoj osobi
• čitajte stara pisma
• dajte nekom kompliment
• recite ljudima da ih volite i zašto ih volite
• zagrlite nekoga pa makar i virtuelno
• mazite kućne ljubimce
• napravite poklon za nekoga
• tražite masažu / masirajte nekoga
• javite se nekome koga dugo niste čuli
• pronađite stare prijatelje na društvenim mrežama
• ispričajte bajku detetu
• naučiti imena drveća i cvijeća
• pričajte o pročitanim knjigama, odgledanim filmovima, putovanjima na kojima ste bili…
• slušati druge sa pažnjom
• napišite po pet pozitivnih karakteristika vaših prijatelja
• nasmejte nekoga
• odvojiti stvari koje ćete dati u dobrotvorne svrhe
• recite nekome da ga volite

RAZVIJAJTE SVOJA ZNANJA I VEŠTINE

• ako možete radite od kuće
• učite
• pratite i završite neki kurs online
• učite strani jezik
• napišite / sredite profesionalnu biografiju
• istražite nešto što vas odavno zanima
• čitajte različite delove enciklopedije
• naučiti nešto korisno za posao ili vas lično
• raditi zadatke
• rešavajte rebus ili zagonetku
• pravite mini eksperimente
• eksperimentisati sa svih pet ukusa
• pokrenite diskusije o nečemu
• razmisliti o rezultatima postignutim na poslu i narednim ciljevima

ZAVRŠITE ZAPOČETO / OBAVITE ODLOŽENO

• popraviti nešto
• srediti kuću
• završite neki zadatak koji smo dugo odgađali
• složite garderobu / knjige..šta god da treba
• uradite nešto što odavno niste

URADITE NEŠTO ZA SVOJE MENTALNO ZDRAVLJE

• razgovarajte sa drugima
• razgovarati sa terapeutom online
• meditirajte / vežbajte mindfulness
• slušajte i radite vežbe relaksacije
• radite vežbe disanja
• čitajte knjige samopomoći
• gledajte TED talk-ove
• potražite smisao
• povežite se sa nečim višim od vas (Bogom, prirodom i sl.). Na primer: gledajte zvezdano nebo, gledajte izlazak / zalazak sunca, sedite na suncu ako imate baštu ili terasu)
• pišite dnevnik

URADITE NEŠTO ZA SVOJE FIZIČKO ZDRAVLJE

• vežbajte
• pratite treninge online
• vežbajte jogu
• pazite šta i koliko jedete
• pazite koliko pijete
• naspavajte se i odmorite

OKRENITE SE UMETNOSTI

• posećujte virtuelne muzeje
• slušajte online dostupne koncerte
• pogledati neku baletsku predstavu online
• gledajte pozorišne predstave online
• slušajte muziku
• svirajte instrument
• crtajte
• pravite figure od plastelina ili gline
• pravite kolaže
• pišite pesme ili priče
• čitajte knjige
• pevajte naglas
• naučiti novu pesmu
• fotografišite
• snimajte kamerom
• plešite

OKRENITE SE ZABAVI

• smejte se
• čitajte časopise i novine
• gledajte zabavne sadržaje
• gledajte sportske utakmicu
• gledajte serije i filmove
• napraviti filmski maraton
• gledajte kvizove na TV-u
• gledati komediju ili smešne klipove
• gledajte filmove / serije na kompjuteru
• slušajte radio
• igrajte društvene igre
• gledajte decu dok se igraju
• igrajte se sa djecom
• igrajte karte
• igrajte kompjuterske igrice
• surfujte internetom
• slažite Lego ili neke modele
• ispričajte vic
• igrati se sa kućnim životinjama (pas, mačka..)
• učite mađioničarske trikove
• slažite puzle
• bojite bojanke za odrasle
• rešavajte ukrštene reči, SUDOKU i sl.

OKRENITE SE HOBIJIMA

• sašijte nešto
• štrikajte
• naučite novi recept
• kuvajte
• proučavajte nove automobile

UDOVOLJITE SEBI

• napravite tortu
• pojedite nešto lepo
• svečano postavite sto
• upalite i gledajte sveće
• kupite sebi nešto online
• uradite sebi neki kozmetički tretman
• obucite se elegantno, doterajte se kao za izlazak
• napuniti kadu i uživajte
• popijte kafu, čaj ili toplu čokoladu na miru

MAŠTAJTE, ZAMIŠLJAJTE I PLANIRAJTE BUDUĆNOST

• isplanirajte putovanje
• maštajte i sanjarite (i otvorenih i zatvorenih očiju)
• imajte seksualne fantazije
• planirajte sledeću žurku
• zamišljajte sigurno mesto
• zamišljajte zabavno mesto

SETITE SE LEPIH STVARI

• prisetite se ranijih putovanja
• prisetite se ranijih zabava
• sredite i pregledajte fotografije
• prisetite se svojih dobrih osobina
• prisetite se svega što ste do sada uspešno savladali i prevladali
• prisetite se svega što IMATE u životu…trenutno dosta toga fali ali dosta toga i imate / imamo

The post Aktivnosti u (SAMO) izolaciji appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Pripremile: dr Tamara Klikovac i dr Tijana Mirović 

Pandemija COVIDA-19 koja je zaustavila i  u vanrednu situaciju uvela gotovo ceo svet  smatra se nesrećom velikih razmera. Svesni toga, psiholozi i psihoterapeuti nude različite vidove podrške, ali je nažalost malo toga namenjeno medicinskom i nemedicinskom osoblju čija je situacija ipak, po mnogo čemu specifična. Svesni da je veliki broj medicinskog  (lekari, medicinske sestre, tehničari) i nemedicinskog osoblja (vozači, portiri, spremačice) direktno angažovan u pružanju medicinskog zbrinjavanja i nege zaraženih i obolelih od infekcije Corona virusom,  preporuke za zaštitu mentalnog zdravlja napravili smo posebno za njih, odnosno za Vas koji ste prva linija pružanja pomoći u nevolji u kojoj smo se prvi put našli.

Vanredna situacija će potrajati, Vaš rad u vanrednoj situaciji je drugačiji, specifičniji, rizičniji u poređenju sa Vašim uobičajenim angažmanom i zbog toga je važno da Vam putem ovih kratkih uputstava pružimo podršku i konkretne savete za samopomoć. Nadamo se da će pomoći i da ćete biti dobro i zdravo u svakom pogledu.

Ciljevi preporuka su:

• da prepoznate različite psihološke reakcije i stanja koja se mogu smenjivati tokom 24 sata
• da prepoznate slične reakcije i stanja kod kolega sa kojima radite u timu
• da sebi i kolegama pružite psihološku podršku, da se osnažite, ohrabrite i sačuvate psiho-fizičko zdravlje

Ciljevi psihosocijalnih intervencija  u  vanrednoj situaciji:

1. Podsticanje subjektivnog osećanja sigurnosti kroz pružanje psihosocijalne pomoći i različitih psiholoških kriznih intervencija (rane intervencije psihološke prve pomoći, krizno intervenisanje, grupni, timski debrifinzi u cilju rasterećenja i svakodnevne razmene) mogu značajno redukovati različite psihološke probleme, kasnije posttraumatske stresne reakcije kao i iracionalna uverenja „da je svet opasno i nesigurno mesto, da je život nepravedan i da nema smisla, da je sadašnjost i budućnost opasna i rizična“. 

2. Smirivanje i stabilizovanje 

3. Podsticanje individualnog osećanja samoefikasnosti i kolektivne efikasnosti. Samoefikasnost je uverenje osobe da lične akcije imaju smisla i da  dovode do pozitivnih ishoda i ispunjavanja postavljenih ciljeva. Kolektivna efikasnost je uverenje pojedinca da pripada grupi koja ima potencijal za pozitivne ishode. 

4. Podsticanje povezanosti. Podsticanjem povezanosti sa drugima, razvijanjem  osećanja međusobnog razumevanja, prihvatanja i pomaganja povećava se mogućnost efikasnijeg suočavanja sa katastrofom i rešavanja brojnih problema. 

5. Podsticanje osećaja nade. Nada se može opisati kao pozitivna očekivanja o tome da je moguće ostvariti neke buduće ciljeve. Ljudi koji veruju da je moguće ostvariti pozitivne ishode u budućnosti biće više usmereni na akciju i delovanje u odnosu na ljude koji nemaju ovakva uverenja. Zadržavanje osećaja nade nakon traumatskih događaja je važno kako osoba ne bi zapala u očajanje, odustajanje, imala katastrofične misli i osećaj da je „sve izgubljeno i besmisleno“. Oni koji su optimistični, pozitivni i vide svet kao više-manje predvidljivo i sigurno mesto verovatnije će imati pozitivnije ishode nakon katastrofa.

Najčešći stresovi zdravstvenih radnika tokom epidemije 

• Korišćenje striktnih i zahtevnih sigurnosnih mera: fizičko opterećenje od zaštitne opreme (žuljevi i modrice, dehidriranje, vrućina, iscrpljenost), stalan oprez oko mogućnosti zaraze, rigidnost u procedurama.
• Rizik od zaraze i prenošenja zaraze
• Preterani zahtevi: Veliki broj pacijenata, vremenski pritisak, premalo resursa
• Sukob medicinskih i ličnih zahteva: preveliki broj pacijenata onemogućava održavanje adekvatnih standarda; konflikt između prioriteta u odnosu na javno zdravlje i potreba pacijenata i njihovih porodica; unutrašnji konflikt između sukobljenih potreba i zahteva
• Stigma – strah drugih od njih pošto su bili u kontaktu sa zaraženima
• Drugi imaju prioritet – osećaj krivice da se ispolje sopstvene potrebe i strahovi

Uobičajene psihološke reakcije i stanja koja se javljaju u visoko stresnim i ugrožavajućim situacijama 

• Snažan osećaj teskobe  praćen intenzivnim strahom  i mislima („Šta ako se ja zarazim”; „Šta ako prenesem članovima moje porodice”; „Šta ako ne uspem da pomognem svim pacijentima”).
• Napetost, preterana opreznost, povećana razdražljivost
• Bes („Nismo dovoljno zaštićeni”; „Nismo bezbedni”; „Nemamo sve što je potrebno za rad”; „Ne preduzimaju se sve higijenske mere”: „Od nas se traži mnogo a ne daje se ništa zauzvrat”)
• Ogorčenost, ljutnja i agresija u čijoj osnovi su neizvesnost, nesigurnost, osećanje ugroženosti
• Povremeno osećanje nestvarnosti i poricanje događaja („Ovo se ne dešava meni/nama”)
• Emocionalna zaravnjenost (potiskivanje osećanja i ne prepoznavanje nikakvih osećanja –„ravna linija”) ili suprotno preplavljenost raznim osećanjima koja se smenjuju
• Ambivalentnost („Hoću da i  želim da pomognem  ali se plašim za sebe i kolege”)
• Tuga
• Beznadežnost i bespomoćnost („Ne mogu ništa da uradim”) ili svemoćnost (neprepoznavanje sopstvenih granica)
• Osećaj gubitka (samo) kontrole („Ništa ne zavisi od mene”)
• Samopregorna uloga “spasioca” bez realno postavljenih granica („Ja moram da dam sve od sebe”; „Ja moram svima da pomognem”; „Sebično je ako mislim na sebe”)
• Preterana identifikacija sa žrtvama i/ili članovima porodica
• Psihički zamor od preplavljenosti različitim osećanjima i mislima
• Teškoće sa koncentracijom i pamćenjem; dezorganizacija na nivou misli – greške u opažanju, greške u zaključivanju, teškoće u donošenju odluka i nemogućnost donošenja odluka, slaba koncentracija, zaboravljanje
• Ponašanje može biti neefikasno a manifestuje se činjenjem besmislenih radnji uz nagle promene odluka,  blokade i neodlučnosti u ponašanju
• Povremeno osećanje dezorijentisanosti u vremenu i prostoru (rad u visoko rizičnim uslovima izaziva to osećanje)
• Pojava nametljivih slika/misli: ponavljajuće slike, scene i uznemiravajuće i neželjene misli vezane za događaje i doživljaje koje smo imali
• Ruminiranje – intenzivno ponavljanje misli o uznemiravajućim događajima (stalno razmišljanje o opasnostima, scenama umiranja)
• Osećaj ugroženosti zbog mogućeg ili stvarnog gubitka članova porodice, važnih osoba, materijalnih dobara ili vrednosti važnih za pojedinca
• Osećaj gubitka kontrole nad sopstvenim životom praćen snažnim osećajem ranjivosti, nesigurnosti, bespomoćnosti, beznadežnosti i potrebe za tuđom pomoći i  podrškom
• Smanjenje kapaciteta za zadovoljstvo, radost i interakciju sa drugima (uključujući tu decu, partnere i sl.)
• Telesne reakcije: mučnina, povraćanje, gastrointestinalne smetnje, drhtanje, preznojavanje, slabost, povišen pritisak, ubrzan puls i disanje, iscrpljenost, osećanje ekstremnog umora (posle spojenih smena osećanje da se „pada s nogu”)
• Problemi sa apetitom ili prejedanje
• Problemi sa spavanjem (nesanica ili košmarni snovi, noćne more)
• Konflikti sa kolegama
• Osećaj izolacije i samoće: osećaj da su nas napustili, želja da se izolujete i ne govorite sa drugima, osećaj kao da ste „drugačiji“; Izbegavajuće ponašanje praćeno socijalnim povlačenjem i distanciranjem
• Zloupotreba alkohola, droga, lekova
• Temeljne životne pretpostavke, uverenja i vrednosti se menjaju (svet se više ne doživljava kao sigurno mesto a život gubi smisao; smanjena vera u sigurnost i predvidljivost života, pravednost, dobrotu čovečanstva)
• Egzistencijalna zabrinutost da se zajednica i društvo neće nikada oporaviti što može biti praćeno razočaranošću i demoralisanošću  i gubitkom nade i vere u vezi budućnosti 

Saveti za samopomoć

• Samoposmatranje – Prepoznajte i imenujte uznemirujuće psihološke reakcije i stanja koja imate (osećanja, misli, ponašanja)
• Normalizujte i prihvatite prepoznate  reakcije („Normalna i očekivana su sva osećanja i misli u ovoj neuobičajenoj i neočekivanoj situaciji”). Podsetite sebe da one ne predstavljaju  znak poremećaja i patologije, već su posledica suočavanja sa nepoznatim, neizvesnim, potencijalno ugrožavajućim i pretećim situacijama
• Dozvolite sebi da niste svemoćni da ne možete uvek i svima da pomognete
• Preduzmite konkretne akcije da zaštitite sebe i kolege u timu (na nivou tima donosite odluke o dinamici rada, pauzama, rasporedima, odmorima)
• Radite svakodnevne kratke debrifinge sa kolegama i razmenjujte kako se osećate, šta Vam pomaže, otežava, šta Vas smiruje, šta Vam koristi
• Razgovarajte o kritičnim događajima koji su se dogodili na dužnosti. Razgovor pomaže pri oslobađanju emocionalne napetost
• Prepoznajte kolegu koji je uznemiren, širi paniku ili premoren, umirite ga ili mu predložite pauzu i sl.
• Ojačavajte mrežu kolegijalne pomoći i podrške i razvijate timsku etiku o dobrodošloj uzajamnoj podršci i brizi
• Vodite računa da redovno jedete, unosite dovoljno tečnosti, vitamina
• Nastojite da odmarate i spavate. To nije sebično, to je zdrava briga o sebi, a samim tim i o drugima za koje brinete.
• Pravite kraće pauze za kratke relaksacije, stres menadžment i brigu o telu
• Primenite tehnike dubokog, dijafragmalnog disanja u posebno napetim situacijama
• Ostanite u sada i ovde, fokusirani na ono što se sada dešava i na ono nad čim imate kontrolu
• Radite na prihvatanju onoga što ne možete da promenite
• Negujte strpljenje, toleranciju i nadu koliko god je moguće
• Ohrabrujte sebe samoohrabrujućim rečenicama, molitvama, šta god Vam pomaže da prevaziđete teške momente
• Primenite samomasažu vrata, glave, ruku
• Izbegavajte nezdrave mehanizme prevladavanja (npr. alkohol, lekove)
• Vreme van posla ispunite onim što Vam najviše prija, odmorite se
• Nemojte se ustručavati da potražite stručnu psihološku podršku i pomoć ako Vam je neophodna jer se nudi puno mogućnosti na društvenim mrežama
• Zapamtite da niste sami
• Podsetite se da je ovo što radite ima smisla, mnogi životi bivaju spašeni
• Podsetite se situacija iz prošlosti koje ste uspešno rešili
• Podsetite se svojih resursa
• Podsetite se da će i ovo proći.

Ciljevi samopomoći:

• Fizički: Očuvanje psiho-fizičkog zdravlja
• Emocionalni: rasterećenje, mogućnost izražavanja osećanja i misli
• Kognitivni (misaoni): fleksibilniji način razmišljanja o događajima, situacijama (nije ni najužasnije, ni najgore što nas je snašlo, nije prijatno ali nije nepodnošljivo), samoohrabrivanje
• Socijalni: Činjenje vrednih i važnih stvari za kolektiv i širu zajednicu, povezivanje sa drugima, solidarnost 

Literatura:

1. Petrović, N, i Klikovac, T. Psihologija kriznih stanja( knjiga u pripremi).
2. Managing Healthcare Workers’ Stress Associated with the COVID-19 Virus Outbreak https://www.ptsd.va.gov/covid/COVID_healthcare_workers.asp
3. Indikacije za spasioce – Samozaštita spasitelja I zdravstvenih radnika, EMDR Europe

The post Zaštita mentalnog zdravlja medicinskog osoblja koje je angažovano u radu sa obolelima od infekcije corona virusom appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

dr Tijana Mirović

U razgovorima sa vama čuli smo da najveći izazov predstavlja pitanje kako izaći na kraj sa sopstvenom ranjivošću, odnosno sa anksioznošću, tugom, besom, osećanjem bespomoćnosti i sl. Zbog toga ćemo se i mi baviti ovom temom, odnosno pitanjima kao što su:

• Kako osvestiti i prihvatiti sopstvenu ranjivost?
• Čega treba da se pazimo? Šta su nezdravi mehanizmi prevladavanja?
• Kako se na zdrav način nositi sa svim ovim?

Ova pitanja su vrlo kompleksa i o svakom od njih be se mogle pisati knjige, a ne jedan ovako mali tekst. Dakle, neka pojednostavljenja nam ne ginu. Na to vas unapred upozoravam. Takođe, izuzetno ne volim da pišem tekstove na temu „ovo radite ili ne radite“. Ipak, ovo su vanredne okolnosti i treba malo pojednostaviti i „lekarski prepisati stvari“… u tom smislu tako će biti strukturisan i ovaj tekst. Konkretna pitanja i konkretni odgovori… ništa više!

Pa da počnemo…

Kako osvestiti sopstvenu ranjivost?

• Za početak zastanite i odvojite neko vreme za sebe… Pet minuta, pet minuta ali vreme bez akcije, bez žurbe i bez stresa…vreme tokom koga ćete moći da sednete, „popijete kafu sa sobom“ i upitate se kako ste!
• Stvarno se upitajte kako ste! Neka od pitanja koja možete sebi da postavite su: Kako se osećam?, Šta mi prija, a šta mi smeta u ovom trenutku / ovih dana? Šta me čini uplašenom / nervoznom? Šta me umiruje? Šta mi nedostaje? Kako se osećam / ponašam sa ljudima u svojoj okolini?
• Zapitajte se i kako vam je u telu? Postoji li negde neka tenzija? Šta mi prija ili me opušta na telesnom planu? Spavam li dovoljno? Jedem li dovoljno ili previše?
• Zapitajte se šta vam je potrebno? Da li su vam bazične potrebe zadovoljene** i ako nisu kako biste mogli da ih zadovoljite sad i u ovim okolnostima. Šta možete SADA (baš u ovom trenutku) da uradite da pomognete sebi da se osetite malo bolje / da date sebi ono što nedostaje?
• Zapitajte se da li mislite / radite nešto čime sebi otežavate ovu situaciju? Ako radite, postavite sebi granice. Ne radite to više. Neka vam pitanje da li nešto radi / pomaže / prija bude kriterijum za odluku da li ćete to nastaviti da radite ili ne.

** Za spisak bazičnih potreba i predlog nekih tehnika koje mogu da zadovolje bazične potrebe i u doba pandemije pogledajte tekst https://savetovalistemozaik.com/sr/bazicne-potrebe-u-doba-korone/

Čega treba da se pazimo? Šta su nezdravi mehanizmi prevladavanja?

• Izbegavanje / Isključivanje – Beg (u shema terapiji bismo rekli ulazak u mod Distanciranog zaštitnika). Kada pribegnemo ovom mehanizmu onda negiramo ili minimiziramo opasnosti, nastavljamo dalje kao da se ništa ne dešava, ignorišemo sve što može da nas uznemiri i sl. Iako deluje da nam negiranje opasnosti i aktuelnih frustracija olakšava život i da nas štiti od toga da osećamo „teške emocije“, istina je da su one samo potisnute, da se tako neobrađene gomilaju i samo čekaju priliku da izlete napolje. Po pravilu to bude u nezgodnim prilikama i na vrlo nezgodan način. Da ne kažemo da potiskivanje emocija utiče i na fizičko zdravlje. Takođe, negiranje opasnosti onemogućava nas da se pripremimo i na adekvatan način nosimo sa njom. Time su i naše šanse za opstanak bitno snižene, drugi time bivaju ugroženi i tako dalje i tako dalje.

Posebna varijanta izbegavanje je povlačenje od ljudi. Iako je potpuno u redu da se s vremena na vreme isključimo i osamimo, podrška i razmena sa dugima dosta znači. U biološkom smislu, okretanje drugima („čoporu“) često nam je i prva i dovoljna linija zaštite i umirenja. Preteramo osamljivanje kreira osećaj usamljenost i izolovanosti koji predstavlja jedan od najvećih stresora. Mi jesmo u takozvanoj socijalnoj izolaciji, ali to ne podrazumeva da moramo da budemo u kompletnoj izolaciji.

Još jedan vid izbegavanje je „anesteziranje sebe“ kroz preteranu upotrebu alkohola, hrane, cigareta, lekova, kao i kroz razne aktivnosti koje lako pređu u nešto što nazivamo „nehemijske zavisnosti“ (kockanje, preterano igranje igrica, preterana masturbacija i sl.).  Iako kratkoročno anesteziraju, lako prerastaju u autodestruktivnost i problem sam po sebi, a emocije bivaju „gurnute pod tepih“.

• Preterana i nefunkcionalna borba (u shema terapiji bismo rekli ulazak u Nadkompenzaciju). Ovde ne mislimo na zdrav način borbe sa ranjivošću, bespomoćnošću, strahom i sličnim tegobama već na beg od toga kroz preteranu kontrolu (čitanje 1000 članaka, opsesivno razmišljanje o tome i sl.), agresivnost i sebičnost, buntovništvo, zatrpavanje aktivnostima i obavezama i sl. Iako ove strategije u nekom manjem stepenu mogu da budu korisne, kada su preterane one dodatno troše organizam i sve naše resurse. Telo funkcioniše po principu stalnog stresa, a naše ponašanje često biva impulsivno i vođeno mehanizmima za preživljavanje, a ne razumom. Zbog toga često uradimo ono što zapravo ne želimo, a kada osvestimo šta smo i kako uradili imamo ne samo osećaj krivice već i niz dodatnih problema.

Poseban problem predstavlja i „okidanje“ našeg Unutrašnjeg kritičara / Progonioca. Kada je situacija ozbiljna i važna lako skliznemo u razne zahteve prema sebi i razna „moranja“, a ukoliko ne uspemo da zadovoljimo sve te previsoke i u suštini nerazumne zahteve počinjemo da se kinjimo i maltretiramo. Neretko onda izgovaramo stvari tipa „morao sam bolje da se organizujem, morao sam bolje da predvidim stvari, koji sam ja kreten kada ne mogu da osiguram da mi ne trpi posao i sl.“. Jasno je da sve ovo samo dodatno pogoršava stvari. Em se kinjimo i dodatno crpimo, em ne rešavamo inicijalni problem oko koga se i kinjimo. U svako, a posebno u ovo vreme veoma  je važno da razvijamo saosećajnost prema sebi i drugim. Svi smo u ovakvoj situaciji prvi put i normalno je da ne umemo baš najbolje da se snađemo. Normalno je da je izazova puno, ali zato jeste važno i da se svako malo podsetimo da je ok da nešto ne može, da je ok da pustimo i da stvarno ništa ne mora.

• Zaleđenost (u shema terapiji bismo rekli Predaja). Ovo znači da se predamo osećanju bespomoćnosti, prepuštajući sve sudbini, autoritetima i okolnostima. Zaboravimo da nad mnogo toga imamo kontrolu i da je i u ovim situacijama ok pobuniti se i reći bar poneko ne. Zaboravljamo i da imamo puno resursa za nošenje sa teškim situacija jer puno toga jesmo pregurali. Naravno, da na ovaj način ne samo da ništa ne rešavamo već ulazimo u ulogu žrtve i dodatno patimo usled osećanja podređenosti i nemoći.

Kako se na zdrav način nositi sa sopstvenim emocijama i ranjivošću?

• Prihvatiti je kao normalnu. Ovo nisu uobičajena i „normalna“ vremena, tako da ni naša reakcija ne može da bude takva. Ako je nekome sve ok i ništa ga oko svega ovoga ne uznemirava, to ne znači da je on jak i „sastavljen“, to samo znači da se „isključio“ i da se brani različitim mehanizma izbegavanja (vidite gore).
• Normalno je da osetimo strah / tugu / bes / nemoć, ali ne moramo dalje da ih hranimo! Dakle, zaustavljajte sebe kada normalan strah pređe u anksioznost, odnosno u preteranu i nefukcionalnu brigu, opsesivno bavljenje stvarima koje nemamo, okolnostima koje ne možemo da kontrolišemo i sl. Radite na prihvatanju neizvesnosti.
• Ispoljite emocije na zdrav način. Emocije same po sebi nisu problem. Prirodne su, one su pokazatelj da nam nešto smeta / fali, ako ih pustimo one samo dođu i prođu. Dakle, primetite ih i pustite ih da postoje. Proći će. Ono na šta treba da obratite pažnju je ponašanje koje iz njih ide. Možda ćete morati da ispoljite bes ili strah, ali gledajte da to bude na zdrav i kontrolisan način. Ako ste tužni isplačite se, požalite se nekome, dajte sebi prostor da tugujete, vidite šta vam nedostaje i probajte sebi da date bar deo toga. Ako ste besni nađite neki zdrav i ok način da ga ispoljite (napišite pismo koje nećete poslati, uradite neku intenzivnu fizičku aktivnost, boksujte u vazduh ili jastuk, iscepkajte papir na komade, bodite čačkalice u jabuku i sl.). Ako je bes usmeren ka drugoj osobi probajte da joj kažete kako se osećate na miran i asertivan način,
• Uradite nešto zabavno, za ono Srećno dete u vama. Smejte se i zabavite. To što su ovo ozbiljne teme i teška vremena ne znači da ne možemo da se smejemo i zabavljamo. Upravo suprotno! Baš sada nam to i treba! Za to kako možete da se zabavite i u izolaciji pogledajte sledeći link https://savetovalistemozaik.com/sr/aktivnosti-u-samoizolaciji/
• Ako se osećate uznemireno uradite nešto da se umirite. Vratite se na telo i pomozite mu da se smiri. Tu su veoma korisne: vežbe relaksacije i imaginacije (npr. zamišljanje mesta gde se osećate sigurno i srećno), vežbe disanja, vežbe uzemljenja. Više o ovim tehnikama možete da pronađete na: https://savetovalistemozaik.com/sr/press-i-tekstovi/
• Fokusirajte se na ono što možete da kontrolišete. Pandermija i mnogo stvari u vezi sa njom nisu pod našom kontrolom, ali kako se mi prema tome ophodimo jeste. Takođe, iako nad puno stvari nemamo kontrolu, nad dosta toga imamo.
• Osvestite, zapišite i koristite svoje resurse. Ovo nije prvi problem i prva teška situacija na koju ste naišli u životu. Kako ste do sada izlazili na kraj sa teškoćama? Šta su bile vaše jake strane? Šta su bili vaši resursi (koji ljudi, koje aktivnosti, mesta na koja možete da odete i u mašti i sl.).
• Pokušajte da nađete svrhu i smisao u svemu ovome. Možda je ovo prilika da zastanete, prođete kroz svoj život i vidite da li je sve onako kako biste želeli, treba li nešto da menjate, da li je ovo možda dobra prilika da vidite da i ne mora da se radi sve što inače radite, da li je ovo možda opomena da nećemo živeti večno i da treba da živimo više u skladu sa sopstvenim vrednostima, da treba da nađemo više vremena za sebe, porodicu, prijatelje i sl.
• Nastavite / počnite da radite ono što vam je važno. To što je situacija vanredna ne znači da smo mi promenili svoje vrednosti, želje i potrebe. Da, mnogo toga ne može, ali zaista mnogo toga može i tokom izolacije. Ako vam nedostaju ideje možete pogledati i ovaj link: https://savetovalistemozaik.com/sr/aktivnosti-u-samoizolaciji/
• Povežite se sa drugima. Tražite pomoć prijatelja ili stručnu pomoć ako osetite da vam je potrebna ili korisna. Psihološka podrška je dostupnija sada nego inače – ima je puno i besplatna je! Ne zaboravite da je veoma korisna i lepa strategija i da doprinesete zajednici i ponudite pomoć drugima.
• Održavajte nadu. I ovo će proći!

Pazite na sebe i budite dobro i zdravo!

The post Emocije i ranjivost u doba Korone appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

dr Tijana Mirović

 Šta su bazične potrebe?

Bazične potrebe su urođene, univerzalne i vidljive u svim kulturama. Dolazimo na svet sa njima i kroz plač, smeh i druge neverbalne, a posle i verbalne signale šaljemo roditeljima poziv da te potrebe zadovolje. Ako roditelji uspeju da prepoznaju i adekvatno zadovolje te potrebe, naš razvoj teče neometano i mi postepeno učimo da smo i mi i svet oko nas dobri i vredni. Učimo da smo voljeni i bezbedni. Ukoliko roditelji nisu u stanju da zadovolje te potrebe razvijamo negativno viđenje sebe i/ili sveta, odnosno razvijamo Rane maladaptivne sheme (videti tekst na tu temu) koje postaju naša matrica za razumevanje sveta i funkcionisanje u njemu. O maladaptivnosti tih shema svedoče brojna istraživanja koja pokazuju da frustracija bazičnih potreba dovodi do pogoršanja psihološkog i porodičnog funkcionisanja, kao i do negativnog uticaja na funkcionisanje mozga i telesnih funkcija. Zato kažemo da su ovo bazične potrebe i potrebe! Dakle, nešto što je više od želja i što nam je neophodno da bismo dobro funkcionisali. U nastavku ovog dela teksta detaljnije ćemo prikazati neke od tih potreba i šta se desi kada su frustrirane.

