O PSIHODRAMI

Psihodrama se, pre svega, smatra akcionom formom grupne terapije,  a njeni elementi se mogu koristiti I u individualnom radu, u radu sa porodicama i partnerima.

Akciona forma podrazumeva da se koriste akcione tehnike (npr. preuzimanje uloga i  zamena uloga) i kroz to se odigravaju scene iz života, željeni sadržaji, zamišljeni sadržaji, dovršavaju se nedovršeni poslovi i dešavaju se željeni ili u realnosti nemogući susreti. Sve sa ciljem da bi se kroz tu spoljašnju reprezentaciju unutrašnjeg sveta omogućilo bolje upoznavanje I razumevanje sebe, dovršavanje nekih nedovršenih inrapersonalnih I interpersonalnih procesa, dovršavanje procesa separacije I individuacije, osnaživanje zdravih kapaciteta ličnosti I osposobljavanje za spontaniji I kreativniji pristup realnosti sopstvenog I života drugih ljudi.

U psihodrami naglasak nije prvenstveno na razgovoru, već na akciji, odigravanju, proradi  kroz akciju, a veoma je važna I neverbalna komunikacija. Obraća se pažnja na držanje tela, boju glasa, kretnje, izraze lica, oklevanje da se u neku ulogu uđe…

Osnovni elementi psihodrame su:

Članovi grupe – svi članovi psihodramske grupe učestvuju u psihodramskoj akciji, tako da nosilac psihodramske radnje nije samo protagonista, nego su to I svi članovi grupe u ulogama koje im daju protagonista I direktor. Svojim shvatanjem I doživljajem psihodramske situacije oni doprinose razrešavanju konflikata protagonist, pri čemu I sami stiču uvide u  svoja potisnuta ili neprepoznata mišljenja I osećanja.

Protagonista-čovek koji na sceni odigrava (acting out) neku svoju životnu situaciju. Prorada onoga što je izgubljeno, nedovršeno, neosvešćeno, nejasno, kroz pokazivanje I osvešćivanje (acting in) omogućava sagledavanje celine I razumevanje značenja nekih osećanja, misli, događaja u odnosu na sebe I u odnosu sa važnim drugim osobama.

Direktor-je vođa grupe koji, služeći se psihodramskom tehnikom, različitim znanjima o ljudskom razvoju I mentalnom zdravlju, koristeći I sopstvene doživljaje I način na koji razume protagonistu, radi na tome da usmeri protagonistu  ka rešavanju njegovog problema. To je, istovremeno, rešavanje I grupnog problema, jer učestvovanje članova grupe u psihodramskoj akciji pokreće I u njima jaka osećanja, budeći im asocijacije na sopstvena životna iskustva.

Pomoćni ego (auxilliary ego) je član grupe koji odigrava ulogu značajnog Drugog, važne osobe iz života protagoniste. Pomoćni ego uvek igra ulogu onako kako je to protagonist  pokazao. Ima pravo da pojača neku osobinu, koristeći svoj doživljaj I svoje životno iskustvo, da nešto naglasi, ali ne bi trebao da izlazi iz okvira doživljaja protagoniste. Pomoćni ego u ulozi samog protagoniste se naziva dubl, a član grupe u uzlozi osobe sa osobinama suprotnim osobinama protagoniste-antagonista.

Pozornica, scena-danas se za scenu odvoji deo prostora u kome radi grupa. Podela prostora mora biti jasna: na jednom delu su stolice za grupu, u kom su svi svesni da se nalaze u realnom prostoru i vremenu, a na drugom delu prostorije je pozornica na kojoj se odigrava,,kao da’’ psihodramska radnja.

Tok psihodrame

Osnovna struktura psihodramske seanse podrazumeva tri dela: zagrevanje (warm up), akciju I podelu osećanja (sharing).

Zagrevanje u psihodrami ima za cilj buđenje spontanosti, uključivanje u aktivnost I na fizičkom I na mentalnom nivou. Ima različitih zagrevanja: verbalnih, neverbalnih ili kombinovanih. Mogu biti organizovana I da ih grupa radi u celini, ili se mogu odvijati u parovima ili podgrupama. To, naravno, zavisi I od veličine grupe. Zagrevanje je moguće voditi I direktivno I manje direktivno. U grupama koje duže traju može se desiti da zagrevanje ne bude ni potrebno, jer je tema pokrenuta na prethodnoj grupi pobudila razne asocijacije.

Tehnički, zagrevanje se odvija kroz davanje zadataka članovima grupe. Na primer: zamislite porodičnu fotografiju; ovo je prazna stolica u koju možete da dovedete nekoga ko vam je važan, nekoga sa kim imate nedovršen razgovor, nekoga sa kim ste u sukobu I sl.

U akcionom delu se najpre bira protagonist. Može ga izabrati grupa, director ili se članovi grupe mogu dogovoriti ko će da radi dramu.

