19 апр Možemo li nas loš odnos razboleti? Šta kaže nauka?
Možemo li nas loš odnos razboleti?
Šta kaže nauka?
(Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)
Radeći sa ljudima često čujemo rečenice tipa: „Ja sam se od njega / zbog njega razbolela“, „Da sam ostala u tom odnosu ja bih se još više razbolela i na kraju umrla“, „Zbog njih mi je proradila tiroidea, čir i sl.“. Iako ove rečenice na prvi pogled mogu delovati preterano, naučna istraživanja pokazuju da nezadovoljavajući odnosi zaista mogu da utiču na naše zdravlje. S druge strane, vrlo dobro znamo i to da mnogi ljudi žive u veoma stresnim okolnostima i izuzetno konfliktnim odnosima, a da nemaju zdravstvenih problema. Kako objasniti te razlike, a kako razumeti nalaze istraživanja da loši odnosi utiču ne samo na mentalno već i na fizičko zdravlje?
Krenimo od prvog pitanja. Istraživanja pokazuju da postoje ljudi koji imaju otpornost (stručno rečeno rezilijentnost) i neku vrstu psihološkog imuniteta na stresne životne događaje. Ove osobe preuzimaju kontrolu nad sopstvenim životom i koriste druženje, humor, kreativnost i rad kako bi se odbranile od loših stvari. Pored toga, oni razmišljajući na racionalan način, sagledavaju ono što im se dešava realno i na način koji im pomaže da se osećaju bolje i da dođu do željenog cilja. Odavno je, naime, poznata teza da ljudi nisu uznemireni stvarima po sebi, već svojim pogledom na njih. To bi značilo da mi ne razvijamo disfunkcionalne emocije zato što smo u lošim odnosima, već zato što na te loše odnose gledamo na način koji je za nas štetan. Tako, dodaju stres na stres i inače tešku situaciju čine još težom. Mnogi ljudi dolaze na psihoterapiju upravo kada postanu svesni da to rade. Drugi dolaze jer žele da prekinu patnju i da pronađu bilo kakvu pomoć. Kroz psihoterapiju ljudi uče da preispitaju svoja uverenja i usvoje način razmišljanja koji će im pomoći da se osećaju bolje i ponašaju na za sebe korisniji način. Pored toga, oni uče i nove veštine i načine ponašanja koja pomažu da i njihovi odnosi budu finkcionalnijim i manje stresni. Ukoliko pak uvide da poboljšanje odnosa nije moguće, neki klijenti odlučuju da iz tog odnosa odu i tokom psihoterapije rade na tome da ojačaju i da se pripreme za odlazak. Iako je negovanje odnosa veoma važno, nekada je najbolje otići što potvrđuju brojne studije koje nalaze vezu između disfunkcionalnih odnosa i zdravlja, kako mentalnog tako i fizičkog.
Analizirajući nalaze različitih studija, Marselina Hardi (Marcelina Hardy) navodi da loši odnosi oslabljuju imuni sistem, povećavaju rizik od visokog holesterola i visokog krvnog pritiska, izazivaju hronične glavobolje i povećavaju rizik od depresije. Dokazano je da loši odnosi mogu ozbiljno da poremete ritam i kvalitet spavanja, kao i da izazovu nezdrave životne navike. Kada su pod stresom ljudi manje brinu o sebi i o tome koliko zdravo žive. Tada obično više pušimo ili pijemo, manje jedemo ili se prejedamo kako bi se na taj način umirili.
Istraživači iz Ohaja kažu da parovi koji su zabrinuti za svoj odnos imaju povećan nivo kortizola (hormon stresa), a snižen nivo T ćelija (ćelija koje su važne za imuni sistem). Još su dramatičniji nalazi sa univerziteta u Mičigenu koji pokazuju da nesrećan brak može da poveća šanse za razboljevanje i za 35 procenata, kao i da može da skrati život supružnik za u proseku četiri godine. S druge strane oni koji su u srećnom braku retko doživljavaju fizički i emocionalni stres i žive duže i zdravije od onih koji su razvedeni ili u nesrećnom braku. Analize krvi pokazuje da ljudi u srećnom braku imaju efikasnije ćelije „prirodne ubice“ (ćelije koje uništavaju oštećene ćelije i usporavaju rast ćelija tumora), kao i bolju proliferaciju belih krvnih zrnaca (koja imaju važnu ulogu u odbrani organizma od bolesti).
Štetne posledice loših odnosa osećaju i deca. Ispitujući grupu od 63 predškolaca, Džon Gotman (John Gottman) nalazi da su deca odgajana u domovima gde je postojao intenzivan bračni konflikt imala znatno viši nivo hormona stresa. Kada je za decu porodica izvor stresa, posledice po zdravlje često nisu vidljive odmah već godinama kasnije. Veoma je zanimljiva studija sprovedena na Harvardu. Ova studija započela je davnih pedesetih tako što je od studenata koji su studirali između 1952. i 1954. godine, traženo da ocene da li je njihov odnos sa roditeljima blizak, topao i prijateljski ili pak, hladan, stresan i opterećujući. Studija je nastavljena 35 godina kasnije, kada su ispitanici bili u srednjim godinama. Istraživači su analizirali njihove medicinske kartone i pronašli da je 87% onih koji su odnose sa roditeljima ocenili kao stresne imalo neku fizičku bolest poput bolesti srčanih zalizaka, hipertenzije ili čira na dvanaestopalačnom crevu. S druge strane, ove ili druge fizičke bolesti imalo je samo 25% ispitanika koji su odnose sa roditeljima ocenili pozitivno.
Ovaj rezultat vraća nas na početak i daje rezime i svojevrstan odgovor na pitanje postoji li mogućnost da obolimo od ili zbog lošeg odnosa. Zaključak ovog i drugih istraživanja jasno pokazuje da postoji jaka veza između stresnih odnosa i slabijeg fizičkog zdravalja. Ne smemo ipak zanemariti ni činjenicu da fizička bolest postoji i tamo gde odnosi nisu lošu, kao ni to da se može biti zdrav iako odnos nije. Šta je onda savet ili put kojim treba ići? Kao i uvek kada je bolest u pitanju – prevencija, odnosno otklanjanje faktora rizika i jačanje imuniteta. Prevedeno na jezik naše teme, treba dakle graditi i negovati zdrave odnose i raditi na jačanju rezilijentnosti i sopstvenog psihološkog imuniteta.