1. Bazična sigurnost

Svakom detetu treba sigurno i stabilno porodično okruženje u kome su roditelji predvidljivi i dostupni kako fizički tako i emocionalno. Ovakvo okruženje podrazumeva da u porodici nema nasilja, preranih smrti, napuštanja ili zanemarivanja. Ukoliko potreba za bazičnom sigurnošću nije zadovoljena, a osećaj ugroženosti dolazi od onih koji treba najviše da štite, dete razvija uverenje da nigde ne može da se oseća sigurno.

2. Autonomija, kompetencija i osećaj identiteta

Autonomija podrazumeva doživljaj da se može funkcionisati nezavisno i bez stalne podrške od strane drugih. Nezavisne osobe slobodno ispoljavaju individualne potrebe, interesovanja, preferencije, mišljenja i osećanja. One imaju osećaj integriteta i fizičku, mentalnu i psihološku samokontrolu. Kako bi razvili nezavisnost kod dece, roditelji treba da ih ohrabruju u iskazivanju i zadovoljavanju potreba i osećanja. Ukoliko roditelj kažnjava otvoreno ispoljavanje potreba i emocija (npr. besa) ili modeluju prećutkivanje i sakrivanje emocija, deca dobijaju poruku da je imati potrebe ili osećanja opasno i da može dovesti do sramote, osećanja krivice, pa i napuštanja ili kazne od strane roditelja. Ukoliko se sve ovo desi, roditelji će umesto da podrže razvoj detetove nezavisnost i sigurnosti u sebe i sopstvene sposobnosti, podržati anksioznost, nesigurnost i zavisnost. Do ovoga može doći i usled preteranog zaštićivanje dece i obeshrabrivanja dece da samostalno istražuju i rešavaju uzrastu primerene probleme. Ukoliko roditelji preuzmu na sebe izvršavanje detetovih zadataka čim ono pokaže i najmanju teškoću da ih obavi, dete nauči da ne može ništa da uradi samo i da mora zavisiti od pomoći drugih.

3. Povezanost

Povezanost podrazumeva osećaj da su veze sa drugima stabilne, trajne i vredne poverenja. Druga forma povezanosti uključuje socijalnu integraciju, osećaj pripadanja i uklapanja u vršnjačku, porodičnu ili društvenu grupu. Kako bi razvila osećaj povezanosti deca trebaju roditelje koji su dostupni i na koje se mogu osloniti. Ona trebaju roditelje koji su prisutni i otvoreni u pokazivanju ljubavi, empatije i razumevanja. Odsustvo ljubavi i bliskosti, rađa kod dece uverenje da nisu vredna ljubavi te da drugi moraju imati skrivene motive za povezanost sa njima.

4. Vrednovanje i uvažavanje

Ova potreba se odnosi na detetov doživljaj da je kompetentno i vredno ljubavi ili pažnje, kao i na doživljaj da drugi ljudi takođe zavređuju pažnju, ljubav i poverenje. Da bi imala osećaj sopstvene i tuđe vrednosti, deca trebaju imati roditelje, braću i sestre koje ih vole i poštuju, a vršnjake koje ih prihvataju.

5. Razumna očekivanja, realistične granice i samokontrola

Roditelji uz pružanje nege i ljubavi, moraju imati i određene zahteve. Ukoliko te zahteve odlikuje primerenost uzrastu i kapacitetima deteta, dete će naučiti da postavlja realne i dostižne standarde kako sebi tako i drugima. Ukoliko roditelj nauči dete da ne mora (i ne može) biti savršeno da bi ga on voleo, dete će biti hrabrije da testira sopstvene mogućnosti. Ako pogreši, ići će dalje bez anksioznosti ili depresivnosti, koje će biti česte kod onih osoba koje su kao deca razvili perfekcionizam i nerealno visoke standarde. Pored potrebe za razumnim očekivanjima, dete ime potrebu za granicama i za okolinom koja nije ni  preterano zahtevna ni preterano dopuštajuća. Ukoliko su roditelji preterano popustljivi, dete ne nauči da se nosi sa porazom i frustracijama, ne razvija kapacitet za kontrolu impulsa i samodisciplinu. Ukoliko roditelji dozvole deci da rade sve što požele, ona počinju da veruju da imaju pravo da se ponašaju kako žele, ne uzimajući u obzir okolnosti i potrebe drugih ljudi. Oni ne nauče da odnosi uključuju deljenje i recipročnost, pa se često ponašaju sebično, a u ređim slučajevima i preterano požrtvovano.

The post Bazične potrebe appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Prilog online Matineu sa terapeutom održanim 22.4.2020.

dr Tijana Mirović

Šta su bazične potrebe?

Bazične potrebe su urođene, univerzalne i vidljive u svim kulturama. Dolazimo na svet sa njima i kroz plač, smeh i druge neverbalne, a posle i verbalne signale šaljemo roditeljima poziv da te potrebe zadovolje. Ako roditelji uspeju da prepoznaju i adekvatno zadovolje te potrebe, naš razvoj teče neometano i mi postepeno učimo da smo i mi i svet oko nas dobri i vredni. Učimo da smo voljeni i bezbedni. Ukoliko roditelji nisu u stanju da zadovolje te potrebe razvijamo negativno viđenje sebe i/ili sveta, odnosno razvijamo Rane maladaptivne sheme (videti tekst na tu temu) koje postaju naša matrica za razumevanje sveta i funkcionisanje u njemu. O maladaptivnosti tih shema svedoče brojna istraživanja koja pokazuju da frustracija bazičnih potreba dovodi do pogoršanja psihološkog i porodičnog funkcionisanja, kao i do negativnog uticaja na funkcionisanje mozga i telesnih funkcija. Zato kažemo da su ovo bazične potrebe i potrebe! Dakle, nešto što je više od želja i što nam je neophodno da bismo dobro funkcionisali. Šta onda raditi kada su okolnosti takve da je zadovoljavanje bazičnih potreba dosta ograničeno? Šta raditi u ovoj situaciji kada smo u izolaciji, kada osećamo realnu ugroženost i realan strah? Odnosno…

Kako zadovoljiti bazične potrebe u doba Korone?

Bruks i saradnici (Brooks et al., 2020) navode da su psihološke posledice pandemije / karantina i izolacije: Strah od bolesti / smrti / hospitalizacije, frustracija, dosada, izolacija, gubitak rutine, strah od propadanja i stigma. U razmatranju šta može da bude prevencija ili „lek“ za ova stanja, najčešće se navodi sledeće: razvoj zdravih strategija nošenja sa stresom i zdrava briga o sebi i sopstvenim potrebama.

Imajući to u vidu, izlistaćemo neke od načina da i u ovim vremenima brinemo o sebi i sopstvenim potrebama. Više o konkretnim tehnikama ili pristupima možete da pročitate u drugim tekstovima koji se nalaze na sajtu.

1. Potreba za sigurnošću, bezbednošću, predvidljivošću

Ne treba posebno objašnjavati u kolikoj meri pandemija, nepredvidljivost razvoja virusa i zdravstvene situacije, nepoznavanje budućih mera i dužina trajanja istih frustrira ovu našu potrebu. Šta je onda to što možemo da uradimo?  Na prvom mestu, veoma je važno da uradimo sve što je u našoj moći da budemo sigurni i bezbedni. Dakle, poštovanje sigurnosnih mera je „pod mora“. Praćenje potrebnih i proverenih informacija uz izbegavanje lažnih vesti, dramatičnih postova i neadekvatnih izvora takođe. Ukoliko je to neophodno veoma je važno da postavimo granice prezahtevnim ili uznemiravajućim drugima, a po nekim pitanjima i sebi. Može na primer biti veoma važno da se ne zatrpavamo vestima i uznemiravajućim informacijama, a da usmeravanje i zaštitu tražimo od onih koji to stvarno umeju i mogu da pruže.

Psihološke tehnike koje mogu biti od pomoći su:

• Uzemljenje (videti tekst na tu temu)
• Dekatastrofiziranje (umesto precenjivanja opasnosti i potcenjivanja sebe, potrebna je realna procena opasnosti i sopstvenih strategija za borbu sa nedaćama)
• Borba sa Nadkompenzatorom (previše analize, potreba za kontrolom)*
• Borba sa Isključenim („Nije to ništa, idem u kafić, neće grom u koprive“)*
• Imaginacija sigurnog mesta
• Borba sa pesimizmom i brigom, odnosno instaliranje i održavanje nade („I to će proći, Sada je teško, ali biće bolje, Preživećemo…prevladaćemo“)

2. Povezanost i empatija

Izolacija veoma frustrira našu potrebu za bliskošću i povezanošću sa drugima, a to jeste jedna od naših najvažnijih potreba. Takođe, kada postoji opasnost, stres ili kriza, naša prva „linija zaštite“ je povezivanje sa bliskim ljudima…sa našim stubovima podrške. U tom smislu izolovanost i usamljenost u situaciji stresa i krize predstavlja dodatni izvor stresa i opasnosti. Zbog toga, uz bezbednost, aktiviranje socijalne mreže treba da bude glavni prioritet. Kada smo u izolaciji to nije lako ali nije ni nemoguće. Zahvaljujući tehnologiji možemo da pričamo, da se vidimo, da jedemo i pijemo zajedno. Ne možemo da se zagrlimo ali možemo da zamišljamo taj poljubac i zagrljaj… našem mozgu će i to zamišljeno značiti jer naš mozak ne pravi neku razliku između zamišljenog i doživljenog. Setite se samo kako lako postanemo anksiozni i osetimo strah pri samoj pomisli na opasnost. Srećom, to radi i sa drugim emocijama. O tome kako se možemo povezati sa drugima i u (samo)izolaciji možete pročitati u tekstu „Aktivnosti u (samo)izolaciji“.

Ljubav i empatija prema drugima predstavlja važan motiv za većinu nas. Imajući to u vidu, možemo lakše da prihvatimo i ovu situaciju. Možemo da joj damo neki smisao time što ćemo podsetiti sebe da drugi imaju dobit od naše izolacije (to je altruističan izbor), da time mi čuvamo jedni druge i da smo u tome zajedno…svi mi…koliko god da se inače razlikujemo. Možemo da ojačamo povezanost i time što ćemo biti podrška jedni drugima… pomozite onima koji su sami, pozovite one koje nema ko da zove, volontirajte, tražite pomoć… Ima ljudi koji će biti tu za vas, a ima ljudi koji bi mogli da trebaju baš vas.

3. Autonomija i kompetentnost

Ova situacija predstavlja izazov za sve nas jer niko od nas nije doživeo nešto baš ovakvo. Dakle, prirodno je da se pitamo da li ćemo izdržati, kako da izdržimo, kako da iskoristimo ovo vreme i kako da iz ovoga izađemo sa nekom dobiti za sebe – sa nekim novim znanjem i iskustvom.

Ako se pojavi sumnja da ćemo ovo preživeti ili izaći iz ovoga ok, setite se da ste svašta nešto već preživeli. Zamislite najjači, najzdraviji deo sebe, u nekoj situaciji gde ste bili ponosni na sebe (nešto iz „arhive prošlih uspeha“) i osetite sebe na svakom planu. Kako ste se osećali, šta ste mislili, kakav vam je bio telesni stav, šta ste uradili, na šta ste tu bili ponosni i sl. Prizovite taj deo sebe i ovde i sada… zapitajte se šta bi vam taj deo vas sada rekao, kako bi on ovo rešio. Ako ne možete da se setite sebe u najboljem izdanju setite se nekoga kome se divite i ko ume da „nosi“ teške stvari. Ako se ni toga ne setite, pozovite nekoga i potražite savet – pitajte kako oni to rade ili kako treba. Ako nemate prijatelja koga biste pozvali pozovite nekoga od velikog broja ljudi koji nude psihološku podršku. Jačate svoje resurse, tragajte za zdravim mehanizmima prevladavanja* i rešavanja problema. Pratite svoje okidače, svoje emocije, ranjivosti i potrebe, dajte sebi to što vam treba. Prepoznajte i uvažite svoja osećanja i normalizujte ih. Ova situacija nije normalna, tako da je skroz normalno da osećamo razne stvari u vezi sa svim tim i sa njom. Probajte da imate toleranciju i na takva (neprijatna) ispoljavanja kod drugih. Svima nam je teško! Hajde neka nas bol spoji, a ne udalji!

Ukoliko možete i imjte snage, razvijajte svoja znanja i veštine**, završite započeto / obavite odloženo**, napravite makar i mali prostor za sebe i brinite o sebi. Živite u skladu sa sopstvenim ciljevima i vrednostima koliko god možete.

4. Realistične granice i samokontrola

Koliko je važno da održavamo osećaj kompetentnosti i prevladavanja, važno je da razumemo i da ovo vreme nije lako i da možda nećemo moći da se usavršavamo i da radimo sve što inače radimo. Prepoznajte svoje granice i radite onoliko koliko možete i kada možete. Ne morate da budete „devojka / momak za sve“! Održavanje neke rutine i nekog nivoa discipline (posebno po pitanju preterane inercije i raznih zavisnosti) jeste važno, ali ne treba da ide iz „unutrašnjeg kritičara / progonioca“ već iz zdravog dela sebe koji zna kada, šta i koliko treba i može. Imanje kontrole jeste važno, ali je važno i razumeti da nemamo kontrolu nad svim aspektima ni situacije, pa ni našeg života. Ukoliko delite malo prostora (a možda i puno tenzije) sa drugima pokušajte da razvijate fleksibilnost i saradljivost. Uvažite koliko god je to moguće i svoje i njihove granice. I zapamtite ovo „koliko god je moguće“ jer nekih dana će biti moguće puno, a nekada veoma veoma malo.

5. Spontanost i igra

Vremena jesu ozbiljna i teška, ali to ne znači da se ne treba malo i zabaviti. Iako ih često zaboravljamo, spontanost i igra spadaju u naše bazične potrebe i jako su važne. Jako je važno da se nasmejemo, da se zabavimo i da probudimo to spontano i sretno dete u nama… I Ono traži svoje i svaki susret sa njim će prijati i biti nagrada sama po sebi. Dakle, smejte se, šalite se, okrenite se zabavi, umetnosti i hobijima. U tekstu o aktivnostima u (samo)izolaciji imate neke ideje na tu temu. U istom tekstu imate i neke ideje kako da: Uradite nešto za svoje mentalno zdravlje, Uradite nešto za svoje fizičko zdravlje, Udovoljite sebi, kako da se prisetite lepih stvari, kako da maštate, zamišljate i planirate budućnost. I neka to ne bude samo mašta…proćiće i ovo i doći će vreme da sve to izmaštano pretvorite u realnost! Neka nam to svima bude što pre!

* Pogledajte tekst „Emocije i ranjivost u doba Korone“

** Pogledajte tekst „Aktivnosti u (samo)izolaciji“

The post Bazične potrebe u doba Korone appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Šta je psihološka trauma?

Trauma i stres su termini koji se često koriste kao sinonimi. Ipak, između ova dva pojma postoji značajna razlika. Dok stres predstavlja proces koji obuhvata dešavanja u spoljašjnoj sredini ili u nama koji podstiče psihološke i fiziološke odgovore koji imaju za cilj da se situacija prevlada, trauma predstavlja psihološku ranu nastalu delovanjem jednog ili više jakih stresnih događaja, ali i hronični prisutnih stresnih događaja manjeg intenziteta. Ipak, većina stresnih događaja koje proživljavamo nisu takve prirode da ostavljaju dugoročne psihološke posledice na nas, već dugoročne posledice ostavljaju samo izuzetni događaji. Dakle, u osnovi svake traume je stres, dok nije svaki stres psihološka trauma.

Prema najrasprostranjenijem shvatanju, traumatski događaji, za razliku od uobičajenih stresnih događaja, uglavnom ugrožavaju život, telesni ili psihički integritet, ili pak predstavljaju blizak susret sa nasiljem ili smrću. Ovi događji su najčešće izolovani, dešavaju se jednom ili nekoliko puta u relativno kratkom periodu. Dovoljan je jedan ovakav događaj da ostavi dugotrajne posledice na osobu i stvori psihološku ranu (traumu). Primeri ovakvih traumatskih događaja su saobraćajne nesreće, fizičko, psihičko i seksualno nasilje, svedočenje nečijoj nasilnoj smrti, iskustvo rata, iskustvo zatočeništva i slično. Većina tretmana koji su usmereni na posledice traumatskih iskustava osmišljeni su da tretiraju ovu vrstu traume. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, stručnjaci prepoznaju još jedan vid psihološke traume koji se naziva kompleksna trauma. Kompleksna trauma predstavlja psihološku ranu nastalu delvoanjem stalno prisutnih štetnih događaja koji najčešće nastaju u odnosima sa važnim drugim osobama. Iskustva poput zanemarivanja deteta, učestalog seksualnog ili fizičkog nasilja u porodici, stalno prisutnih haotičnih nestabilnih odnosa između roditelja i roditelja i dece, alkoholizma ili narkomanije članova porodice, zlostavljanje od strane bliskih osoba i slično. Posledice ovih traumatskih događaja su komplikovanije, dublje integrisane u ličnost pojedinca, a osobe koje su preživele ovakva iskustva neretko dobijaju dijagnozu poremećaja ličnosti. Pojedina novija istraživanja čak upućuju na to da se u osnovi graničnog poremećaja ličnosti (psihološki problem karakterisan dugoročnim maladaptivnim obrascima ponašanja i poteškoćama u kontroli snažnih emocija) nalazi kompleksna trauma.

Koje su posledice psihološke traume?

Tokom proživljavanja traumtskog iskustva, ljudsko telo i psiha prolaze kroz velike promene kako bi posledice ovih događaja bile što manje. Žrtva traume može se osetiti „zaleđeno“, odnosno može nepomično doživlajvati traumatski događaj. Ovakva reakcija predstavlja stanje šoka i dešava se zato što naš nervni sistem i naše telo procenjuju da će stanje ukočenosti doneti najmanje štete za nas. Naše telo i naš um tada kao da čekaju da traumatski događaj prođe. Telo se parališe i ne oseća fizičku bol. Psihički, osoba je odsutran, po nekada do te mere da ima utisak da ceo događaj posmatra sa strane.

Neposredno nakon što se traumatizujući događaj završi, mogu se javiti i snažne emocionalne reakcije. Najčešće, posle nekoliko dana ili nedelja, ove emocionalne reakcije se stišaju. Ipak, kod pojedinih osoba ovakve emocijonalne reakcije ostaju i nakon dožeg perioda vremena, a u pojedinim slučajevima njihov intenzitet se može povećati. Kada se to dogodi, govorimo o Post traumatskom stresnom poremećaju (skraćeno PTSP-u). Osobe koje pate od posledica psihološke traume i PTSP-a doživljavaju iz telesnih, psiholoških, ponašajnih i emocionalnih simptoma poput intruzivnih misli, flešbekova (iznenadna kratka nenamerna sećanja koja deluju kao da osoba ponovo proživljava traumatski događaj), noćnih mora, promena raspoloženja, kofuznosi, socijalne izolacije, izbegavanja mesta koja podsećaju na traumu, uznemirenosti i povišene reaktivnosti na različite stimulacije, nesanice, problema u seksualnom funkcionisanju, povišenog osećanja straha i anksioznosti, depresivnosti, iritabilnosti i besa… Gotovo uvek, bez obzira na prirodu traumatskog iskustva, žrtve traume osećaju krivicu i sramotu zato što se smatraju odgovornim za proživljeno. Kako bi izašli na kraj sa svim ovim simptimima, traumatizovane osobe neretko pribegavaju preteranoj konzumaciji alkohola i narkotika, povlače se iz društvenih odnosa, izbegavaju bliske veze, ne razgovaraju o tome kako se osećaju niti pominju traumatska iskustva, ponašaju se neprijateljski i agresivno čak i prema bliskim osobama. Upravo zbog ovih neadaptivnih ponašanja trauma ne pogađa samo pojedinca, već i njegovu porodicu, užu i širu okolinu.

Kako se trauma leči?

Poslednjih decenija, a naročito u ovom veku o psihološkoj traumi se sve više i više govori. Zahvaljujući modernim tehnologijama snimanja mozga i funkcionisanja nervnog i endokrinog sistema, otkriveni su kompleksni mehanizmi koji stoje u osnovi psihološke traume. Ovi nalazi poslužili su za unapređenje postojećih i osmišljavanje brojnih novi pristupa namenjenih lečenju psihološke traume, kako one koja je nastala delovanjem izolovanih traumatskuh događaja tako i one nastale delovanjem hroničnih štetnih iskustava. Na primer, za tretman posledica izolovanih traumatskih događaja, istraživanja su ukazala na efikasnost  Kognitivno bihevioralne terapije za PTSP, Terapije kognitivnog procesuiranja, Produženog izlaganja, EMDR (Desenzibilizacija i Reelaboracija uz pomoć pokreta očiju), Terapija naratvinog izlaganja, pojedini pristupi u okviru Telesne terapije. Takođe, za tretman posledica kompleksne traume istraživanja su ukazala na efikasnost Shema terapije, Terapije usmerene na transfer, Dijalektičke bihevior terapije, Terapije zasnovane na mentalizaciji.

Poređenjem navedenih terapijskih pristupa može se ustanoviti da većina njih poseduje nekoliko zajedničkih odlika. Prva zajednička odlika je da je deo svih ovih pristupa psihoedukacija, odnosno obezbeđivanje informacija klijentu o pirodi nastanka poremećaja i mehanizmima njegovog održavanja. Druga zajednička odlika ovih terapijskih pristupa je imaginativno izlaganje. Imaginativno izlaganje predstavlja živo prisećanje na traumatska iskustva i ponovno proživljavanje istih u sigurnom terapijskom kontekstu sa ciljem smanjenja simptima i otklanjajna posledica traume. Treća odlika je bavljenje procesima pamćenja traumatskog iskustva. Traumatska iskustva su, zbog svog snažnog emocionalnog naboja, zapamćena drugačije nego uobičajena iskustva. Najčešće su zapamćena u nepovezanim fragmentima pa je potrebno stvoriti neku vrstu hronološkog sleda kako bi se smestila u odgovarajuću vremenski okvir u životu osobe koja je preivela traumu.  Kogntivno restrukturiranje je četvrta zajednička odlika i podrazumeva bavljenje iracionalnim uverenjima koja su nastala kao posledica traume, poput uverenja o krivici osobe koja je doživela traumu. Važno je da ova netačna i štetna uverenja budu zamenjena nekim racionalnijim, korisnim i adaptivnijim uverenjima. Peta zajednička stavka jeste doživljavanje snažnih emocionalnih iskustava. Bavljenje snažnim emocionalnim iskustvima je neophodno jer ona predstavljaju sastavni deo nastanka psihološke traume. Poslednja, šesta zajednička stavka tretmana traume jeste i razvijanje strategija emocionalne regulacije i prevladavanja kako bi klijenti naučili da izađu na kraj sa snažnim emocijama koje su prisutne kao posledica traume. Veštine poput „uzemljavanja“ ili vežbe pune svesnosti se često koriste u ove svrhe. Poslednjih godina deo tretmana traume posaje i rad na telesnim senzacijama i upravljanje istim kako bi se redukovali simptomi.

Psihološka trauma ostavlja kompleksne posledice ne samo na psihu pojedinca, već i po njegovo telo, ali i okruženje u kom pojedinac živi. Za tretman psihološke traume je od presudnog značaja je pravovremena reakcija. Pravovremena reakcija u ovom slučaju ne znači nužno rana reakcija, već reakcija koja je u skladu sa psihološkim kapacitetima i potrebama traumatizovane osobe. Lečenje posledica psihološke traume je delikatan zadatak koji može biti iscrpljujući kako za terapeuta tako i za klijenta, pa ga upravo iz tih razloga treba prepustiti stručnjacima koji su adekvatno edukovani zato za rad sa ovom vrstom problema. Cilj lečenja nije samo prestanak simptoma, već može biti i post traumatski rast i nalaženje novog smisla i svrhe u životu preživele osobe.

The post Psihološka trauma – šta je, koje su posledice i kako se leči? appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Psihološkinja – REBT psihoterapeutkinja

Svako od nas u svom iskustvu ima doživljaj da određena godišnja doba donose i promene u raspoloženju. Ništa se konkretno nije promenilo u našoj svakodnevici, ali se mi osećamo drugačije. U tim situacijama sebe nazivamo metereopatama i tim promenama ne pridajemo veliki značaj.

Međutim, kod pojedinaca su te promene intenzivne, dugotrajnije i otežavaju svakodnevno funkcionisanje. Za njih bismo potencijalno mogli reći da pate od sezonskog afektivnog poremećaja koji se definiše kao poremećaj raspoloženja pod uticajem promene godišnjih doba.

Najčešće se javlja tokom jeseni i zime, ali se može pojaviti i tokom proleća ili leta. Tokom jeseni i zime preovlađuje depresivno raspoloženje, osećanje beznadežnosti, gubitak energije, lošija koncentracija i memorija, prekomerno spavanje, promene u apetitu (povećana želja za slatkišima) i povećanje težine, smanjenje seksualnog interesovanja, osetljivost u socijalnim interakcijama i povlačenje iz socijalnih aktivnosti. S druge strane, tokom proleća i leta se mogu javiti euforičnost, anksioznost, povećana uznemirenost, nesanica, razdražljivost, gubitak apetita i težine, kao i povećanje seksualnog nagona. Moguće je da se depresivno raspoloženje pojavi i tokom proleća, ali takve promene su ređe.

Karakteristično je da se navedene tegobe javljaju obično u istom vremenskom periodu iz godine u godinu i da nisu direktno vezane za aktuelna dešavanja u životu osobe.

Zašto dolazi do sezonskih promena raspoloženja?

Uzroci ovakvih promena raspoloženja nisu definitivno utvrđeni, ali se smatra da najveći uticaj na njih ima promena cirkadijalnog (dnevnog) ritma individue i promene nivoa serotonina i melatonina u organizmu.

Tokom jeseni i zime dani bivaju sve kraći i sve mračniji što utiče i na sam bioritam osobe, dolazi do smanjenja nivoa serotonina i povećanja količine melatonina u telu. Serotonin je neurotransmiter koji nastaje specifičnim biohemijskim procesom unutar nervnih ćelija i uključen je u regulaciju raspoloženja, seksualne želje, apetita, sna, memorije, sposobnosti za učenje i nekih vidova socijalnog ponašanja. Bitan element za sintezu serotonina je vitamin D za koji je jako važna sunčeva svetlost koje tokom jeseni i zime biva sve manje. Melatonin je hormon koji prozvodi epifiza i koji učestvuje u regulaciji cirkadijalnih ritmova. Njegovo stvaranje biva stimulisano manjkom svetlosti.
Imajući sve navedeno u vidu, jasno je da su određene promene u psihološkom stanju prirodna posledica promena u funkcionisanju organizma svake osobe usled promene godišnjih doba, međutim ukoliko navedene promene traju duže, intenzivne su i remete svakodnevno funkcionisanje, onda je moguće govoriti o poremećaju i korisno bi bilo obratiti se stručnjaku za pomoć.

Kako možemo sebi da pomognemo?

Ukoliko primećujete kod sebe oscilacije u raspoloženju tokom sezonskih promena, potrebno je angažovati se u smeru što boljeg prilagođavanja datim okolnostima.

Na prvom mestu, uvek značajno, vodite računa o sebi i svojim životnim navikama, zdravlju, higijeni spavanja i ishrane. Poželjno je da imate urednu dinamiku spavanja, što znači da odlazite na spavanje i ustajete uvek u približno slično vreme. Redovno uzimajte svoje obroke i vodite računa o tome da uravnoteženo uzimate različite vrste namirnica koje se smatraju poželjnim u svakodnevnoj ishrani. Vežbajte, ukoliko možete izbegnite zatvorene fitnes centre (šetajte, trčite, vozite bicikl ili rolere…), ali ako to nije moguće budite svesni toga da je fizička aktivnost korisna za celokupno psihofizičko stanje, posebno tokom sezonskih promena o kojima govorimo, i zato je ne zanemarujte.

Imajući u vidu da je sunčeva svetlost važan faktor za sve pomenute prateće fiziološke promene, korisno bi bilo da što više vremena provodite u prirodi. Naravno, ritam života većini ne omogućava svakodnevne izlete, ali svako može sebi da obezbedi bar pola sata tokom dana boravka na otvorenom (npr. pri odlasku na posao izađite par stanica ranije iz autobusa, prošetajte…).
Takođe, pustite u stan ili u kancelariju što više dnevne svetlosti.

Planirajte i sprovodite dnevne aktivnosti u kojima inače uživate (….muzika, knjige, filmovi, meditacija, kuvanje, kupovina…). Možda tokom loših vremenskih uslova neke od njih neće biti moguće realizovati, ali onda unapred isplanirajte šta biste mogli da radite kada vam vreme ne ide na ruku.

Inicirajte i intenzivirajte socijalne kontakte. Druženje sa dragim ljudima je veoma efikasan način za podizanje raspoloženja.

I na kraju, još jednom da ponovimo, ukoliko vidite da vaše raspoloženje remeti svakodnevno funkcionisanje, obavezno potražite pomoć stručnjaka, psihologa ili psihijatra koji se bave savetovanjem i psihoterapijom.

The post Sezonske promene raspoloženja appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Tekst je objavljen u časopisu Pharmamedica

Svetska zdravstvena organizacija sterilitet definiše kao izostanak začeća nakon minimum jedne godine nezaštićenog seksa sa ciljem začeća. Ukoliko par ne uspeva da realizuje željenu trudnoću u tom vremenskom periodu, preporuka je da se obrati lekarima kako bi se utvrdilo da li postoje neki organski faktori koji otežavaju začeće. Ponekad, čak i kad kod oba partnera nema zdravstvenih prepreka za ostvarivanje trudnoće, do nje ne dolazi. Tada počinje da se govori o psihološkim faktorima koji tome mogu doprineti, o izloženosti stresu, strahovima, depresivnom raspoloženju i slično.

