11 апр O konfliktima
KONFLIKTI
(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Bojana Anđelić novinarka dnevnih novina Blic)
1. Možete li nam reći, na osnovu vaše prakse, zbog čega najčešće dolazi do konflikata i u kojim odnosima?
U praksi, ja sam se uglavnom susretala sa različitim vrstama porodičnih konflikata i to najviše sa konfliktima između partnera i konfliktima između roditelja i adolescenata. Neki ljudi dolaze i zbog konflikata sa šefomi ili kolegama, a neki zato što izbegavaju konflikte pa dolaze u situaciju da budu iskorišteni ili potcenjeni.
Glavna pitanja u bračnom ili partnerskom konfliktu su: novac, roditeljstvo, seks, ljubomora, prevare, odnos sa primarnom porodicom (majkama i očevima) ili ostalom rodbinom i sl. Konflikti sa decom tj. adolescentima najčešće izbijaju oko školskih obaveza, sređivanje sobe, društva, momaka-devojaka, dužine izlazaka i drugih sloboda. Većina ovih konflikata izbija oko naizgled nebitnih stvari ili sitnica iza kojih se zapravo kriju velike teme kao što su izbegavanje odgovornosti, nepokazivanje pažnje, nedostatak podrške ili poštovanja, nepoštovanje pravila i sl.
2.Šta su najveći okidači u svađama ? Koliko to zavisi od društvenog i socijalnog statusa? Ima li tu razlike ili su tome sklone sve kategorije ? Zašto su neki ljudi skloniji sukobima a neki ne? Od čega to zavisi?
Iskustvo pokazuje da svađe ne poznaju socio-ekonomske i kulturne razlike. One se dakle, dešavaju u svim kategorijama. Ponekad može delovati da su u nekim kategorijama konflikti ređi ili manje destruktivni, ali se često pokaže da je to samo privid, odnosno da su konflikti zapravo samo skriveniji.
Svaka osoba ima nešto što za nju predstavlja okidač na koji oseća kao da mora da reguje. Neko je tako preosetljiv na kritiku, neko na pretnje odbacivanjem ili odlaskom, neko na ignorisanje, neko na laž, kontrolu, dominantnost i sl. Ako se u komunikaciji pojavi nešto što predstavlja okidač, mi često reagujemo mnogo brže i mnogo intenzivnije, pa se u tim situacijama teže i kontrolišemo. Neki ljudi mogu suzbijati svoju reakciju kako bi izbegli da pokažu bes i uđu u konflikt. Oni popuštaju i spolja deluju mirno i kao da ih konflikt nije povukao, ali se zapravo često „jedu u sebi“, osećaju krivicu i sl. Neki ljudi izbegnu da otvoreno pokažu nezadovoljstvo i bes, ali onda pokazuju svoj bes i agresivnost kroz pasivan otpor (kašnjenje, zaboravljanje, stalne žalbe, izazivanje osećaja krivice i sl.).
To kako ćemo se ponašati u konfliktu i koliko ćemo biti skloni svađama uglavnom zavisi od vaspitanja i učenja po roditeljskom modelu, ali može biti bitno određeno i temperamentom odnosno time koliko brzo i lako planemo i koliko nam treba da se smirimo. Neka istraživanja pokazuju da ponašanje u svađama može zavisiti i od pola, odnosno da postoje „muški“ i „ženski“ načini svađanja, mada su te razlike danas znatno manje izražene.
3.Možete li da nam date preporuku( nekoliko saveta) kako izbeći konflikt? Na koji način, postoje li neka osnovna pravila?
