ZAŠTITA MENTALNOG ZDRAVLJA MEDICINSKOG OSOBLJA KOJE JE ANGAŽOVANO U RADU SA OBOLELIMA OD INFEKCIJE CORONA VIRUSOM

Pripremile: dr Tamara Klikovac i dr Tijana Mirović 

Pandemija COVIDA-19 koja je zaustavila i  u vanrednu situaciju uvela gotovo ceo svet  smatra se nesrećom velikih razmera. Svesni toga, psiholozi i psihoterapeuti nude različite vidove podrške, ali je nažalost malo toga namenjeno medicinskom i nemedicinskom osoblju čija je situacija ipak, po mnogo čemu specifična. Svesni da je veliki broj medicinskog  (lekari, medicinske sestre, tehničari) i nemedicinskog osoblja (vozači, portiri, spremačice) direktno angažovan u pružanju medicinskog zbrinjavanja i nege zaraženih i obolelih od infekcije Corona virusom,  preporuke za zaštitu mentalnog zdravlja napravili smo posebno za njih, odnosno za Vas koji ste prva linija pružanja pomoći u nevolji u kojoj smo se prvi put našli.

Vanredna situacija će potrajati, Vaš rad u vanrednoj situaciji je drugačiji, specifičniji, rizičniji u poređenju sa Vašim uobičajenim angažmanom i zbog toga je važno da Vam putem ovih kratkih uputstava pružimo podršku i konkretne savete za samopomoć. Nadamo se da će pomoći i da ćete biti dobro i zdravo u svakom pogledu.

Ciljevi preporuka su:

  • da prepoznate različite psihološke reakcije i stanja koja se mogu smenjivati tokom 24 sata
  • da prepoznate slične reakcije i stanja kod kolega sa kojima radite u timu
  • da sebi i kolegama pružite psihološku podršku, da se osnažite, ohrabrite i sačuvate psiho-fizičko zdravlje

Ciljevi psihosocijalnih intervencija  u  vanrednoj situaciji:

  1. Podsticanje subjektivnog osećanja sigurnosti kroz pružanje psihosocijalne pomoći i različitih psiholoških kriznih intervencija (rane intervencije psihološke prve pomoći, krizno intervenisanje, grupni, timski debrifinzi u cilju rasterećenja i svakodnevne razmene) mogu značajno redukovati različite psihološke probleme, kasnije posttraumatske stresne reakcije kao i iracionalna uverenja „da je svet opasno i nesigurno mesto, da je život nepravedan i da nema smisla, da je sadašnjost i budućnost opasna i rizična“. 
  1. Smirivanje i stabilizovanje 
  1. Podsticanje individualnog osećanja samoefikasnosti i kolektivne efikasnosti. Samoefikasnost je uverenje osobe da lične akcije imaju smisla i da  dovode do pozitivnih ishoda i ispunjavanja postavljenih ciljeva. Kolektivna efikasnost je uverenje pojedinca da pripada grupi koja ima potencijal za pozitivne ishode. 
  1. Podsticanje povezanosti. Podsticanjem povezanosti sa drugima, razvijanjem  osećanja međusobnog razumevanja, prihvatanja i pomaganja povećava se mogućnost efikasnijeg suočavanja sa katastrofom i rešavanja brojnih problema. 
  1. Podsticanje osećaja nade. Nada se može opisati kao pozitivna očekivanja o tome da je moguće ostvariti neke buduće ciljeve. Ljudi koji veruju da je moguće ostvariti pozitivne ishode u budućnosti biće više usmereni na akciju i delovanje u odnosu na ljude koji nemaju ovakva uverenja. Zadržavanje osećaja nade nakon traumatskih događaja je važno kako osoba ne bi zapala u očajanje, odustajanje, imala katastrofične misli i osećaj da je „sve izgubljeno i besmisleno“. Oni koji su optimistični, pozitivni i vide svet kao više-manje predvidljivo i sigurno mesto verovatnije će imati pozitivnije ishode nakon katastrofa.

Najčešći stresovi zdravstvenih radnika tokom epidemije 

  • Korišćenje striktnih i zahtevnih sigurnosnih mera: fizičko opterećenje od zaštitne opreme (žuljevi i modrice, dehidriranje, vrućina, iscrpljenost), stalan oprez oko mogućnosti zaraze, rigidnost u procedurama.
  • Rizik od zaraze i prenošenja zaraze
  • Preterani zahtevi: Veliki broj pacijenata, vremenski pritisak, premalo resursa
  • Sukob medicinskih i ličnih zahteva: preveliki broj pacijenata onemogućava održavanje adekvatnih standarda; konflikt između prioriteta u odnosu na javno zdravlje i potreba pacijenata i njihovih porodica; unutrašnji konflikt između sukobljenih potreba i zahteva
  • Stigma – strah drugih od njih pošto su bili u kontaktu sa zaraženima
  • Drugi imaju prioritet – osećaj krivice da se ispolje sopstvene potrebe i strahovi

Uobičajene psihološke reakcije i stanja koja se javljaju u visoko stresnim i ugrožavajućim situacijama 