Željeni tok psihodramske akcije se može šematski predstaviti psihodramskom spiralom. Tok psihodramske spirale je sledeći: sa protagonistom utvrđujemo problem na kome će se raditi. Tražimo scenu koja ilustruje problem. Prateći osećanja I lične sukobe  protagoniste pravimo sled prizora, scena, iz njegovog života, sled njegovih unutrašnjih doživljaja, fantazija I snova, povezanih zajedničkim emocionalnim stanjem. Prateći scene sličnog sadržaja koje su se odigrale u skorijem vremenu, bližoj I daljoj prošlosti protagoniste, obično dolazimo do prascene za taj tip događaja u daljoj prošlosti ili detinjstvu, čiji otkriveni emocionalni naboj dovodi do katarze. Posle katarzičnog doživljaja konfliktna scena se konkretizuje I integriše uvidom. Tada dolazimo na početak spirale, ali ne na isto mesto. Protagonista se vraća u sadašnje vreme ponovnom proradom početne scene, obogaćen znanjem o uticaju prošlosti na njegovo aktuelno stanje.

Moguće je dolaziti do zastoja u radu I nije uvek moguće u okviru jedne drame proći celu spiral. Zastoji u radu, otpori, se mogu javljati I treba ih prorađivati. Za prevazilaženje otpora mogu se koristiti tehnike: dubl, ogledanje (mirroring), zamena uloga, podela ega na delove, podela glavnog objekta na dobar I loš deo, pa kasnije njihova integracija, zamrzavanje situacije I rad na neverbalnom, stavljanje protagoniste u ulogu direktora, stavljanje protagoniste u ulogu moćne I mudre osobe koja je iskusna u rešavanju problema, korišćenje drugih članova grupe za pokazivanje otpora I njegove veličine (konkretizacija I materijalizacija otpora).

Zatvaranje grupe se odvija kroz podelu osećanja. Ovo treba da bude poklon protagonist, koji sada sluša osećanja I iskustva svojih članova grupe. Iskustvo je pokazalo da je pravilna podela osećanja nešto što se uči I da je to nešto što se može iskoristiti i u komunikaciji van grupe. Osnovno uputstvo koje se daje se odnosi na to da članovi grupe treba da govore o svojim osećanjima koja su pokrenuta, bilo da imaju veze sa ulogama koje su preuzimali ili ne, i da ne treba da kritikuju, analiziraju ili savetuju protagonistu.

Važni pojmovi i tehnike u psihodrami

Uloge

Moreno je svoj koncept mentalnog zdravlja bazirao na ideji da svaka ličnost sastoji od niza uloga i da je cilj svake osobe da razvije što širi repertoar uloga kako bi funkcionisala u svojoj punoj kreativnosti. Da bi uloga bila autentična potrebna joj je spontanost.

Uloga je ustaljen oblik ljudskog ponašanja. Moreno je delio uloge na biološke, psihološke i socijalne.

Biološke uloge su nepromenjljive, one su vezane za biološko funkcionisanje čoveka: hranjenje, spavanje, seksualno ponašanje.

Psihološke uloge nastaju u međusobnim odnosima, u kojima do izražaja dolaze različita osećanja.

Socijalne uloge je Moreno zvao kulturnim konzervama, što je značilo da svaka kultura, prema svojim shvatanjima, propisuje kako će se ponašati ljudi u svojim socijalnim ulogama: lekar, političar, sveštenik…

Proradom uloga saznajemo više o potisnutim sadržajima, otkrivamo nesvesne fantazije, emocije koje utiču na naše ponašanje u određenim odnosima. To nam omogućava da ulogu menjamo i da tako ponašanje u odnosima sa drugima učinimo prikladnijim. Svaka uloga može se razložiti na delove. Uloga žene je npr. sastavljena od poduloga: majke, supruge, ćerke, drugarice, profesionalnih uloga…

Analiza uloga kroz psihodramski rad je dijagnostičko, ali i terapijsko sredstvo. Zamena uloga je osnovna psihodramska tehnika. U zameni uloga protagonista  predstavlja svoj doživljaj drugih. U povratnoj zameni uloga član grupe koga odabere protagonista odigrava ulogu važnog drugog onako kako ga je protagonista predstavio. Zamenom uloga dobijaju se osnovni podaci o likovima u psihodrami, ali se tu otkrivaju naše fantazije, misli i osećanja koja su u vezi sa nama i drugima.

Kroz psihodramsku proradu uloga možemo dobiti odgovore na pitanja koja je noseća uloga protagoniste, da li su neke uloge potisnute ili zanemarene, da li to protagonisti stvara intrapsihičke ili interpersonalne probleme i sl.

