Pred izborom fakulteta

(tekst dr Tijana Mirović objavljen u informatoru za studente Crnogorskog Akedemskog Informativnog Centra)

 

„Šta ja mogu posle ove srednje škole? Šta bih sa tim mogao da radim? Ne znam ni šta me zanima! Da li da idem na fakultet ili ne? Na koje fakultet ja uopšte mogu da konkurišem? Gde imam šanse? Koji fakultet da izaberem? Koji fakulteti uopšte postoje? Šta se gde traži? Kako spremiti prijemni? Šta ako ne položim? Imam toliko pitanja, a kao da ni na jedno nema odgovora! Imam utisak da sada odlučujem o celokupnom budućem životu, a pojma nemam ni kako ni šta da odlučim!“

izbor fakulteta

Radeći sa srednjoškolcima često sam slušala ovakve komentare i pitanja… Mnogo puta sam videla i kako postavljanjem tih pitanja, bez pokušaja da na njih pronađu konkretne odgovore, mladi postaju još zbunjeniji i još očajniji. Sve je naravno pojačano i pritiskom da se odluka donese što pre i to uz uzimanje u obzir čitavog niza faktora. Kada zbunjenost i pritisak dovoljno porastu, neki počnu da traže odgovore, a oni drugi beže od tog pritiska odlažući odluku i razmišljanje o fakultetu, potajno se nadajući da će se sve već nekao iskristalisati samo od sebe. To se praktično nikada ne dešava, tako da se u realnosti cela priča pomera na za to najgori period (tik pred prijemni), kada su obaveze i pritisci još veći i još jači.

Pitanje je sada, šta nam ovo iskustvo govori. Pod jedan, razmišljanje o tome šta posle srednje škole ne treba odlagati i ostavljati za poslednji čas. Tada je pritisak veći, a ukoliko želimo na fakultet, rok za pripremu prijemnog postaje veoma kratak, pa čak  i prekratak. Drugo, pitanja i dileme ne treba izbegavati, već ih treba shvatiti kao način da se definiše krajnji cilj. To nisu pitanja bez odgovora i postoje sigurne i utabane staze kojima se do njih može doći.

Uzmimo na primer pitanje: “koje su nam opcije i koji fakulteti dostupni posle srednje škole“. Vodiči za studente nude čitav niz informacija o tome koja se zaposlenja i kvalifikacije traže, koji fakulteti postoje, kako izgleda prijemni ispit, koliko je bodova potrebno za upis i tako dalje, i tako dalje. Nekada se desi da nas količina informacija koje se tu nude preplavi i uplaši, pa da odustanemo uz konstataciju da je to „prekomplikovano ili dosadno“. Savet je: „samo polako“… Da bi doneli pravu odluku morate da budete informisani! Informacija možda jeste puno, ali je sve dato tako da bude i jasno i korisno nekome ko odlučuje gde će i šta će dalje. Iako može biti dosadno da se čita niz naizgled suvoparnih podataka, uvek postoji način da se sve to učini i zanimljivijim, jer kao što mi neko jednom reče, potraga za zanimanjem ili fakultetom pomalo liči na detektivski posao. Dobijete čitav niz „osumnjičenih“ zanimanja i fakulteta, pa zatim, imajući u vidu šta vi želite (o čemu će biti reči u daljem tekstu), eliminišete jedan po jedan.

Eliminacija naravno počinje od toga šta nikako ne dolazi u obzir, da bi onda odbacili one koji su bili sumnjivi (mogući) i finalno dolazimo da par opcija koje su nam najprivlačnije. Te opcije onda podlažemo daljoj analizi: sakupljamo dodatne podatke; raspitujemo se kod „svedoka“ koji to studiraju ili rade; dodatno proveravamo da li se to uklapa sa podacima od kojih smo pošli (podacima o tome šta nas zanima i sl.). Pored informacija o samom fakultetu, jako je važno proveriti i spisak predmeta po godinama jer to daje jasniji i bolji uvid o tome šta će se tamo učiti. Važno je naravno proveriti i kako izgleda prijemni ispit, ukoliko je to moguće nabaviti i uraditi primere testova i uporediti broj sopstvenih bodova sa brojem bodova kandidata koji su položili na prethodnim rokovima. Ukoliko procenimo da je taj fakultet jako teško upisati (traže puno bodova, primaju malo kandidata i sl.) to ne znači da treba da odustanemo, ali govori da nije zgoreg imati i neku dodatnu opciju. Čisto ako ne uspe baš ona opcija koja nas najviše zanima.

