11 апр O pobedničkom i gubitničkom životnom stavu
O pobedničkom i gubitničkom životnom stavu
(Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodila Suzana Bijelić novinarka Večernjih Novosti)
1. Šta utiče na to hoćemo li biti u grupi pobednika ili grupi gubitnika?
Ne postoje ljudi koji su gubitnici ili pobednici, jer bi to značilo da su oni takvi kao osobe te i da su gubitnici ili pobednici uvek i u svakoj životnoj situaciji. Svaki čovek ima potencijale i bar neke od sposobnosti potrebnih za uspeh. Problem je što neki ljudi ne umeju da ih prepoznaju i iskoriste. Neki opet, sumnjaju da one uopšte i postoje pa u svaki poduhvat ulaze sa idejom da neće uspeti. Često, ako sebi ponavljamo da nećemo uspeti,mi počinjemo i da se ponašamo u skladu sa timi i da sami sebe sabotiramo. Tako, počnemo da propuštamo prilike, da radimo stvari sa pola snage ili odlažemo i izbegavamo obaveze. Često, umesto da pokušamo mi unapred odustajemo i tako, po principu „samoispunjujućeg“ proročanstva, neuspeh koji smo sami sebi predvideli postaje realnost. Taj neuspeh dovodi do daljeg pada samopouzdanja i dodatno pojačava naše početno uverenje da nećemo uspeti. Sa tako ojačanim uverenjem, mi ulazimo u nove situacije i doživljavamo sve veće neuspehe. Vremenom počinjemo da vidimo samo te neuspehe, da umanjujemo sve do tada postignute uspehe i finalno počinjemo da vidimo sebe kao neuspešne ili nesposobne osobe. Pošto počnemo da verujemo da smo „po prirodi takvi“, mi prestajemo i da pokušavamo da nešto promenimo, ostajući samim tim čvrsto na poziciji „gubitnika“.
2. Imaju li geni na to uticaja?
Temperament, koji u velikoj meri zavisi od nasleđa, može uticati da neko bude plašljiviji ili osetljiviji. Ipak, odnos prema poslu i izazovima je nešto što se mnogo više stiče vaspitanjem, učenjem i ličnim razvojem.
3. Obično se kaže: „On ima pobednički duh“. Šta to znači? Koja je životna filozofija pobednika?
Pobednički duh, ili bolje reći pobednički stav je sposobnost fokusiranja na dugoročne ciljeve, čak i onda kada rezultati nisu onakvi kakve želimo. Dosta ljudi zaboravlja na dugoročne ciljeve onda kada osete zastoj ili probleme u ostvarivanju kratkoročnih ciljeva. Oni počnu da očajavaju oko trenutnih zastoja i neuspeha, zaboravljajući da je sve proces i da se do uspeha ne dolazi pravom linijom. Zastoji i kratkotrajni povratak unazad, očekivani su i neizostavni deo svakog procesa učenja i napredovanja. „Pobednici“ ne odustaju kada se pojave prepreke, već njih vide kao izazove koje treba savladati. Oni imaju vere u sopstvene sposobnosti i tendenciju da probaju pre nego što kažu „ne mogu“. Veruju da će ukoliko budu disciplinovano radili, rezultat sigurno doći, te su i veoma motivisani i uporni. Umesto da strahuju od mišljenja drugih ljudi, oni teže tome da zadovolje visoke unutrašnje standarde i da budu zadovoljni sobom. Neki autori smatraju da imati pobednički duh znači i: znati šta želimo, postavljati visoke ciljeve, voleti ono što radimo,raditi sa upornošću i ciljem, kao i pasti pa odmah ustati.
4. A gubitnika?
Slikovito rečeno, kada „pobednik“ kaže: „To jeste teško, ali je ostvarivo“, „gubitnik“ kaže: „To jeste ostvarivo, ali je preteško“. Ovakav stav i sklonost ka odustajanju, najčešće su povezani sa nedostatkom samo-pouzdanja ili slabom samo-disciplinom. Stavovi tipa „ja to ne mogu“ ili „to ne može“ ponekad mogu biti odraz i dubljih strahova od neuspeha ili strahova od uspeha.
