Mediji i mentalno zdravlje

23 феб Mediji i mentalno zdravlje

Uticaj senzacionalističkog izveštavanja u medijima na mentalno zdravlje

Intervju koji je sa Teodorom Pavlović vodila novinarka Anđela Davić 7.11.2021.

 

1. Koji su to najznačajniji faktori koji utiču na kvalitet mentalnog zdravlja?

 

Kada pričamo o mentalnom zdravlju mislim da je od izuzetne važnosti zauzeti integrativan pristup i razumeti povezanost mnogih faktora. Mentalno zdravlje nije moguće svesti na odsustvo određenog poremećaja već ga čine, održavaju i ugrožavaju, kognitivni, bihejvioralni, emotivni, socio-kulturni, biološki i interpersonalni faktori. Svi ovi faktori su u konstantnom međudejstvu, variraju od osobe do osobe kao i od društvenog konteksta te je zbog toga teško dati uniformu definiciju mentalnog zdravlja. Ipak, smatram da je ključ mentalnog zdravlja u načinu na koji percipiramo sebe i svet oko nas, koliko određenim dešavanjima posvećujemo pažnju, kako ih tumačimo, i konačno, kako ih osećamo. Izuzetno je važna i samopercepcija, osluškivanje svojih unutrašnjih stanja, svojih misli, želja, telesnih senzacija, koje nam mogu biti vodič ka skladnijem životu. Uzevši u obzir da smo socijalna bića, istakla bih da su i socijalna podrška i međuljudski odnosi takođe faktori koji značajno utiču na naše mentalno zdravlje. Konačno, naglasila bih i važnost „dvosmerne ceste“ odnosa fizičkog i mentalnog zdravlja, odnosno to da mi funkcionišemo kao integrisani sistem, da naše mentalno stanje utiče na naše fizičko zdravlje i obrnuto, te da je potrebno podjednako brinuti i o jednom i o drugom.

 

2. Kako biste ocenili način izveštavanja medija o mentalnom zdravlju i da li smatrate da je ono senzacionalističko? Kako ono može dovesti do pogoršanja mentalnog zdravlja?

 

Uticaj medija na sve aspekte života, pa tako i na percepciju mentalnog zdravlja, kao i na samo mentalno zdravlje je neminovan. Mnogo je teorija, studija i istraživanjima posvećeno ispitivanju jačine uticaja medijskih sredstava (televizije, novina, kao i društvenih mreža i video igara) na mentalno zdravlje. Na primer, kultivaciona teorija ističe da dugotrajno izlaganje medijskim sadržajima utiče na to kako percipiramo svet i kako se u istom ponašamo.

Već decenijama je prisutna stigma o mentalno obolelim osobama, a medijsko izveštavanje, nažalost, pojačavu tu stigmu kroz hiperbolisan, netačan i ponekad sarkastičan prikaz osoba sa psihijatrijskim dijagnozama. U nedostatku ličnog iskustva sa osobama koje imaju mentalne probleme ljudi se mnogo oslanjaju na ono što je javno prezentovano i tu se javlja problem. Na primer, u mnogim filmovima i serijama, osobe sa mentalnim poremećajima su često prikazane kao nasilne i neuračunljive te da ih se treba kloniti i bojati. U stvarnom svetu manja je zastupljenost nasilnog ponašanja kod mentalno obolelih osoba nego kod onih koje bismo kategorisali kao „normalna populacija“.  U svetlu pomenute kultivacione teorije, dokazano je da je negativna percepcija osoba sa mentalnim oboljenjima direktno povezana sa vremenom provedenim gledajući televiziju.

Lično me zaista pogađa netačnost informacija, „skandalozni“ izveštaji, katastrofizacija prezentovanih sadržaja i, na neki način, uslovljavanje stanovništva da mentalnu bolest doživljavaju kao nešto užasno odbojno, prljavo, pogrešno, nelečivo. Moram da istaknem da, kako su psihijatrijski poremećaji stigmatizovani, tako je, nažalost, i struka često prikazana na stereotipno negativan način te se i slika pružanja pomoći mentalno obolelim netačno prikazuje, što je takođe vrlo zabrinjavajuće.

