Psihosomatske bolesti

(Tekst je napisala dr Tijana Mirović, a objavljen je u 44. broju časopisa Pharma Medica)

Psihosomatske bolesti su somatske (telesne) bolesti čiji je nastanak i tok pod bitnim uticajem psihičkih faktora. Često se zato kaže da su to bolesti koje uključuju i duh i telo. Iako se termin „psihosomatski“ pojavljuje tek u XIX veku, razmišljanje o udelu psihičkih faktora u nastanku i lečenju telesnih oboljenja staro je koliko i najstarije civilizacije. Sokrat je smatrao da se telo ne može izlečiti ako se ne leči duša, a Hipokrat da se ne može lečiti bolest ako se ne leči bolesnik.

Na drugoj strani sveta, kineski mislioci pojavu i održavanje bolesti objašnjavaju činjenicom da faktori iz spoljašnje sredine utiču na ravnotežu jina i janga, čime remete telesnu harmoniju. Disbalans između ova dva faktora utiče na životnu energiju (či) i blokira je, što dalje rezultira u bolesti. Slično tome, indijski mislioci kažu da svako uznemirenje emocionalnog ili duhovnog zdravlja stvara stres u energetskim centrima (čakrama). Što je taj stres jači ili dugotrajniji, veće su i šanse da dođe do promene u fiziologiji organa. Ukoliko se ta promena ne primeti i ne osvesti na vreme, a stres potraje, dolazi do ozbiljnijih poremećaja i  intenzivnijih simptoma koje je nemoguće ignorisati.

Psihosomatske bolesti

Neki autori poput Detlefsena i Dalkea, smatraju da simptomi i jesu način da nam telo pošalje poruku da nešto psihološki nije u redu. Tako, problemi sa želudcem mogu biti znak da nešto što se dešava u našem životu „ne možemo da svarimo“, problemi sa tiroideom da nešto ne možemo da progutamo i sl. Razumevanje poruke koju simptom nosi i postupanje u skladu sa njom postaje, kažu ovi autori, prvi korak ka izlečenju.

Ako uzmemo da su navedene teorije o povezanosti mentalnog i telesnog tačne i da svaki simptom zaista nosi neku poruku, postavlja se pitanje da li su onda sve telesne bolesti psihosomatske. Pomenuti autori, kao i drugi zagovornici holističkog načina lečenja na ovo pitanje odgovorili bi sa da. Oni smatraju da sve bolesti mogu biti psihosomatske zato što telo uvek reflektuje i naše mentalno, emocionalno i duhovno zdravlje. Zato, poput Sokrata i Hipokrata smatraju da lečenje mora biti holističko, odnosno takvo da tretira i bolest i čoveka, odnosno i fizičko i mentalno stanje. Ova ideja, imala je svoje zagovornike i u okviru psihoanalitičke teorije, pa su pojedini psihoanalitičari tvrdili da sve telesne bolesti imaju svoje poreklo u nesvesnim procesima i da je svaki organski bolesnik zapravo psihosomatski bolesnik.

Bilo je naravno i drugačijih stanovišta poput onih da psihosomatske bolesti ne postoje. Po ovom viđenju, bolesti nastaju kao posledica spoljašnjih uzročnika (virusa, bakterija, toksina), pa psihološki činioci nemaju bitan uticaj niti na tok niti na lečenje bolesti. Samim tim, lečenje podrazumeva isključivo farmakološke i medicinske intervencije. Pored ovog stanovišta, prisutna je i teza da su neke bolesti psihosomatske, a neke isključivo somatske. Jedan od prvih zastupnika ove ideje bio je i osnivač psihosomatike Franc Aleksander. On je naime, smatrao da postoji sedam bolesti koje su psihosomatske: bronhijalna astma, arterijska hipertenzija, čir na želudcu i dvanaestopalačnom crevu, oboljenja debelog creva (ulcerozni kolitis i spastični kolon), oboljenja štitaste žlezde, hronični reumatizam zglobova i neurodermatitis. Aleksanderova ideja da su ovih sedam bolesti psihosomatske aktuelna je i danas, pa lekari pacijentima sa ovim oboljenjima češće savetuju promenu načina života, kao i da medicinsko lečenje kombinuju sa vežbama relaksacije, psihoterapijom i sl.