Međutim, treba imati u vidu da su analize naučnih istraživanja u kojima je ispitivana povezanost psihološkog stresa i začeća pokazale da se ne može tvrditi da psihološki činioci direktno utiču na realizovanje trudnoće. Smatra se da su oni od velikog značaja za funkcionisanje partnera i njihov kvalitet života u datim okolnostima, ali se o njima ne može govoriti kao o uzrocima izostanka začeća.

Stoga je važnije i korisnije posvetiti se psihološkom stanju partnera koji se suočavaju sa sterilitetom kako bi im se pomoglo da što je moguće bolje izađu na kraj sa tim životnim izazovom.

Koje su prateće psihosocijalne posledice steriliteta?

Nemogućnost začeća ima višestruki uticaj na kvalitet života para, a i oba partnera ponaosob. Posledice koje se javljaju su kako psihološke tako i socijalne prirode.

Partneri se na emocionalnom planu suočavaju sa uznemirenošću, anksioznošću, besom, osećanjem krivice, depresivnošću i drugim psihološkim tegobama. Takođe se javlja i doživljaj ličnog neuspeha, sopstvene neadekvatnosti, defektnosti, učestalo je samoobezvređivanje što sve dodatno pogoduje razvijanju osećanja otuđenosti i izolaciji.

Korisno je istaći da mnogi stručnjaci ukazuju na sličnosti steriliteta i procesa tugovanja nakon gubitka. Međutim, dok u tugovanju nakon gubitka osoba prolazi kroz nekoliko faza (šok, poricanje, bes, depresija..) koje se završavaju prihvatanjem i oporavkom, kod sterilteta toga nema jer je tugovanje konstantno i biva iznova i iznova provocirano različitim životnim događajima. Svakodnevne situacije i dešavanja postaju povod za niz negativnih osećanja. Regularni mesečni ciklusi kod žene, trudnice u okruženju, rođenja, krštenja, dečiji rođendani su samo neki od životnih događaja koje postaju povod za patnju. Zato se često psihološki aspekt steriliteta opisuje kao stanje hronične tuge, a neki autori o tom problemu govore kao o fenomenu „obespravljenog žalovanja”, što podrazumeva iskustvo gubitka bez socijalno priznatog prava žalovanja.

Psihološki doživljaji koji se javljaju kao posledica steriliteta takođe se opisuju i kao serija gubitaka, gubitak veze među partnerima, gubitak sigurnosti, nade, samopouzdanja, radosti, kontrole, gubitak zdravlja i seksualnog zadovoljstva, gubitak odnosa sa socijalnom mrežom….

Kad govorimo o socijalnom aspektu, partnerski odnos je prvi koji se nalazi pred velikim izazovom. Oba partnera se suočavaju sa sopstvenim psihološkim problemima čime bivaju iscrpljeni i nemaju kapaciteta da budu jedno drugom podrška. Zatim, obično onaj kod koga je dijagnostikovan problem strahuje da će ga partner zbog toga napustiti. Uz to i seksualni život uglavnom biva značajno narušen, sve postaje podređeno začeću, gubi se spontanost u odnosu, planira se termin, učestalost, trajanje odnosa, tako da seks prestaje da bude uživanje i postaje podsetnik na neuspeh partnera da se ostvare i u ulozi roditelja.

Veoma često se i odnos sa porodicom i prijateljima remeti. Par se može spontano povući iz socijalnih interakcija jer ne želi da deli svoj problem sa drugima, a sami partneri se ne osećaju dovoljno dobro da bi bili deo društva. Čest je doživljaj da drugi nemaju razumevanja za to kroz šta oni prolaze, tj. da čak ni ne mogu da razumeju kako se oni osećaju. Ponekad i ono što je naizgled podrška, odmaže i vodi u dublje povlačanje. Saveti koje dobijaju od bližnjih, „ biće sve u redu, nemoj da razmišljaš, samo se opusti…“ i sl., zapravo dodatno stvaraju pritisak na par koji posle dugog perioda pokušavanja prirodno postaje napetiji. Partneri postaju još više uznemireni trudeći se da budu opušteni i osećaju se krivim što ne mogu da se opuste jer se zbog toga smatraju odgovornim za neuspeh začeća. To dodatno potkrepljuje ideju da ih prijatelji ne razumeju i udaljava ih od njih. Takođe, ranije pomenuta okupljanja gde su roditeljstvo i deca u fokusu su uobičajeni povod za emocionalna previranja partnera koji se bore sa sterilitetom i potom za socijalno povlačenje.

Uz sve navedeno treba imati u vidu i to da se roditeljstvo u našem društvu smatra jednim od najvažnijih životnih ostvarenja, a često se čak ističe da je neophodno ostvariti se kao roditelj. Samim tim je sredina u kojoj je društveni i kulturološki imperativ imati dete vrlo pogodan okvir za stigmatizaciju parova koji nemaju dete. Takva vrsta socijalnog pritiska dodatno otežava onima koji žele a ne mogu da imaju dete da se nose sa problemom steriliteta.

Psihološka podrška i pomoć i sterilitet

Na osnovu svega do sada napisanog jasno je zašto se problem steriliteta smatra jednim od najuznemirujućih iskustava u životu osobe. Stoga je veoma značajno da partneri imaju na raspolaganju što je moguće više informacija o sterilitetu i njegovim psihosocijalnim posledicama, kao i dovoljno psihološke podrške. Oslonac i podršku mogu dobiti jedno od drugog, porodice, prijatelja i drugih bliskih osoba, ali važno je ohrabriti ih i da potraže stručnu pomoć.

Bilo bi dobro da se partneri psihologu obrate pre nego što se razviju psihološki problemi i naruši partnersko i socijalno funkcionisanje. Preventivni savetodavni rad može da pomogne partnerima da se što efikasnije suoče sa situacijom u kojoj su se našli, da životnu krizu pretvore u životni izazov iz kojeg će izaći individualno i partnerski osnaženi.

Naravno, nije uvek moguće prepoznati prve znake tegoba, ponekad anksioznost, depresivnost i ostale bolne emocije preplave osobu i tada je važno da se jave psihologu radi psihološkog savetovanja i psihoterapije. Uz adekvatnu psihološku pomoć navedeni problemi i prepreke se mogu uspešno prevazići i to je glavna poruka koju oba partnera treba da dobiju od svog okruženja i stručnih lica.

The post Psihosocijalni aspekti steriliteta appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Tekst je napisala dr Tijana Mirović, a objavljen je u časopisu Pharma Medica) 

 „Ponekad se osećam stvarno nevidljivo…nevažno…samo, kao da nikome nisam važna i kao da niko nikada nije tu za mene…kada mi treba…kada je najteže“. 

Gore navedeni citat opisuje nešto što se u psihoterapiji nazova emocionalna deprivacija. Ljudi sa ovim problemom dolaze na psihoterapiju zato što se osećaju usamljeno, zapostavljeno, nevoljeno, neshvaćeno ili depresivno. Najčešće imaju i doživljaj da drugi ne odgovaraju na njihove potrebe i sumnjaju u to da će ih drugi ljudi (pa i terapeut) razumeti i podržavati. Neretko se ipak dešava da ljudi svega toga nisu svesni. Oni osećaju prazninu i imaju doživljaj da im nešto nedostaje, ali ne umeju da odrede i iskažu šta je to. Veruje se da je to zato što emocionalna deprivacija najčešće nastaje i pre nego što dete progovori i nauči da verbalizuje to što mu smeta.

Kako emocionalna deprivacija nastaje?

Emocionalna deprivacija, najčešće nastaje usled iskustva depriviranosti tokom detinjstva. Jednostavnijim jezikom rečeno, to znači da je odrastanje karakterisalo nedostajanje (deprivacija) adekvatne nege (pažnje, ljubavi i topline), empatije, podrške, zaštite i usmerenja; odnosno da je dete raslo bez osećaja da je voljeno, vrednovano i posebno. Imajući ovo u vidu, nameće se i pitanje, zašto do toga dolazi, odnosno ko su roditelji koji na ovaj način depriviraju detetove bazične potrebe. Istraživanja i praksa pokazuju da su to često roditelji koji su i sami odgajani na ovaj način, odnosno roditelji koji imaju sledeće karakteristike:

• Roditelji koji su fizički (npr. stalno rade) ili emocionalno odsutni – nisu tu, ne prepoznaju detetove potrebe, ne provode vreme sa njim, ne maze ga i ne ljube.
• Roditelji koji nisu autentično povezani sa detetom, pa nisu „naštimovani“ ni na detetove potrebe.
• Roditelji koji ne pokazuju zainteresovanost za dete i njegov život; ne pričaju sa decom ili pričaju sa njima bez razumevanja i uvažavanja njihovih osećanja.
• Roditelji koji daju materijalnu podršku, ali ne i emocionalnu.
• Roditelji koji ne vide dete kao biće odvojeno od sebe, već kao produžetak sebe i objekat za zadovoljavanje njihovih potreba.

Kroz ovakvo iskustvo sa roditeljima dete odrasta osećajući se usamljeno, nezbrinuto i prazno. Paralelno sa tim, dete razvija i negativna uverenja o sebi („moje potrebe nisu važne – ja nisam važan“, „nisam dovoljno vredan da bi me neko primetio i bio tu za mene“ i sl.) i negativna uverenja o svetu koji ga okružuje („drugi nikada neće biti tu za mene i nikada neće zadovoljiti moje potrebe“). Ovakvo viđenje sebe i sveta utiče i na buduća ophođenja prema sebi i drugima,  kreirajući tako dodatne emocionalne, ponašajne i praktične probleme.

Kako emocionalna deprivacija šteti? Koje probleme ona dalje pravi?

Kada se „predamo“ gore pomenutim uverenjima i emocionalnoj deprivaciji, počinjemo da osećamo intenzivnu usamljenost, izolovanost, prazninu i tugu. Tada mislimo da nas niko ne razume, da niko nije tu za nas, da nikada nećemo biti srećni i zadovoljni, da ćemo uvek biti sami i sl. Ne brinemo o sebi i ne zadovoljavamo sopstvene potrebe. Od drugih ne tražimo to što nam treba već očekujemo da nam taj neko „pročita misli“ i zadovolji potrebe koje nismo izrekli. Drugi to ne prepoznaju, ne daju nam ono šta nam je potrebno i mi nastavljamo da osećamo bol i frustiranost dodatno ojačavajući uverenje da niko nije tu za nas. Neretko se međutim dešava i drugi scenario, a to je da tražimo šta nam treba, ali da osoba od koje tražimo (poput naših roditelja) nema kapacitet da nam to da. Često se naime dešava da nesvesno biramo partnere i prijatelje koji su hladni, isključeni, distancirani, samoživi ili nedostupni (nemaju vremena za nas, jer imaju druge emotivne veze i prioritete). Jasno je da takvi partneri i prijatelj nisu u stanju da zadovolji naše potrebe i da na budu posvećeni. Često se napravi i odnos u kome je taj drugi toliko zahtevan i toliko u sopstvenom problemu, da osoba sa emocionalnom deprivacijom mora da brine o njima, bez prostora za sebe i sopstvenu ranjivost. Bez reciprociteta! Iako takvi emotivni partneri veoma malo daju i u fizičkom i u emocionalnom smislu, „hemija“ čini da su upravo takvi partneri najprivlačniji, a da se oni topli, dostupni i dajući partneri doživljaju kao neprivlačni i dosadni. Što nas hladni i distancirani partneri više odguruju od sebe, mi se više bavimo njima, opsesivno mislimo i radimo sve da nas primete i zadovolje. To stvara visoku privlačnost, ali i ponavlja iskustvo deprivacije koje smo imali tokom detinjstva dok smo se borili za pažnju hladnog i nedostupnog roditelja.

Drugi tip problema proizilazi iz činjenice da mnogi emocionalno deprivirani ljudi izbegavaju bliskost i veze baš zato što ne očekuju ništa iz njih. Tako, ili nemaju veze i bliska prijateljstva uopšte ili imaju prolazne i distancirane odnose. Neretko se dešava da brzo izgube interesovanje i prekidaju odnose upravo onda kada zaprete da postanu bliski. Na taj način, ostaju sami i deprivirani.

Do ponavljanja iskustva deprivacije dolazi i ako se suviše oslanjamo na sebe – ne govorimo prijateljima i partneru šta nam treba, ne dozvoljavamo sebi da budemo ranjivi, niti drugima da nas zaštite i pomognu nam. Pošto se ponašamo kao jači nego što jesmo i pošto nikada jasno ne tražimo ono što im treba, drugi ljudi retko prepoznaju naše potrebe i retko kada nude pomoć. Tako raste i osećaj deprivacije i razočaranost u druge.

Osećaj depriviranosti ponekad se nadomešćuje (nadkompenzuje) prezahtevnošću i burnim reagovanjem na svaki znak da naše potrebe neće biti zadovoljene. Tako dolazi do nove vrste problema. Velika „emotivna glad“ pretvara se u prezahtevnost, odnosno u bes i prekritičnost ukoliko od prijatelja i partnera ne dobijemo sve ono što očekujemo. Ponekad su tu i manipulativna ponašanja, kao i privlačenje pažnje telesnim simptomima, šarmiranjem, flertovanjem ili teatralnošću. Ovo uglavnom odbija ljude. Takođe, ukoliko ljudi oko nas koliko god da se trude i daju, stalno dobijaju poruku da „nije dovoljno“, i oni će postati frustrirani, a finalno verovatno i odustati od pokušaja da daju. Tako osoba sa emocionalnom deprivacijom ostaje sama i deprivirana – ponovo!

Pored problema u odnosima, emocionalna depriviranost pravi i druge ozbiljne problema. Na prvom mestu, problem sa raznim vrstama zavisnosti. Pošto teško podnosimo  emocionalnu deprivaciju i bolni osećaj usamljenosti i praznine koju ona nosi, mi moramo na neki način da pobegnemo od nje. Najčešće se ili skroz emocionalno isključimo (delujemo „daleko“, „hladno“ i sl.) ili zatrpavamo bol i prazninu umirujući se hranom, alkoholom, drogama, seksom, poslom i sl. Pošto je „emotivna glad“ samo zatrpana, ona nalazi način da se probije, pa se nanovo i nanovo pojavljuje. Mi onda moramo da se zatrpavamo hranom, poslom, supstancama još više i još više. Na taj način umesto jednog, dobijamo više velikih problema. Kroz sve ovo, slika o sebi postaje sve negativnija, a povezanost sa drugima sve problematičnija i sve teža.

Šta je onda mogući lek?

Postoji nekoliko važnih koraka ili tema na putu ka promeni. Prva stvar je svakako rad na osvešćivanju da su naši problemi povezani sa deprivacijom koja ima svoje korene u detinjstvu. Veoma važan korak ka promeni predstavlja i rad na tome da prihvatimo da su naše potrebe jednako važne koliko i potrebe drugih ljudi i da se ohrabrimo i naučimo i da tražimo za sebe, ali i da dajemo. Zdravi odnosi podrazumevaju blizak, topao i zadovoljavajući odnos koji odlikuje ujednačena razmena primanje i davanja. To je ono čemu treba da težimo, jer samo zdrava i adekvatna povezanost sa drugima leči deprivaciju i konačno popravlja sliku sebe i sveta.

The post Emocionalna deprivacija appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Svakom od nas je tokom odrastanja više desetina puta savetovano „ono što možeš danas, ne ostavljaj za sutra“, međutim iako smo od ranog doba instruirani da odlaganje nije korisno, ono je čest oblik našeg ponašanja.

Izbegavamo i odlažemo različite situacije i aktivnosti koje procenjujemo kao nelagodne, dosadne, naporne.. sve one koje nam remete trenutno ili očekivano buduće uživanje. Često odlažemo svakodnevne obaveze, kućne poslove, učenje, polaganje ispita, završetak fakulteta, radne zadatke, potencijalno neprijatne razgovore sa partnerom ili prijateljima i dr. Činjenica je da bi većina odložila pranje prozora da bi iskoristila sunčan dan i provela vreme u prirodi, međutim takva vrsta odlaganja nije nešto što bismo nazvali problemom prokrastinacije. Povremeno odlaganje obaveza je nešto sasvim prirodno i očekivano, međutim kada odlaganje i izbegavanje postane ustaljeni obrazac ponašanja, kada osoba učestalo prokrastinira sopstvene obaveze i to značajno ometa njeno svakodnevno funkcionisanje i remeti ostvarivanje uspeha u oblastima koje su joj važne, govorimo o problemu prokrastinacije.

Šta je prokrastinacija?

Kada analiziramo poreklo reči prokrastinacija brzo nam postaje jasno i njeno značenje, prokrastinacija potiče od latinske reči „procrastinatio“, tačnije „pro“ i „crastinus“, što znači „za sutra“.

Dakle, prokrastinacija se definiše kao automatska navika beskorisnog odlaganja bitnih i vremenski određenih aktivnosti za neki naredni trenutak, dan, nedelju… Najčešće osoba aktivnost koju odlaže menja drugom, manje značajnom, ali prijatnijom, npr. umesto pisanja seminarskog rada gleda seriju.

Osoba koja odlaže neugodnu ili dosadnu aktivnost u datom trenutku ne razmišlja o posledicama svog ponašanja što za rezultat ima sabotiranje sopstvenih ciljeva i kvaliteta života. Izbegavanje svakodnevnih obaveza kao što su čišćenje kuće, peglanje, bacanje đubreta, plaćanje računa i sl., iako donosi trenutno olakšanje, za posledicu ima narušavanje udobnosti življenja, ali posledice mogu biti i ozbiljnije kao npr. isključivanje struje, telefona zbog neuvremenjenog plaćanja računa itd. Čest oblik prokrastinacije je i odlaganje učenja, „učiću sutra… počinjem da učim u ponedeljak…“ su samo neke od izjava kojima učenici i studenti sami sebe zavaravaju i kojima održavaju problem prokrastinacije. I uprkos tome što su posledice takvog ponašanja jasne, lošije postignuće u školi, nepolaganje ispita, obnavljanje godine, iako je osoba svesna da ni nekog prethodnog ponedeljka nije počela da uči i u iskustvu ima ponovljene neuspehe na ispitima, takvo ponašanje se održava. Slična situacija je česta i u poslovnom okruženju, odlaže se radni zadatak do poslednjeg trenutka, pisanje neprijatnog mejla, rad na ozbiljnom projektu, pravljenje prezentacije, zapravo izbegava se sve ono što zahteva dodatni napor i povod je za osećaj nelagodnosti, što naravno opet na duže staze ima niz negativnih posledica za osobu, počevši od toga da je kvalitet njenog rada lošiji do toga da može da izgubi i posao zbog svoje neeefikasnosti. Takođe, prokrastinacija može da ima negativan uticaj i na partnerske i prijateljske relacije, npr. ukoliko se dogovorimo sa prijateljicom da ćemo ići zajedno na letovanje, a potom se predomislimo i odlučimo da otputujemo sa novim dečkom, ali zbog nelagodnosti i straha od njene reakcije izbegavamo da joj to saopštimo do poslednjeg trenutka, verovatno je da će naše prijateljstvo biti značajno ugroženo kad joj u julu saopštimo da nećemo putovati zajedno. Prokrastinacija se može prepoznati i u odlaganju aktivnosti koje spadaju u oblast naše lične dobrobiti, kao što je započinjanje ili dovršavanje edukacije koja je značajna za naše profesionalno funkcionisanje, vođenje računa o zdravlju tj. izbegavanje redovnih odlazaka kod lekara ili zubara, započinjanje dijete koja je od značaja za naše zdravstveno stanje, odlaganje prestanka pušenja i drugo.

Dakle, različiti su aspekti života u kojima se prokrastinacija manifestuje, ali iako su aktivnosti koje se odlažu vrlo šarolike, jedno je zajedničko, a to je da je odlaganje tih aktivnosti za osobu, dugoročno posmatrajući, štetno.

Stoga se logično nameće pitanje šta je u osnovi prokrastinacije tj. zašto osobe prokrastiniraju kada to sa sobom nosi niz negativnih posledica.

Najčešće je u osnovi prokrastinacije filozofija kratkoročnog hedonizma. Filozofija kratkoročnog hedonizma počiva na idejama osobe da sopstvene želje mora odmah da zadovolji i da osećanje neugodnosti mora što pre da otkloni ili izbegne. Dakle, osoba je orijentisana na ono što će joj doneti kratkoročno zadovoljstvo, pa čak i na uštrb dugoročnih ciljeva. Aktivnost koja je neugodna se odlaže ili izbegava i time osoba oseti trenutno olakšanje, tj. kratkoročno zadovoljstvo što se oslobodila neugodnosti koja joj se javila povodom pomenute aktivnosti, ali na duže staze to ponašanje joj šteti jer je ometa u ispunjavanju za nju važnih ciljeva. Alternativa bi bila filozofija dugoročnog hedonizma, što podrazumeva spremnost individue da odloži trenutno zadovoljstvo ili istoleriše kratkoročnu frustraciju zarad dugoročnog zadovoljstva.

S druge strane, sem filozofije kratkoročnog zadovoljstva i prateće niske tolerancije na frustraciju, jedan od razloga prokrastinacije je i nesigurnost oko sopstvene vrednosti koja se manifestuje kroz perfekcionizam, strah od neuspeha, strah od kritike i dr. To konkretno znači da osoba pokazuje tendenciju da izbegava određene aktivnosti jer smatra da bi bilo katastrofa da ih ne uradi savršeno i da bi neuspeh ili kritika od strane drugih značila da je  manje vredna tj. bezvredna i stoga joj kao najprihvatljivija alternativa izgleda odustajanje od bilo kakve aktivnosti.

Ukoliko je prokrastinacija postala ustaljen obrazac ponašanja osobe koji očigledno remeti njeno funkcionisanje, umanjuje kvalitet života i sprečava ostvarivanje ciljeva koji su joj važni, potrebno je da se obrati za pomoć psihologu- psihoterapeutu. Uz pomoć psihoterapeuta bi najefikasnije mogla da prevaziđe emocionalne prepreke koje se nalaze u osnovi prokrastinacije i nauči da se na funkcionalniji način suočava sa aktivnostima koje su joj neugodne po bilo kom osnovu, a sve u cilju postizanja dugoročnog zadovoljstva.

Irina Radanović

dipl.psiholog- psihoterapeut

The post Prokrastinacija appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Autorski tekst Irine Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeuta)

Kada bi nas neko upitao koji je fiziološki proces ključan za održanje života, mnogima bi disanje bio jedan od prvih odgovora. Međutim, iako smo svesni da je disanje neophodno za opstanak, na njega većina ne obraća pažnju dok se ne nađe u situaciji da oseća da je na neki način ovaj proces ugrožen (pulmološke tegobe, napadi panike…). Sportisti, kao i oni koje se rekreativno bave fizičkom aktivnošću, su u većoj meri aktivno svesni značaja disanja jer su upoznati sa tim kako određene tehnike disanja doprinose njihovom boljem psihofizičkom stanju i zato ih primenjuju redovno. Kad je ostatak populacije u pitanju, kao što je pomenuto, disanje dolazi u fokus u trenucima kada se osećamo zdravstveno ugroženim. To je posebno izraženo u napadima panike, tokom kojih dolazi do narušavanja dinamike disanja u vidu hiperventilacije.

Šta je hiperventilacija?

Jedan od dominantnih i najučestalijih simptoma u napadu panike je takozvana hiperventilacija. U početnom stanju straha, koje i doprinosi razvoju napada panike, dolazi do narušavanja dinamike disanja. Osoba ima doživljaj da nema dovoljno vazduha, da ne unosi dovoljno kiseonika u telo i da će se stoga ugušiti. Iz tog razloga počinje sve brže i brže da diše što dovodi do preterane količine kiseonika (O₂) u organizmu. Treba imati u vidu da je samom telu zarad efikasnog funkcionisanja neophodno da postoji adekvatan balans kiseonika i ugljen dioksioda (CO₂). Kad udišemo, unosimo kiseonik, a kad izdišemo, izdišemo ugljen dioksid. Ravnoteža O₂ i CO₂ zavisi od toga koliko brzo i duboko udišemo i izdišemo.

Kad smo fizički aktivni, disanje se ubrzava, unosimo više kiseonika u telo i izdišemo veću količinu ugljen dioksida. Kad se opuštamo, odmaramo, količina oba elementa se smanjuje.

Šta se događa tokom napada panike?

Prosečan broj udisaja u opuštenom stanju iznosi 10 – 14 što u napadu panike biva značajno ubrzano. Kao što je pomenuto, osoba usled straha da neće moći da unese dovoljno vazduha da bi preživela počinje sve ubrzanije da diše što dovodi do toga da se u telo unosi preterana količina kiseonika, a sa druge strane dolazi do smanjenja količine ugljen dioksida, što doprinosi tome da se pomenuti kiseonik ne može adekvatno iskoristiti. Posledice toga su osećanje malaksalosti, nesvestica, vrtoglavica, konfuznost, zamagljen vid, osećaj utrnulosti, golicanje i osećaj hladnoće u ektremitetima, napetost mišića i dr. Sve te telesne promene postaju novi povodi za intenziviranje straha i dalji razvoj napada panike.

Sve pomenuto nam jasno prikazuje koliko je proces disanja kada smo uznemireni važan i u kojoj meri hiperventilacija dodatno remeti funkcionisanje organizma i doprinosi razvoju i održanju napada panike.

Ono što je bitno upamiti je da hiperventilacija, iako se doživljava kao vrlo uznemirujuća i iscrpljujuća, nije životno ugrožavajuća. Međutim, u cilju efikasnog prevazilaženja tegoba u vidu napada panike potrebno je naučiti i tehnike koje bi predupredile ili zaustavile hiperventilaciju.

Tehnike za prevazilaženje hiperventilacije

Jednostavna, mada ne posebno elegantna, tehnika je upotreba papirne kese pri disanju. Scena često viđena u filmovima u kojima se prikazuje napad panike putnika u avionu. Dakle, osobi se daje papirna kesa u koju diše, što za cilj ima da se zaustavi preterano unošenje kiseonika u organizam i ujedno omogućava unošenje dodatne količine ugljen dioksida koja je potrebna za uspostavljanje izbalansiranog disanja.

Naravno, ova tehnika, iako efikasna, nije posebno praktična i zato se preporučuje uvežbavanje stomačnog tj. abdominalnog disanja.

The post Disanje i napad panike appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodio Nikola Todorić novinar Bazara)

1. Šta polazak deteta u školu znači za roditelje? (Ovo se ne odnosi samo na prvi razred)

Polazak deteta u školu predstavlja jednu od faza u razvojnom ciklusu porodice. To znači da polaskom deteta u školu, porodica ulazi u novu razvojnu fazu u kojoj se dešavaju važne promene na koje porodica mora da se adaptira. Tada se u porodični sistem uključuje novi, spoljni, školski sistem, koji ostvaruje svoj uticaj na porodicu i od koje „trpi“ povratno dejstvo. U život deteta, pa i porodice ulaze nove osobe (učitelji, drugovi, njihovi roditelji), nove obaveze (nove odgovornosti, usvajanje radnih navika, uklapanje školskih i vanškolskih obaveza u dnevni ritam i sl.). Sve te promene roditeljima otvaraju dileme tipa: kako pomoći detetu da se adaptira, kako mu i koliko pomagati oko učenja, koliko biti strog i zahtevan, koliko se mešati u detetove odnose sa učiteljem i drugarima i sl. Iako su ove teme najprisutnije, a promene u životu i deteta i porodice najizraženije sa polaskom u prvi razred osnovne škole, ni polazak u naredne razrede nije bez teškoća. Kada se školska godina završi, deca ulaze u novi ritam,  raspuštaju se i opuštaju. Dolaskom nove školske godine, i oni i roditelji moraju ponovo da se navikavaju na obaveze, na nove nastavnike i predmete, na novi ritam. Od klijenata sa kojima radimo, često čujemo da je svaki septembar težak i pomalo haotičan. Jedna moja klijentkinja to ovako opisuje: „Septembar mesec je kao mali pakao. Sve je u haosu, niko od dece ne zna kada šta ima, ko šta predaje, kad je koji trening, mi ne znamo ko će koga gde da vozi i razvozi i sve je u opštom haosu, trci i frci“. Sve to ponekad pada još teže, zato što dolazi nakon letnjeg mira i opuštanja. Neretko ipak, polazak u školu za roditelje može da znači i rasterećenje upravo zato što je školskim i vanškolskim obavezama deci vreme strukturisano, Deca su zauzeta svojim obavezama, pa roditelji imaju i malo više vremena za sebe i ne moraju da smišljaju čime da zabave i uposle decu.

2. Koliko su želje i očekivanja roditelja usklađena?

Većina roditelja ume da napravi neku vrstu kompromisa oko toga šta očekuju od dece. Ipak, ako roditelji imaju veoma različita očekivanja i nisu u stanju da naprave kompromis onda može da nastane problem. U tim situacijama deca, dobijaju dvostruke poruke i ulaze u nešto što se stručno naziva konflikt lojalnosti, a „narodski“ „kom se carstvu prikloniti“. Neka deca u tom slučaju biraju lakši put odnosno, popustljivijeg roditelja, pa se kada im onaj strožiji nešto prigovori brane sa „ali tata mi je rekao da ne moram“ ili „mama ni je rekla da nije važno i da ću popraviti“. U velikoj većini slučajeva ovo izaziva i konflikte sa decom i bračne konflikte, pa ne čudi što istraživanja pokazuju da su konflikti oko načina vaspitavanja i disciplinovanja dece jedan od najčešćih povoda za bračni konflikt.

3. Šta se dešava kada roditelji previše očekuju od deteta, a dete ne može da postigne zamišljene ambicije roditelja?

Ovo je veoma čest problem koji ne samo da utiče na decu dok odrastaju, već često ostavlja posledice koje su vidljive i tokom odraslog doba. Kada osete da ne mogu da ispuni roditeljske ambicije, deca skoro nikada ne misle da je problem u roditeljskim ambicijama, već misle da je problem u njima, da oni nisu dovoljno „pametni, sposobni, borbeni i sl.“. To onda postaje deo njihove slike o sebi, pa se vidi i tokom odrastanja i u odraslom dobu manifestujući se kao nedostatak samopozdranja i vezivanje sopstvene vrednosti za mišljenje i vrednovanje od strane drugih. Ukoliko su roditelji veoma zahtevni, kritikujući i kažnjavajući, dete te poruke usvaja kao svoj unutrašnji glas koji ostaje njegov pratioc i kroz kasniji život. Vođeni tim, nekada roditeljskim, a sada unutrašnjim glasom mi sebi namećemo razne pritiske tipa: „Moraš da uspeš“, „Ne smeš da pogrešiš“, „Nema odmora dok SVE nije urađeno“, „Trudi se“, „Budi jak“. Ukoliko ne uspemo ili pogrešimo kinjimo se, kažnjavamo i obezvređujemo.

