Marko Tomašević

Šta je psihološka trauma?

Trauma i stres su termini koji se često koriste kao sinonimi. Ipak, između ova dva pojma postoji značajna razlika. Dok stres predstavlja proces koji obuhvata dešavanja u spoljašjnoj sredini ili u nama koji podstiče psihološke i fiziološke odgovore koji imaju za cilj da se situacija prevlada, trauma predstavlja psihološku ranu nastalu delovanjem jednog ili više jakih stresnih događaja, ali i hronični prisutnih stresnih događaja manjeg intenziteta. Ipak, većina stresnih događaja koje proživljavamo nisu takve prirode da ostavljaju dugoročne psihološke posledice na nas, već dugoročne posledice ostavljaju samo izuzetni događaji. Dakle, u osnovi svake traume je stres, dok nije svaki stres psihološka trauma.

Prema najrasprostranjenijem shvatanju, traumatski događaji, za razliku od uobičajenih stresnih događaja, uglavnom ugrožavaju život, telesni ili psihički integritet, ili pak predstavljaju blizak susret sa nasiljem ili smrću. Ovi događji su najčešće izolovani, dešavaju se jednom ili nekoliko puta u relativno kratkom periodu. Dovoljan je jedan ovakav događaj da ostavi dugotrajne posledice na osobu i stvori psihološku ranu (traumu). Primeri ovakvih traumatskih događaja su saobraćajne nesreće, fizičko, psihičko i seksualno nasilje, svedočenje nečijoj nasilnoj smrti, iskustvo rata, iskustvo zatočeništva i slično. Većina tretmana koji su usmereni na posledice traumatskih iskustava osmišljeni su da tretiraju ovu vrstu traume. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, stručnjaci prepoznaju još jedan vid psihološke traume koji se naziva kompleksna trauma. Kompleksna trauma predstavlja psihološku ranu nastalu delvoanjem stalno prisutnih štetnih događaja koji najčešće nastaju u odnosima sa važnim drugim osobama. Iskustva poput zanemarivanja deteta, učestalog seksualnog ili fizičkog nasilja u porodici, stalno prisutnih haotičnih nestabilnih odnosa između roditelja i roditelja i dece, alkoholizma ili narkomanije članova porodice, zlostavljanje od strane bliskih osoba i slično. Posledice ovih traumatskih događaja su komplikovanije, dublje integrisane u ličnost pojedinca, a osobe koje su preživele ovakva iskustva neretko dobijaju dijagnozu poremećaja ličnosti. Pojedina novija istraživanja čak upućuju na to da se u osnovi graničnog poremećaja ličnosti (psihološki problem karakterisan dugoročnim maladaptivnim obrascima ponašanja i poteškoćama u kontroli snažnih emocija) nalazi kompleksna trauma.

Koje su posledice psihološke traume?

Tokom proživljavanja traumtskog iskustva, ljudsko telo i psiha prolaze kroz velike promene kako bi posledice ovih događaja bile što manje. Žrtva traume može se osetiti „zaleđeno“, odnosno može nepomično doživlajvati traumatski događaj. Ovakva reakcija predstavlja stanje šoka i dešava se zato što naš nervni sistem i naše telo procenjuju da će stanje ukočenosti doneti najmanje štete za nas. Naše telo i naš um tada kao da čekaju da traumatski događaj prođe. Telo se parališe i ne oseća fizičku bol. Psihički, osoba je odsutran, po nekada do te mere da ima utisak da ceo događaj posmatra sa strane.

Neposredno nakon što se traumatizujući događaj završi, mogu se javiti i snažne emocionalne reakcije. Najčešće, posle nekoliko dana ili nedelja, ove emocionalne reakcije se stišaju. Ipak, kod pojedinih osoba ovakve emocijonalne reakcije ostaju i nakon dožeg perioda vremena, a u pojedinim slučajevima njihov intenzitet se može povećati. Kada se to dogodi, govorimo o Post traumatskom stresnom poremećaju (skraćeno PTSP-u). Osobe koje pate od posledica psihološke traume i PTSP-a doživljavaju iz telesnih, psiholoških, ponašajnih i emocionalnih simptoma poput intruzivnih misli, flešbekova (iznenadna kratka nenamerna sećanja koja deluju kao da osoba ponovo proživljava traumatski događaj), noćnih mora, promena raspoloženja, kofuznosi, socijalne izolacije, izbegavanja mesta koja podsećaju na traumu, uznemirenosti i povišene reaktivnosti na različite stimulacije, nesanice, problema u seksualnom funkcionisanju, povišenog osećanja straha i anksioznosti, depresivnosti, iritabilnosti i besa… Gotovo uvek, bez obzira na prirodu traumatskog iskustva, žrtve traume osećaju krivicu i sramotu zato što se smatraju odgovornim za proživljeno. Kako bi izašli na kraj sa svim ovim simptimima, traumatizovane osobe neretko pribegavaju preteranoj konzumaciji alkohola i narkotika, povlače se iz društvenih odnosa, izbegavaju bliske veze, ne razgovaraju o tome kako se osećaju niti pominju traumatska iskustva, ponašaju se neprijateljski i agresivno čak i prema bliskim osobama. Upravo zbog ovih neadaptivnih ponašanja trauma ne pogađa samo pojedinca, već i njegovu porodicu, užu i širu okolinu.