E, to nas sada dovodi do drugog veoma važnog pitanja. Kako da znam šta me zanima? Ili još teže, kako da znam za šta sam ja? Psihološkim rečnikom rečeno, ova pitanja svode se na analizu sopstvenih sposobnosti i interesovanja. Da bi to otkrili, korisno je razmišljati o tome šta nam je tokom školovanja dobro išlo, koje predmete smo voleli i lakše učili, čime smo se rado bavili i u slobodno vreme. Može se razmišljati i o tome kakav bi posao voleo, a kakav izbegavao „u širokom luku“. Da li mi je na primer važno da radim nešto kreativno, ili mi je možda važnije da imam stabilan i dobro plaćen posao? Da li mi je važno da radim sa ljudima i da im pomažem, ili više volim poslove gde ne moraš da imaš kontakt sa njima? Kroz ova i slična pitanja, možemo saznati dosta o sebi i svojim interesovanjima.

Ukoliko ne uspemo da dođemo do odgovora sami ili poželimo i neko drugo mišljenje, možemo pričati sa ljudima koji nas dobro poznaju ili pak otići na profesionalnu orjentaciju kod psihologa koji se time bave. Radeći razne testove, tamo ćete moći da upoznate sopstvene sposobnosti, interesovanja i vrednosti, ali i da dobijete savete o tome koja bi vama vrsta zanimanja odgovarala. Ovom vrstom profesionalnog savetovanja bave se psiholozi koji rade u Zavodu za zapošljavanje, ali i u vašoj školi.

Na kraju bih da naglasim još jednu stvar. Mnoge mlade nervira to što „baš oni“ ne znaju kako da donesu odluku i kuda dalje. Misleći da svima drugima to ide mnogo lakše, često se ljute na sebe i troše nepotrebno vreme i energiju nervirajući se što je to tako i zavideći onima kojima je to „lako“. Nakon više od deset godina rada u srednjoj školi mogu da vam kažem da to nikome nije lako, jer svako bar jednom pomisli „a šta ako sada pogrešim i šta ako ceo život budem morao da radim nešto što ne želim“. Greške jesu moguće, jer u 18 ili 19 godina niko od nas nije toliko dobro upoznao sebe da bi bilo nemoguće da pogreši. Takođe, niko ne može da zna ni šta će biti u budućnosti, da li će to zanimanje biti traženo, hoće li nam trebati neka prekvalifikacija i slično. Dakle, vi odluku donosite na osnovu informacija kojima tada raspolažete!

Ako se tokom kasnijeg života pokaže da bi za vas bilo bolje nešto drugo, uvek postoji opcija da promenite zanimanje, upišete master ili doktorske na drugom fakultetu, završite dodatne kurseve i slično. Ništa dakle, nije i ne mora biti „za vjek i vekova“. Drugo, tačno je da ima ljudi koji i u srednjoj školi imaju jasno definisan cilj ili karijeru pred sobom i da njima, u tom smislu jeste lakše. Za te ljude, odabir fakulteta je poput biranja broda koji će nas dovesti do postavljenog cilja odnosno svetionika. Za one druge koji ne znaju šta bi i gde bi, odabir fakulteta pomalo liči na lutanje po lavirintu, kako bi se stiglo do izlaza i cilja koji nije baš toliko vidljiv. Ako ste vi taj neko, ne obeshrabrujte se, jer svaki lavirint ima izlaz! Nalaženjem informacija i odgovora na pitanja, izlaz ćete pronaći i vi! Samo napred i srećna potraga!

Ocenite članak
[Total: 5 Average: 3.4]