Postoji tu još jedan problem. Ponekad, zato što zadovoljavamo ambicije roditelja ne uspevamo da otkrijemo i zadovoljimo svoje.  U praksi često srećemo odrasle klijente koji su  nezadovoljni jer nisu pratili svoj put (studirali su ono što su roditelji želeli, išli u muzičku školu umesto na sport, jer su roditelji to više vrednovali i sl.). Pošto su morali da rade kako roditelji kažu, ovi klijenti pored osećanja nezadovoljstva često imaju problem i da osveste, kažu ili urade ono što žele. Reči jedne moje klijentkinje to jasno ilustruju: „Ja sam ceo život radila ono što su moji očekivali. Upisala sam fakultet koji su oni želeli, nasledila njihov posao iako to nisam želela, udala se po njihovom izboru, odgajala decu kako oni kažu. Više i ne znam ni šta bih volela niti šta sam volela, a i kada znam ne kažem jer me je strah da ih ne povredim, da se ne naljute. Kako oni, tako i svi drugi“.

4. Koliko roditelji štite svoje dete tokom školovanja, i koliko je to loše, a koliko dobro?

Danas je prezaštićivanje dece jedan od najvećih vaspitnih problema. Želeći da poštede decu stresa ili da pokažu koliko bi sve za njih učinili, roditelji idu u krajnost koja se ogleda u tome da deca postaju prezaštićena i privilegovana, odnosno „narodski rečeno“ razmažena. Odavno je poznato da je stres „začin života“ i nešto što nam je potrebno kako bi usvajali nove veštine, rasli i razvijali se. Kada nam je sve „potaman“, nas ništa ne izaziva i ne vuče, odnosno tek kada naiđemo na frustaciju ili problem, mi angažujemo postojeće sposobnosti i razvijamo nove. Takođe, izloženost stresu i frustracijama pomaže nam da razvijamo toleranciju na frustraciju, odnosno neku vrstu „psihološkoh imuniteta“.  Ukoliko roditelj prezaštićuje dete, tako što radi stvari umesto njega ili rešava njegove školske i vanškolske probleme, dete neće naučiti kako da samo izađe na kraj sa svim tim. Umesto autonomije razvijaće zavisnost, slabu toleranciju na frustraciju, nedovoljnu samokontrolu i samodisciplinu. Kada osvesti da ne može „ništa“ samo, dete će početi da se oseća uplašeno, nesposobno, neuspešno i manje vredno. Dodatni problem sa prezaštićivanjem dece može da bude i to što se tako deci šalje poruka da im sve pripada i da im je sve dozvoljeno. Danas je trend da se deca apriori štite, a nastavnici napadaju ukoliko im daju realno zasluženu nižu ocenu ili ih opravdano kazne. Ovo rađa osećaj privilegovanosti i doživljaj da „za mene pravila ne važe i da mi niko ništa ne sme“. To takođe daje i nerealnu sliku o sebi i sopstvenim sposobnostima. Radeći na fakultetu, često vidim posledice takvog vaspitanja jer dolaze studenti koji nemaju realnu procenu sopstvenog znanji i koji često očekuju da polože ispit iako nisu ispunili predispitne obaveze, nisu učili niti uložili ni minimalan trud. Važno je ipak, napomenuti da to nije samo do roditelja, već i do celokupnog sistema koji sve manje vrednuje obrazovanje i koji sve više spušta kako obrazovni kriterijum, tako i vaspitni nivo.

5. Koliko takozvane medveđe usluge mogu da škode?

To zavisi od toga koju „medveđu uslugu pravimo“, ali generalno kako sama reč kaže, ove usluge nisu usluge, već nešto što nam dugoročno napravi problem. U te medveđe usluge spada i već pomenuto prezaštićivanje dece, nepostavljanje adekvatnih granica i činjenje stvari umesto dece. Radeći u srednjoj školi, videla sam da je većina dece koja su imala problem sa učenjem imala ili roditelje koji ih nisu učili disciplini i samokontroli (nisu postavljali granice, sve su dopuštali) ili roditelje koji ih nisu usmeravali da uče ili kako da uče (nisu vrednovali školu i znanje, nisu se bavili njima i njihovim školskim radom) ili pak, roditelje koji su se previše mešali i radili stvari umesto dece (oni im vadili izvode iz lekcija, oni im radili zadatke i sl.).

6. Kako da dete stekne radne navike?

Dete treba da se navikava na neke uzrastu primerene obaveze i odgovornosti još i pre škole. Na taj način ono će veoma rano naučiti da svako ima neke obaveze i da je važno da ih obavljamo, pa čak i onda kada nam se to baš i ne radi. Sa polaskom u školu, dete dobija puno novih obaveza i važno je da mu pomognemo da se organizuje, usvoji radne navike i postane što je moguće više samostalno. U tom procesu, veoma je važno da im pomognemo da nauče kako da isplaniraju svoje vreme (kada da uče i kako da raspodele zadatke) i kako da aktivno uče. Važno je da ih naučimo i kako da se skoncentrišu, kako sebe da motivišu za rad i kako da savladaju poriv da učenje odlože ili izbegnu. Na kraju ne treba da zaboravimo da deca jako puno uče po modelu, dakle važno je da mi budemo dobar primer odnosno model nekoga ko , ima radne navike, prihvata svoje obaveze i završava započeto.

7. Iz vašeg iskustva kakav je generalni odnos roditelja i učitelja, da li dovoljno veruju jedni drugima?

U većini slučajeva odnos između roditelja i nastavnika odlikuje i dobra saradnja i bazično poverenje. Ima naravno i drugačijih primera koji mogu da idu od nezadovoljavajuće saradnje pa sve do ozbiljnih konflikata u koje se uključuju svi od psihologa ili pedagoga škole do direktora i Ministarstva prosvete. Po mom iskustvu, iako ovi problemi krenu od nekog konkretnog školskog problema (loša ocena, kazna, bežanje sa nastave, neadekvatan komentar profesora, sukob sa drugom decom i sl.), oni se najčešće intenziviraju zbog ličnih (psiholoških) problema jednih ili drugih aktera. Umesto rada na tome da se problem reši često dolazi do svojevrsne borbe za moć, međusobnih napada, uvreda i pretnji. U takvim situacijama, najviše naravno stradaju učenici koji se nađu zarobljeni „između dve vatre“.

8. Koliko roditelji lažu učitelje?

Mislim da je teško proceniti koliko lažu, ali ono što sam imala prilike da vidim radeći u školi je da roditelji najčešće lažu kako bi zaštitili ili „pokrili“ dete. Najčešća laž jer da je dete bilo bolesno, a nije (već je na primer pobeglo iz škole ili su porodično putovali). Česta laž je i da je dete samo uradilo zadatak iako je imalo pomoć ili da dete nije uradilo nešto što jeste (npr. roditelj zna da je dete poslalo uvredljivu poruku nekome iz razreda, a to negira).

9. Gde je granica u pomaganju roditelja deci?

Granica je tamo gde prestaje usmeravanje, vođstvo i podrška, a počinje kontrola i negovanje zavisnosti. Najjednostavnije rečeno, deci treba pomoći ako zaista ne mogu sama, ali ne treba raditi stvari umesto njih. Pri tom, treba napraviti jasnu razliku između toga da li deca stvarno ne mogu sama ili neće sama, ili im je teško i / ili ih mrzi da to urade sami. Čak iako deca ne mogu sama nešto da urade, ne treba stvari raditi umesto njih i ne treba im nuditi gotova rešenja. Umesto toga treba da ih pitanjima i manjim direkcijama polako i postepeno navodimo ka tome da sama dođu do rešenja.

10. Kako da roditelj pravilno kazni svoje dete?

Istraživanja iz psihologije i pedagogije pokazuju da nagrada deluje jače od kazne, pa se preporučuje da kada god je moguće koristimo pohvalu ili nagradu pre nego kaznu. Ukoliko pak koristimo kritiku, najvažnije je da jasno, precizno i uvremenjeno krtikujemo detetovo ponašanje, a ne detetovu ličnost. Ukoliko koristimo kaznu važno je da „kazna odgovara zločinu“, dakle da ne bude surova, da se ne svede na kinjenje i posramljivanje deteta ili na bilo šta drugo što može da ima dugoročne negativne posledice po dete. Dete treba da razume šta i zašto kažnjavamo, pa je važno da kazna bude uvremenjena i logički ili prirodno povezana sa onim što kažnjavamo. Na primer, „prirodna“ posledica, pa i kazna za neučenje je joša ocena, dok je dogovorena „logična“ kazna zabrana izlazaka dok se ocene ne poprave.

11. Kakav je vaš komentar povodom toga da roditelji često unajmljuju pored školskog i kućne učitelje…

Sasvim je izvesno da postoje situacije u kojima je to neophodno. Deca sa smetanjama u razvoju koja su uključena u redovne škole, najčešće moraju da imaju asistente koje im pomažu u učenju. Takođe, ako dete ne može da razume ono što se radi na času, škola nema dopunsku nastavu, a roditelj ne ume da mu objasni, dobro je da se angažuje neko ko može detetu da pruži dodatnu pomoć. Nekada može lakše da se nauči jedan na jedan nego u grupi. Ipak, činjenica je i da danas veliki broj dece ima kućne učitelje i to i iz onih predmeta koje samo „treba sesti i naučiti“. To nije dobro jer ne samo što opterećuje kućni budžet, već umanjuje ulogu školskih učitelja i škole. Imamo puno primera da deca, računajući na to da će im privatan nastavnik objasniti gradivo, manje slušaju na času i znatno manje rade sama.

The post Roditelj, dete i škola appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

 (Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

„Nemaš većeg prijatelja od roditelja“…„Roditelj uvek zna šta je najbolje za svoje dete“ … „Ko će ti biti bliži nego roditelj“…Ove i slične postavke čuli smo svi. U velikoj većini slučajeva to zaista i jeste tako! Ipak, ima i onih ne tako retkih slučajeva da je roditelj taj koji povređuje i onemogućava zdravo odrastanje time što frustrira detetove bazične potrebe za brigom, negom, pažnjom, zaštitom, stabilnošću, usmerenjem i autonomijom.

O tome šta se dešava kada ove potrebe nisu zadovoljene pisali smo u tekstu „Dovoljno dobro roditeljstvo“ (https://savetovalistemozaik.com/sr/sta-je-dovoljno-dobro-roditeljstvo-iskustva-iz-shema-terapije/).

U tekstu koji je pred vama, bavićemo se roditeljima koji te potrebe frustriraju i time otežavaju, pa i ugrožavaju detetov normalan razvoj. Prikazaćemo vam osam tipova „neadekvatnih roditelja“ koje je opisao izraelski shema terapeut Ofer Peled rangirajući ih od najmanje štetnih po dete ka najštetnijim. Svaku od tih kategorija ilustrovaćemo primerima iz prakse koji pokazuju posledice takvog tipa roditeljstva na sada već odraslu decu. Važno je reći da su oni čija je to priča dali ne samo dozvolu, već i podstrek da je baš ovde prenesemo. Iako je bilo puno različitih razloga za to što žele da podele deo svoje priče, motiv koji je bio zajednički za sve bila je nada da će se bar neki roditelj prepoznati i shvatiti da je to što radi štetno. Deleći taj motiv i nadu predstavljamo vam te tipove roditelja.

1. „Naivni roditelj“

Ovo je roditelj koji je naivan, pasivan i često pod uticajem drugih. Ovakav roditelj izbegava sukobe i neprijatnost, pa prihvata stvari takve kakve su. Posledično dete ne dobija potrebna usmerenja, zaštitu i vođstvo. Evo jednog primera koji to veoma jasno ilustruje: „Kada god bi se u školi desilo da me neko od dece maltretira ili da me nastavnica nopravdano kritikuje, tata bi rekao da je to deo odrastanja, a mama da ona ne može da ide tamo da se svađa. Druga decu sa imala roditelje koji su se uvek borili za njih i štitili ih…poredila sam se sa njima i počela da osećam kao da ja mojim roditeljima nisam važna…vremenom sam poverovala i da sam ja kriva i da sam dramila ni oko čega“. Jednom kada prihvatimo krivicu i ideju da naše potrebe i emocije nisu važne, otvaramo vrata ka tome da izbegavamo, ćutimo, trpimo i povlačimo se. Na taj način olakšavamo drugima da „gaze“ preko nas i propuštamo prilike da naučimo nove veštine koje bi pomogle da se izborimo i rešimo problem.

2. „Anksiozni roditelj“

Ovo je roditelj koji jako mnogo brine i koji stvari vidi pesimistično. On uvek ima najcrnji scenario u glavi i ukoliko postoji problem, emituje visoku anksioznost i tenziju. Tako, dete, umesto da dobije ohrabrenje i usmerenje kako da se izbori sa teškoćama, nauči radi stvari sa stresom, da brine i izbega bilo kakve rizike. Sledeći primer veoma dobro to ilustruje. „Šta god da sam probao da uradim, moja mama je rekla, „joj sine, pa kako ćeš ili jaoj, pa šta ako…“. Posledica toga bila je da sam počeo da kočim svoje želje i ciljeve…prestao sam da budem spontan i opušten, a u svemu sam video samo prepreke i probleme…toliko toga sam izbegao da pokušam, da sam stagnirao i na poslu i u životu. I danas, kad god pomislim da nešto probam, automatski čujem to „jaoj, a  šta ako“… Ponekad se roditelj brani od sopstvene anksioznosti time što ide u preveliku kontrolu. On tada prezaštićuje dete i najčešće radi sve za njega i umesto njega, nedozvoljavajući detetu da rizikuje, bude samostalno i slobodno. Tako, dete umesto da uči i razvije nove veštine, uči da bude nesamostalno, stegnuto i anksiozno.

3. „Popustljivi roditelj“

Ovaj tip roditelja sa detetom ima prijateljski odnos, dozvoljava mu da radi šta želi, ne postavlja granice i ne kažnjava onda kada bi to za dete bilo dobro. Pošto mu je sve dozvoljeno i pošto nema smernice niti granice, dete ne nauči da postavi granice samom sebi. To pravi problem sa samokontrolom, a posledično i problem sa tolerisanjem frustraciju i ostvarivanjem dugoročnih ciljeva. Naredni primer to jasno i ilustruje. „Ja nemam taj unutrašnji glas koji kaže, sedi i radi…ako me mrzi, ja ne radim, ako mi se jede nešto slatko, poješću celu teglu…jednostavno nemam kontrolu. Ima situacija kada je to super jer uvek pratim sebe i baš me briga, ali me ta razmaženost i odsustvo kontrole najčešće mnogo košta“.

4. „Roditelj žrtva“

Ovaj tip roditelja veruje da su drugi krivi za njegova loša iskustva. On očekuje da se drugi brinu o njemu i zadovoljavaju njegove potrebe, koristeći slabost i patnju kako bi druge emocionalno vezao za sebe. To uključuje i decu, kojoj se daje uloga “da me zadovolji, da mi nadomesti ono što fali, da brine o mene” i sl. Kada dete ne uradi to što se očekuje roditelj se ponaša besno ili uvređeno, optužuje dete da je samoživo i manipuliše krivicom. Evo primera: „Ceo život slušam jedno te isto, kako se moja majka žrtvovala za mene, trpela mog oca, sve mi  dala i sl. To se naravno dešava baš onda kada ja poželim da uradim nešto za sebe…nešto što se njoj ne sviđa. Iako pobesnim, u dubini ipak, osećam krivicu…kao da nisam dovoljno dobar sin, kao da joj se nisam odužio…kao da sam nezahvalan i loš“. Važno je reći da postoje i roditelji koji ne manipulišu krivicom, ali deluju toliko slabo i zavisno da dete oseća da ono mora da ga spasi. Tada dolazi do obrtanja uloga, odnosno dete preuzima brigu o roditelju, sluša njegove probleme, brine o mlađoj braći i sestrama umesto roditelja i sl. Bilo da smo žrtvovali sebe zarad roditelja ili naučili da se žrtvujemo po njegovom modelu, samožrtvovanje uvek ima trajne i ozbiljne posledice jer naše potrebe nikada ne stignu da dođu na red. To najčešće izgleda ovako: „Ko god da ima neki problem, dođe kod mene…milion puta pomislim da ne mogu, da sam preumorna, radila bih svoje stvari koje me nagomilane čekaju, ali ne mogu…ili me slomi krivica ili imam taj doživlja da sam ja potrebnija njima, nego sebi….glupo zvuči, ali to je ono, ja ću se već nekako organizovati i snaći, a kako će oni?..i tako u krug, do premora…do besa“.  

5. „Preterano zahtevajući / kritikujući roditelj“

Ovaj tip roditelja postavlja detetu nerealno visoke standarde, kada je u pitanju postignuće, ispoljavanje emocija (npr. „dečaci ne plaču“), moralno ponašanje, posvećenost, tačnost, efikasnost, pragmatičnost i sl. Tako dete dobija poruku da mora da bude najbolje i da ne sme da pogreši. Ovakvi roditelji preterano kritikuju decu, a na greške reaguju neumerenom grdnjom, neadekvatnom kaznom ili izrazima lica koji kod deteta indukuju krivicu, stid i osećaj neupeha. Neki roditelji to rade jer su i sami tako naučili od svojih roditelja, a neki zato što im je veoma važno kakav utisak ostavljaju (oni, dete, cela porodica) i ko će u komšiluku šta da misli ili kaže ako dete nije najbolje. Kod takvih roditelja, uspeh / neuspeh deteta jednak je njihovom uspehu / nesupehu, te pritiskaju dete da se dokaže i pokaže i za njih. Evo primera: „U mojoj porodici nije bilo puno prostora da ne budeš sjajan…ako dobijem bilo šta manje od 5, otac je vikao, a majka plakala…uvek je bilo kao da je to što nisam najbolji najgora i najsramotnija stvar koju sam mogao da uradim…i dan danas pred svaku procenu imam tremu koja parališe…kao da opstanak sveta zavisi od toga da ja budem ok“. Ovaj tip roditelja odlikuje i nefleksibilnost, kao i preveliki stepen kontrole praćen doživljajem da su uvek u pravu i da postoji samo jedan ispravan način da se nešto uradi. Ovakav stav stavlja dete u poziciju da mora da radi baš onako kako roditelj očekuje, jer ako ne, sledi kazna u vidu bukvalne kazne ili besa i odbacivanja. Rastuću uz to, dete uči da će biti prihvaćeno i bezbedno samo ako uradi sve što se od njega traži, na način na koji se traži. Ovo dalje vodi do podređivanja, odnosno do teškoće da se kaže ne i zauzme za sebe i sopstvene potrebe.

6. „Zanemarujući roditelj“

Ovakvi roditelji nisu tu za dete i sa detetom, pa i samom detetu deluju odsutno, nezainteresovano i neuključeno. Oni odbacuju ili zanemaruju dečje potrebe, ne preuzimaju roditeljsku odgovornost i često puštajući dete da radi šta želi. Time, dete dobija slobodu, ali i obavezu da se brine samo o sebi. Primer: „Niko mene nikada nije pitao ni gde sam, ni šta sam, ni da li mi nešto treba. Kada se razbolim sam sam išao da kupim lekove, sam sam sebi kuvao i sam radio sve…Tata nikada nije bio tu jer je radio, a mama je bila u nekom svom svetu. Danas mislim da je bila depresivna, tada sam mislio da je njoj, tj. njima jednostavno nisam važan“.

7. „Haotični roditelj“

Ovaj tip roditelja karakteriše nestabilnost, nepredvidljivost, neorganizovanost, nedoslednost i emocionalna labilnost. Život sa roditeljem koji je nepredvidljiv, rađa brigu i strah jer je dete stalno u iščekivanju nečeg lošeg. To na primer izgleda ovako: „Nama je sve u životu zavisilo od toga kakve je tata volje taj dan. Ako je raspoložen i ako popije samo malo, onda je najdivniji i najzabavniji tata koji se igra sa nama, smeje i ima strpljenja za sve. Ako s druge strane dođe nervozan ili pijan, nastaje haos i nikad se ne zna ko će biti sa druge strane tog haosa…ko će od nas biti žrtva za taj dan“.

8. „Nasilni roditelj“

Ovi roditelji zaboravljaju da je dete dete, a da su oni odrasle osobe koje mogu i moraju da kontrolišu svoje ponašanje. Umesto da pruže empatiju, razumevanje i savet, ovi roditelji vređaju, biju, ponižavaju, iskorišćavaju i povređuju dete. Neki to rade zato što imaju ozbiljne psihičke probleme, a neki zato što veruju da će „dete samo na to reagovati“ i da cilj (npr. „želim da ga naučim da bude čovek“) opravdava sredstvo. Pošto žive u stalnom strahu, ova deca često jesu veoma poslušna, „mirna i tiha“. Ono što roditelj ne vidi je cena te poslušnosti. Radeći sa njihovom decom kada odrastu, mi jasno vidimo da je cena bila prevelika i da su deca platila osećanjem manje vrednosti, životom u stalnom strahu, učenjem po pogrešnom modelu i sl. Tipičan primer za to je: „Ja i dan danas živim sa tim glasom u glavi koji mi stalno govori da sam nesposoban, glup…i dan danas, lako u to poverujem i vrlo često sam sebe sabotiram i kažnjavam…u tim trenutcima ja jasno verujem da ne zaslužujem bolje“.

Iako ih često ne vidimo ili previdimo opisani roditelji žive sa nama i uz nas. Sa nama i uz nas žive i njihova mala i njihova odrasla deca, koju takođe umemo da ne vidimo. Hajde da svi zajdno otvorimo oči i pomognemo i tim roditeljima i toj deci da budu bolje i da porastu.

The post Neki drugačiji roditelji appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Intervju koji je novinarka  Jelena Bošković vodila sa dr Tijanom Mirović, a koji je objavljen u listu BAZAR 24.03.2017.

1. Zašto ljudi traže komplimente ili kako bi Englezi rekli pecaju komplimente?

Većini ljudi prija kada dobiju kompliment. U tom smislu nije neobično da ga ponekad i sami zatražimo. Najčešće, ćemo to činiti onda kada osetimo da bi nam značilo da drugi primete i pohvale nešto što je kod nas dobro i lepo. U tom smislu „pecanje komplimenata“ može da se shvati i kao vid komunikacije u kojoj jedna osoba drugoj iskazuje potrebu za priznanjem i pohvalom.  Ima ipak i onih koji smatraju da je „pecanje komplimenata“ odraz nesigurnosti, pa čak i manipulacije.

2. Da li potreba za priznanjem i potvrdom drugih osoba ima veze sa ličnom nesigurnošću?

Potreba za priznanjem i potvrdom najčešće se povezuje upravo sa nesigurnošću, koja može da bude odraz pojedinih osobina ličnosti, ali i znak nesigurnosti u odnosu sa osobom od koje tražimo potvrdu. To praktično znači da traženje potvrde i priznanja može da bude znak neke generalizovane neisigurnosti i slabog samopoštovanja, ili znak da se u tom konkretnom odnosu osećamo nesigurno i nedovoljno podržano.

3. U kojim životnim dobima je uobičajena ova pojava? Da li postoji uslovno rečeno neka starosna granica za traženje komplimenata?

Traženje komplimenata postoji u svim generacijama. Znamo da i mala deca i odrasli, pa i bake i deke, često traže da pohvalimo nešto što su rekli, uradili, napravili, obukli, skuvali i sl. U tom smislu starosne granice nema. Ipak, razvojno gledano, nama je mišljenje, odnosno procena drugih najvažnija tokom adolescencije. Tada formiramo sopstveni identitet, pa se i tražimo, preispitujemo, poistovećujemo i poredimo sa drugima. Slika o sebi nam još uvek nije stabilna, pa se dešava sledeće: ukoliko nas drugi prihvataju i hvale, osećamo se dobro i vredno, ukoliko nas pak odbacuju ili kritikuju i ismevaju, onda i mi sebe počinjemo da vidimo kao loše i manje vredne. Tako, u adolescenciji zadobijanje priznanja i potvrde drugih postaje ključna stvar. Formiranjem sopstvenog identiteta, naša slika o sebi i prihvatanje sebe postaje značajno manje uslovljena time šta drugi misle.

4. Obično se vezuje za žene, koje vole da dobijaju komplimente. Da li i muškarci pecaju komplimente?

Iz iskustva znamo da i muškarci „pecaju komplimente“ i traže potvrdu i priznanje. Čak iako to direktno ne kažu, ova tendencija može biti skriveni motor iza preteranog fokusa na zadobijanje statusa, novca, uspeha i sl.

5. Kada stalno tražimo potvrdu od drugih da bi se osećali vredno i srećno, da li pritiskamo svoju porodicu, prijatelje ili kolege?

Najčešće pritiskamo one čije nam je mišljenje važno ili one od kojih nam je potrebno da dobijemo kompliment i potvrdu. To su obično ljudi koji su nam bliski i značajni, dakle, partneri, porodica, prijatelji, pa i kolege.

6. Kako ljudi koji stalno traže potvrdu od drugih, da prestanu to da rade?

Postoji nekoliko stvari koje mogu da pomognu. Prvo, veoma je važno da se radi na tzv. bezuslovnom samoprihvatanju, odnosno na razvijanju mogućnosti da sebe prihvatamo i vrednujemo i onda kada ne dobijamo potvrdu od drugih, što naravno podrazumeva i kontinuirani rad na povećanju samopouzdanja i samopoštovanja. Takođe je važno i da uvudimo da „pecanje komplimenata“ može da izazove suprotan rezultat od onoga koji očekujemo. Traženjem komplimenata, mi tražimo pažnju i podršku, ali neretko dobijamo upravo suprotno – da nas drugi procene kao nesigurne i zahtevne pa čak i kao sebične i manipulativne.

7. Kako se u psihoterapiji određuje ovaj fenomen?

U psihoterapiji se na ovaj fenomen najčešće gleda kao na posledicu uverenja da naša lična vrednost zavisi od mišljenja i reakcija drugih.  Samim tim, u pokušaju da zadobiju potvrdu i divljenje drugih, ovi ljudi stavljaju preteran fokus na status, izgled, uspeh i druga sredstva za zadobijanje podrške, divljenja ili pažnje.

Psihoterapija uzima u obzir i kako ovaj fenomen nastaje, odnosno šta je to što može da podstakne da vrednovanje sebe uslovimo vrednovanjem od strane drugih. Neka istraživanja pokazuju da će ovaj fenomen biti češći ako dete raste u porodici u kojoj je prihvaćeno i vrdnovamo samo onda kada je dobro ili uspešno. Važan faktor može biti i učenje po modelu od hvalisavih roditelja ili roditelja koji stavljaju akcenat na status, poznanstva sa „važnim“ ličnostima, izgled, slavu ili priznanje, a znatno manje na ono što je „unutra”.

8. Šta govori o sebi osoba koja sebe svesno omalovažava, da bi je drugi razuverili da to nije tako?

Ovakvo ponašanje može da pošalje poruku da nevrednujemo sebe, da smo nesigurni i da su nam komplimenti i razuveravanje od strane drugih neophodni. Pošto nam je mišljenje tih drugih važno, neizostavno šaljemo poruku i da su nam ti drugi važni, pa čak i neophodni. S druge strane, postoje i teorije koje kažu da je omalovažavanje sebe vid manipulacije slabošću, odnosno da time želimo da „nateramo“ druge da se „sažale“, zaštite nas i daju nam ono što želimo. Ponekad ljudi omalovažavaju sebe tako što glasno potcenjuju nešto što im je zapravo jača strana. Na taj način oni skreću pažnju na tu svoju vrlinu indirektno pozivajući druge da je primete i uvaže.

The post Traženje komplimenata i pohvale appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica

Bliskost i povezanost sa drugima predstavlja jednu od osnovnih ljudskih potreba. Istraživanja pokazuju da se bliskost može smatrati i biološkom potrebom, jer je čovek ipak, „društvena životinja“ koja živi u „čoporu u malim klanovima“. Nekada,  povezanost sa drugim članovima plemena značila je opstanak i bila pitanje života i smrti. Bukvalno! Danas to, naravno, nije više tako i logistički gledano mi možemo da preživimo i sami. To ipak ne znači da nam drugi nisu potrebni. Naprotiv, istraživanja pokazuju da je potreba za emocionalnom povezanošću veća nego ikada jer je „pandemija usamljenosti dovela do porasta i širenja depresivnosti“ (izvor: Harley TherapyBlog). Postoje brojni društveni faktori koji doprinose porastu usamljenosti i izolacije od drugih. U ovom tekstu, mi ćemo se u ipak, baviti psihološkim aspektom problema. Konkretno, bavićemo se usamljenošću i izolacijom koju uzrokuju strahovi od bliskosti i intimnosti.

Zašto bliskost plaši?

Brojna istraživanja potvrđuju da bliskost i intimnost prijaju i „duši“, ali i telu. U knjizi „Hormoni bliskosti“, Kersting Uvnas Moberg pokazuje povezanost između bliskosti i lučenja hormona oksitocina za koji dalje kaže da ima ključnu ulogu u „našoj sposobnosti da se družimo, osećamo sigurnost i mir, dobro radimo i budemo zdravi“. Bliskost nam, dakle, prija na raznim nivoima i prirodno bi bilo da je želimo „što više“. Ipak, za ne tako mali broj ljudi blisklost  je zastrašujuća i nešto „što je bolje izbegavati“. Psiholog Hal Shorey kaže da je u zapadnim kulturama strah od intimnosti i izbegavanje bliskih odnosa prisutno kod oko 17%  odraslih. Imajući u vidu da je bliskost biloška potreba, postavlja se pitanje zašto je kod skoro petine populacije ova potreba blokirana i šta je to što dovodi do toga da bliskost plaši. U traženju odgovora na ovo pitanje pošli smo od shema terapije, kao i iskustva u radu sa klijentima koji imaju strah od bliskosti i izvukli sedam shema (bazičnih uverenja i životnih pozicija) koje mogu biti u vezi sa izbegavanjem bliskosti. Kratko ćemo ih prikazati.