Kao da

Sve psihodramske tehnike se zasnivaju na ,, kao da’’ situaciji. To je oblik simboličkog mišljenja na sceni. Ohrabrujemo protagonistu da na sceni eksternalizuje svoje unutrašnje objekte, sadržaje. To je situacija u kojoj se unutrašnji mentalni sadržaji reprezentuju, projektuju spolja i postaju vidljiviji, dostupniji, lakši za proradu i razumevanje. Tako modifikovani kada su ponovo integrisani mogu voditi ka određenim promenama na mentalnom planu.

Dubliranje

Psihodramska tehnika koja se koristi tako da član grupe ili direktor koji dublira stane pored ili iza protagoniste, zauzme isti telesni stav, pokreće lice i ruke na isti način kao protagonista i izgovara one reči koje empatijski doživljava da pripadaju protagonisti i kojih on, u tom trenutku, nije svestan ili nije spreman da ih iskaže.

Ogledanje

Kao psihodramska tehnika koristi se na sledeći način: protagonista izabere člana grupe za svoj dubl, stane sa strane i posmatra scenu koju članovi grupe u ulogama važnih drugih (auxilliary ego) i njega samog (njegov dubl) odigravaju pred njim. Tako konkretizuje ulogu posmatračkog dela sebe (observing ego) i stiče konkretan uvid u svoje ponašanje ,, kao da’’ gleda sebe u ogledalu. To mu omogućava da sagleda celinu svoje situacije lakše nego kada je uronjen u emocije i interpersonalne odnose.

Surplus reality

Kao psihodramska tehnika predstavlja konkretizaciju mogućeg, željenog, potisnutog, onog što se nije desilo, a moglo je ili onog što se ne događa, a moglo bi. U vezi je sa principom želje.

I dubl I ogledanje I surplus reality su elementi istog procesa-pretvaranja nesvesnog u svesno.

Telos

Pojam je uveo Moreno. Telos je kontakt na daljinu kojim se šalju emocionalne poruke, uzajamno. To je osnovna jedinica osećanja koja se prenosi sa jedne individue na drugu. Telos, suprotno psihoanalitičkom pojmu transfera, ne može da se upotrebi za objašnjenje repeticije  prošlosti u sadašnjosti, već isključivo kao odnos koji obuhvata ovde I sada.

Spontanost i kreativnost

Ovo su dva termina veoma važna za psihodramu.

Spontano  činiti nešto znači činiti nešto onako kako u tom trenutku osećamo. Spontanost je neophodni uslov nastanka kreativnosti. To je oslobođena energija kreativnosti. Dualitet spontanost-kreativnost se razlikuje od impulsivnog ponašanja. Kreativnost je proces stvaranja. Oslobođena energija može se upotrebiti za stvaranje novih odnosa među ljudima, novih ponašanja, da se na novi način izraze čovekove spontane potrebe. Kreativnost je sublimacija nagonske energije.

Katarza

U psihoanalitičkom smislu,  katarza je oslobađanje od tenzije I strepnje kada se ponovo proživljavaju doživljaji iz prošlosti, posebno oni koji su bili potisnuti, jer su bili neprijatni, neprihvatljivi, traumatski.

U psihodrami protagonist  u ,,kao da’’ situaciji odigrava ponovo scene iz sopstvenog života I često po prvi put pokazuje osećanja koja prethodno nije znao, nije smeo, nije mogao. Po završenoj katarzi sledi vraćanje u realnost, u sadašnjost I kada dođe do integracije stečenih iskustava I osećanja proisteklih iz prethodne psihodramske akcije, onda govorimo o mentalnoj katarzi, kada uz oslobađanje osećanja protagonista stiče uvid I u poreklo I značenje date emocije za njega. Kao takva, mentalna katarza može biti factor nove promene.

Terapijski faktori

Terapijski faktori su elementi koji kako odvojeni, a pre svega udruženi proizvode terapijski efekat tj. promenu kod osoba koje učestvuju u procesu.

Terapijski faktori u psihodrami mogu se prikazati sledećom šemom:

1.Emocionalni       -katarza

2.Kognitivni           -akcija-uvid

3.Interpersonalni   – telos

4.Imaginarni          -,,kao da’’ situacija

5.Bihejvioralni       -,,acting out’’ i ,,acting in’’

6.Nespecifični       -čarolija.

Terapijske faktore psihodrame možemo sagledati I kroz terapijske faktore koje I. Jalom, teoretičar grupne psihoterapije, pripisuje u većoj ili manjoj meri svakom grupnom psihoterapijskom pristupu.

1. Instralacija nade
2. Univerzalnost
3. Utiskivanje informacija
4. Altruizam
5. Korektivna rekapitulacija primarne porodične grupe
6. Razvijanje tehnika socijalizacije (kroz proradu uloga, kroz šering)
7. Imitativno ponašanje (kroz igranje uloga)
8. Interpersonalno učenje
9. Grupna kohezija
10. Katarza
11. Egzistencijalni faktori.