22 мај Napadi panike
Napadi panike
(Autorski tekst Irine Radanović, dipl.psiholog- psihoterapeuta objavljen u časopisu Story)
Ukoliko ukucate na bilo kom internet pretraživaču termin napad panike za manje od 20 sekundi će Vam biti ponuđen veliki broj tekstova koji govore o ovom problemu ili linkova koji upućuju na forume na kojima ljudi razmenjuju svoja iskustva o nošenju sa ovim tegobama.
Ono što je izvesno je da je svako od nas čuo u svom okruženju za nekoga ko pati od napada panike ili ako to nije nazvano tim imenom, poznajemo osobu (ili više njih) koja se požalila na ponovljenu situaciju u kojoj joj je srce „ničim izazvano“ ubrzano radilo, pa je mislila da će dobiti infarkt ili nije mogla da udahne vazduh, pa je mislila da će se ugušti. Često se dijagnoza uspostavlja, a da osoba nije ni posetila stručnjaka, po principu prijateljskog „znam ja šta ti je, to je isto imao….“, pa se i terapija na isti način propisuje „…meni je pomogao taj lek…čuo sam da je on pio…“ i tome slično. Naravno, iako je lepo naići na razumevanje i podršku prijatelja, preporuke ovog tipa ne pomažu rešavanju problema, čak ga može i produbiti.
Šta je napad panike i da li svaku neprijatnu telesnu promenu možemo etiketirati tim nazivom?
Napad panike se definiše kao iznenadni doživljaj intenzivnog straha, uznemirenosti ili nelagodnosti koja biva praćena nizom telesnih promena.
Telesne promene koje se pri tome javljaju su su sledeće:
1. Osećaj nemogućnosti da se udahne vazduh, nedostatka vazduha
2. Osećaj nestabilnosti, slabosti, nesvestica
3. Osećaj pritiska u predelu srca, ubrzan rad srca i palpitacije
4. Nelagodnost i/ili bol u grudima
5. Preznojavanje
6. Mučnina i/ili stomačne tegobe
7. Osećaj gušenja
8. Tremor, podrhtavanje tela
9. Talasi vrućine ili jeze
10. Parestezije ( osećaj trnjenja, bockanja, mravinjanja, žarenja u nekom delu tela)
11. Depresonalizacija (doživljaj kao da ste odvojeni od samog sebe) ili derealizacija (doživljaj nestvarnosti).
12. Strah od gubitka kontrole ili ludila
13. Strah od smrti
Prema dijagnostičkim priručnicima potrebno je da osoba doživi minimum četiri od navedenih 13 simptoma da bismo mogli da govorimo o napadu panike. Napad panike obično traje nekoliko minuta, najčešće pik dostiže za desetak minuta, a sve ukupno ne traje duže od pola sata, mada se osobi koja to proživljava čini da traje značajno duže.
Napad panike se osoba može da doživi jednom ili dva, tri puta, a nakon toga mogu proći i godine da se nikad ne ponovi. Međutim, ukoliko se nakon doživljenog napada panike, jave ponovljeni neočekivani napadi panike, od kojih je bar jedan u periodu od mesec dana praćen konstantnom brigom oko javljanja sledećeg ili brigom oko posledica napada i značajnim promenama u ponašanju koje je povezano sa napadima panike, možemo da govorimo o paničnom poremećaju.
Kako nastaje napad panike?
Prvi napad panike, iako osoba procenjuje da se javio „ničim izazvano“ najčešće ipak ima povoda. U pitanju može da bude duži vremenski period u kome je osoba izložena stresu, psihofizička iscrpljenost organizma, intenzivna emocionalna previranja (gubitak bliske osobe, konflikti sa bližnjima…), značajne životne promene i dr. što dovodi do stanja povišene napetosti organizma koja se manifestuje određenim telesnim promenama. Osobe koje su po prirodi senzibilnije ili u tom trenutku zbog nekih okolnosti osetljivije kada registruju pomenute promene počinju da misle da se nešto grozno dešava sa njima, da ne mogu da podnesu te simptome, da će se onesvestiti, umreti, poludeti i sl., čime razvijaju strah kod sebe, koji dovodi do pojačanog lučenja adrenalina (što je prirodna reakcija u stanju straha), adrenalin dalje dovodi do intenziviranja fizičkih simptoma, što je povodo za još veći strah osobe i još više izlučenog adrenalina, čime se pojačavaju telesni simptomi, pa opet strah i tako u krug,. Zato govorimo o začaranom krugu napada panike, koji zapravo počinje time što osoba startno pogrešno interpretira fizičke promene koje registruje kod sebe.
Kako se razvija panični poremećaj?
Često se nakon prvog doživljenog napada panike osoba jako uplaši, pomisli da nešto nije u redu sa njom, njenim fizičkim ili mentalnim zdravljem i odlučuje se da potraži pomoć lekara (najčešće kardiologa ili pulmologa). Ponekad pregled kod lekara specijaliste kojim se otkloni sumnja na organski uzrok tegoba utiči umirujuće na osobu i ona prestaje da se bavi iskustvom koje je imala. Međutim, znatno češće se događa da osoba zbog nelagodnosti koju je osetila tokom napada panike razvije strah od ponovnog javljaja neprijatnih simptoma i doživljaja ko i time ulazi u tzv. začarani krug panike. Iz tog razloga se panični poremećaj i naziva strahom od straha. Osoba anticipira sledeći napad panike, razmišlja o njemu na sledeći način: „Ne smem ponovo da doživim napad panike…. ne mogu da podnesem to stanje…. kastastrofa je ovo što mi se dešava/ili može da se desi… umreću.. poludeću…“. Kada razmišlja na taj način osoba je sklona da stalno skenira sopstveno telo i stanje i da na svaku registrovanu promenu reaguje kao na indikator opasnosti tj. svaku telesnu promenu tumači kao znak da nešto nije u redu, da se nešto strašno dešava sa njom, da će joj pozliti i sl. Zato izbega one situacije u kojima joj se ranije javio napad panike (najčešće mesta gde je gužva, tržne centre, prevoz, klubove i sl.) ili nepoznata mesta koje prepoznaje kao dodatno rizična jer je neizvesnot veća. Izbegavajuće ponašanje prati i tzv. sigurnosno ponašanje, tj. osoba uvek vodi sa sobom pratnju (prijatelja, partnera, člana porodice..), nosi flašicu sa vodom, neki slatkiš, lek za smirenje i dr. Razmišljajući na taj način, katastrofizirajući i užasavajući se oko potencijalnog napada panike, koristeći se izbegavajućim i sigurnosnim oblicima ponašanja, osoba zapravo održava panični poremećaj.
Tretman napada panike i paničnog poremećaja
Najefikasniji tretman za lečenje paničnog poremećaja je kognitivno bihejvioralna terapija (KBT i REBT- racionalno emotivno bihejvior terapija) kojom se bave edukovani psihoterapeuti (psiholozi ili psihijatri) u kombinaciji sa medikamentoznom terapijom ukoliko psihijatar proceni da je ona potrebna. Sama farmakoterapija retko može da ima dalekosežni povoljni ishod ukoliko se ne primeni i psihoterapija, jer je važno da osoba nauči da razmišlja na drugačiji način i samim tim posrebno menja svoje emotivne reakcije i ponašanja u situacijama koje su izazovne.