02 мај Javni nastup – prilika da zasijamo ili noćna mora?
Javni nastup –prilika da zasijamo ili noćna mora?
(Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u 500. Broju magazina Story)
Javni nastupi su prilika da se iskažemo i pokažemo ono na čemu smo radili i što smo pripremali. Međutim, umesto da nastup doživimo kao priliku da zasijamo, često ga doživljavamo kao nešto neprijatno i potencijalno opasno. Nesigurnost i strah koji pri tom osećamo koristimo kao dokaz da mi „jednostavno nismo za to i da ne treba ni da nastupamo“. Uz ovakve stavove zanemarujemo činjenicu da je javno nastupanje veština koja se, kao i sve druge veštine može i naučiti i unaprediti. Ljudi koji nama deluju kao da su „rođeni za scenu“, provode dane i godine kako u pripremi samog nastupa, tako i u psihološkoj pripremi za njega.
PRIPREMA NASTUPA
Najvažniji deo pripreme za javni nastup jeste priprema samog nastupa (predavanja, prezentacije, izvođenja i sl.). Treba da vežbamo i spremamo se sve dok ne dođemo do nivoa na kome smo sigurni u sopstveno znanje. Ukoliko to ne učinimo, naša nesigurnost će se hraniti na objektivnoj činjenici da nismo spremni.
Priprema nastupa počinje od osmišljavanja šta ćemo i na koji način prikazati. Ukoliko je to predavanje ili prezentacija, važno je da osmislimo šta želimo da kažemo i šta je to što želimo da publika zapamti i ponose sa sobom. Kako bi se to desilo, korisno je da publici prenesemo ne samo informacije, već i sopstvenu emociju i ubeđenje. Dobar javni nastup je dobro ispričana priča, te je samim tim važno da se ona ispriča ili predstavi tako da publika ostane uključena i emocionalno angažovana. Šanse da se to desi rastu ako ono što izvodimo obojimo ličnim pečatom – ličnim pričama, primerima, šalama, interasantnim podacima i sl. Takođe, nastup ne treba da bude „monolog“. Dobar nastup je onaj gde postoji komunikacija sa publikom bilo kroz direktnu interakciju ili kroz kontakt očima i pokret. Da bi lakše procenili kako delujemo, dobro je da nastup snimamo, vežbamo pred ogledalom ili pred nekim ko nam može dati povratnu informaciju o tome koliko smo uspeli da ga zainteresujemo; da li je ono što smo izveli bilo dobro, jasno, zanimljivo i „u temi“; da li smo dali adekvatan ili preveliki broj informacija i sl. Ovakav vid pripreme, generalna proba, upoznavanje sa salom i eventualno publikom, povećavaju stepen poznatog i smanjuju tremu.
Ipak, iako važna, temeljna priprema nastupa nije uvek dovoljna. Može se desiti da (poput žabe iz crtanog filma) ne uspemo da pokažemo ono što smo do samog nastupa imali „u malom prstu“. Kako se to ne bi dogodilo, važno je da priprema za javni nastup uključi i psihološku pripremu.
PSIHOLOŠKI ASPEKT PRIPREME
Vrsta i intenzitet emocionalnih reakcija i fizičkih simptoma, kao i ponašanje pre i tokom javnog nastupa zavise od načina na koji razmišljamo, što znači da je moć da smanjimo ili povećamo tremu u nama. Ne znajući ovo, ljudi često imaju utisak da se trema pojavi sama od sebe i da ne postoji način da se ona spreči ili iskontroliše. Ovo srećom nije tačno jer postoji čitav niz tehnika kojima se trema može smanjiti i kontrolisati. Neke od tih tehnika (npr. vežbe disanja, vežbe imaginacije i relaksacije) utiču na telesne simptome, dok su druge usmerene na promenu disfunkcionalnih ponašanja i misli koje dodaju pritisak i „stres na stres“.
Normalno je naime, da prlikom javnog nastupa osećamo neki stepen uzbuđenja, pa i stresa jer nastup nije uobičajena, svakodnevna situacija. Taj nivo uzbuđenja nije štetan, naprotiv, on povećava uspeh jer mobiliše našu pažnju, utiče na motivaciju i pokazuje da nam je stalo. Uspešni izvođači kažu da su najgori nastupi „ravnodušni nastup“ jer onda nema ni emocija koje želimo da prenesemo publici. Oni održavaju takozvanu pozitivnu tremu, pazeći da ne pređu granicu na kojoj se ona pretvara u nešto negativno i ometajuće. Granicu prelazimo kada se naše želje da budemo uspešni i ostavimo dobar utisak pretvore u zahteve prema sebi, drugima, situaciji ili svetu. Tako želja da imamo dobar nastup prerasta u „tiraniju moram“ i razmišljanje tipa: „moram da ostavim dobar utisak, ne smem da pogrešim, moram da delujem mirno i kompetentno i sl. jer bi svaki drugi ishod bio užasan, katastrofalan ili nepodnošljiv“. Kada mislimo iracionalno preterujemo u evaluacijama pa sve što je loše postaje katastrofalno, a neprijatno postaje neizdživo ili užasno. Greške i neuspesi postaju razlog da sebe vidimo kao neuspešne i manje vredne. Jasno je da sve ovo povećava pritisak i stres, pa je važno da naučimo da ovakve misli prepoznajemo i menjamo, kao i da prihvatamo sebe kada pogrešimo ili ne dobijemo ovacije. Pored toga, važno je i da naučimo kako da ovladamo tremom i iskoristimo je na pozitivan način.
OVLADAVANJE TREMOM
Kada osetimo da imamo tremu, mi se obično fokusiramo na njene simptome i na to da oni što pre prođu. Problem je što pritisak da se opustimo, čini upravo suprotno. Postajemo sve nervozniji i napetiji. Lek je da tu napetost izdržimo podsećajući sebe da ne moramo da budemo mirni da bi nastup bio uspešan. Mnogi veliki izvođači osećali su tremu tokom nastupa. Džon Lenon je povraćao pred nastupe, a Pavaroti je opisujući sopstvenu tremu rekao da ni neprijatelju ne bi poželeo tako užasne trenutke. To ih nije sprečilo da nastupaju i budu sjajni. Trik je bio u tome što nisu dozvoljavali da trema prevlada i pobedi. Znali su da je ona tu, ali se nisu bavili niti njom niti simptomima koje su osećali. Znajući da je nemoguće da se u isto vreme bude i izvođač i publika (odnosno procenjivač sopstvenog izvođenja) fokusirali su se na izvođenje, a ne na razmišljanje o kvalitetu izvođenja ili utisku koji ostavljaju. Pored toga, vešti izvođači maskiraju sopstvenu tremu i time što vežbaju da od izlaska na scenu pa sve do silaska sa nje imaju telesni stav koji emituje samopouzdanje, uživanje i prisutnost „sada i ovde“. Ovakva iskustva pokazuju da tremu ne moramo da prevaziđemo, već da je dovoljno da se na nju adaptiramo. Dobra priprema može da učini da nastup prestane da bude noćna mora i postane ostvarenje sna!