Bazične potrebe

dr Tijana Mirović

 Šta su bazične potrebe?

Bazične potrebe su urođene, univerzalne i vidljive u svim kulturama. Dolazimo na svet sa njima i kroz plač, smeh i druge neverbalne, a posle i verbalne signale šaljemo roditeljima poziv da te potrebe zadovolje. Ako roditelji uspeju da prepoznaju i adekvatno zadovolje te potrebe, naš razvoj teče neometano i mi postepeno učimo da smo i mi i svet oko nas dobri i vredni. Učimo da smo voljeni i bezbedni. Ukoliko roditelji nisu u stanju da zadovolje te potrebe razvijamo negativno viđenje sebe i/ili sveta, odnosno razvijamo Rane maladaptivne sheme (videti tekst na tu temu) koje postaju naša matrica za razumevanje sveta i funkcionisanje u njemu. O maladaptivnosti tih shema svedoče brojna istraživanja koja pokazuju da frustracija bazičnih potreba dovodi do pogoršanja psihološkog i porodičnog funkcionisanja, kao i do negativnog uticaja na funkcionisanje mozga i telesnih funkcija. Zato kažemo da su ovo bazične potrebe i potrebe! Dakle, nešto što je više od želja i što nam je neophodno da bismo dobro funkcionisali. U nastavku ovog dela teksta detaljnije ćemo prikazati neke od tih potreba i šta se desi kada su frustrirane.

1. Bazična sigurnost

Svakom detetu treba sigurno i stabilno porodično okruženje u kome su roditelji predvidljivi i dostupni kako fizički tako i emocionalno. Ovakvo okruženje podrazumeva da u porodici nema nasilja, preranih smrti, napuštanja ili zanemarivanja. Ukoliko potreba za bazičnom sigurnošću nije zadovoljena, a osećaj ugroženosti dolazi od onih koji treba najviše da štite, dete razvija uverenje da nigde ne može da se oseća sigurno.

2. Autonomija, kompetencija i osećaj identiteta

Autonomija podrazumeva doživljaj da se može funkcionisati nezavisno i bez stalne podrške od strane drugih. Nezavisne osobe slobodno ispoljavaju individualne potrebe, interesovanja, preferencije, mišljenja i osećanja. One imaju osećaj integriteta i fizičku, mentalnu i psihološku samokontrolu. Kako bi razvili nezavisnost kod dece, roditelji treba da ih ohrabruju u iskazivanju i zadovoljavanju potreba i osećanja. Ukoliko roditelj kažnjava otvoreno ispoljavanje potreba i emocija (npr. besa) ili modeluju prećutkivanje i sakrivanje emocija, deca dobijaju poruku da je imati potrebe ili osećanja opasno i da može dovesti do sramote, osećanja krivice, pa i napuštanja ili kazne od strane roditelja. Ukoliko se sve ovo desi, roditelji će umesto da podrže razvoj detetove nezavisnost i sigurnosti u sebe i sopstvene sposobnosti, podržati anksioznost, nesigurnost i zavisnost. Do ovoga može doći i usled preteranog zaštićivanje dece i obeshrabrivanja dece da samostalno istražuju i rešavaju uzrastu primerene probleme. Ukoliko roditelji preuzmu na sebe izvršavanje detetovih zadataka čim ono pokaže i najmanju teškoću da ih obavi, dete nauči da ne može ništa da uradi samo i da mora zavisiti od pomoći drugih.

3. Povezanost

Povezanost podrazumeva osećaj da su veze sa drugima stabilne, trajne i vredne poverenja. Druga forma povezanosti uključuje socijalnu integraciju, osećaj pripadanja i uklapanja u vršnjačku, porodičnu ili društvenu grupu. Kako bi razvila osećaj povezanosti deca trebaju roditelje koji su dostupni i na koje se mogu osloniti. Ona trebaju roditelje koji su prisutni i otvoreni u pokazivanju ljubavi, empatije i razumevanja. Odsustvo ljubavi i bliskosti, rađa kod dece uverenje da nisu vredna ljubavi te da drugi moraju imati skrivene motive za povezanost sa njima.

4. Vrednovanje i uvažavanje

Ova potreba se odnosi na detetov doživljaj da je kompetentno i vredno ljubavi ili pažnje, kao i na doživljaj da drugi ljudi takođe zavređuju pažnju, ljubav i poverenje. Da bi imala osećaj sopstvene i tuđe vrednosti, deca trebaju imati roditelje, braću i sestre koje ih vole i poštuju, a vršnjake koje ih prihvataju.

5. Razumna očekivanja, realistične granice i samokontrola

Roditelji uz pružanje nege i ljubavi, moraju imati i određene zahteve. Ukoliko te zahteve odlikuje primerenost uzrastu i kapacitetima deteta, dete će naučiti da postavlja realne i dostižne standarde kako sebi tako i drugima. Ukoliko roditelj nauči dete da ne mora (i ne može) biti savršeno da bi ga on voleo, dete će biti hrabrije da testira sopstvene mogućnosti. Ako pogreši, ići će dalje bez anksioznosti ili depresivnosti, koje će biti česte kod onih osoba koje su kao deca razvili perfekcionizam i nerealno visoke standarde. Pored potrebe za razumnim očekivanjima, dete ime potrebu za granicama i za okolinom koja nije ni  preterano zahtevna ni preterano dopuštajuća. Ukoliko su roditelji preterano popustljivi, dete ne nauči da se nosi sa porazom i frustracijama, ne razvija kapacitet za kontrolu impulsa i samodisciplinu. Ukoliko roditelji dozvole deci da rade sve što požele, ona počinju da veruju da imaju pravo da se ponašaju kako žele, ne uzimajući u obzir okolnosti i potrebe drugih ljudi. Oni ne nauče da odnosi uključuju deljenje i recipročnost, pa se često ponašaju sebično, a u ređim slučajevima i preterano požrtvovano.

Ocenite članak
[Total: 2 Average: 5]