„U čemu je poenta, samo ću da se razočaram, opet i opet“

Iza ovog stava stoji očekivanje da blizak odnos nužno znači povredu i razočaranje jer drugi ljudi neće umeti da prepoznaju i zadovolje naše potrebeza toplinom, pažnjom i emocionalnom podrškom. Tako ćemo umesto da se u odnosu osećamo ispunjeno i srećno, mi stalno osećati depriviranost odnosno „glad“, nezadovoljstvo i povređenost. U želji da to izbegnu, ljudi sa ovom životnom pozicijom izbegavaju bliskost i povezanost.

„Lakše mi je da budem sam nego da opet prolazim kroz raskid“

Jasno je da, iza ove rečenice stoji očekivanje da će se blizak odnos kad tad prekinuti. Osobe sa ovim stavom često druge ljude doživljavaju kao emocionalno nestabilne i nepredvidljive, te očekuju da budu napušteni jer će se drugi odljubiti, naći nekog drugog, jednostavno otići i slično.  Ironija je, da ove osobe često osećaju najjaču privlačnost ka nedostupnim i nestabilnim partnerima koji svojim postupcima dodatno provociranju njihov strah od napuštanja i ubeđenost da je prekid neizbežan.

„Bliskost je opasna…nekome dozvoliš da se približi, a on to iskoristi i zabije ti nož u leđa“

Ovaj stavpokazuje nepoverenje i očekivanje da će drugi ljudi da nas povrede, prevare, slažu, iskoriste, ponize, izmanipulišu i slično. Kako bi to izbegle, osobe sa ovim stavom žive na oprezu i na odstojanju. Kada su u odnosima, ove osobe izbegavaju bliskost, intimnost i otvaranje, a često se dešava da izbegavaju i veze same po sebi. 

„Kada bi me ljudi stvarno upoznali videli bi kakav sam i sigurno ne bi želeli da budu sa nekim takvim“

Osobe sa ovom životnom pozicijom veruju da ne zaslužuju ljubav i da ih niko ne može voleti zato što su defektne, bezvredne ili inferiorne u svim bitnim aspektima života. Ovakve osobe prosto osećaju da u njima ima nešto pogrešno, što se ne može niti promeniti niti trajno sakriti. Zbog toga, one često žive u strahu da će njihova „faličnost“ biti otkrivena i da će ih drugi zbog toga odbaciti. Kako se to ne bi dogodilo, duboko sakrivaju svoje mane, izbegavajući bliske odnose, otvaranje, intimu i iskrenost. 

„Ja sam suviše različit od drugih…ne uklapam se… nema šanse da bih našao nekoga ko mi je sličan i ko bi me razumeo“

Ove osobe osećaju da su izolovane i otuđene od drugih. One precenjujusopstvene nedostatke i razlike, a potcenjuju sličnosti između njih i drugih ljudi. Često se porede sa njimazaključujući da svi ti drugi imaju ono što njima nedostaje, a da je baš to što im nedostaje ključno za socijalne odnose. U skladu sa tim, veruju da nikada neće biti prihvaćeni i „deo ekipe“, pa izbegavaju socijalne kontakte. Ukoliko jesu u društvu ili u vezi, ne mogu da se opustei budu ono što jesu, pa najčešće ostaju na distanci izbegavajućipriču o sebi, otvaranje i zbližavanje.

„Kada ti je neko važan postaneš zavisan od njega. Izgubiš sebe…Ja to ne želim“

Ova rečenica ukazuje na strah od zavisnosti, podređivanja i preterane usmerenost na zadovoljavanje tuđih potreba na račun sopstvenih. Za osobe sa ovom shemom, bliskost podrazumeva zavisnost i kompromise u kojimanužno gubiš sebe i sopstveni identitet. U tom smislu ljubav se vidi kao žrtva i odustajanje od sebe, a drugi postaje toliko važan da bi da bi zadržao njega, rado izgubio sebe. Pošto bliskost vide na taj način, ljudi sa ovom životnom pozicijom biraju „sebe i nezavisnost“, žrtvujući bliskost i povezanost sa drugim.

„Bliskost je precenjana“

Ove osobe bliskost i ispoljavanje emocija vide kao slabost ili kao nešto što ometa „normalno funkcionisanje“.Samokontrola se ceni više od intime pa osobe sa ovom životnom pozicijim pokazujupreteranu kontrolu spontanih akcija, iskrenih osećanja i pozitivnih impulsa kao što su radost, ljubav i seksualno uzbuđenje. One  izbegavaju svako pokazivanje osećanja i otvorene komunikacije o sebi ili sopstvenim emocijama.Samim tim, ostaju zatvoreni i distancirani – na bezbednoj udaljenosti od bliskih i intimnih odnosa.

Umesto zaključka

Sve gorenavedene pozicije imaju nešto zajedničko, a to je očekivanje da odnos sa drugima neće moći na stabilan i predvidljiv način da zadovolji naše bazične potrebe za zdravom povezanošću,sigurnošću, bezbednošću ili autonomijom. Samim tim, bliskost prestaje da bude poželjeno stanje, već opasnost koju „pošto-poto“ treba izbeći. Izbegavanje kratkoročno donosi smanjenje straha i olakšanje. Dugoročno, ono donosi permanentan osećaj usamljenost, nevoljenosti, neshvaćenostii nezadovoljstva. Zato, kao i sa svakim strahom, lek leži u izlaganju, odnosno u otvaranju za rizik i ranjivost. Da, jeste zastrašujuće; da,  može da boli, ali preživećemo i podnećemo i to. Svi smo mi jači nego što mislimo. A na kraju, šta je alternativa? Boli li usamljenost i izolovanost manje?

The post Kada bliskost plaši appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Napisao Milorad Nedeljković, individualni i porodični psihoterapeut

objavljeno u časopisu Pharmamedica

Nema mnogo porodica koje mogu iskreno reći da nisu imale tajni. Bilo da se radi o nečemu što pojedini članovi kriju od ostalih članova porodice,  ili o tajnama koje se čuvaju od ljudi van porodice. Iako su tajne svuda oko nas i u nama broj tajni koje čuvaju različite vrste porodica nije sistematski istraživan, pa je samim tim i nepoznat.  Nepoznato je i koliko često se porodične tajne razotkriju. Ono što je poznato da su tajne prisutne u najintimnijim poljima ličnog i porodičnog života, kao što su: rođenje, usvajanje, roditeljstvo, neplodnost, abortus, neverstvo, razvod, seksualna orijentacija i seksualnost, nasilje, zavisnost,  suicid, fizičke i mentalne bolesti, itd.

Porodične tajne su univerzalne. One su važne jer su među najmoćnijim vezivnim mehanizmima unutar porodice. Iznad svega, one najčešće postoje da bi  ,,zaštitile” nekoga od određenih činjenica. Postoji strah da njihovo otkriće kod osobe može prouzrokovati neke ,, povrede” ili opštu krizu. Takve tajne se mogu odnositi na prošle i sadašnje događaje. One mogu biti podržavajuće, protektivne, manipulativne i izbegavajuće.

Podržavajuće tajne najčešće kriju slabosti, greške, razočarenja ili fizičke bolesti određenog člana porodice. Na primer, epilepsija jednog od člana porodice se krije od suseda zato što se porodica plaši da će oni odbaciti bolesnog člana ili kada cela porodica odluči da niko nikada ne sme da sazna da je sin hapšen.

Protektivne tajne su one koje se čuvaju od jednog ili više članova porodice zato što ostali procenjuju da je to najbolje. Godinama mnogi roditelji usvojene dece kriju od dece da su usvojena. Ovi roditelji veruju da će njihova deca rasti srećnija i sigurnija ukoliko smatraju da su njihovi roditelji po usvajanju i biološki roditelji.

Svrha manipulativnih tajni je da  se sakrivanjem stvari od nekih članova porodice ili drugih koji nisu članovi porodice ostvari ,,lična korist”. Adolescentkinja koja  krije očev alkoholizam od drugarica, može time da štiti sebe od podmeha i odbacivanja. Isto tako, sestra može da  krije  da njen brat koristi drogu da bi mogla da nastavi da ide na žurke sa njim, a ne zato što posebno želi njega da zaštiti od gneva roditelja.

Izbegavajuće tajne su one čija je namera da pomogne pojedinim članovima porodice ili celoj porodici da izbegne suočavanje sa teškim,  uznemirujućim saznanjem. Izbegavajuća tajna koja je naročito teška za dete je roditelj u zatvoru. Mlađoj deci se često ne govori da im je otac u zatvoru, zbog straha da će decu to zastrašiti. Kaže im se da im tata radi u drugoj državi. Kada porastu dovoljno da budu svesni  šta se dešava, većini dece se da neka vrsta instrukcije o čuvanju tajne, bilo da se ,,dogovori” porodična laž ili da se pitanje ignoriše.

Tajne imaju višestruku funkciju. One daju porodicama zajednički indentitet, čine da se razvije osećaj jedinstvenosti porodice, održavaju i štite odnose. Mnoge tajne pomažu da se uspostave važne generacijske granice. Roditelji uglavnom imaju mnogo toga da kriju pred decom: plate, ušteđevine,  prethodne ljubavne veze i problemi sa zakonom su samo neki od primera. Čuvanjem ovih tajni od dece pomaže da se uspostave važne granice između dve generacije. Generacija koja se stara ne traži od generacije o kojoj se stara da ponese teret njihovih briga. Neke tajne pomažu članovima porodice da osete bliskost, a samim tim  i emocionalno ojačavaju celu porodicu. Ukoliko otac i dete tajno štede novac za skupi i željeni poklon ženi, porodične veze će nesumljivo biti ojačane.

Nasuprot  tome, tajne koje dele porodicu i stvaraju  tenziju imaju suprotne efekte. To su najčešće tajne između roditelja i dece. Tajna obično vezuje dete za jednog roditelja, a protiv drugog. Na primer, ćerka koja sa majkom deli osećanje neprijatnosti i postiđenosti zbog očeve nevernosti, čuva ,,razjedinjujuću’’ tajnu. Ovakva tajna  stavlja dete u ulogu ,,pseudoodraslog” i udružuje  majku i ćerku protiv oca. Takođe, tajne koje otkrivaju slabosti u karakteru ili na drugi način ismevaju člana porodice kao i tamo gde postoji puno pritiska u porodici da se tajna otkrije mogu biti veoma štetne za porodicu. One mogu da spreče intimnost, blokiraju komunikaciju, ozbiljno oslabe porodičnu sposobnost za rešavanje problema, itd.

Kao psihoterapeut, često čujem tajne koje nikada ranije nisu bile izrečene od klijenata koji žele da prekinu zavet ćutanja ili koji više ne mogu da podnesu laži.  Terapija je sigurno mesto gde može da se raspravlja i preispituje osećaj stida koji je često snažan motiv za čuvanje tajne. Najveća pomoć terapeuta, vodeći  računa o poverljivosti i neutralnosti,  je upravo  da pomogne klijentu da odluči kada je najpovoljniji  trenutak za otkrivanje tajne, i na koji način ona može biti saopštena  a da se zabuna, ljutnja i povređenost minimiziraju. Nekada to može biti za mesec  dana, a nekada za više od godinu dana.  Tajna otkrivena u pravo vreme, na adekvatan način, kada su stvoreni sistemi podrške za njeno prihvatanje, porodici najčešće donosi ozdravljenje, a sigurno označava zdravije i funkcionalnije odnose među članovima porodice.

The post Tajne u porodici appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

Svako od nas ima neku tajnu; nešto što je samo naše i što ne delimo sa drugima. Ako nas ta tajna ne opterećuje, u redu. Problem nastaje onda kada imamo potrebu to da sa nekim podelimo, ali ćutimo zato što se stidimo ilibojimo reakcija drugih ljudi. Čega se zapravo stidimo i koje su to tajne za koje mislimo da bi drugima bile neprihvatljive?

Želeći da pronađe odgovor na ova pitanja čuveni psihijatar Irvin Jalom tražio je od članova psihoterapijskih grupa koje je vodio da anonimno na papiriću podele sa njim tajnu koju ne bi bili spremni da podele ni sa kim. Decenijama je prikupljao i analizirao ove podatke dolazeći uvek do istog zaključka: ljudi zapravo imaju jednu istu tajnu koja se svodi na doživljaj lične inferiornosti, teškoću da uspostave emotivne odnose ili bolne emocije. Interesantno je da je Jalom ovaj metod sprovodio sa pripadnicima nekliničke populacije, dakle zdravim i funkcionalnim ljudima. Time je potvrdio da svi pate, a skrivajući to od drugih, u toj patnji ostaju usamljeni. Nalazeći inspiraciju u Jalomu i njegovom otkrićem, postavili smo studentima Beogradskog univerzitetaisto pitanje – „šta je to što ne biste bili spremni da podelite sa drugima?“.

Interesantno je da je manje od 1% studenata navelo da nema problem da bilo šta podeli sa drugima. Dakle, skoro svi stidenti nešto kriju i taje. Analiza odgovora šta je to što kriju dala jerezultate slične onima koje je dobio i Jalom. Najveći broj studenata obezvređuje sebe istidi se da otkrije bolne emocije odnosnonešto što svi mi mislimo ili osećamo. Stide se što imaju strahove, što su ljubomorni ili besni… Stide se sopstvene usamljenosti i straha da će ostati sami. Njihovim rečima rečeno to izgleda ovako: „Ne mogu da se oslobodim i emotivnom partneru pokažem sve emocije, zbog straha (ponekad čak vrlo neosnovanog), da ću biti odbačena.“; „Zavist i ljubomora me najviše iznenade kad ih primetim kod sebe. Pokušam da ih se otarasim ali mi teško ide“; „Osećam veliku usamljenost i mislim da to nikada neće prestati“. Značajan procenat studenata ne bi drugima priznalo da imaju problema sa kontrolom sopstvenih emocija i ponašanja, odnosno da su impulsivni ili agresivni, da odlažu ili izbegavaju obaveze ili da se upuštaju u rizične seksualne odnose. Evo kako oni to opisuju: „U nekim momentima se osecam kao ,,divlji konj’’, pogotovu kada treba mirno da sedim na predavanjima. Ali najviše u situaciji kada nekoga ili nešto čekam. Stvara se neka nervoza i energija u meni i dođe mi da skačem, divljam i ritam se kao divlji konj“; „Imam  problem sa agresijom koju ne uspevam uvek da držim pod kontrolom.Kada me neko provocira, dolazi i do fizičkog nasilja“; „Teško mi je da kontrolišem svoje seksualne impulse i često zbog toga mislim loše o sebi“.

Loše mišljenje o sebi ima i krije veliki broj studenata. Pokazalo se da poput Jalomovih i naši ispitanici imaju osećaj manje vrednosti, negativnu sliku o sebi i problem da sebe prihvate. Odgovor jedne studentkinje veoma jasno to ilustruje: „Uglavnom mislim da nisam dovoljno pametna i da šta god uradim to neće biti dovoljno dobro. Zbog toga mislim da je bolje da ne pričam mnogo, jer je mala verovatnoća da ću imati nešto korisno da kažem. To je posebno prisutno kada su u pitanju ljudi do čijeg mišljenja mi je mnogo stalo. Osim što sam tužna zbog ovakvog mišljenja o sebi, ono utiče i na moje odnose sa drugima, a dešava mi se i da odustanem od nečega jer mislim da nisam dovoljno dobra“.

Veliki broj studenata ima problem sa prihvatanjem sebe. U njihovim odgovorima dominira osećanje stida i straha povodom “otvaranja” i samootkrivanja, bilo da se radi o otkrivanju emocija ili nekih psihičkih simptoma i problema. Tako je više od četvrtine studenata reklo da krije postojanje nekih psihijatrijskih simptoma poput: depresije i različitih oblika anksioznosti,  poremećaja ishrane, suicidalnosti, zloupotrebe alkohola, psihoaktivnih susptanci i medikamenata. Umesto da potraže pomoć, oni ćute i drže to u sebi strahujući da će ih drugi osuditi ili odbaciti. Njihovi odgovori jasno to ilustruju: „Nikada nisam rekla nekome kada sam bila tužna, jer mislim da ću tako izgledati slabije u njihovim očima“; „Često se ljudima predstavljam kao jako veseo i srećan, a istina je da sam često vrlo anksiozan i depresivan“;„Često se pravim da sam ravnodušna po pitanju razvoda mojih roditelja“„Pre šest godina sam bila u depresiji zbog odnosa sa porodicom i pokušala sam da se ubijem. Sada nikome ne pričam o tome zato što me je sramota i ljudi bi mislili da sam luda“.

Ako studenti kriju ove simptome i stide ih se, postoji velika verovatnoća da „pate u tišini“, sami i bez adekvatne pomoći i podrške. Jasno je da sve to produbljuje problem i otežava da se on reši iako postoji i rešenje i lek. Na nama je da ga ponudimo i da kao društvo pošaljemo mladima poruku da simptoma, emocija i problema ne treba da se stidejer patiti ne znači biti lud. S druge strane, ko od nas nije nešto slično iskusio? Ko od nas nije bio uplašen, deprimiran, usamljen? Ko od nas nije imao problem da sebe kontroliše ili da prihvati sebe kada nešto ne ide? Ko se od nas nije stideo ili strahovao da nas drugi neće prihvatiti? Zašto je onda i dalje prisutna stigma i stid? Zašto je i dalje toliko prisutna poruka da se emocije moraju kriti i kontrolisani a da patiti znači biti slab?

Podaci koje smo dobili jasno pokazuju da treba ozbiljno da razmislimo o poruci koju šaljemo i pritiscima koje namećemo i kao društvo, ali i kao roditelji, profesori ili prijatelji… jer da se podsetimo, pitanje je bilo šta je to što ne biste mogli da podelite ni sa kim. Stvari koje smo naveli studenti dakle kriju i od prijatelja i od porodice. Pritom, više od četvrtine studenata kaže da su upravo problemi u porodičnim i međuljudskim odnosima ono što kriju i čega se stide. Evo šta su neki od stvari koje su nam napisali: „Plašim se da nikada neću biti toliko dobra da bih zadovoljila ciljeve svojih roditelja“;„Imam probleme sa roditeljima, velike svađe…Ponekad mi se čini kao da me uopšte ne vole“; „Potrebe drugih stavljam ispred svojih i zbog toga isuviše često patim, jer se retko dešava da na vreme shvatim da ti drugi ljudi za mene ne bi učinili ni upola toliko“; „Previše očekujem od sebe i drugih, imam problem sa osećanjem pripadanja, stoga stalno bežim od vezivanja iako mi je, paradoksalno, pripadanje i vezivanje veoma potrebno“.

Ova poslednja rečenica, poruka je za sve nas. Iako mladi ćute, iako se povlače, iako nekada deluju kao da im niko ne treba, pripadanje i vezivanje potrebno im je veoma. Bliski odnosi, povezanost, prihvatanje, poruka da je „ok da grešiš i da ti budeš ti“ predstavljaju najbolju, a stvarno lako dostupnu prevenciju raznih nezdravih shema i raznih problema. Prevazilaženje stida i deljenje tajni omogućava baš tu i takvu povezanost jer kad otkrijemo naše tajne drugima, vidimo da zapravo delimo iste probleme i iste tajne. Zašto? Pa zato što delimo ljudskost!

The post Koje tajne krijemo i čega se stidimo? appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(Autorski tekst Milorada Nedeljkovića objavljen u časopisu Pharmamedica)

U poslednjih nekoliko godina skoro da je postalo normalno da je svaki izlazak mladih, proslava rođendana ili položenog ispita propraćen velikim količinama alkohola. Trend konzumacije alkohola kod mladih stalno je u porastu, a na to ukazuju i mnogobrojna istraživanja kako u svetu tako i kod nas. Prema poslednjim istraživanjima Evropske komisije svaki peti stanovnik Evropske unije star između 15 i 24 godine redovno i prekomerno pije alkohol. U Srbiji, prema istraživanju Instituta za zaštitu zdravlja ,,Batut” oko 50 odsto mladih povremeno pije alkoholna pića, 20 odsto se povremeno opija, a njih sedam odsto redovno pije. Istraživanja Instituta  ,,Batut” pokazuju da se u proseku prvo pijanstvo u Srbiji doživljava sa 13,5 godina, a najkasnije u 20. godini života. Znaci zavisnosti prosečno se javljaju oko 21,5 godina, dok na lečenje mladi dolaze između 25 i 27 godine. U Beogradu, od ukupnog broja lečenih alkoholičara, skoro polovinu čine mladi od 30 godina.

U našim krajevima prvi kontakt sa alkoholom dešava se još u ranoj mladosti. Nije retkost da roditelji deci od 7-8 godina ponude penu od piva, malo crnog vina radi ,,bolje krvne slike” ili ponude gutljaj-dva rakije ,,jer se valja” na slavama i rođendanima. Ne prihvati li dete konzumaciju ili izrazi negodovanje zbog neprijatnog mirisa, ukusa ili ako ne želi da pije, često mu se odrasli smeju, ili ga čak kritikuju. Nažalost, roditelji nisu svesni činjenice da se zavisnost od alkohola brže razvija ukoliko je do prvog kontakta sa alkoholom došlo ranije. Neretko se pijenje alkohola podržava i kasnije u tinejdžerkom dobu pa se često na prvo pijanstvo sina reaguje rečima ,,bravo, sine, sad  si postao čovek.”

Alkoholizam mladih ima određene specifičnosti u poređenju sa alkoholizmom odraslih. Kod velikog broja mladih gotovo svako pijenje je prekomerno, praćeno opijanjem i ekcesima u ponašanju. Često se zabave i izlasci organizuju isključivo zbog toga. Vikend opijanja, koja su postala pravilo, organizuju se često u parkovima, školskim dvorištima, parkiralištima trgovačkih centara i u blizini noćnih klubova. Opijanja počinju kasno uveče i traju cele noći. Pijenje mladih se najčešće odvija po takmičarskom tipu, što znači da se takmiče ko može više da izdrži da popije. U poslednje vreme sve je popularnije kombinovanje više vrsta alkoholnih pića ili kombinovanje alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci.

Preterana i česta upotreba alkohola izaziva ozbiljne posledice na psihičko i fizičko zdravlje mladih. Mlada osoba koja ima problem sa alkoholom često može biti  razdražljiva, nervozna, sklona neobjašnjivim promenama raspoloženja, tuzi i bezvoljnosti. Prekomerno pijenje alkohola često je povezano sa agresivnim i nasilničkim ponašanjem, upuštanjem u rizične seksualne odnose kao i raznim kriminalnim radnjama (krađe, tuče, i sl.). Alkohol je takođe česti uzrok stradanja mladih u saobraćajnim nezgodama. Sa druge strane, višegodišnje prekomerno konzumiranje alkohola, može da stvori značajna oštećenja organizma. Najčešće se javljaju oštećenja jetre, želuca, pankreasa, srca i krvnih sudova kao i oštećenja nervnog sistema.

Različiti su uzroci koje mladi navode kao razlog pijenja, pa tako navode da ih alkohol opušta (,,lakše se zabavim, luđi sam”), da piju iz dosade (,,tako bezveze nemam razloga, pijem iz dosade”) ili zbog uverenja da svi piju (,,šta vam je pa svi u školi piju, pa ja bih bio nula da ne pijem”). Često kao razlog pijenja navode i da im alkohol pomaže da lakše sklapaju prijateljstva (,,ako ne popijem, ćutljiv sam u društvu, pogotovo ako je novo”) ili da bi lakše prišli suprotnom polu (,,dok ne popijem, ma nema šanse da priđem devojci”). Ponekad piju da bi ,,razbili” tremu ili da bi lakše podneli roditeljske kritike (,,kad popijem, ja ih i ne čujem, sve mi je smešno”).

Pijenje alkohola kod mladih ne mora uvek da  rezultira zavisnošću. Zavisnost dolazi najčešče tek posle desetak godina prekomernog i učestalog pijenja. Zbog toga je  važno da se na alkoholizam  kod mladih blagovremeno reaguje i pomoći im da reše svoje probleme. Mlade ljude treba ohrabrivati i podržavati da upražnjavaju aktivnosti u kojima će biti više atraktivnih i korisnih sadržaja koji će zadovoljiti njihovu znatiželju, interese i razvojne potrebe, omogućivši im tako da sami donose pravilne odluke i izbore.

The post Alkoholizam kod mladih appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Razumevanje naših promena i stanja iz ugla Shema terapije

(Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

Od klijenata često čujemo sledeće: „Ima taj deo mene koji me stalno gura u neku autodestrukciju..ne želim ja to i ne planiram ali se desi“…„Ja sebe ne razumem, nekada sam otvorena i opuštena, nekada zatvorena, mračna, napeta“…“Ponekad mislim da sam luda jer kao da u meni ima pet osoba, a ne jedna..svaka od njih ima svoju priču i svoju politiku“…“.

Kada se desi nešto loše to nas, bar na kratko, „izbaci iz ravnoteže“ i navede da se ponašamo drugačije nego inače. Iako je ta promena ponekad intenzivna i zastrašujuća, ovo je zapravo normalna reakcija. Ideju da u svakome od nas postoje različita stanja i različiti delovi ličnost postavio je još Sigmund Frojd kreirajući koncepe Ida, Ega i Super ega. Tvorac Transakcione analize, Erik Bern ponudio je „ego stanja“ Roditelj, Odrasli i Dete, dok je Džefri Jang, tvorac Shema terapije ponudio koncept Shema modaliteta. Po Jangu, modalitet je trenutno stanje u kome se neka osoba nalazi. Modaliteti se prepoznaju po specifičnim emocijama, telesnim senzacijama, uverenjima i ponašanjima, a dele se na dečje (Vulnerabilno dete, Besno dete, Nedisciplinovano dete i Sretno odnosno spontano dete), roditeljske (Zahtevni -Kritikujući roditelj i Kažnjavajući roditelj), maladaptivne modalitete (Popustljivko, Nadkomepenzator i Distancirani zaštitnik) i zdrav modalitet (Zdravi odrasli).

 Dečji modaliteti

Dečji modaliteti su urođeni i univerzalni što znači da ih svi imamo. Svi smo ponekad ranjivi (osećamo se usamljeno, uplašeno, tužno, neshvaćeno, manje vrednoi sl.) ili besni. Svi imamo momente kada smo impulsivni ili nedisciplinovani i kada dugoročne ciljeve odlažemo ili žrtvujemo zarad kratkoročnog zadovoljstva („nestrpljiv sam, mrzi me, dosadno mi je, teško mi je, pa ću da odložim ili da odustanem“). Srećom, postoje i trenutci kada smo u modalitetu sretnog i spontanog deteta i kada se osećamo srećno, voljeno, ispunjeno, prihvaćeno, optimistično i sl.

 Nezdravi roditeljski modaliteti

Roditelji moraju da postavljaju granice, da ukazuju na greške i da kažnjavaju kada je to neophodno. Na osnovu takvog njihovog ponašanja mi učimo da disciplinujemo sami sebe i da sami sebi postavljamo granice. Dakle, ta roditeljska ponašanja i komentari postaju naš reper i naš unutrašnji glas. Ukoliko su roditelji prezahtevni, često takvi postanemo i mi, ukoliko su umeli da prihvate i oproste greške mi naučimo da opraštamo sebi i da prihvatamo sebe i onda kada nismo baš najbolji. Kada smo u modalitetu Prezahtevni -kritikujući roditelj mi greške ne opraštamo ni sebi ni drugima, već postavljamo previsoke zahteve, grubo kritikujemo, namećemo osećaj krivice  i sl. Nekada se desi da nam ni to nije dovoljno pa moramo sebe i da kaznimo tako što se samo-povređujemo i u bukvalnom i u prenesenom smislu (sabotiramo sebe, uskraćujemo sebi nešto lepo „jer nismo zaslužili“ i sl.). Ovaj modalitet Jang naziva Kažnjavajući roditelj.

Pošto je i kritikovanje i kažnjavanje sebe bolno ono uvek pokreće modalitet Ranjeno dete, usled čega počinjemo da se osećamo tužno, poniženo, manje vredno i sl. Tu dolazimo do prelomne tačke i do pitanja kako ćemo da se branimo od tih emocija i od teških poruka koje nam unutrašnji roditelj šalje. Dobar način je da to uradimo aktiviranjem Zdravog odraslog. Lošiji i za nas nezdraviji način je da se branimo aktiviranjme nekih od nezdravih obrazaca ponašanja.

 Modalitet Zdravi odrasli

Modalitet Zdravog odraslog neutrališe i umanjuje maladaptivne roditeljske modalitete dok istovremeno neguje, umiruje i podržava modalitet ranjenog deteta. Umiruje ga na način, na koji bi zdrav roditelj tešio svoje dete – normalizuje teške emocije, objašnjava kako je do njih došlo, validira i sl. Zdravi deo ličnosti istovremeno postavlja granice modalitetima besno i impulsivno dete, a podržava modalitet srećnog i spontanog deteta. Kada smo u zdravom modalitetu, mi se osećamo dobro, kompetentno i spremno za akcije iz domena odraslih (roditeljstvo, rad, preuzimanje odgovornosti i sl.). Takođe, tada možemo na adekvatan način da brinemo o svojim potrebama i zadovoljstvu pa se upuštamo u aktivnosti kao što su seks, intelektualna, estetska i kulturna interesovanja, čuvanje zdravlja i sl.

Ukoliko Zdravi odrasli deo u nama nije dovoljno jak, najčešće koristimo neki od nezdravih stilova prevladavanja.

 Nezdravi obrasci ponašanja (stilovi prevladavanja)

Odavno je poznata teza da se u susretu sa opasnošću telo priprema za beg ili borbu ili se „zaledi“. Po analogiji sa tim Jang kaže da se mi u susretu sa stresorima i okidačima ponašamo uslužno – podređujuće, distancirano – izbegavajuće ili agresivno – nadkompenzujuće. U sva tri slučaja mi osećamo ranjivost, ali se od nje na drugačiji način branimo.