Konačno, u svetlu savremenih dešavanja i suočavanja sa svetskom epidemijom usled virusa COVID-19 volela bih da navedem rezultate istraživanja „Medijski prikaz mentalnog zdravlja i COVID19 u kontekstu RE&KBT-a i kultivacione teorije“ koleginice Brankica Ristić, dr Milica Ristić i Maša Sekulić. Istraživanje se bavilo „ispitivanjem učestalosti tema (naslovi, podnaslovi i slike) vezanih za: Covid-19 i mentalno zdravlje, na 12 najposećenijih internet portala. Utvrđeno je da u izveštavanju povodom COVID-19 značajno više ima tema katastrofiziranja i pseudonauke 961 (63,9%), dok broj osnažujučih i naučno zasnovanih tema iznosi 252 (16,8%). Pored toga, konstatovano je da se svakodnevno krše prava ljudi ili pacijenata na privatnost, čak i od strane stručnjaka; da se vizuelno naglašava katastrofizirajuća terminologija: užasno, alarmantno, smrt, propast, katastrofa, crni dani i slično, kao i da se na jednom portalu u istom danu objavljuju kontradiktorne informacije. Sve navedeno, po teoriji RE&KBT-a povećava verovatnoću nastanka i razvoj anksiozno-depresivnih simptoma, a po kultivacionoj teoriji neadaptibilne reakcije na društvene okolnosti. Stav autorki je da je od izuzetne važnosti za psihofizičko zdravlje pojedinca da se o mentalnom zdravlju i COVID-19 izveštava racionalno i osnažujuće na bazi naučno proverenih podataka“. Verujem da je ovo istraživanja jasno dalo dokaze o senzacionalističkom načinu izražavanja u našim medijima, kao i o negativnom posledicama istog po naše mentalno zdravlje.

 

3. Šta biste naveli kao najveći problem u izveštavanju medija?

 

Nažalost, prisutno je mnogo problema te je teško izdvojiti najznačajniji. Ipak, mislim da je neinformisanost, nestručnost i neobazrivost prema vulnerabilnoj populaciji, jedan od najvećih problema pri izveštavanju o mentalnom zdravlju. Iako je sada, možda više nego ikada, prisutna priča o važnosti brige za naše mentalno zdravlje, o tehnikama i načinima jačanja unutrašnjih kapaciteta, nažalost, čini mi se da i dalje veći efekat na stanovništvo ima pseudonačno i stigmatizovano izveštavanje o psihijatrijskim korisnicima. Mi živimo u vremenu kada smo sa hiljade strana i izvora bombardovani morem informacija, a problem se javlja u neproveravanju izvora sadržaja koji nam je plasiran. Nadalje, kada analiziramo prezentovani sadržaj, možda je još veći problem taj što kreatori „bombastičnih“ i „šokantnih“ vesti, ne posvećuju dovoljno vremena istraživanju naučnih podataka, ne razmišljajući o posledicama svojih reči niti o pokazivanju iskrene empatije prema „sadržaju“ svojih vesti, odnosno višedecenijsko stigmatizovanoj psihijatrijskoj populaciji. Zašto je od izuzetne važnosti da medijsko izveštavanje bude korektno i u skladu sa novinarskom etikom, ilustruje nam Verterov efekat. Naime, utvrđeno je da kada mediji o suicidu izveštavaju na senzacionalistički način, sa puno otkrivanja ličnih i eksplicitnih detalja, uz netačne i hiperbolisane informacije tada se povećava stopa suicida među vulnerabilnom populacijom, a to se zove Verterov efekat (Naziv potiče od naslova knjige „Jadi mladog Vertera“). Uzevši samo ovaj podatak u obzir, mislim da je velika odgovornost na medijima da na adekvatan i saosećajan način, izveste o ovakvim događajima.