Kako se trauma leči?

Poslednjih decenija, a naročito u ovom veku o psihološkoj traumi se sve više i više govori. Zahvaljujući modernim tehnologijama snimanja mozga i funkcionisanja nervnog i endokrinog sistema, otkriveni su kompleksni mehanizmi koji stoje u osnovi psihološke traume. Ovi nalazi poslužili su za unapređenje postojećih i osmišljavanje brojnih novi pristupa namenjenih lečenju psihološke traume, kako one koja je nastala delovanjem izolovanih traumatskuh događaja tako i one nastale delovanjem hroničnih štetnih iskustava. Na primer, za tretman posledica izolovanih traumatskih događaja, istraživanja su ukazala na efikasnost  Kognitivno bihevioralne terapije za PTSP, Terapije kognitivnog procesuiranja, Produženog izlaganja, EMDR (Desenzibilizacija i Reelaboracija uz pomoć pokreta očiju), Terapija naratvinog izlaganja, pojedini pristupi u okviru Telesne terapije. Takođe, za tretman posledica kompleksne traume istraživanja su ukazala na efikasnost Shema terapije, Terapije usmerene na transfer, Dijalektičke bihevior terapije, Terapije zasnovane na mentalizaciji.

Poređenjem navedenih terapijskih pristupa može se ustanoviti da većina njih poseduje nekoliko zajedničkih odlika. Prva zajednička odlika je da je deo svih ovih pristupa psihoedukacija, odnosno obezbeđivanje informacija klijentu o pirodi nastanka poremećaja i mehanizmima njegovog održavanja. Druga zajednička odlika ovih terapijskih pristupa je imaginativno izlaganje. Imaginativno izlaganje predstavlja živo prisećanje na traumatska iskustva i ponovno proživljavanje istih u sigurnom terapijskom kontekstu sa ciljem smanjenja simptima i otklanjajna posledica traume. Treća odlika je bavljenje procesima pamćenja traumatskog iskustva. Traumatska iskustva su, zbog svog snažnog emocionalnog naboja, zapamćena drugačije nego uobičajena iskustva. Najčešće su zapamćena u nepovezanim fragmentima pa je potrebno stvoriti neku vrstu hronološkog sleda kako bi se smestila u odgovarajuću vremenski okvir u životu osobe koja je preivela traumu.  Kogntivno restrukturiranje je četvrta zajednička odlika i podrazumeva bavljenje iracionalnim uverenjima koja su nastala kao posledica traume, poput uverenja o krivici osobe koja je doživela traumu. Važno je da ova netačna i štetna uverenja budu zamenjena nekim racionalnijim, korisnim i adaptivnijim uverenjima. Peta zajednička stavka jeste doživljavanje snažnih emocionalnih iskustava. Bavljenje snažnim emocionalnim iskustvima je neophodno jer ona predstavljaju sastavni deo nastanka psihološke traume. Poslednja, šesta zajednička stavka tretmana traume jeste i razvijanje strategija emocionalne regulacije i prevladavanja kako bi klijenti naučili da izađu na kraj sa snažnim emocijama koje su prisutne kao posledica traume. Veštine poput „uzemljavanja“ ili vežbe pune svesnosti se često koriste u ove svrhe. Poslednjih godina deo tretmana traume posaje i rad na telesnim senzacijama i upravljanje istim kako bi se redukovali simptomi.

Psihološka trauma ostavlja kompleksne posledice ne samo na psihu pojedinca, već i po njegovo telo, ali i okruženje u kom pojedinac živi. Za tretman psihološke traume je od presudnog značaja je pravovremena reakcija. Pravovremena reakcija u ovom slučaju ne znači nužno rana reakcija, već reakcija koja je u skladu sa psihološkim kapacitetima i potrebama traumatizovane osobe. Lečenje posledica psihološke traume je delikatan zadatak koji može biti iscrpljujući kako za terapeuta tako i za klijenta, pa ga upravo iz tih razloga treba prepustiti stručnjacima koji su adekvatno edukovani zato za rad sa ovom vrstom problema. Cilj lečenja nije samo prestanak simptoma, već može biti i post traumatski rast i nalaženje novog smisla i svrhe u životu preživele osobe.

Ocenite članak
[Total: 1 Average: 5]