Kod popuštanja, mi radimo ono što se od nas očekuje, prihvatamo da smo krivi ili loši, ponašamo se na pasivan način i potiskujemo sopstvene potrebe kako bi izbegli ranjivost, bol, kritiku, odbacivanje i druge neprijatnosti.Kada nadkompenzujemo, mi se ponašamo kao da nismo ranjivi i slabi već upravo suprotno – kao da smo nadmoćni. To radimo kako bi i od sebe i od drugih prikrili neprijatne emocije, negativno viđenje sebe i ranjivost. Po principu „napad je najbolja odbrana“, umesto da se povlačimo mi napadamo ponašajući se agresivno, dominantno, nadmeno i arogantno, hvalisavo, manipulativno, kompetitivno, pasivno – agresivno, buntovno, kontrolišuće ili opsesivno.  Treća mogućnost je da se aktivira Isključeni -distancirani zaštitnik čija je uloga da skloni teške misli, potrebe i osećanja, kako ne bi osećali bol. Kada smo u ovom stanju mi se isključujemo, fizički ili psihički povlačimo i emocionalno distanciramo od ljudi. Nekada bol zatrpavamo drugim sadržajima tražeći uzbuđenje ili skrećući pažnju drugim sadržajima  (preterana i kompulzivna kupovina, seks, kockanje, rizična ponašanja, fizička aktivnost) ili kroz zavisnosti koje uključuju telo (alkohol, droge, prejedanje, preterano masturbiranje i sl.)

Opisali smo modalitete, ali se postavlja pitanje kako to izgleda u praksi, tj.kako dolazi do njihove smene i promene stanja u kojima se nalazimo.

 Kako dolazi do promene modaliteta – zašto dolazi do promene u nama?

Uzmimo na primer da nas je mrzelo (Nedisciplinovano dete) da proverimo izveštaj koji smo dobili i da smo prevideli grešku što je kreiralo probleme na poslu. Verovatno da bi to dovelo do aktiviranja nekih poruka iz roditeljskih modaliteta tipa „nisam smeo da pogrešim, kako sam mogao da budem toliko glup, ko zna šta će sada da me zadesi“ i sl. Ovaj vid razmišljanja, doveo bi do aktiviranja Ranjenog deteta odnosno do straha, osećanja manje vrednosti itd. Ovakve misli i osećanja preplavljuju i mi moramo nekako da se odbranimo. Ukoliko nemamo umirujući i samo-prihvatajući zdravi odrasli glas, mi možemo da se branimo tako što ćemo okrivitri druge („ne bih ja ni pogrešio da ne radim sa gomilom idiota“ – nadkompezujući stil), ili se isključiti i distancirati (stavim to pod tepih, mislim ili radim nešto drugo, pijem…), a možemo da reagujemo i tako što ćemo nastaviti da se predajemo tom osećanju da smo glupi, „posipati se pepelom“, moliti šefa i kolege da nam oproste i sl.

 Umesto zaključka

Iskustvo nam pokazuje da je veoma važno da naučimo da prepoznamo, razumemo i prihvatimo različite delove sebe. Svaki od tih delova ima svoju fukciju i svaki od njih ima i neku poruku za nas. Umesto da ih sklanjamo i ignorišemo, važno je da ih upoznamo i da naučimo šta i kako sa njima, odnosno šta da radimo kada „upadnemo“ u to i to stanje? Vaš Zdravi odrasli zna. Ako je dovoljno jak, on će vas provesti kroz teška stanja i pronaći će način da prebrodi krize i da uradi sve ono što je potrebno. Ako nije dovoljno jak, jačajte ga, ali  ne zaboravite da  negujete i jačate i ono spontano i srećno dete u sebi. Radeći zajedno, ta dva dela vodiće vas ka ciljevima i životu vrednom življenja.

The post Razmevanje naših promena i stanja iz ugla Shema terapije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Strah od donošenja pogrešne odluke

 Irina Radanović

dipl.psiholog- psihoterapeut

Svakodnevno donosimo veliki broj odluka, većini posvetimo malo vremena, često tek toliko koliko smo svesni postojanja izbora (npr. koju ćemo vrstu hleba kupiti, da li ćemo obući crvenu ili crnu majicu, ići jednim ili drugim putem do posla, izabrati određenu radio stanicu….). Međutim, kada su u pitanju odluke u čiji smo ishod u većoj meri investirani, tj. kada konkretnoj odluci pridajemo veći značaj, dešava se da nas preplavi osećanje uznemirenosti, straha od toga da će odluka koju donesemo biti pogrešna, odnosno da će posledice do kojih će dovesti biti po nas strašne.

Jedno od osnovnih pitanja koje se spontano nameće kada govorimo o strahu povodom donošenja odluke je šta je zapravo u osnovi tog straha.

Najčešće se kao osnov za strah povodom donošenja pogrešne odluke navodi perfekcionizam i/ ili niska tolerancija na frustraciju. Tačnije, većina razloga koji se navode kao oni koji stoje u osnovi ovog straha se mogu svesti na ova dva.

Prefekcionizam i strah povodom donošenja pogrešne odluke

O prefekcionizmu se može govoriti sa više aspekata. S jedne strane, postavljanje nerealno visokih ciljeva je ono što se najčešće podrazumeva pod tim terminom, međutim iz ugla kognitivno bihejvioralnih psihoterapija (KBT, REBT), akcenat je na načinu na koji osoba procenjuje sebe kada ne realizuje ciljeve koje je postavila. Dakle, reč je o tome da individua sopstvenu vrednost definiše na osnovu postignuća, tj. sklona je tome da sebe negativno u celini oceni, obezvredi kad ne ostvari definisani standard. Zašto je to tako? Odgovor na to pitanje, iz ugla REBT-a, leži u sistemu uverenja koje osoba ima. Najčešće ideje na kojima se bazira perfekcionistička filozofija su sledeće: …“ Moram da donesem savršenu odluku.“, „Moram biti siguran/a da je odluka koju će doneti nabolja“, „Moram da donesem odluku zbog koje se neću posle kajati“, „Ne smem da pogrešim“, „Katastrofa je napraviti grešku“, “ Ako pogrešim, to znači da sam bezvredni/a gubitnik/ca.“, „Ako ne uspem, ne vredim i moj život je bezvredan“ i tome slično. Rukovodeći se ovim uverenjima, u situacijama gde je potrebeno da donese odluku, osoba počinje da se oseća nelagodno, uznemireno, anksiozno. Takva osećanja joj dodatno otežavaju da bude efikasna u procesu odlučivanja što prirodno povećava verovatnoću da će zaista i pogrešiti. Takođe, često se dešava da takav sistem uverenja i prateće emocije dovode do odlaganja donošenja odluke. Odluka se odlaže jer individua procenjuje da je po nju bolje da ne učini ništa i samim tim izbegne samonametnutu etiketu gubitnika, nego da se suoči sa potencijalno negativnim ishodom.

Niska frustraciona tolerancija i strah povodom donošenja pogrešne odluke

Frustracija se definiše kao osećanje nesigurnosti i nezadovoljstva koje se javlja povodom onoga što osoba procenjuje kao nepoželjno ili definiše kao problem. Tačnije, u pitanju je emocionalno stanje koje nastaje kada se našim željama, potrebama, htenjima, ciljevima ispreči neka unutrašnja ili spoljašnja prepreka.

U svakodnevici se svako relativno često nađe u situaciji povodom koje se oseća frustirano, u manjem ili većem stepenu. Povodi za frustraciju mogu biti različititi, npr. dva minuta pre nego što ste stigli na stanicu je otišao autobus koji čekate, ispao vam je iz ruku sladoled koji ste tek kupili, ne dobijate u očekivanom periodu odgovor na poslatu poruku, zatim, loš odnos sa kolegama, nesuglasica sa prijateljem ili partnerom, gubitak posla, prekid veze, bolest….. Veliki je broj povoda za frustraciju, s tim da nije samo značaj povoda uzrok stepena frustracije, već je značajan faktor inteziteta frustracije i način na koji osoba procenjuje povod za frustraciju i svoje kapacitete da se nosi sa time.

Niska frustraciona tolerancija u svojoj osnovi sadrži niz zahteva koje individua postavlja prema sebi, drugima i životnim okolnostima. Neka od njih su i sledeća uverenja: … „Ne sme ništa loše da mi se desi“, „Ne mogu da podnesem da se to događa.“, „Katastrofa je što ne mogu da dobijem ono što želim.“, „Moram da zadovoljim svoje želje i potrebe.“, „Grozno je što sam frustriran/a.“, „Život bi morao da bude drugačiji“ i tome slično.

U skladu sa navedenim, prirodno je da osobi koja razmišlja na taj način svako suočavanje sa preprekom i razmišljanje o potencijalno lošem razvoju događaja i slično, postaje povod za visok stepen frustracije sa kojom ne ume da izađe na kraj. Samim tim, kada je potrebno da donese odluku, individua ima strah od odlučivanja, jer zbog niske frustracione tolerancije misli da neće moći da se nosi sa posledicama svoje odluke ukoliko postoji mogućnost (a mogućnost uvek postoji) da budu negativne. Stoga je čest krajnji rezultat prebacivanje odgovornosti za odluku na druge i odlaganje donošenja odluke.

Dakle perfekcionizam sa zahtevom „Moram doneti savršenu odluku.“ i „Ako ne uspem, ne vredim.“, niska tolerancija na frustraciju sa idejom „Ne mogu da podnesem negativne posledice svoje odluke“, kao i generalno katastrofiziranje oko potencijalnih negativnih posledica stoje u osnovi ovog straha. Strah zatim dovodi do odlaganja donošenja odluke, dok se osoba prepušta ideji da će se stvari same od sebe regulisati ili panično traga za rešenjem što joj naravno ne polazi za rukom u stanju straha.

Kada se individua suočava sa emocionalnim blokadama ovog tipa, korisno bi bilo da se obrati psihologu- psihoterapeutu za pomoć. Kroz psihoterapijski rad osoba bi osvestila zahteve koje ima prema sebi, drugima i prema uslovima života, a koje je ometaju da donese odluku i da se efikasno nosi sa posledicama donete odluke. Naučila bi tehnike da preispituje te zahteve koji su po njene ciljeve osujećujući i da ih menja za one koji su racionalni tj. pomažući u odnosu na ciljeve koje želi da ostvari.[:]

The post Strah od donošenja pogrešne odluke appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Donošenje odluke

 Irina Radanović

dipl.psiholog- psihoterapeut

Donošenje odluke se definiše kao proces tokom kojeg osoba bira između dve ili više alternative. Istraživanja su pokazala da svakodnevno donosimo više stotina, čak hiljada odluka, ali s obzirom da većina dnevnih odluka nema posledice od dugoročnog značaja, mi im ne dajemo na važnosti. Da li ćemo ustati čim sat zazvoni ili pomeriti alarm za 10 minuta, šta ćemo obući, doručkovati, kojim putem otići do škole ili posla, poneti kišobran ili ne, da li ćemo završiti radne zadatke ili ih odložiti za kasnije, hoćemo li čitati knjigu, gledati film ili izaći, rano leći ili ostati duže budni… samo su neke od odluka koje su deo naše svakodnevice, a mi im ne dajemo na značaju, jer su podrazumevajuće u svakodnevnom životu i nemaju dugoročne posledice od značaja. Samim tim, proces donošenja odluka, u tom kontekstu svakodnevice, je najčešće jednostavan.

Međutim, kada su u pitanju životne situacije i događaji koje procenjujemo kao značajne, kratkoročno ili na duže staze, proces odlučivanja može biti vrlo složen i mogu se javiti različite prepreke prilikom odlučivanja. Na primer, izbor mesta stanovanja, zanimanja ili partnera spada u životne događanje koje većina ljudi procenjuje kao veoma značajne i stoga i sam proces odlučivanja doživljava kao komplikovan i stresan. Naravno i druge personalne odluke, bilo da su partnerske, porodične, prijateljske, finansijske ili poslovne prirode, ili one koje se tiču organizovanja slobodnog vremena, osoba može da definiše kao složene ili stresne ukoliko je u njihov ishod visoko investirana.

Faktori koji utiču na proces donošenja odluka

Na sam proces odlučivanja utiče više faktora, a jedan od najvažnijih je pomenuti stepen važnosti predmeta odlučivanja. Ukoliko osoba pridaje ishodu odlučivanja veći značaj, više će vremena posvetiti donošenju odluke, biće obazrivija, analitičnija… Na proces odlučivanja utiču zatim i osobine ličnosti individue, njen kognitivni stil, stavovi, vrednosti, životni ciljevi, njeno emocionalno stanje, prethodna iskustva, trenutna životna pozicija, okolnosti i drugi faktori.

Faze u procesu odlučivanja

Proces donošenja odluke podrazumeva više faza.

Na prvom mestu je prepoznavanje potrebe za donošenjem odluke tj. identifikovanje   izazova ili problema sa kojima se osoba susreće. Potrebno je analizirati postavljeni izazov ili problem, što između ostalog uključuje i definisanje ciljeva koji se žele postići odnosno realizovati.

Nakon toga sledi faza prikupljanja informacija. Tokom ove faze osoba koristi različite izvore, u zavisnosti od definisanih ciljeva, kako bi došla do informacija koje su od značaja za odluku koju želi da donese. Nekada je dovoljno da se u većoj meri orijentiše na samoanalizu i time će već doći do odluke, a ponekad je potrebno da se posluži spoljašnjim resursima, knjigama, internetom, savetima drugih ljudi itd. da bi sakupila dovoljno relevantih informacija.

Sledeći korak je definisanje alternativa. Već tokom faze prikupljanja informacija određene mogućnosti će doći do izražaja. Međutim, korisno je dodatno se angažovati kako bi se što više potencijalnih poželjnih alternativa identifikovalo.

U narednoj fazi, evaluacija alteranativa, se svaka mogućnost procenjuje, analiziraju se njene pozitivne i negativne strane, razmatra se do kakvog bi ishoda potencijalna alternativa dovela, da li je ona u skladu sa postavljenim ciljem i potom se bira opcija koja je najpoželjnija.

Kada se individua odluči za određenu alternativu (izbor najpoželjnije opcije) sledi njeno sprovođenje u delo tj. realizovanje odluke. Na samom kraju dolazi se do evaluacije efekata odluke, tj. procenjuju se posledice do kojih je dovela izabrana opcija. Ukoliko su one zadovoljavajuće, osoba ostaje pri svom izboru, a ako je ono što je usledilo nezadovoljavajuće, individua se može ponovo angažovati u cilju donošenja drugačije odluke, one koja bi bila optimalnija.

Psihološke prepreke u procesu odlučivanja

Bilo da su u pitanju odluke koje su od manjeg značaja za individuu ili one kojima pridaje veliku važnost, proces odlučivanja mogu ometati psihološke blokade različitog tipa. Najučestalije emocionalne prepreke pri donošenju odluka, tj. one zbog koji se osobe najčešće obraćaju psihoterapeutima za pomoć, su osećanje straha povodom donošenja pogrešne odluke i depresivno raspoloženje.[:]

The post Donošenje odluke appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Irina Radanović, dipl. psiholog- psihoterapeut

Erektilna disfunkcija (ED) spada u poremećaje seksualnog funkcionisanja. Pod tim terminom se podrazumeva nemogućnost muškarca da postigne ili održi zadovoljavajuću erekciju. Kada se muškarac suoči sa ovom tegobom najčešće se za pomoć obraća doktoru- specijalisti urologu, što je zapravo i adekvatan prvi korak. Neophodno je otkloniti sumnju na fizičke faktore koji mogu biti doprineti ovom problemu i zato je važno da osoba konsultuje lekara. Najčešći organski uzroci erektilne disfunkcije su kardiovaskularne bolesti, dijabetes, prekomerna kilaža, metabolički poremećaji… Ukoliko se ustanovi da organski faktori erektilne disfunkcije nisu prisutni, preporučuje se da se osoba obrati psihologu- psihoterapeutu za pomoć.

Koji psihološki faktori najčešće stoji u osnovi erektilne disfunkcije?
Kada govorimo o psihološkim aspektima ovih tegoba, za erektilnu disfunkciju vezujemo najčešće anksioznost i depresivno raspoloženje. Takođe, stres, problemi u partnerskom odnosu značajno doprinose javljanju ovom, a i drugim oblicima seksualnih poremećaja (nedostatak seksualne želje, nemogućnost doživljavanja orgazma i drugim).

Anksioznost i erektilna disfunkcija
Govoreći o anksioznosti, treba imati u vidu da ona zapravo predstavlja stanje povišene uznemirenosti, strepnje, tzv. strašljivog iščekivanja. Najčešće se anksioznost povodom gubitka erekcije, odnosno povodom čitavog seksualnog performansa, javlja kod muškaraca koji nemaju dovoljno seksualnog iskustva ili koji su prethodno imali neka negativna iskustva. Ponekad je dovoljan i jednan neprijatan doživljaj za razvijanje anksioznosti koja do izražaja dolazi u svakom narednom seksualnom odnosu, tj. pokušaju istog. S druge strane, ovaj problem se može javiti i kod muškaraca koji imaju dovoljno seksualnog iskustva i koji u svom iskustvu nisu imali problema sa erekcijom. Anksioznosti koja dovodi do problema u seksualnom funkcionisanju se u tom kontekstu najčešće javlja onda kada partner ima potrebu da fascinira svoju partnerku, kada je doživljava superiornom, kada sebe procenjuje kao podređenog i tome slično… Takođe, do ED može doći i kod muškaraca koji nisu navikli da koriste prezervativ, a njihova nova partnerka to očekuje. Tada muškarac, startno definišući upotrebu prezervativa kao neprijatnost zbog koje neće moći da ostvari zadovoljavajuću erekciju, postaje anksiozan oko toga da li će moći da realizuje adekvatan seksualni odnos.
Koji god povod za anskioznost bio u pitanju, suština je slična, muškarac razmišlja o tome da li će ostvariti zadovoljavajuću erekciju i na taj način postaje anksiozan povodom toga i samim tim, kako uznemirenost raste, dolazi do određenih fizioloških promena u organizmu zbog kojih dolazi do remećenja erekcije.
Ideje koje stoje u osnovi anksioznosti koja je vezana za ED su uverenja „moram da održim erekciju“, „ukoliko ne uspem to će značiti da nisam dovoljno dobar muškarac“, „ako se ponovi, to je katastrofa“, „ostaviće me i nikad neću naći devojku sa kojom ću imati normalan odnos“… Dakle, sadržaj misli je fokusiran na katastrofiziranje oko potencijalnog negativnog ishoda tj. gubitka erekcije i u vezi sa tim samoobezvređivanje.

Depresija i erektilna disfunkcija
Depresivna stanja vrlo često bivaju praćena seksualnim poremećajima. S obzirom da se depresivna osoba oseća umorno, neraspoloženo, bezvoljno, da joj je značajno smanjeno interesovanje za svakodnevne aktivnosti, kao i sposobnost uživanja i doživljaja radosti, prirodno je da takvo psihičko stanje utiče i na seksualno funkcionisanje. Kod depresije je, usled disbalansa moždanih hemikalija, seksualna želja osobe umanjena ili je čak nema, seks prestaje da se doživljava kao privlačna i poželjna aktivnost, što naravno utiče i na samu erekciju, dovodi do njenog neuspostavljanje ili gubitka.
Takođe, važno je imati u vidu da se depresivno raspoloženje može javiti i sekundarno, tj. muškarac prvobitno može imati problem sa ED povodom kojeg potom postaje depresivan.

Disfunkcionalnost u partnerskom odnosu i erektilna disfunkcija
Nezadovoljavajući partnerski odnosi mogu imati značajan uticaj na seksualno funkcionisanje. Ukoliko je partnerska dinamika poremećena, ako se partneri ne osećaju zadovoljno, prihvaćeno, ako odnosu nedostaje razmena i bliskost, seksualna disfunkcija će se verovatno javiti. Na prvom mestu, kad je odnos nezadovoljavajući, partneri gube želju jedan za drugim, seksualna želja se umanjuje, nestaje, a samim tim i sposobnost osobe da se uzbudi (bilo muškarca ili žene) i u slučaju muškaraca ostvari i održi erekciju.

Stres i erektilna disfunkcija
Vrlo važan faktor koji može dovesti do ED je stres. Svakodnevica je poslednjih godina ispunjena stresovima, većini je postalo prirodno ili bar očekivano da na dnevnom nivou budu izloženi stresu, pa mnogi izveštaju da su se na takvo funkcionisanje navikli. Međutim, ma koliko se ljudima činilo da su se na stes adaptirali, da ih to ne dotiče, realnost je drugačija. Veliki broj psihosomatskih tegoba je pokazatelj da stres ipak ostavlja značajne posledice, tim pre ukoliko osoba ne ume da se na efikasan način nosi sa njim. Naravno, kao što utiče na druge aspekte psihofizičkog zdravlja, tako se stres manifestuje i na seksualno funkcionisanje.

Tretman erektilne disfunkcije
Kao što je na početku rečeno, prvi korak u lečenju ED je pregled od stane lekara odgovarajuće specijalnosti, kako bi se otklonila sumnja na organski uzrok tegoba. Ukoliko nema fizičkih uzroka ED, potrebno je da muškarac potražiti pomoć psihologa- psihoterapeuta. U zavisnosti od psihološkog uzroka koji je u osnovi ED, psihoterapijski tretman se prilagođava osobi. Terapija izbora za seksualne disfunkcije je kognitivno bihejvioralna psihoterapija (CBT i REBT).

The post Psihološki aspekti erektilne disfunkcije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Zdrave i nezdrave emocije

 Irina Radanović

dipl.psiholog- psihoterapeut

 Tokom prvog susreta sa psihoterapeutom klijent, između ostalog, govori o tome šta je to što ga je podstaklo da se obrati za pomoć i šta je ono što bi psihoterapijom želeo da postigne. Često se dešava da pričajući o svojim emocionalnim problemima koji su se javili povodom određenih negativnih aktivirajućih događaja u životu, izjavi da bi mu cilj bio da ga to „ne dotiče“, da ga „bude baš briga“, da želi da bude ravnodušan… Međutim, to nije adekvatno očekivanje od terapije i realan cilj terapijskog pocesa.

Osnovna postavka Racionalno emotivno bihejvioralne psihoterapije (REBT) je da je emocionalno stanje i ponašanje individue posledica toga kako ona tumači određeni događaj, tj. da se konsekvence u vidu emocija, ponašanja i pratećih fizioloških reakcija zasnivaju na uverenjema koje osoba ima o sebi, drugima i svetu oko sebe. Dakle, kakav god aktivirajući događaj bio u pitanju, emocionalno stanje individue će zavisiti od toga kako ona misli o tom događaju. Ukoliko se događa nešto što osoba procenjuje kao pozitivno u kontekstu svojih životnih ciljeva i vrednosti, onda govorimo o pozitivnom životnom događaju (npr. diplomiranje, napredovanje na poslu, zasnivanje željene partnerske veze…) i pozitivnim emocijama koje se javljaju povodom tog događaja (radost, zadovoljstvo, euforija…). S druge strane, ukoliko individua procenjuje da su dešavanja ometajuća u odnosu na njena očekivanja, želje, vrednosti, ciljeve reč je o negativnim životnim događajima (loše postignuće na fakultetu, konflikt sa prijateljem, raskid partnerske veze, otkaz, gubitak bliske osobe…) povodom kojih osoba ima negativna osećanja (tuga, razočaranje, bes, nezadovoljstvo, osećanje krivice…). Stoga, u kontekstu svega do sad navedenog, možemo zaključiti da je javljanje negativnih osećanja kada se osoba suočava sa negativnim životnim događajima prirodno, odnosno ne bi bilo zdravo da je ravnodušna prema onome što procenjuje kao negativno po sebe i svoj život.

Međutim, pomenuta razlika između pozitivnih i negativnih osećanja nije jedina koja je važna kad govorimo o emocionalnom reagovanju i psihoterapiji.  U okviru teorijskih postavki REBT-a pravi se razlika između tzv. zdravih (samopomažućih, samounapređujućih) i nezdravih (samoosujećujućih) emocija. Kako negativne, tako i pozitivne emocije mogu biti zdrave i nezdrave (primeri zdravih su radost, zadovoljstvo… a nezdravih euforija, osećaj moći, ushićenosti…). Zdrave emocije su one koje se zasnivaju na racionalnim uverenjima o aktivirajućim događajima, dok nezdrave počivaju na iracionalnim uverenjima. Sem što su zdrave emocije one koje pomažu osobi da na funkcionalan način reaguje povodom aktivirajućeg događaja, one se od nezdravih razlikuju i po intezitetu i kvalitetu. Nezdrave emocije su jačeg inteziteta, značajno ometaju osobu u funkcionisanju i sprečavaju je da se ponaša u smeru ostvarenja vlastitih ciljeva. S druge strane, zdrave emocije, čak i kad su negativne, su pomažuće tj. omogućavaju osobi da se na što efikasniji način izbori sa negativnim aktivirajućim događajem i potpomažu joj da ostvari ciljeve koji su joj važni. Primeri nezdravih negativnih emocija su bes, osećanje krivice, depresivnost, povređenost, anksioznost… Svaka nezdrava emocionalna reakcija ima svoju alterantivu u vidu zdrave emocije. Kao zdrave negativne emocije navode se nezadovoljstvo, kajanje, tuga, razočaranost, žaljenje, obazrivost…

Važno je pomenuti da su prema teoriji REBT-a ljudi imaju i biološku tendenciju da reaguju nezdravim emocijama, upravo iz razloga jer su skloni da razmišljaju na iracionalan (nekoristan, nerealan i nelogičan) način, a da je cilj psihoterapije da se iracionalna uverenja koja su po osobu disfunkcionalna jer je uvode u nezdrave emocije i ometaju ostvarivanje ciljeva koji su joj važni, zamene za racionalna koja će za posledicu imati zdrave emocije i funkcionalno ponašanje.

Nezdrave negativne emocije i njihove zdrave negativne alternative.

[:]

The post [:sr]Zdrave i nezdrave emocije[:] appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

 Irina Radanović

dipl.psiholog- psihoterapeut

Racionalno emotivno bihejvioralna terapija (REBT) spada u grupu kognitivno bihejvioralnih psihoterapija. Osnivač ovog terapijskog pravce je psiholog i psihoterapeut dr Albert Ellis.

Životni ciljevi i Racionalno emotivno bihejvioralna terapija

Ellis i REBT polaze od ideje da većina ljudi želi da bude srećna tj. teži tome da što zadovoljnije provede svoj život. Pod time se zapravo podrazumeva život u kome se osoba oseća zadovoljnom kada je sama sa sobom, tokom odnosa sa drugim ljudima, kada se bavi sticanjem znanja/ veština ili nekim poslom, kada se bavi zabavnim, rekreativnim aktivnostima i slično.

U skladu sa tim, iako deluje prirodno i očekivano da ljudi tokom života nastoje da realizuju svoje životne ciljeve, često se dešava da postupaju suprotno onom što bi ih dovelo do ostavarenja istih i tada govorimo o tzv. samoporažavajućim tendencijama koje se ispoljavaju na planu mišljenja, osećanja i ponašanja. S druge strane, ukoliko osobe postupaju na način koji je u skladu sa njihovim ciljevima, tj. koji dovodi do njihove realizacije, reč je o tzv. samopomažućim tendencijama koje se takođe ispoljavaju kroz mišljenje, osećanja i ponašanje.

Ellis upućuje na to da ljudi imaju biološku sklonost kako ka samopomažućem tako i prema samoosujećujućem postupanju. A uz pomoć psihoterapije moguće je jedno zameniti za drugo.

 ABC model

Osnovna postavka od koje se kreće u okviru REBT-a je da nisu događaji ti koji izazivaju naša osećanja, ponašanje i prateće fiziološke reakcije, već naše tumačenje tih događaja.

U tome se REBT oslanja na ideje koje su bile prisutne još u antičkoj Grčkoj, konkretno, Epiktetus je još pre 2000 godina istakao da ljudi nisu uznemireni stvarima po sebi, već sopstvenim viđenjem stvari. Kada bismo grafički prikazali tu ideju, izgledalo bi ovako:

A → B→ C

A- aktivirajući događaj (povod u vidu misli, osećanja, ponašanja, događaja..).

B- sistem uverenja (značenje koje se pridaje aktivirajućem događaju).

C- konsekvence (posledice u vidu emocija, ponašanja i fizioloških reakcija).

Iracionalna i racionalna uverenja

Uverenja (sistem kognicija) koja bivaju podstaknuta određenim aktivirajućim događajem mogu biti iracionalna (IU) i racionalna (RU). Iracionalna uverenja su ona koja dovode do nezdravih emocija i disfunkcionalnog ponašanja, a samim tim su i osujećujuća u odnosu na životne ciljeve osobe. S druge strane, racionalna uverenja su pomažuća, odnosno posledice do kojih dovode su zdrave emocije i funkcionalno ponašanje, što je u skladu sa životnim ciljevima individue. Pročitajte više o zdravim i nezdravim emocijama

Suštinska razlika između iracionalnih i racionalnih uverenja je u tome što su IU nisu za osobu korisna, tj. štete joj, nisu u skladu sa realnošću i nisu logična. S druge strane, RU su korisna, u skladu sa realnošću i logikom.

Tokom psihoterapijskog procesa klijent uči da svoja iracionalna uverenja prepozna, osporava i menja ih za racionalna. Dakle, razvija i učvršćava sistem racionalnih uverenja koja su pomažuća kako bi živeo u skladu sa svojim vrednostima i realizovao ciljeve koji su mu važni.

Psihoterapijski proces

REBT je strukturirana, aktivna, direktivna i edukativna forma terapije.

Terapeut aktivno usmerava klijenta u terapijskom radu i podučava ga tome kako da sam sebi pomaže, kako bi i nakon završetka psihoterapijskog tretmana mogao da primenjuje naučeno.

Klijent se uči emocionalnoj odgovornosti, tj. uviđa i prihvata da je on taj od koga, u datim okolnostima, u datom trenutku, zavisi kako će se osećati i kako će postupati.

Ističe se da je on taj koji „sada i ovde“ može da napravi promenu kroz promenu načina razmišljanja.

Primena REBT

Racionalno emotivno bihejvioralna terapija se primenjuje u radu sa klijentima koji žele da razviju svoje potencijale i unaprede životno funkcionisanje (lični rast i razvoj),  koristi se za prevenciju psiholoških tegoba, a ujedno je i terapija izbora u lečenju mnogobrojnih psiholoških poremećaja (anksiozni poremećaji- napadi panike, generalizovana anksioznost, socijalna anksioznost, opsesivno kompulzivni poremećaj, fobije; depresivna stanja; seksualne disfunkcije; poremećaji ponašanja….).

U pripremi ovog teksta korišćeni su delovi sajta http://albertellis.org/

The post Racionalno emotivno bihejvioralna terapija appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Zdrave i nezdrave emocije

 Irina Radanović

dipl.psiholog- psihoterapeut

Tokom prvog susreta sa psihoterapeutom klijent, između ostalog, govori o tome šta je to što ga je podstaklo da se obrati za pomoć i šta je ono što bi psihoterapijom želeo da postigne. Često se dešava da pričajući o svojim emocionalnim problemima koji su se javili povodom određenih negativnih aktivirajućih događaja u životu, izjavi da bi mu cilj bio da ga to „ne dotiče“, da ga „bude baš briga“, da želi da bude ravnodušan… Međutim, to nije adekvatno očekivanje od terapije i realan cilj terapijskog pocesa.

