20 апр Kada bliskost plaši
Kada bliskost plaši
Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica
Bliskost i povezanost sa drugima predstavlja jednu od osnovnih ljudskih potreba. Istraživanja pokazuju da se bliskost može smatrati i biološkom potrebom, jer je čovek ipak, „društvena životinja“ koja živi u „čoporu u malim klanovima“. Nekada, povezanost sa drugim članovima plemena značila je opstanak i bila pitanje života i smrti. Bukvalno! Danas to, naravno, nije više tako i logistički gledano mi možemo da preživimo i sami. To ipak ne znači da nam drugi nisu potrebni. Naprotiv, istraživanja pokazuju da je potreba za emocionalnom povezanošću veća nego ikada jer je „pandemija usamljenosti dovela do porasta i širenja depresivnosti“ (izvor: Harley TherapyBlog). Postoje brojni društveni faktori koji doprinose porastu usamljenosti i izolacije od drugih. U ovom tekstu, mi ćemo se u ipak, baviti psihološkim aspektom problema. Konkretno, bavićemo se usamljenošću i izolacijom koju uzrokuju strahovi od bliskosti i intimnosti.
Zašto bliskost plaši?
Brojna istraživanja potvrđuju da bliskost i intimnost prijaju i „duši“, ali i telu. U knjizi „Hormoni bliskosti“, Kersting Uvnas Moberg pokazuje povezanost između bliskosti i lučenja hormona oksitocina za koji dalje kaže da ima ključnu ulogu u „našoj sposobnosti da se družimo, osećamo sigurnost i mir, dobro radimo i budemo zdravi“. Bliskost nam, dakle, prija na raznim nivoima i prirodno bi bilo da je želimo „što više“. Ipak, za ne tako mali broj ljudi blisklost je zastrašujuća i nešto „što je bolje izbegavati“. Psiholog Hal Shorey kaže da je u zapadnim kulturama strah od intimnosti i izbegavanje bliskih odnosa prisutno kod oko 17% odraslih. Imajući u vidu da je bliskost biloška potreba, postavlja se pitanje zašto je kod skoro petine populacije ova potreba blokirana i šta je to što dovodi do toga da bliskost plaši. U traženju odgovora na ovo pitanje pošli smo od shema terapije, kao i iskustva u radu sa klijentima koji imaju strah od bliskosti i izvukli sedam shema (bazičnih uverenja i životnih pozicija) koje mogu biti u vezi sa izbegavanjem bliskosti. Kratko ćemo ih prikazati.
„U čemu je poenta, samo ću da se razočaram, opet i opet“
Iza ovog stava stoji očekivanje da blizak odnos nužno znači povredu i razočaranje jer drugi ljudi neće umeti da prepoznaju i zadovolje naše potrebeza toplinom, pažnjom i emocionalnom podrškom. Tako ćemo umesto da se u odnosu osećamo ispunjeno i srećno, mi stalno osećati depriviranost odnosno „glad“, nezadovoljstvo i povređenost. U želji da to izbegnu, ljudi sa ovom životnom pozicijom izbegavaju bliskost i povezanost.
„Lakše mi je da budem sam nego da opet prolazim kroz raskid“
Jasno je da, iza ove rečenice stoji očekivanje da će se blizak odnos kad tad prekinuti. Osobe sa ovim stavom često druge ljude doživljavaju kao emocionalno nestabilne i nepredvidljive, te očekuju da budu napušteni jer će se drugi odljubiti, naći nekog drugog, jednostavno otići i slično. Ironija je, da ove osobe često osećaju najjaču privlačnost ka nedostupnim i nestabilnim partnerima koji svojim postupcima dodatno provociranju njihov strah od napuštanja i ubeđenost da je prekid neizbežan.
„Bliskost je opasna…nekome dozvoliš da se približi, a on to iskoristi i zabije ti nož u leđa“
Ovaj stavpokazuje nepoverenje i očekivanje da će drugi ljudi da nas povrede, prevare, slažu, iskoriste, ponize, izmanipulišu i slično. Kako bi to izbegle, osobe sa ovim stavom žive na oprezu i na odstojanju. Kada su u odnosima, ove osobe izbegavaju bliskost, intimnost i otvaranje, a često se dešava da izbegavaju i veze same po sebi.