5. Da li se između pobednika i optimiste, a zatim i između gubitnika i pesimiste mogu staviti znakovi jednakosti?
Iako postoji veza između ovih pojava, znak jednakosti se ne može staviti jer optimizam i pesimizam nisu povezani samo sa uspehom i postignućem. Oni podrazumevaju širi spektar pojava i životnu filozofiju koji uključuje i poglede na svet i na druge ljude. Neko tako može biti pesimističan u svakom pogledu ili pak, pesimističan samo po pitanju sopstvene budućnosti, dok i svet i druge ljude vidi realno ili optimistično. Ipak, iako nisu identični, pobednička i gubitnička pozicija, praktično su neodvojive od optimizma i pesimizma. „Pobednik“ veruje da će preduzete akcije doneti željene rezultate, da će ciljevi biti ostvareni, a da u lošem uvek ima i bar tračak dobra. „Gubitnik“, na sve ovo gleda negativno i pesimistično.
6. Mnogo je onih koji se stalno žale da su rođeni gubitnici, ističući da nemaju sreće u životu. Koliko zapravo faktor sreće određuje u kojoj ćemo grupi biti?
Pošto uspeh često ne zavisi samo od nas, može se reći da i sreća igra značajnu ulogu. Nekada se desi da naučimo sva pitanja za ispit sem jednog i onda izvučemo baš to pitanje. Nekada naučimo samo par pitanja i izvučemo baš njih. Ipak, ako nema pripreme i rada koji zavisi samo od nas, ta nam sreća ili nesreća neće mnogo značiti. Takođe, neko kada doživi da nije imao sreće, očajava oko toga i ne pokušava da to izmeni, dok neko kaže „ok, nije mi se dalo – idemo opet“. To je opet stvar stava i odnosa do ciljeva, uspeha ili neuspeha. To je takođe i stvar pouzdanja u sopstvene sposobnosti i vere da je kontrola ipak, u nama. Ako se uzdamo samo u sreću, koja nije pod našom kontrolom, možemo osećati strah od toga kako će se sve završiti. Ako se uzdamo u svoje sposobnosti i radimo na ostvarivanju ciljeva, sreća će biti samo „vetar“ koji gura u dobrom ili lošem pravcu. Važno je da i kada stvari ne idu u našem pravcu, razumemo da to ne znači da treba odustati, već da treba pojačati napore ili eventualno promeniti pravac. „Poslednja reč“ i posledična akcija, uvek je na nama, a ne na sreći.
7. Šta nas više sputava, prepreke iz spoljašnje sredine ili one koje su u nama?
Iako dosta ljudi veruje da su prepreke iz spoljašnje sredine ono što nas sprečava, realnost je da su prepreke u nama samima ono što nas onemogućava da uspemo. Još su Stari Grci govorili da ljudi nisu ometeni ili uznemireni stvarima po sebi već svojim pogledom na te stvari. Svi znamo da ljudi na jednu istu situaciju reaguju različito, a to je zato što je vide i doživljavaju na različite načine. Neko prepreku vidi kao prepreku, a neko kao izazov. Neko se fokusira na prepreku, očajava zbog nje i troši vreme i energiju nervirajući se što ona postoji. Ukoliko je to velika prepreka, neki ljudi procene da je ona nesavladiva i odustaju. Ljudi koji imaju pobednički stav, ne odustaju, ne krive prepreke i ne bave se time koliko ih ona ometa, već razmišljaju o tome kako da je preskoče ili zaobiđu. Oni se fokusiraju na ono što mogu da kontrolišu, menjaju pristup, pojačavaju napore i u većini slučajeva nalaze načina da je prevaziđu. Ima jedna izreka koja kaže: „znajući šta se desilo, moramo da se zapitamo – da li je David videvši Golijata pomislio da je on preveliki da bi ga savladao ili da je on preveliki da bi ga promašio“.