Osnovna postavka Racionalno emotivno bihejvioralne psihoterapije (REBT) je da je emocionalno stanje i ponašanje individue posledica toga kako ona tumači određeni događaj, tj. da se konsekvence u vidu emocija, ponašanja i pratećih fizioloških reakcija zasnivaju na uverenjema koje osoba ima o sebi, drugima i svetu oko sebe. Dakle, kakav god aktivirajući događaj bio u pitanju, emocionalno stanje individue će zavisiti od toga kako ona misli o tom događaju. Ukoliko se događa nešto što osoba procenjuje kao pozitivno u kontekstu svojih životnih ciljeva i vrednosti, onda govorimo o pozitivnom životnom događaju (npr. diplomiranje, napredovanje na poslu, zasnivanje željene partnerske veze…) i pozitivnim emocijama koje se javljaju povodom tog događaja (radost, zadovoljstvo, euforija…). S druge strane, ukoliko individua procenjuje da su dešavanja ometajuća u odnosu na njena očekivanja, želje, vrednosti, ciljeve reč je o negativnim životnim događajima (loše postignuće na fakultetu, konflikt sa prijateljem, raskid partnerske veze, otkaz, gubitak bliske osobe…) povodom kojih osoba ima negativna osećanja (tuga, razočaranje, bes, nezadovoljstvo, osećanje krivice…). Stoga, u kontekstu svega do sad navedenog, možemo zaključiti da je javljanje negativnih osećanja kada se osoba suočava sa negativnim životnim događajima prirodno, odnosno ne bi bilo zdravo da je ravnodušna prema onome što procenjuje kao negativno po sebe i svoj život.

Međutim, pomenuta razlika između pozitivnih i negativnih osećanja nije jedina koja je važna kad govorimo o emocionalnom reagovanju i psihoterapiji.  U okviru teorijskih postavki REBT-a pravi se razlika između tzv. zdravih (samopomažućih, samounapređujućih) i nezdravih (samoosujećujućih) emocija. Kako negativne, tako i pozitivne emocije mogu biti zdrave i nezdrave (primeri zdravih su radost, zadovoljstvo… a nezdravih euforija, osećaj moći, ushićenosti…). Zdrave emocije su one koje se zasnivaju na racionalnim uverenjima o aktivirajućim događajima, dok nezdrave počivaju na iracionalnim uverenjima. Sem što su zdrave emocije one koje pomažu osobi da na funkcionalan način reaguje povodom aktivirajućeg događaja, one se od nezdravih razlikuju i po intezitetu i kvalitetu. Nezdrave emocije su jačeg inteziteta, značajno ometaju osobu u funkcionisanju i sprečavaju je da se ponaša u smeru ostvarenja vlastitih ciljeva. S druge strane, zdrave emocije, čak i kad su negativne, su pomažuće tj. omogućavaju osobi da se na što efikasniji način izbori sa negativnim aktivirajućim događajem i potpomažu joj da ostvari ciljeve koji su joj važni. Primeri nezdravih negativnih emocija su bes, osećanje krivice, depresivnost, povređenost, anksioznost… Svaka nezdrava emocionalna reakcija ima svoju alterantivu u vidu zdrave emocije. Kao zdrave negativne emocije navode se nezadovoljstvo, kajanje, tuga, razočaranost, žaljenje, obazrivost…

Važno je pomenuti da su prema teoriji REBT-a ljudi imaju i biološku tendenciju da reaguju nezdravim emocijama, upravo iz razloga jer su skloni da razmišljaju na iracionalan (nekoristan, nerealan i nelogičan) način, a da je cilj psihoterapije da se iracionalna uverenja koja su po osobu disfunkcionalna jer je uvode u nezdrave emocije i ometaju ostvarivanje ciljeva koji su joj važni, zamene za racionalna koja će za posledicu imati zdrave emocije i funkcionalno ponašanje.

Nezdrave negativne emocije i njihove zdrave negativne alternative.

[:]

The post Zdrave i nezdrave emocije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(lečenje depresije)

 Tekst je napisala dr Milica Ristić, psihijatar i KBT/REBT psihoterapeut

 Kakve su posledice ovakvog psihičkog stanja:

Depresija umanjuje radnu aktivost; onesposobljuje čoveka i na poslu i u porodici. Osoba daleko manje privređuje kada je depresivna, veliki su troškovi lečenja i bolovanja. Više od polovine ljudi koji jednom imaju depresivnu epizodu, imaće ih jos tokom života.

Prema broju godina koje osoba provede osujećena bolešću, depresija je među prvima na listi oboljenja.

Uz nelečenu depresiju idu i drugi veliki problemi: ljudi posežu za alkoholom ili narkoticima, pogrešno verujući da će ih oni izbaviti od patnje. Nelečena ili neprepoznata depresija može postati izvor besnih ispada i dovesti do nasilja u porodici i na poslu.

Ukoliko se ne leče, 15% obolelih će izvršiti samoubistvo.

Zajedno sa osobom koja tone u depresiju, tone i njegova/njena porodica. Odnosi i komunikacija se menjaju, problemi se ne rešavaju već se talože, počinju optužbe, prebacivanja, nerazumevanja, članovi porodice se sve više udaljavaju.

Ako se depresija ne leči, patnja se produbljuje, osoba postaje sve nefunkcionalnija. Ovakvo stanje može potrajati više od šest meseci, a nekada i godinama.

Zasto depresiju treba lečiti

Velika je patnja ljudi koji boluju od ove bolesti. Oni koji žive i rade sa osobom obolelom od depresije takođe pate. Zato je lečenjem treba smanjiti ili otkloniti.

Ukoliko se depresija prepozna u samom početku i započne pravi tretman tegobe počinju da slabe već nakon prvih mesec dana, a najčešće se potpuno povlače unutar tri do šest meseci. Tada su manji troškovi lečenja i odsustvo sa posla.

U periodima između depresivnih epizoda, ljudi mogu biti potpuno zdravi, radni, sposobni. U periodima depresivnih epizoda, uz adekvatan psihoterapijski i psihjatrijski tretman, mogu naučiti kako da rade i žive bez obzira na ovu bolest.

Zašto se ljudi ne javljaju na vreme da leče depresiju:

Svako vreme kada se ljudi jave na lečenje je PRAVO VREME! Nisu zakasnili, leka ima. Tegobe će biti ili otklonjenje ili će biti umanjene ako se primeni pravi psihoterapijski ili psihijatrijski tretman.

Dva su najčešcća razloga zašto ljudi teže prepoznaju da je depresija po sredi i zašto se kasnije javljaju na lečenje; to su sramota i sama depresija.

Sramotu  i stid oseća i sama osoba i njena porodica. Brojne su strategije za borbu protiv stida. Za prvu pomoć valjalo bi imati na umu: ukoliko nas nije sramota što imamo grip, upalu grla, pluća, uha… što bi nas bilo sramota kada imamo upalu emocija – a, to depresija jeste!? Kada imamo upalu pluća, na primer, i tada smo: bez energije, teško se pokrećemo, patimo, muči nas nesanica, ne možemo da radimo, povlačimo se od ljudi. Isto je tako kada imamo depresiju!

Drugi razlog je priroda same bolesti. Neki ljudi, koji boluju od depresije, ne mogu da zatraže pomoć. Stoje nemo u toj rupi, gledaju bespomoćno. U ovakvim situacijama  je veoma važno da osobe u okruženju nežno i podržavajuće zapaze promene i ohrabre osobu da potraži pomoć.

Lečenje depresije:

Tri su načina lečenja depresije:

1. samo psihoterapija

2. samo lekovi (antidepresivi, anksiolitici, hipnotici, stabilizatori, antipsihotici)

3. kombinacija psihoterapije i antidepresiva

Odluku o lečenju, nakon što više prikupljenih informacija, donosi sama osoba koja boluje. Veoma je važno da tretman bude prilagođen mogućnostima i realnim životnim okolnostima osobe koja je u depresiji.

Kognitivno bihejvioralna terapija, bihejvioralna aktivacija i interpersonalna terapija su psihoterapije prvog izbora u lečenju depresije, prema važećim smernicama. Njih mogu da sprovode samo oni terapeuti koji su završili valjane škole. Preporučuje se 12 do 20 jednočasovnih susreta u tretmanu ove bolesti. Kada ,,upadnemo u depresivnu rupu’’ psihoterapija nas uči kako da se krećemo u njoj, kako da delamo uprkos takvoj poziciji. Uči nas veštinama kako da iz nje izađemo svojim sopstvenim rukama, nogama, glavom, postupcima. Pored smirivanja ,,upaljenih emocija’’, psihoterapijsko lečenje obuhvata i korekciju neracionalnih misli i štetnog ponašanja. Veliki doprinost psihoterapije sastoji se i u tome što može da proredi depresivne epizode, smanji patnju i nefunkcionalnost kada se sledeći put jave. Psihoterapija nas uči kako da emotivno i ponašajno reagujemo manje burno na pojedine stresne životne situacije; kako da efikasnije rešavamo probleme; time jačamo naš emotivni imunitet i vremenom postajemo otporniji na depresiju.

Lekovi su kao pokretne stepenice koje nas polako podižu iz te crne dubine. Oni su neophodni da smanje i otklone štetnu emotivnu depresivnu upalu zbog koje celo telo pati.  Preporuku za lekove kod nas može dati lekar psihijatar. Antidepresivi su uvek prvi izbor, a doza se prilagodjava osobi, uzrastu i težini tegoba. Prvi rezultati lekova su vidljivi nakon tri do četiri nedelje. Pored antidepresiva, moguće je povremeno koristiti i druge lekove, ako psihijatar predloži: za bolji san, za smanjenje napetosti, za bolju koncentraciju.

Kod početnih i blagih oblika depresije psihoterapija može biti jedini tretman. U slučaju umerenih i težih depresivnih epizoda neophodno je uzimati i lekove.

Udruženi lekovi i psihoterapija dovode do ozdravljenja kod najvećeg broja ljudi.

Individualna ili društvena odgovornost u lečenju depresije:

Bez obzira na sveprisutnu stigmu i sramotu kada je reč o psihičkim problemima, svako od nas može da da svoj lični doprinos. I to počev od ovog trenutka u porodicama i među prijateljima. Valjalo bi da vežbamo da, bez straha, bez srama i zadrške, ali i bez preterivanja i poruge naglas pričamo o psihičkim problemima. Da pokažemo više razumevanja i pružimo podršku ljudima u našem okruženju koji hrabro (pod)nose depresiju.

The post Lečenje depresije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

(otkrivanje i ispoljavanje depresije)

 Tekst je napisala dr Milica Ristić, psihijatar i KBT/REBT psihoterapeut

Toliko je česta da je krajnje vreme da prestanemo da je se stidimo, plašimo, ignorišemo, pretvaramo se da je nešto drugo po sredi. Depresiju treba prepoznati, uhvatiti je pod ruku i koračati dalje kroz život, bez obzira na nju. Valjalo bi je normalizovati, ne pridavati joj katastrofalne posledice i ne davati joj moći da upravlja našim životima. Da bi u tome uspeli, hajde da je upoznamo.

 Šta znači reč depresija

Reč depresija se često, u svakodnevom govoru, upotrebljava ili u preteranom značenju, ili u pogrdnom, ili se potcenjuje. Na primer, mladiću koji tuguje što ga je devojka ostavila, njegovo društvo će prilepiti etiketu, ,,daj, što si depresivan!’’ S druge strane, čoveku, koji u svojim četrdesetim posustaje, tone u bezvolju, povlači se, ne raduje se, gubi interesovanja, gubi koncentraciju na poslu, manje postiže, nervozno se breca na ukućane – okruženje će olako presuditi: ,,vidi ga kako se olenjio!’’

Najpoznatije, svakodnevno, značenje reči se odnosi na tugu i neraspoloženje.

Da li je depresija isto što i tuga

Nije tuga isto što i depresija. Tuga je zdrava emocija koju osećamo kada izgubimo nekoga ili nešto veoma dragoceno. U tim situacijama žalimo, tugujemo i učimo vredne lekcije u životu. Donosimo adekvatne odluke i delamo.

Depresija je štetna emocija, štetno stanje uma i tela. Neracionalno mislimo, ne sagledavamo okolnosti na adekvatan način, propuštamo gomilu šansi, ne delamo, povlačimo se, patimo – tonemo na svim poljima.

Depresija je naša svakodnevica, nije izuzetak

Od nas četvoro, jedno će u toku života iskusiti depresiju ili anksioznost ili oboje. Najčešće se javlja kod osoba između dvadeset pete i četrdeset pete godine, ali mogu oboleti i tinejdžeri, i ljudi preko četrdeset pete. Pojedine profesije su sklonije depresiji od drugih: negovateljice u domovima za bolesnu decu i za stare, kuvari, konobari, zdravstveni radnici.

Rupa u zemlji

Kada smo ,,u depresiji’’ to  je kao da smo upali u nekakvu duboku rupu u zemlji. Gledamo uvis, prema onom dalekom krugu svetlosti, a oko nas je sve mračno, skučeno, ne možemo da se pomerimo. Iznad i oko nas vrvi život, sve je u pokretu, čuju se razni zvuci,.a mi paralisani, nemoćni, gledamo u vis žaleći što se ne možemo priključiti. Ne vidimo izlaz. I ništa ne radimo. Čak, ni ne zovemo u pomoć! Paradoksalno, sramota nas je što smo u rupi!

Depresija – sramota ili prirodni proces

NIje sramota imati depresiju, isto kao što nije sramota imati neku upalu u telu. Kada virus ili bakterija napadnu naš organizam, on se brani zapaljenjem. Kada ,,agresivna’’ životna situacija ,,napadne’’ naše emocije i one se brane zapaljenjem. Depresiju možemo posmatrati i kao ,,upalu emocija’’.

Lenjost ili depresija

Depresivne osobe nisu lenje – depresivne su! Pravom terapijom depresija se otklanja ili ublaži, a osobe se vraćaju sebi, svojim poslovima, svojoj porodici.

Uzroci i okidači depresije

Brojne su životne situacije nakon kojih osoba može da ,,upadne“ u depresiju:

1. gubitak nekoga (smrt, razvod, razlaz) ili nečega vrednog (posao, položaj, imetak);
2. nerešavanje i nagomilavanje realnog životnog problema;
3. niz izazovnih životnih situacija povodom kojih trošimo puno energije, sagorimo do depresije;
4. trudnoća, porođaj, dojenje;
5. menopauza (i kod muškaraca i kod žena);
6. nove životne uloge u kojima se ne snalazimo najbolje;
7. neuspesi;
8. bolesti;
9. nekada može nastati iz ,,čistog mira“.

Kako prepoznati depresiju (šta se dešava sa našim emocijama, mislima, delima i telom):

Za početak, veoma je važno da budemo svesni šta se dešava, da joj damo ime – depresija. Da prepoznamo simtome i znake. Bilo da smo mi u pitanju, bilo da je u pitanju neko naš.

Evo nekoliko opisa koji bi mogli biti od pomoći za pravilno prepoznavanje ove boljke:

1. preterano tugovanje, gotovo svakodnevno, najveći deo vremena;
2. stanje bez energije, lako zamaranje, teško se pokrećemo;
3. gubitak interesovanja (za stvari i okolnosti koje su ranije budile našu pažnju i u kojima smo učestvovali više ne pokazujemo ni najmanje interesovanja); ne uživamo više u radnjama koje su nam ranije donosile užitak;
4. u nama je bura emocija među kojima su anksioznost, bes, stid, krivica;
5. ne možemo ni da se radujemo, niti da tugujemo u situacijama u kojima smo to ranije činili, zaravnjeni smo, kao da smo bez emocija;
6. muče nas misli da smo manje vredni, da smo nesposobni, da smo krivi;
7. da smo bespomoćni da menjamo stvari, da je situacija beznadežna,  strašna, da je osuđena na propast;
8. da život nema smisla, da bi bilo bolje da nas nema;
9. prisutna je nesanica, ili, pak, spavamo previše – ,,vuče’’ nas krevet;
10. oslabljen apetit, gubitak kilaže; ili povišen apetit, naročito nam ,,se traže’’ slatkiši i testo, gojimo se;
11. nema želje ni potrebe za seksom; muškarci imaju poteškoća da postignu i održe erekciju, ejakulacija može biti preuranjena ili odložena; žene imaju problem da ovlaže, ne postižu ili teže postižu orgazam;
12. gubitak koncentraciju, zaboravljanje;
13. povlačimo se od ljudi, izbegavamo društvo, ukućane; najradije bi se prekrili preko glave i ćutali, ,,samo da nas svi ostave na miru!’’;
14. otežano obavljamo svakodnevne poslove koje smo ranije bez problema radili, teško se nateramo na bilo šta, na poslu otežano radimo, kasnimo sa obavezama;
15. tegobe kod nekih mogu biti teže u jutarnjim satima, a kako dan odmiče sve je lakše;
16. preterano pasivni; ili preterano aktivni ,,ne drži nas mesto’’, ,,hvata nas nemir’’;
17. nervoza, razdražljivost, epizode besa koje nikada ranije nismo ispoljavali;
18. telesni problemi: glavobolje, bolovi u mišićima, grčevi i neprijatost u stomaku, nervoza u želudcu…

Ne moraju svi znaci biti prisutni. Različiti ljudi su različito depresivni. Ono što je svima zajedničko je da emotivno pate, da imaju nerealistična, preterana, pogrešna zaključivanja, da se ponašaju štetno, nefunkcionalno u porodičnom okruženju, na poslu i u društvu.

Neki ljudi svoju depresiju prikrivaju od drugih, zatrpavaju je šalama, zasmejavanjem, preteranom aktivnošću; a kada ostanu sami, kada ih niko ne vidi, potpuno su bez energije, očajavaju.

Kod omladine depresija može biti maskirana sledećim: buntovničko ponašanje, prkos, slabljenje uspeha u školi, povlačenje i izbegavanje komunikacije sa ukućanima, uzimanje alkohola i narkotika.

Ukoliko pobrojane i opisane tegobe traju dve ili više nedelja, gotovu su svakodnevne i prisutne najveći deo vremena, velika je verovatnoća da je po sredi depresija.

The post Otkrivanje i ispoljavanje depresije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Irina Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeut

Kada se analiziraju različite definicije psihoterapije može se primetiti da se u većini ističu tri osnovne stvari. Psihoterapija se definiše kao sistematičan i strukturiran proces koji podrazumeva različite pristupe, metode, tehnike, zatim se akcenat stavlja na to da je u pitanju zajednički rad tj. saradnja između klijenta i posebno obučenog stručnjaka- psihoterapeuta i navode se dominantni ciljevi psihoterapijskog tretmana.

U medicinskom kontekstu, kada se govori o ciljevima psihoterapije, akcenat je gotovo isključivo na lečenju problema mentalnog zdravlja. U osnovi tog pristupa je ideja da se individua obraća psihologu- psihoterapeutu onda kada ima određene psihološke probleme, tj. mentalne poremećaje i to najčešće po uputu psihijatra ili lekara druge specijalnosti (kardiologa, pulmologa, endokrinologa..).

Upravo zbog toga što je medicinski model i dalje jedan od dominantih u društvu, najveći procenat osoba još uvek misli da je psihoterapija zapravo jedino i namenjena onima koji se susreću sa psihičkim poremećajima različitog tipa. To je ujedno i osnov za predrasude koje neke osobe imaju prema obraćanju za pomoć psihologu- psihoterapeutu. Oni smatraju da kod psihoterapeuta dolaze oni koji su „slabi“, da onima koji su „jaki, stabilni“ psihoterapija ne treba, da oni sami znaju, jedino i najbolje, da reše svoje probleme, da im „tamo neko“ ne može pomoći, da kod psihologa idu oni koji su „poremećeni“, „ludi“… Na žalost, postojeće predrasude otežavaju da do adekvatne pomoći dođu oni kojima bi ona jako koristila.

Međutim, poslednjih godina se postepeno ideja o psihoterapiji sve više prihvata, sve je veći broj osoba koje razumeju šta je ono što psihoterapija nudi i koliko benefita od nje mogu imati. Stoga i određena stigma ne sprečava one koji su odgovorni prema sebi i sebi žele dobro da se obrate za pomoć.

Sem pomenutog cilja, lečenja mentalnih poremećaja, sve je više klijenata zainteresovano za ostvarivanje drugih ciljeva kroz psihoterapiju; razlozi su mnogobrojni, očekivanja različita, a ciljevi raznoliki. Pomenućemo neke od njih.

Nije retkost da se psihički zdrava osoba nađe u situaciji koja u datom trenutku prevazilazi njene kapacitete da efikasno izađe na kraj sa postojećim okolnostima, pa stoga potraži pomoć psihoterapeuta. Efikasno rešavanje problema sa kojima se osoba susreće u svakodnevnom životu, tzv. problema življenja, je stoga jedan od važnih ciljeva terapijskog tretmana. Tokom psihoterapije individua zapravo prolazi kroz trening rešavanja problema, tj. uči i uvežbava efikasne modele/veštine rešavanja problema. Ujedno, ukoliko u procesu rešavanja problema do izražaja dođu određene emocionalne prepreke koje osobu onemogućavaju da efikasno reši problem, ona kroz psihoterapiju uči kako da reši svoje emocionalne probleme i nastavi sa daljim funkcionisanjem na višem nivou.

Takođe, tokom života su relativno česte situacije kada se osoba nadje u za nju novoj životnoj poziciji u kojoj doživi krizu, zastoj i u tim okolnostima psihoterapija može imati značajnu ulogu u prevazilaženju teškoća sa kojima se individua susrela, omogućavajući joj da, kroz stručnu podršku i pomoć, krizu iskoristi kao priliku za učenje i razvijanje novog, optimalnijeg oblika funkcionisanja.

Još jedan vrlo važan cilj, na koji se sve više stavlja akcenat prethodnih par godina, a koji je zapravo suštinski i krajnji cilj svakog psihoterapijskog procesa, jeste unapređenje kvaliteta života. Bilo da je startna pozicija klijenta koji dolazi na psihoterapiju tegoba u vidu psihičkog poremećaja, rešavanje problema u svakodnevici, životna kriza ili nešto drugo, ono što se postiže kroz psihoterapiju kao posledicu ima poboljšanje kvaliteta života.

Sve češće i klijenti koji aktuelno nemaju tegobe dolaze na psihoterapiju dominantno pokrenuti tom idejom, unapređenjem kvaliteta života, što podrazumeva rad na ličnom rastu i razvoju. Oni žele da se bave sobom, da otkriju, analiziraju i dalje razvijaju svoje potencijale, da dođu do novih uvida o sebi, drugima, životu, stalo im je do toga da sistematizuju i iskoriste svoja dotadašnja iskustva na način od kojeg će imati koristi u daljem funkcionisanju… Klijenti žele da razviju i učvrste svoje kapacitete za nošenje sa problemima življenja i da savladaju nove veštine koje će im omogućiti efikasnije prevazilaženje problema sa kojima se tokom svakodnevice susreću.

Stoga, treba imati u vidu da, kao što je važno voditi računa o svom fizičkom zdravlju, veoma je bitno brinuti i o svom mentalnom zdravlju. S jedne strane, očuvati ga, a sa druge unaprediti ga kroz lični rad. Na taj način se može postići jedan kvalitetniji vid funkcionisanja, koji podrazumeva život u kome se osoba oseća zadovoljnom kada je sama sa sobom, tokom odnosa sa drugim ljudima, kada se bavi sticanjem znanja/ veština ili nekim poslom, kada se bavi nekim zabavnim, rekreacionim aktivnostima i slično (Albert Ellis).

The post Psihoterapija i kvalitet života appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

Iskustva iz Shema terapije

  (Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)

U psihologiji i psihoterapiji odavno je prisutna teza da su problemi koje imamo u odraslom dobu povezani sa iskustvima iz detinjstva. Imajući to u vidu, mnogi autori pokušavaju da razumeju kako do toga dolazi, odnosno šta se to desi tokom ranog razvoja što nas učini ranjivim na određeni tip problema i decenijama kasnije.

Polazeći od radova Džona Bolbija i Meri Ejnsvort, većina autora postulira da se deca rađaju sa određenim potrebama koje kroz signalni sistem (plač, privijanje, osmeh i sl.) komuniciraju svojim roditeljima ili starateljima. Na ovaj način dete traži brigu i zauzvrat dobija negu, zaštitu, ali i model odnosa sa drugim ljudima. Kroz odnos sa roditeljima, dete uči da će neko da odgovori na njegove potrebe i da je spoljašnji svet dobro i bezbedno mesto.

Istovremeno, dete spoznaje da su njegove potrebe važne i vredne, te da je samim tim i ono samo važno i vredno. Ipak, dešava se i to da roditelj ne može ili ne ume da uvremenjeno i adekvatno odgovori na detetove potrebe. Povratne informacije koje dete dobija iz ovakve interakcije mogu da iniciraju detetovu negativnu sliku o sebi („Ja nisam vredan pažnje drugih osoba“) ili negativnu sliku o roditeljima ili svetu („Svet je mesto u kome niko ne odgovara na moje potrebe“, „Roditelji i drugi ljudi me ne razumeju“). Ove rano nastale negativne slike o sebi, drugima i svetu, Džefri Jang, tvorac Shema terapije naziva „Ranim maladaptivnim shemama“, naglašavajući tako njihov rani nastanak i činjenicu da ove sheme direktno ili indirektno dovode do različitih poremećaja, kao i do odnosa koje karakterišu konflikti, nezadovoljstvo, zavisnost, osećaj usamljenosti i sl. Reč „shema“ koristi se kako bi se naglasilo da ta rano stečena uverenja, sećanja, emocije i senzacije postaju shema za interpretaciju kasnijih iskustava. Može se dakle, reći da postoji paralela između onoga što je osoba osećala kao dete i onoga što doživljava kao odrasli, svaki put kada se shema aktivira.

Na osnovu višedecenijskog iskustva u psihoterapiskom radu, Jang je opisao osamnaest ranih maladaptivnih shema, rana iskustva koja doprinose njihovom nastanku, kao i tipične shemama izazvane probleme. Fokusiranjem na to kako sheme i problemi nastaju, Jang otvara prostor za preventivne programe koji obučavanjem roditelja kako da adekvatano zadovolje dečje potrebe rade na smanjivanju verovatnoće za razvoj shema. Prvi takav program –  „Dovoljno dobro roditeljstvo“, osmislili su Luis i Luis 2008. godine i od tada pa do danas, kroz program je prošlo na hiljade roditelja iz celog sveta. Od prošle godine, ovaj veoma koristan program postoji i kod nas.

Program „Dovoljno dobro roditeljstvo“ takođe polazi od teze da rane maladaptivne sheme nastaju kao rezultat kontinuiranog nezadovoljavanja dečjih bazičnih potreba kao što su: potreba za sigurnim i stabilnim porodičnim okruženjem; potreba za ljubavlju, saosećanjem, negom i pažnjom; potreba za prihvatanjem i pohvalom; potreba za vođstvom i zaštitom i potreba za nezavisnim delovanjem i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja. Većina roditelja prepoznaje i zadovoljava ove potrebe bez većih problema. Neki ipak, zbog svojih problema ili zato što ne umeju drugačije, frustriraju dečje potrebe reagujući na jedan od sledećih načina: ponižavanjem deteta, previsokim zahtevima, preteranom kontrolom i kažnjavanjem, emocionalnim depriviranjem i inhibiranjem deteta, pesimizmom i zastrašivanjem, sebičnošću (stavljanjem detetovih potreba u drugi plan), prezaštićivanjem dece, ili preteranom popustljivošću. Što se ovaj vid roditeljskog ponašanja više ponavlja, deca imaju veću šansu da razviju neku od ranih maladaptivnih shema. Evo nekoliko primera.

Kako bi razvila osećaj povezanosti deci su potrebni roditelji koji su dostupni i na koje mogu da se oslone, roditelje koji su prisutni i otvoreni u pokazivanju ljubavi, empatije i razumevanja. Odsustvo ljubavi i bliskosti rađa kod dece uverenje da nisu vredna ljubavi, te da drugi imaju skrivene motive za povezanost sa njima. Ukoliko rastu sa ovim uverenjima, deca bivaju sve više izolovana, a sheme povezane sa socijalnom izolacijom, deprivacijom, napuštanjem i nepoverenjem sve više jačaju.

Uz pružanje nege i ljubavi, roditelji moraju da imaju i određene zahteve. Ukoliko te zahteve odlikuje primerenost uzrastu i kapacitetima deteta, dete će naučiti da postavlja realna i dostižna očekivanja i sebi i drugima. Ukoliko roditelj nauči dete  da ne mora biti savršeno da bi ga voleo, dete će biti hrabrije da testira sopstvene mogućnosti. Ako pogreši, ići će dalje. Ukoliko roditelji imaju preterano visoka očekjivanja, ukoliko prihvataju dete samo onda kada je dobro i uspešno, dete može da  razvije uverenje da mora da zadovolji nerealno visoke standarde čak i po cenu zdravlja, sreće i zadovoljstva. Ukoliko ne uspe i pogreši, dete (a kasnije i odrasla osoba) osećaće se manje vredno i krivo.

Pored potrebe za razumnim očekivanjima, dete ima potrebu za granicama i za okolinom koja nije ni prezahtevna ni suviše popustljiva. Ukoliko su roditelji preterano popustljivi pa suviše zadovoljavaju detetove potrebe, dete ne nauči da se nosi sa porazom i frustracijama, ne razvija kapacitet za samokontrolu i samodisciplinu. Ukoliko roditelji dozvole deci da rade sve što požele, ona počinju da veruju da imaju pravo (Jang bi rekao razviju shemu „Pravo“) da se ponašaju kako žele, ne uzimajući u obzir okolnosti i potrebe drugih ljudi. Deca onda ne nauče da odnosi uključuju deljenje i recipročnost, pa se često ponašaju sebično. Preterana popustljivost i nedostatak usmerenja umanjuju sposbonost da se toleriše frustracija što bitno otežava ostvarivanje dugoročnih ciljeva.

Frustracija potrebe za zdravom autonomijom i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja često dovodi do zavisnosti, pesimizma i uverenja da ne možemo da funkcionišemo samostalno i bez stalne podrške od strane drugih. Često postoji i uverenje da moramo da se povinujemo drugima kako bi izbegli negativne posledice u vidu njihovog besa ili odbacivanja.