Ideja da je psihoterapija, savetovanje ili neki drugi vid bavljenja sopstvenim metalnim zdravljem neophodan deo tretmana psihosomatskih poremećaja prisutna je od kada i uvid da ovo nisu „čisti“ somatski poremećaji. Postavka da postoje neki psihološki faktori koji utiči na pojavu i tok bolesti podrazumeva da nešto sa tim faktorima moramo i da uradimo, a da pre svega moramo da ih razumemo! S tim ciljem, postavljeno je nekoliko teorija o tome kako i zašto dolazi do psihosomatskih poremećaja. Iako naglašavaju drugačije faktore i koriste različite termine, većina tih teorija saglasna je da nastanku psihosomatskih poremećaja prethodi neka rana trauma, konflikt ili tenzija koja nije imala psihološku elaboraciju. To znači da je osoba doživela nešto što nije bila u stanju da osvesti, verbalizuje, razume i obradi pa se ta tanzija sa psihološke pomerila na telesnu ravan. Prateći ovu postavku dalje, možemo da se zapitamo zašto neko ne bi bio u stanju da obradi to što mu se dešava i zašto su neki ljudi tome skloni, a neki ne.

U razmatranju šta je to što nekoga čini podložnijim psihosomatskim bolestima razmatrani su različiti faktori od onih bioloških (predispozicije tela, nasleđe), socijalnih (visok nivo stres u okruženju, egzistencijalna neizvesnost, sagorevanje na poslu i sl.) pa do psiholoških (specifične crte ličnosti ili određeni psihološki sklop ličnosti, slaba adaptacija na stres, nemogućnost snalaženja u konfliktnim situacijama, emocionalni poremećaji, sklonost ka depresivnom ili anksioznom reagovanju, traumatska iskustva iz prošlosti i sl.). Aleksander je tako postavio tezu da je psihosomatska bolest kombinacija nasleđa, rane emocionalne traume, aktuelnog konflikta i nepoznatog „X“ faktora koji utiče da neko ko ima kombinaciju prethodna četiri faktora razvije bolest, a neko ne. Neki kasniji autori dovodili su psihosomatsko reagovanje u vezu sa pojavom koju su nazvali aleksitimija (a-lex-thymia: „bez reči za osećanja“), a koja podrazumeva nedostatak kapaciteta za izražavanje emocija rečima. Pored toga što ne mogu da imenuju i opišu osećanje koje imaju, aleksitimične osobe imaju problem i da prepoznaju i razumeju sopstvene emocije. Ovakve osobe često razvijaju veoma racionalan i pragmatičan kognitivni stil uz visoku usmernost na realnost i ono što se dešava spolja. Tako, emocije, kao i sve drugo što se dešava unutar njih ostaje neprepoznato, potisnuto i psihološki neelaborirano, što videli smo, povećava mogućnost za pojavu psihosomatskih oboljenja.

S obzirom na to da se psihosomatske bolesti dovode u vezu sa biološkim faktorima, ranim traumama, konfliktima i emocijama koje nisu adekvatno obrađene, jasno je da je za adekvatno lečenje psihosomatike potrebna kombinacija somatskih – medicinskih i psiholoških – psihoterapijskih pristupa. Kada je bolest u akutnoj fazi, primat imaju medicinski pristupi i zbrinjavanje pacijenta, dok je psihološka pomoć u funkciji podrške i olakšavanja adaptacije na medicinski tretman. Psihoterapija u klasičnom smislu te reči, obično se radi kada bolest uđe u hroničnu fazu. Istraživanja pokazuju da se u radu sa psihosomatskim poremećajima uspešno primenjuju psihoanalitička psihoterapija, kognitivno-bihejvioralna terapija, psihosomatsko savetovanje, egzistencijalistički i humanistički pristupi, kao i tehnike relaksacije, autogeni trening, joga i sl. Koji god pristup da izaberemo cilj je pomeranje iz uloge bolesnika u ulogu zdrave i stabilne ličnosti. Neki autori kažu da cilj nije otklanjajnje simptoma već isceljenje čoveka – ostvarivanje da on opet bude „iscela“, odnosno ceo u jedinstvenom i zdravom telu i duhu.

Ocenite članak
[Total: 6 Average: 3.5]