8. Kaže se da pobednik živi u sadašnjosti, a gubitnik u prošlosti. Koliko u tome ima istine?
Tu ima dosta istine, jer ljudi koji sebe vide kao gubitnike često imaju u glavi čitavu listu stvari u kojim nisu bili uspešni. Oni često zanemaruju svoje uspehe i misle samo o tome kako su tada i tada bili neuspešni. To obezvređivanje sebe i neproduktivno bavljenje prošlošću, dovodi do zakočenosti i nemogućnosti da se vidi budućnost drugačija od one ispunjene neuspehom. Samim tim, oni ni u sadašnjosti ne rade mnogo, jer veruju da je svaka akcija već unapred osuđena na propast. Pobednici, žive u sva tri vremenska perioda. Oni misle o prošlosti, ali to rade na produktivan način, pokušavajući da nauče nešto iz sopstvenih grešaka. Oni žive u sadašnjosti znajući da od akcija koje sada preduzmu zavisi ostvarenje ciljeva koji su u budućnosti. Može se reći da iako žive u sadašnjosti, pobednici uče iz prošlosti, stalno gledajući u budućnost i razmišljajući nekoliko koraka unapred.
9. Kako najlakše i najbrže gubitnika preobraziti u pobednika? Uz kakav način razmišljanja i ponašanja?
Najvažnije je da prvo, razumemo šta je to što neku osobu sprečava da bude uspešna. Neki ljudi ne umeju da prepoznaju sopstvene potencijale, pa im treba pomoći da to učine. Nekim ljudima nedostaju konkretne veštine, pa je neophodno da ih usvoje ili unaprede. Ponekad, ljudi ne umeju da postave ciljeve ili da naprave plan akcije koji će ih dovesti do tih ciljeva. Ukoliko je to slučaj, treba raditi na postavljanju kako dugoročnih, tako i kratkoročnih ciljeva koji treba da budu relevantni, jasno postavljeni, merljivi, dostižni i vremenski određeni. Iz svakog cilja treba da proističu i određeni zadaci, čijim će izvođenjem taj cilj biti ostvaren. Ponekad sve ovo nije moguće jer osoba ima probleme sa samo-pouzdanjem ili samo-disciplinom, koji se ogledaju kroz samo-osujećujuće misli i ponašanja. Ukoliko je to slučaj treba raditi na povećanju samopouzdanja i tolerancije na zastoje i trenutne neuspehe. Važno je da osoba nauči da prepozna koje je misli i ponašanja vode ka ostvarivanju dugoročnih ciljeva, a koje ka odustajanju od njih i samo-sabotaži. Kada nauči da ih prepozna, osoba treba da radi na iskorenjivanju neadekvatnih misli i ponašanja. Paralelno sa tim, treba raditi i na usvajanju „pobedničkog stava“ i preduzimanju konkretnih akcija koje će dovesti do ostvarivanja dugoročnih ciljeva i snova.
10. Aristotel je rekao: „Mladost je u stanju da se brzo razočara zato što se brzo ponada“. Pretvaraju li mlade osobe sebe olako u gubitnike zbog nestrpljenja i prevelikih očekivanja?
To može da ima veze jer je mladost odnosno adolescencija period traganja za sopstvenim mestom u društvu, kao i period ispitivanja ko smo i šta sve možemo. Istovremeno, ovo je i period povećane osetljivosti, impulsivnosti i reaktivnosti. Sve ovo, može doprineti prevelikim očekivanjima, nestrpljenju i tendenciji da se razočaranja dožive previše intenzivno. Sve to ipak neće biti dovoljno da se neko „pretvori u gubitnika“. Do toga će doći, samo ako je takva situacija „pripremljena“ tokom ranijih faza razvoja. Ako je neko još kao dete naučio da veruje u sebe, postavlja ciljeve i radi na njihovom ostvarivanju,krize tokom adolescencije biće samo prolaznog karaktera.