Ukoliko roditelji kažnjavaju otvoreno ispoljavanje potreba i emocija (npr. besa) ili modeluju prećutkivanje i sakrivanje emocija, deca dobijaju poruku da je imati potrebe ili osećanja opasno i da može dovesti do sramote, osećanja krivice, pa i napuštanja ili kazne od strane roditelja. Ukoliko se sve ovo desi, roditelji će umesto da podrže razvoj detetove nezavisnosti, podržati razvoj maladaptivnih shema koje se odnose na autonomiju. Pomenute sheme mogu nastati i usled preteranog zaštićivanje dece i obeshrabrivanja dece da samostalno istražuju i rešavaju uzrastu primerene probleme. Ukoliko roditelji preuzmu na sebe izvršavanje detetovih zadataka čim ono iskusi i najmanju poteškoću da ga obavi, dete nauči da ne može ništa da uradi samo i da mora zavisiti od pomoći drugih. Do nastanka pomenutih shema može dovesti i opozitni ekstrem koji podrazumeva da se deca teraju da sve rade sama, bez vođstva i usmeravanja od strane roditelja.

Ovi primeri ilustruju kako su neki neadekvatni roditeljski postupaci povezani sa razvojem shema. Ne smemo, ipak, da pretpostavljamo da neko ima maladaptivne sheme samo zato što ima određena negativna iskustva. Iako ta iskustva jesu faktori rizika, moguće je da kod date osobe deluje neki od zaštitnih faktora koji onemogućava održavanje sheme. Protektivni faktori mogu biti drugi ljudi (npr. drugi roditelj) koji osobi pomažu da zadovolji bazične potrebe ili neki naknadni događaji koji pobijaju shemu. Takođe, postoje i osobe koje su psihološki imune („rezilijentne“), i kod kojih temperament ne dozvoljava formiranje shema. Ovo je nažalost ipak ređi ishod. Mnogo je češći scenario da neadekvatno zadovoljavanje bazičnih dečjih potreba ima ozbiljne i trajne posledice. Baš zato je važno da imamo programe koji će roditeljima pomoći da prepoznaju i adekvatno zadovolje te potrebe. Nema idealnih roditelja, ali je važno da imamo što više onih koji su „dovoljno dobri“.

The post Šta je dovoljno dobro roditeljstvo? Iskustva iz Shema terapije appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

 (Autorski tekst  Irine Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeuta objavljen u časopisu Story)

Svako od nas se ponekad, neko češće, a neko ređe nađe u situaciji kada na molbu ili zahtev od strane partnera, prijatelja ili poslovnih saradnika odgovara potvrdno iako bi najradije tu molbu ili zahtev odbio. Situacije su različite… drugarica Vas pita da idete sa njom u kupovinu, a Vi ste se upravo vratili sa posla i najradije biste vreme proveli opuštajući se u svom stanu, međutim pristajete na višesatni obilazak tržnog centra…ili, koleginica Vas moli da umesto nje obavite zadatak koji Vam je, kao i njoj, dosadan i Vi ga radite umesto nje, iako biste tu aktivnost izbegli… Sestra Vas moli da pomognete njenom sinu oko zadatka iz engleskog, jer Vi „tako lepo vladate jezikom“, pa kako da odbijete da pomognete?! Ili, partner Vas poziva na još jedno vikend veče sa njegovim prijateljima, a Vi biste izašli sa svojim, međutim, odlučujete da mu izađete u susret i odustanete od svojih želja.

Zašto je to tako, zašto ne govorimo NE, onda kad to zapravo želimo?

Najčešći uzrok je taj što strepimo od reakcije druge osobe, plašimo se da će nam ta osoba zameriti, da će nam prebaciti, da će nas iskritikovati ili da će se naljutiti i prekinuti komunikaciju, a potencijalno i odnos sa nama. A s obzirom da ne želimo da drugi misle loše o nama, još manje da odustanu od odnosa koji imamo, činimo ono što nam ne odgovara, a sve u cilju da bismo zadovoljili druge osobe. Naravno, ponekad nije moguće izbeći takvo reagovanje, imamo legitimno pravo da odustanemo od svojih zamisli, želja, potreba ukoliko procenimo da je to za nas i odnos sa drugom osobom u datom trenutku ili na duže staze bolje. Međutim, ukoliko pasivan stav, povlačenje i odustajanje postane naš ustaljeni obrazac ponašanja, onda to svakako za nas nije dobro, jer biti u funkciji drugih osoba znači zanemariti sopstvene misli, očekivanja, potrebe, želje, odnosno zanemariti i odustati od sebe.

Osobe kojima je pasivan stil ponašanja uobičajen, koje zanemaruju svoje potrebe i želje, koje se povlače pred drugima i nisu spremne da se postave za sebe i kažu NE onda kada je to za njih dobro, najčešće imaju određen sistem uverenja koji je za njih poražavajući tj. dovodi do određenih emocionalnih problema koji ih onda ometaju u funckonisanju. Taj sistem uverenja uključuje ideje kao što su „Moji stavovi su nebitni, stavovi drugih su jedino važni… Moja osećanja nisu bitna, osećanja drugih su značajna.. Ja sam inferiorna osoba, drugi su superiorni… Ne smem da se suprostavim drugima, jer me mogu odbaciti, a katastrofa je ako budem odbačen/a… Ne mogu da podnesem da neko bude ljut na mene…Ne mogu da podnesem neprijatnu situaciju do koje bi došlo ako bi mi neko zamerio nešto…“. Dakle, čitava jedna mreža ideja stoji u osnovi emocionalnih problema koji predstavljaju prepreku osobi da se izbori za ono što želi i da kaže NE onda kada bi to želela.

Prevazilaženje emotivnih prepreka i razvijanje novih obrazaca ponašanja

Pitanje koje se postavlja je kako promeniti taj ukorenjeni obrazac ponašanja, kako naučiti da izrazite sopstvene potrebe, osećanja i stavove, kako reći NE onda kada to želite.

Prvi korak je osloboditi se emotivnih prepreka/problema koji se javljaju povodom moguće negativne reakcije druge osobe. Emotivne reakcije koje se mogu javiti pri pomisli da će drugi negativno da odreaguju na nas, odnosno na naše odbijanje jesu osećanje anksioznosti ili straha, osećanje stida ili krivice ili već neka druga neprijatna emocija. Koja god emotivna reakcija da je u pitanju, takvo emotivno reagovanje nas potom inhibira da uradimo ono što zapravo želimo, a to je da se borimo za sebe, za zadovoljenje sopstvenih želja i potreba i kažemo NE kada je to ono što smatramo dobrim za nas. Da bi se oslobodila emocionalnih problema i prevazišla emocionalne prepreke potrebno je da osoba poradi na pomenutim nezdravim emotivnim reakcijama (nazivamo ih nezdravim jer ometaju svakodnevno funkcionisanje osobe i narušavaju kvalitet njenog života), a to se postiže kroz psihoterapijski tretman.

Uz pomoć psihologa- psihoterapeuta nezdrave emocije se, kroz promenu sistema uverenja, menjaju za zdrave koje dalje omogućavaju individui da na adekvatan način prihvati potencijalnu negativnu reakciju druge osobe, što podrazumeva da nauči da toleriše nelagodnost koju sa sobom nosi upravo to negativno reagovanje druge osobe. Nakon toga, tj. nakon rešavanja tih emotivnih problema je potrebno poraditi na komunikacijiskim i socijalnim veštinama i za to je preporuka tzv. asertivni trening. Asertivni trening podrazumeva da osoba nauči i ovlada određenim veštinama koje će joj omogućiti da na otvoren i iskren način izražava svoje misli, potrebe, svoja osećanja i stavove uz istovremeno uvažavanje potreba druge strane u komunikaciji.

Dakle, preporuka je da se osobe koje imaju problema u komunikaciji, bilo na privatnom bilo na poslovnom planu, koje su stidljive ili socijalno anksiozne, obrate psihologu za pomoć. Uz adekvatan psihološki tretman i asertivni trening će uspeti da prevaziđu svoje emocionalne prepreke, razviju i usavrše svoje komunikacijske veštine i naravno, nauče da kažu NE.

The post Kako reći ne? appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

  (Autorski tekst  Irine Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeuta objavljen u časopisu Story)

Svakom od nas je tokom odrastanja više desetina puta savetovano „ono što možeš danas, ne ostavljaj za sutra“, međutim iako smo od ranog doba instruirani da odlaganje nije korisno, ono je čest oblik našeg ponašanja.

Izbegavamo i odlažemo različite situacije i aktivnosti koje procenjujemo kao nelagodne, dosadne, naporne.. sve one koje nam remete trenutno ili očekivano buduće uživanje. Često odlažemo svakodnevne obaveze, kućne poslove, učenje, polaganje ispita, završetak fakulteta, radne zadatke, potencijalno neprijatne razgovore sa partnerom ili prijateljima i dr. Činjenica je da bi većina odložila pranje prozora da bi iskoristila sunčan dan i provela vreme u prirodi, međutim takva vrsta odlaganja nije nešto što bismo nazvali problemom prokrastinacije. Povremeno odlaganje obaveza je nešto sasvim prirodno i očekivano, međutim kada odlaganje i izbegavanje postane ustaljeni obrazac ponašanja, kada osoba učestalo prokrastinira sopstvene obaveze i to značajno ometa njeno svakodnevno funkcionisanje i remeti ostvarivanje uspeha u oblastima koje su joj važne, govorimo o problemu prokrastinacije.

Šta je prokrastinacija i u kojim oblastima života se manifestuje?

Kada analiziramo poreklo reči prokrastinacija brzo nam postaje jasno i njeno značenje, prokrastinacija potiče od latinske reči „procrastinatio“, tačnije „pro“ i „crastinus“, što znači „za sutra“.

Dakle, prokrastinacija se definiše kao automatska navika beskorisnog odlaganja bitnih i vremenski određenih aktivnosti za neki naredni trenutak, dan, nedelju… Najčešće osoba aktivnost koju odlaže menja drugom, manje značajnom, ali prijatnijom, npr. umesto pisanja seminarskog rada gleda seriju.

Osoba koja odlaže neugodnu ili dosadnu aktivnost u datom trenutku ne razmišlja o posledicama svog ponašanja što za rezultat ima sabotiranje sopstvenih ciljeva i kvaliteta života. Izbegavanje svakodnevnih obaveza kao što su čišćenje kuće, peglanje, bacanje đubreta, plaćanje računa i sl., iako donosi trenutno olakšanje, za posledicu ima narušavanje udobnosti življenja, ali posledice mogu biti i ozbiljnije kao npr. isključivanje struje, telefona zbog neuvremenjenog plaćanja računa itd. Čest oblik prokrastinacije je i odlaganje učenja, „učiću sutra… počinjem da učim u ponedeljak…“ su samo neke od izjava kojima učenici i studenti sami sebe zavaravaju i kojima održavaju problem prokrastinacije. I uprkos tome što su posledice takvog ponašanja jasne, lošije postignuće u školi, nepolaganje ispita, obnavljanje godine, iako je osoba svesna da ni nekog prethodnog ponedeljka nije počela da uči i u iskustvu ima ponovljene neuspehe na ispitima, takvo ponašanje se održava. Slična situacija je česta i u poslovnom okruženju, odlaže se radni zadatak do poslednjeg trenutka, pisanje neprijatnog mejla, rad na ozbiljnom projektu, pravljenje prezentacije, zapravo izbegava se sve ono što zahteva dodatni napor i povod je za osećaj nelagodnosti, što naravno opet na duže staze ima niz negativnih posledica za osobu, počevši od toga da je kvalitet njenog rada lošiji do toga da može da izgubi i posao zbog svoje neeefikasnosti. Takođe, prokrastinacija može da ima negativan uticaj i na partnerske i prijateljske relacije, npr. ukoliko se dogovorimo sa prijateljicom da ćemo ići zajedno na letovanje, a potom se predomislimo i odlučimo da otputujemo sa novim dečkom, ali zbog nelagodnosti i straha od njene reakcije izbegavamo da joj to saopštimo do poslednjeg trenutka, verovatno je da će naše prijateljstvo biti značajno ugroženo kad joj u julu saopštimo da nećemo putovati zajedno. Prokrastinacija se može prepoznati i u odlaganju aktivnosti koje spadaju u oblast naše lične dobrobiti, kao što je započinjanje ili dovršavanje edukacije koja je značajna za naše profesionalno funkcionisanje, vođenje računa o zdravlju tj. izbegavanje redovnih odlazaka kod lekara ili zubara, započinjanje dijete koja je od značaja za naše zdravstveno stanje, odlaganje prestanka pušenja i drugo.

Dakle, različiti su aspekti života u kojima se prokrastinacija manifestuje, ali iako su aktivnosti koje se odlažu vrlo šarolike, jedno je zajedničko, a to je da je odlaganje tih aktivnosti za osobu, dugoročno posmatrajući, štetno.

Stoga se logično nameće pitanje šta je u osnovi prokrastinacije tj. zašto osobe prokrastiniraju kada to sa sobom nosi niz negativnih posledica.

Kratkoročni i dugoročni hedonizam

Najčešće je u osnovi prokrastinacije filozofija kratkoročnog hedonizma. Filozofija kratkoročnog hedonizma počiva na idejama osobe da sopstvene želje mora odmah da zadovolji i da osećanje neugodnosti mora što pre da otkloni ili izbegne. Dakle, osoba je orijentisana na ono što će joj doneti kratkoročno zadovoljstvo, pa čak i na uštrb dugoročnih ciljeva. Aktivnost koja je neugodna se odlaže ili izbegava i time osoba oseti trenutno olakšanje, tj. kratkoročno zadovoljstvo što se oslobodila neugodnosti koja joj se javila povodom pomenute aktivnosti, ali na duže staze to ponašanje joj šteti jer je ometa u ispunjavanju za nju važnih ciljeva. Alternativa bi bila filozofija dugoročnog hedonizma, što podrazumeva spremnost individue da odloži trenutno zadovoljstvo ili istoleriše kratkoročnu frustraciju zarad dugoročnog zadovoljstva.

S druge strane, sem filozofije kratkoročnog zadovoljstva i prateće niske tolerancije na frustraciju, jedan od razloga prokrastinacije je i nesigurnost oko sopstvene vrednosti koja se manifestuje kroz perfekcionizam, strah od neuspeha, strah od kritike i dr. To konkretno znači da osoba pokazuje tendenciju da izbegava određene aktivnosti jer smatra da bi bilo katastrofa da ih ne uradi savršeno i da bi neuspeh ili kritika od strane drugih značila da je  manje vredna tj. bezvredna i stoga joj kao najprihvatljivija alternativa izgleda odustajanje od bilo kakve aktivnosti.

Prevazilaženje prokrastinacije

Ukoliko je prokrastinacija postala ustaljen obrazac ponašanja osobe koji očigledno remeti njeno funkcionisanje, umanjuje kvalitet života i sprečava ostvarivanje ciljeva koji su joj važni, potrebno je da se obrati za pomoć psihologu- psihoterapeutu. Uz pomoć psihoterapeuta bi najefikasnije mogla da prevaziđe emocionalne prepreke koje se nalaze u osnovi prokrastinacije i nauči da se na funkcionalniji način suočava sa aktivnostima koje su joj neugodne po bilo kom osnovu, a sve u cilju postizanja dugoročnog zadovoljstva.

The post Odlaganje – prokrastinacija appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

  (Autorski tekst  Irine Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeuta objavljen u časopisu Story)

Ukoliko ukucate na bilo kom internet pretraživaču termin napad panike za manje od 20 sekundi će Vam biti ponuđen veliki broj tekstova koji govore o ovom problemu ili linkova koji upućuju na forume na kojima ljudi razmenjuju svoja iskustva o nošenju sa ovim tegobama.

Ono što je izvesno je da je svako od nas čuo u svom okruženju za nekoga ko pati od napada panike ili ako to nije nazvano tim imenom, poznajemo osobu (ili više njih) koja se požalila na ponovljenu situaciju u kojoj joj je srce „ničim izazvano“ ubrzano radilo, pa je mislila da će dobiti infarkt ili nije mogla da udahne vazduh, pa je mislila da će se ugušti. Često se dijagnoza uspostavlja, a da osoba nije ni posetila stručnjaka, po principu prijateljskog „znam ja šta ti je, to je isto imao….“, pa se i terapija na isti način propisuje  „…meni je pomogao taj lek…čuo sam da je on pio…“ i tome slično. Naravno, iako je lepo naići na razumevanje i podršku prijatelja, preporuke ovog tipa ne pomažu rešavanju problema, čak ga može i produbiti.

Šta je napad panike i da li svaku neprijatnu telesnu promenu možemo etiketirati tim nazivom?

Napad panike se definiše kao iznenadni doživljaj intenzivnog straha, uznemirenosti ili nelagodnosti koja biva praćena nizom telesnih promena.

Telesne promene koje se pri tome javljaju su su sledeće:

1. Osećaj nemogućnosti da se udahne vazduh, nedostatka vazduha

2. Osećaj nestabilnosti, slabosti, nesvestica

3. Osećaj pritiska u predelu srca, ubrzan rad srca i palpitacije

4. Nelagodnost i/ili bol u grudima

5. Preznojavanje

6. Mučnina i/ili stomačne tegobe

7. Osećaj gušenja

8. Tremor, podrhtavanje tela

9. Talasi vrućine ili jeze

10. Parestezije ( osećaj trnjenja, bockanja, mravinjanja, žarenja u nekom delu tela)

11. Depresonalizacija (doživljaj kao da ste odvojeni od samog sebe) ili derealizacija (doživljaj nestvarnosti).

12. Strah od gubitka kontrole ili ludila

13. Strah od smrti

Prema dijagnostičkim priručnicima potrebno je da osoba doživi minimum četiri od navedenih 13 simptoma da bismo mogli da govorimo o napadu panike. Napad panike obično traje nekoliko minuta, najčešće pik dostiže za desetak minuta, a sve ukupno ne traje duže od pola sata, mada se osobi koja to proživljava čini da traje značajno duže.

Napad panike se osoba može da doživi jednom ili dva, tri puta, a nakon toga mogu proći i godine da se nikad ne ponovi. Međutim, ukoliko se nakon doživljenog napada panike, jave ponovljeni neočekivani napadi panike, od kojih je bar jedan u periodu od mesec dana praćen konstantnom brigom oko javljanja sledećeg ili brigom oko posledica napada i značajnim promenama u ponašanju koje je povezano sa napadima panike, možemo da govorimo o paničnom poremećaju.

Kako nastaje napad panike?

Prvi napad panike, iako osoba procenjuje da se javio „ničim izazvano“ najčešće ipak ima povoda. U pitanju može da bude duži vremenski period u kome je osoba izložena stresu, psihofizička iscrpljenost organizma, intenzivna emocionalna previranja (gubitak bliske osobe, konflikti sa bližnjima…), značajne životne promene i dr. što dovodi do stanja povišene napetosti organizma koja se manifestuje određenim telesnim promenama. Osobe koje su po prirodi senzibilnije ili u tom trenutku zbog nekih okolnosti osetljivije kada registruju pomenute promene počinju da misle da se nešto grozno dešava sa njima,  da ne mogu da podnesu te simptome, da će se onesvestiti, umreti, poludeti i sl., čime razvijaju strah kod sebe, koji dovodi do pojačanog lučenja adrenalina (što je prirodna reakcija u stanju straha), adrenalin dalje dovodi do intenziviranja fizičkih simptoma, što je povodo za još veći strah osobe i još više izlučenog adrenalina, čime se pojačavaju telesni simptomi, pa opet strah i tako u krug,. Zato govorimo o začaranom krugu napada panike, koji zapravo počinje time što osoba startno pogrešno interpretira fizičke promene koje registruje kod sebe.

Kako se razvija panični poremećaj?

Često se nakon prvog doživljenog napada panike osoba jako uplaši, pomisli da nešto nije u redu sa njom, njenim fizičkim ili mentalnim zdravljem i odlučuje se da potraži pomoć lekara (najčešće kardiologa ili pulmologa). Ponekad pregled kod lekara specijaliste kojim se otkloni sumnja na organski uzrok tegoba utiči umirujuće na osobu i ona prestaje da se bavi iskustvom koje je imala. Međutim, znatno češće se događa da osoba zbog nelagodnosti koju je osetila tokom napada panike razvije strah od ponovnog javljaja neprijatnih simptoma i doživljaja ko i time ulazi u tzv. začarani krug panike. Iz tog razloga se panični poremećaj i naziva strahom od straha. Osoba anticipira sledeći napad panike, razmišlja o njemu na sledeći način: „Ne smem ponovo da doživim napad panike…. ne mogu da podnesem to stanje…. kastastrofa je ovo što mi se dešava/ili može da se desi… umreću.. poludeću…“. Kada razmišlja na taj način osoba je sklona da stalno skenira sopstveno telo i stanje i da na svaku registrovanu promenu reaguje kao na indikator opasnosti tj. svaku telesnu promenu tumači kao znak da nešto nije u redu, da se nešto strašno dešava sa njom, da će joj pozliti i sl. Zato izbega one situacije u kojima joj se ranije javio napad panike (najčešće mesta gde je gužva, tržne centre, prevoz, klubove i sl.) ili nepoznata mesta koje prepoznaje kao dodatno rizična jer je neizvesnot veća. Izbegavajuće ponašanje prati i tzv. sigurnosno ponašanje, tj. osoba uvek vodi sa sobom pratnju (prijatelja, partnera, člana porodice..), nosi flašicu sa vodom, neki slatkiš, lek za smirenje i dr. Razmišljajući na taj način, katastrofizirajući i užasavajući se oko potencijalnog napada panike, koristeći se izbegavajućim i sigurnosnim oblicima ponašanja, osoba zapravo održava panični poremećaj.

Tretman napada panike i paničnog poremećaja

Najefikasniji tretman za lečenje paničnog poremećaja je kognitivno bihejvioralna terapija (KBT i REBT- racionalno emotivno bihejvior terapija) kojom se bave edukovani psihoterapeuti (psiholozi ili psihijatri) u kombinaciji sa medikamentoznom terapijom ukoliko psihijatar proceni da je ona potrebna. Sama farmakoterapija retko može da ima dalekosežni povoljni ishod ukoliko se ne primeni i psihoterapija, jer je važno da osoba nauči da razmišlja na drugačiji način i samim tim posrebno menja svoje emotivne reakcije i ponašanja u situacijama koje su izazovne.

The post Napadi panike appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.

 (Autorski tekst  Irine Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeuta objavljen u dnevnom listu Politika)

            Tokom prošlog veka ubrzani razvoj tehnologije je naveo stručnjake na bavljenje temom potencijalnog viška slobodnog vremena, jer se očekivalo da će proces automatizacije dovesti do skraćenja radne nedelje i postavljalo se pitanje kako će i da li će dokolica imati  negativne posledice po funkcionisanje pojedinca i njegovo mentalno zdravlje. Međutim, nasuprot očekivanjima, iako je tehnološki napredak olakšao i ubrzao svakodnevne radne aktivnosti, iako se produktivnost povećala, radna nedelja se nije skratila, čak suprotno, broj radnih sati tokom nedelje je značajno povećan. Očekivalo bi se da su oni na najvišim pozicijama pošteđeni ovakvog tempa, da će im visoka pozicija i finansijske beneficije koje je prate obezbediti lagodnije funkcionisanje, međutim to se nije desilo, menadžeri, generalni menadžeri takođe provode sate i sate prekovremeno na poslu, vikende provode radeći, odustaju od godišnjih odmora, jer se uvek pojavi neki novi bitan pojekat koji je potrebno uraditi, posao koji je potrebno dovršiti i tome slično. Analitičari ovakve promene, preokupiranost  poslom, življenje na poslu i kroz posao, objašnjavaju na različite načine, visokom radnom etikom, definisanjem sebe kroz posao tj. vrednovanjem sebe kroz uspeh i postignuće,  potrošačkom svešću i drugim argumentima.

Međutim, šta god bio povod i razlog, potrebno je obratiti pažnju na posledice, koje su na žalost negativne i po fizičko i po mentalno zdravlje pojedinca.  Kad se na pomenuto nadovežu i socio- ekonomske promene sa kojima se poslednjih  godina naše društvo suočava, prelazak kompanija iz društvenog u privatni sektor, promena dinamike rada, uvećanje obima posla, sve više odgovornosti koje posao nameće, a manje sigurnosti u radnu poziciju, nezadovoljstvo radnim mestom, zaradom na poslu, uopšte nesigurnost egzistencije jasno je da se nezadovoljstvo i nivo stresa kod najvećeg procenta radno aktivnih osoba značajno povećava. Nezadovoljstvo i stres koji se prolongiraju i intenziviraju mogu dovesti do sindroma izgaranja tj. burnout sindrom, pojma koji se sve češće pominje i u našoj sredini.

Šta je burnout?
Burnout sindrom je stanje mentalne, emocionalne i fizičke ispcrpljenosti koje je prouzrokovano dugotrajnim i intenzivnim stresom.  U tim trenucima osoba oseća da ne može da izađe na kraj sa konstantnim zahtevima koji joj se nameću. Burnout crpi energiju osobe i umanjuje njenu produktivnost, dovodi do osećanja bespomoćnosti, bezvoljnosti, ozlojeđenosti i na kraju, potpune iscrpljenosti.  Naravno, svima se dešava da se ponekad ovako osećaju, ali kada se takvo stanje prolongira, verovatno je u pitanju burnout.

Kako prepoznati burnout?
Ukoliko mislite da je svaki dan loš dan, ako ste iscrpljeni najveći deo vremena, ukoliko brigu oko kuće ili posla doživljavate kao besmisleno raspinje energije, ako smatrate da najveći deo vremena provodite obavljajući aktivnosti koje su dosadne i opterećujuće, vrlo verovatno je da ste na putu ste ka burnout-u.

Treba razlikovati umor od sindrom izgaranja. Umor je prolazno, reverzibilno psihofizičko stanje slabijeg funkcionisanja organizma koje je posledica dužeg i/ili napornog rada. On može biti pretežno fizički ili intelektualni u zavisnosti od toga koju je aktivnost osoba obavljala. Nakon adekvatnog odmora, umor nestaje, dok se kod sindroma izgaranja to ne dešava. Takođe je važno napraviti razliku između stresa i burnout-a, iako sindrom izgaranja može biti posledica stresa, ne vodi svaka stresna reakcija u sindrom izgaranja.  Stres nastaje kada se pojedinac suočava sa zahtevima sa kojima ne može ili ne ume da izađe na kraj u datom trenutku, međutim ipak je vrlo angažovan da reši problematičnu situaciju, ima nadu da će se stvari promeniti na bolje i da će se bolje osećati, a kada uspostavi kontrolu nad onim što mu se aktuelno dešava, što ga u datom trenutku preplavljuje, osoba se stabilizuje. S druge strane, burnout podrazumeva da osoba ne vidi perspektivu da će se bilo šta na bolje promeniti, oseća se bespomoćno i odustaje od bilo kakvog angažovanja. Stres najčešće vodi u anksioznost, dok burnout može odvesti u depresiju. Još jedna značajna razlika je da pojedinac najčešće zna da je pod stresom, ali da vrlo često nije svestan da ide putem izgaranja.

Kako nastaje burnout?
Pomenuto je da sindrom izgaranja u najvećoj meri ima veze sa stresom koji osoba doživljava u odnosu na posao koji obavlja, bez obzira koji je posao u pitanju, bilo da provodi 10, 12h u kancelariji ili da se bavi domaćinstvom, suština je u doživljenoj preplavljenošću poslom i doživljanjem besmisla u vezi sa njim. Takođe treba imati u vidu da nisu samo obaveze u uskoj vezi sa sindromom izgaranja, već i određene crte ličnosti (npr. perfekcionizam,  pesimistički pogled na svet, izražen zahtev za kontrolom, kompetetivnost….).

Kako se burnout manifestuje?
Sindrom izgaranja se manifestuje na fizičkom, emotivnom i planu ponašanja. Najčešći fizički simptomi su hronični umor, iscrpljenost, problemi sa imunitetom, česte prehlade, glavobolje, bolovi u mišićima, problemi sa apetitom, problemi sa spavanjem itd. Emocionalni simptomi koji karakterišu sindrom izgaranja susamoobezvređivanje, osećaj bespomoćnosti, beznadežnosti, gubitak interesovanja i motivacije,  emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla, apatija, osećaj izolovanosti, anksioznost, osećaj tuge i bespomoćnosti… Na planu ponašanja se javlja povlačenje od drugih osoba, ulazak u konflikte sa njima, prokrastinacija tj. konstantno odlaganje obaveza, zanemarivanje radnih obaveza, porodični  problemi, problemi u vezi i slično.

Prevencija sindroma izgaranja

• usporite, obezbedite sebi vreme za odmor
• započnite dan sa relaksirajućim ritualima (polako popite čaj ili kafu, pročitajte nešto što vam prija, slušajte muziku, vežbajte…)
• razvite zdrave navike u ishrani, bavite se fizičkim aktivnostima, vodite računa o higijeni spavanja
• obogatite svoj emotivni i socijalni život, intenzivirajte odnose sa partnerom, porodicom i prijateljima
• postavite granice, naučite da kažete ne, nemojte po svaku cenu, na svoju štetu, izlaziti drugima u susret
• odustanite od definisanja sebe kroz posao, ne vrednujte se kroz novac i uspeh
• napravite selekciju obaveza i listu prioriteta
• odmorite se od tehnike (isključite mobilni telefon, ugasite laptop)
• odvojite vreme za sebe i bavljenje aktivnostima koje vam prijaju
• ne odričite se slobodnih dana, vikenda, godišnjeg odmora
• naučite i primenjujte tehnike stres menadžmenta
• obratite se na vreme psihologu

Imajte u vidu da je burnout znak da u vašem životu nešto pogrešno funkcioniše. Razmislite šta je u pitanju, preispitajte svoje ciljeve, zapitajte se šta je ono što vam nedostaje. Burnout može biti šansa da otkrijete nove oblike funkcionisanja koji će vaš život učiniti kvalitetnijim. Stoga, ukoliko primetite da izgarate, nemojte se snebivati,  potražite psihologa koji će vam kroz savetodavni i psihoterapijski rad pomoći  da na najefikasniji način izađete iz začaranog kruga u koji ste ušli.

The post Sindrom izgaranja appeared first on Psihološko savetovalište „Mozaik“.