 

4. Čini se da se vremenom senzacionalističko novinarstvo, stigmatizovano izveštavanje kao i prikaz nasilja na televiziji ili medijima otrglo kontroli, pa se javlja u sve većoj meri. Kako to komentarišete?

 

Prisutnost nasilja na televiziji ima svoju dugu istoriju i predmet je psiholoških istraživanja još od sedamdesetih godina dvadesetog veka. Međutim, čini se da su današnji sadržaji obojeni dodatnom mržnjom s ciljem veće zarade i bolje prodaje vesti. CEPROM je 2019 godine sproveo studiju pod nazivom „Komunikativna agresija u Srbiji 2019“ gde su, između ostalog, dobili nalaze da se dnevno objavi oko 644 tekstova sa elementima agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma. Mnogobrojne studije su pokazale da postoji korelacija između izloženosti agresivnim i nasilnim sadržajima u medijima, na televiziji ili video igricama sa agresivnim ponašanjem, desenzibilizacijom na nasillje, strahovima i mnogim drugim faktorima. Razlog ovome je, po meni, poprilično jednostavan, senzacionalističke vesti se bolje prodaju. Ipak, razlozi zašto su ljudi skloniji da čitaju, kupuju i obraćaju više pažnje na negativno su mnogobrojni. Jedan od razloga leži u „pristrasnosti na negativnost“ koja je jedna od grešaka u kognitivnom funkcionisanju, ali opšte prisutna u generalnoj populaciji. Ovaj fenomen govori o tome da negativnim informacijama ljudi pridaju više značaja te da imaju i snažniji efekat prilikom obrade, učenja i pamćenja. Takođe, jedan od razloga zašto smo skloniji čitanju negativnih sadržaja, posledica je i evolucije. Pokazano je da ljudi imaju brže reakcije na reči kao što su „rak, bomba, rat“, koje su signal za opasnost, a mi smo evolutivno pripremljeni da brže uočavamo signale opasnosti. Konačno, moj stav je da je krajnje vreme stati na put ovom nemaru. Mnogobrojne studije pokazuje znatne štetne efekte kontinuiranog izlaganja negativnim sadržajima, te umesto da dodatno opterećujemo stanovništvo, bilo bi mnogo bolje prikazivati i poromovisati pozitivne primere.

 

5. Koje bi, po Vašem mišljenu, bilo najbolje rešenje povodom ovog pitanja i kako do njega doći? Kome se obratiti za pomoć?

 

Uzimajući u obzir savremeni razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija i globalizaciju društva, koja je omogućila ljudima da u svakom trenutku imaju brz i lak pristup vestima iz celog sveta, posebnu pažnju treba obratiti na kontekst i način na koji se vesti emituju. Indikativno je da dugotrajna izloženost negativnim vestima utiče na mentalno zdravlje stanovništva, izazivajući stres, anksioznost, depresiju, probleme sa spavanjem i druga uznemirujuća stanja. Stoga bi urednici masovnih medija trebalo da budu svesni koje psihofizičke posledice čitaoci mogu imati nakon dugotrajne i kontinuirane izloženosti negativnim sadržajima. Umesto promovisanja zabrinutosti i stalnog iščekivanja negativnih ishoda, štampani mediji treba da afirmišu pozitivne događaje koji bi čitaocima pružili osećaj sigurnosti i prosperiteta. Dakle, trebalo bi prestati sa iskorišćavanjem prirodne sklonosti ljudi ka uočavanju prvenstveno loših vesti i pamćenja istih, zarad ostvarenja većeg materijalnog profita. Umesto dominantnih vesti o kriminalnim radnjama, tragedijama i političkim zaverama, fokus vesti može biti preusmeren na kulturna dešavanja, uspehe u različitim naučnim, sportskim, umetničkim oblastima, primerima iz prakse uspešnog prevazilaženja izazova, edukaciji i promociji društvenih vrednosti. Na kraju, ukoliko bi se uređivačke politike medija promenile i istrajale u izlaganju čitalaca pozitivnim sadržajima, možda bi bilo moguće osloboditi se cikličnog negativizma i poboljšati opšte mentalno zdravlje populacije.