Iako mnogi ljudi konflikte vide kao nešto negativno i nešto što se treba izbeći, oni su zapravo neizbežan deo svakodnevnog života. S obzirom da ne postoje dve osobe koje identično misle ili osećaju, različitosti, razmimoilaženja u mišljenju i konflikti predstavljaju neoizbežan deo svakog odnosa. Kroz konflikte, mi upoznajemo međusobne razlike i tragamo za načinima da se te razlike premoste. Ćutanje o stvarima koje nam smetaju samo da bi izbegli konflikt nije preporučljivo jer se onda nezadovoljstvo gomila, a problemi ostaju nerešeni. Dakle, nije poenta da konflikte izbegnemo, već da se ponašamo tako da oni budu konstruktivni i da ponude mogućnost da se čujemo, da zajedno pronađemo bolja rešenja i tako unapredimo odnos. Iskustvo kaže da nije važno koliko se, već kako svađamo.
Tako, najbolju prevenciju destruktivnih konflikata predstavljaju dobre veštine komunikacije. Veoma je važno da pažljivo i aktivno slušamo ono što nam neko govori. To deluje jednostavno, ali često kada smo u konfliktu mi zapravo i ne slušamo drugu osobu ili je slušamo ne da bismo je zaista čuli, već da bi je „uhvatili u laži ili nedoslednosti“ i odmah prešli u kontranapad ili odbranu. Često paralelno radimo nešto drugo, upadamo u reč, hvatamo se za detalje, prevrćemo očima, podsmevamo se, mislimo o tome šta ćemo mi reći i sl. Sve ovo otežava slušanje i dalje intenzivira konflikt. Kada pažljivo čujemo ono što nam neko govori, važno je i da pokušamo da razumemo njegovu stranu priče. To ne znači da mi moramo da se složimo sa tim, već da razumemo kako sa nejgove strane situacija izgleda i šta je to što toj osobi zapravo smeta. U tom smislu jako je važno razvijati sposobnost empatije i tolerancije na drugačije stavove ili pogled. Ljudi često kažu kako se osećaju i kako im je nešto delovalo, a onda druga osoba kaže „e nije tako“, što usmerava konflikt u pravcu prepucavanja („e jeste – e nije“) i udaljavanja od rešenja. Svako ima svoju perspektivu i jako je važno da razumemo kako ta perspekiva izgleda i zašto se neko oseća tako kako kaže da se oseća. U tom smislu korisno je postavljati pitanja i proveravati da li smo dobro razumeli, koristiti prepričavanje ili parafraziranje iznetog stava i sl. Veoma je važno i da naučimo kako da ono to nam smeta iznesemo na asertivan način, odnosno tako da jasno kažemo šta nam smeta ali bez napadanja druge osobe.
4.Koliko je medijacija uspešna u rešavanju konflikata?
Medijacija je jedan od najuspešnijih načina za rešavanje konflikata. O tome najbolje svedoči činjenica da u Americi manje od 10% sporova završi na sudu, dok se svi ostali uspešno reše medijacijom. Iskustvo nam pokazuje da se medijacija pokazala i kao veoma efikasna u rešavanju porodičnih, radnih i vršnjačkih konflikata. O tome koliko je medijacija moćan postupak govori i činjenica da se ona u svetu uspešno primenjuje i kako bi se ostvarila adekvatna komunikacija između zatvorenika i porodica njihovih žrtava.
5.Šta se medijacijom može rešavati i kako to ustvari izgleda?
Medijacija je pogodan način za rešavanje skoro svih tipova konflikata. Koristi se kako u rešavanju međunarodnih i sudskih sporova, tako i u rešavanju trgovinskih sporova i sukoba unutar porodice, škole i radne organizacije. Zavisno od toga gde se odvija, medijacija može imati različete forme. Ono što je uvek prisutno i što proističe iz same definicije medijacije je činjenica da je to proces pregovaranja uz pomoć treće neutralne strane koja olakšava suprotstavljenim stranama da unaprede komunikaciju i pronađu zajednički interes i rešenje koje će ih zadovoljiti. Kako bi postupak bio što efikasniji i kako bi se stranke u sukobu osećale bezbedno, svaka medijacija kreće od uvođenja određenih pravila na koje svi učesnici moraju da se obavežu.