„Kada bi me ljudi stvarno upoznali videli bi kakav sam i sigurno ne bi želeli da budu sa nekim takvim“
Osobe sa ovom životnom pozicijom veruju da ne zaslužuju ljubav i da ih niko ne može voleti zato što su defektne, bezvredne ili inferiorne u svim bitnim aspektima života. Ovakve osobe prosto osećaju da u njima ima nešto pogrešno, što se ne može niti promeniti niti trajno sakriti. Zbog toga, one često žive u strahu da će njihova „faličnost“ biti otkrivena i da će ih drugi zbog toga odbaciti. Kako se to ne bi dogodilo, duboko sakrivaju svoje mane, izbegavajući bliske odnose, otvaranje, intimu i iskrenost.
„Ja sam suviše različit od drugih…ne uklapam se… nema šanse da bih našao nekoga ko mi je sličan i ko bi me razumeo“
Ove osobe osećaju da su izolovane i otuđene od drugih. One precenjujusopstvene nedostatke i razlike, a potcenjuju sličnosti između njih i drugih ljudi. Često se porede sa njimazaključujući da svi ti drugi imaju ono što njima nedostaje, a da je baš to što im nedostaje ključno za socijalne odnose. U skladu sa tim, veruju da nikada neće biti prihvaćeni i „deo ekipe“, pa izbegavaju socijalne kontakte. Ukoliko jesu u društvu ili u vezi, ne mogu da se opustei budu ono što jesu, pa najčešće ostaju na distanci izbegavajućipriču o sebi, otvaranje i zbližavanje.
„Kada ti je neko važan postaneš zavisan od njega. Izgubiš sebe…Ja to ne želim“
Ova rečenica ukazuje na strah od zavisnosti, podređivanja i preterane usmerenost na zadovoljavanje tuđih potreba na račun sopstvenih. Za osobe sa ovom shemom, bliskost podrazumeva zavisnost i kompromise u kojimanužno gubiš sebe i sopstveni identitet. U tom smislu ljubav se vidi kao žrtva i odustajanje od sebe, a drugi postaje toliko važan da bi da bi zadržao njega, rado izgubio sebe. Pošto bliskost vide na taj način, ljudi sa ovom životnom pozicijom biraju „sebe i nezavisnost“, žrtvujući bliskost i povezanost sa drugim.
„Bliskost je precenjana“
Ove osobe bliskost i ispoljavanje emocija vide kao slabost ili kao nešto što ometa „normalno funkcionisanje“.Samokontrola se ceni više od intime pa osobe sa ovom životnom pozicijim pokazujupreteranu kontrolu spontanih akcija, iskrenih osećanja i pozitivnih impulsa kao što su radost, ljubav i seksualno uzbuđenje. One izbegavaju svako pokazivanje osećanja i otvorene komunikacije o sebi ili sopstvenim emocijama.Samim tim, ostaju zatvoreni i distancirani – na bezbednoj udaljenosti od bliskih i intimnih odnosa.
Umesto zaključka
Sve gorenavedene pozicije imaju nešto zajedničko, a to je očekivanje da odnos sa drugima neće moći na stabilan i predvidljiv način da zadovolji naše bazične potrebe za zdravom povezanošću,sigurnošću, bezbednošću ili autonomijom. Samim tim, bliskost prestaje da bude poželjeno stanje, već opasnost koju „pošto-poto“ treba izbeći. Izbegavanje kratkoročno donosi smanjenje straha i olakšanje. Dugoročno, ono donosi permanentan osećaj usamljenost, nevoljenosti, neshvaćenostii nezadovoljstva. Zato, kao i sa svakim strahom, lek leži u izlaganju, odnosno u otvaranju za rizik i ranjivost. Da, jeste zastrašujuće; da, može da boli, ali preživećemo i podnećemo i to. Svi smo mi jači nego što mislimo. A na kraju, šta je alternativa? Boli li usamljenost i izolovanost manje?