  • Snažan osećaj teskobe  praćen intenzivnim strahom  i mislima („Šta ako se ja zarazim”; „Šta ako prenesem članovima moje porodice”; „Šta ako ne uspem da pomognem svim pacijentima”).
  • Napetost, preterana opreznost, povećana razdražljivost
  • Bes („Nismo dovoljno zaštićeni”; „Nismo bezbedni”; „Nemamo sve što je potrebno za rad”; „Ne preduzimaju se sve higijenske mere”: „Od nas se traži mnogo a ne daje se ništa zauzvrat”)
  • Ogorčenost, ljutnja i agresija u čijoj osnovi su neizvesnost, nesigurnost, osećanje ugroženosti
  • Povremeno osećanje nestvarnosti i poricanje događaja („Ovo se ne dešava meni/nama”)
  • Emocionalna zaravnjenost (potiskivanje osećanja i ne prepoznavanje nikakvih osećanja –„ravna linija”) ili suprotno preplavljenost raznim osećanjima koja se smenjuju
  • Ambivalentnost („Hoću da i  želim da pomognem  ali se plašim za sebe i kolege”)
  • Tuga
  • Beznadežnost i bespomoćnost („Ne mogu ništa da uradim”) ili svemoćnost (neprepoznavanje sopstvenih granica)
  • Osećaj gubitka (samo) kontrole („Ništa ne zavisi od mene”)
  • Samopregorna uloga “spasioca” bez realno postavljenih granica („Ja moram da dam sve od sebe”; „Ja moram svima da pomognem”; „Sebično je ako mislim na sebe”)
  • Preterana identifikacija sa žrtvama i/ili članovima porodica
  • Psihički zamor od preplavljenosti različitim osećanjima i mislima
  • Teškoće sa koncentracijom i pamćenjem; dezorganizacija na nivou misli – greške u opažanju, greške u zaključivanju, teškoće u donošenju odluka i nemogućnost donošenja odluka, slaba koncentracija, zaboravljanje
  • Ponašanje može biti neefikasno a manifestuje se činjenjem besmislenih radnji uz nagle promene odluka,  blokade i neodlučnosti u ponašanju
  • Povremeno osećanje dezorijentisanosti u vremenu i prostoru (rad u visoko rizičnim uslovima izaziva to osećanje)
  • Pojava nametljivih slika/misli: ponavljajuće slike, scene i uznemiravajuće i neželjene misli vezane za događaje i doživljaje koje smo imali
  • Ruminiranje – intenzivno ponavljanje misli o uznemiravajućim događajima (stalno razmišljanje o opasnostima, scenama umiranja)
  • Osećaj ugroženosti zbog mogućeg ili stvarnog gubitka članova porodice, važnih osoba, materijalnih dobara ili vrednosti važnih za pojedinca
  • Osećaj gubitka kontrole nad sopstvenim životom praćen snažnim osećajem ranjivosti, nesigurnosti, bespomoćnosti, beznadežnosti i potrebe za tuđom pomoći i  podrškom
  • Smanjenje kapaciteta za zadovoljstvo, radost i interakciju sa drugima (uključujući tu decu, partnere i sl.)
  • Telesne reakcije: mučnina, povraćanje, gastrointestinalne smetnje, drhtanje, preznojavanje, slabost, povišen pritisak, ubrzan puls i disanje, iscrpljenost, osećanje ekstremnog umora (posle spojenih smena osećanje da se „pada s nogu”)
  • Problemi sa apetitom ili prejedanje
  • Problemi sa spavanjem (nesanica ili košmarni snovi, noćne more)
  • Konflikti sa kolegama
  • Osećaj izolacije i samoće: osećaj da su nas napustili, želja da se izolujete i ne govorite sa drugima, osećaj kao da ste „drugačiji“; Izbegavajuće ponašanje praćeno socijalnim povlačenjem i distanciranjem
  • Zloupotreba alkohola, droga, lekova
  • Temeljne životne pretpostavke, uverenja i vrednosti se menjaju (svet se više ne doživljava kao sigurno mesto a život gubi smisao; smanjena vera u sigurnost i predvidljivost života, pravednost, dobrotu čovečanstva)
  • Egzistencijalna zabrinutost da se zajednica i društvo neće nikada oporaviti što može biti praćeno razočaranošću i demoralisanošću  i gubitkom nade i vere u vezi budućnosti 

Saveti za samopomoć

  • Samoposmatranje – Prepoznajte i imenujte uznemirujuće psihološke reakcije i stanja koja imate (osećanja, misli, ponašanja)
  • Normalizujte i prihvatite prepoznate  reakcije („Normalna i očekivana su sva osećanja i misli u ovoj neuobičajenoj i neočekivanoj situaciji”). Podsetite sebe da one ne predstavljaju  znak poremećaja i patologije, već su posledica suočavanja sa nepoznatim, neizvesnim, potencijalno ugrožavajućim i pretećim situacijama
  • Dozvolite sebi da niste svemoćni da ne možete uvek i svima da pomognete
  • Preduzmite konkretne akcije da zaštitite sebe i kolege u timu (na nivou tima donosite odluke o dinamici rada, pauzama, rasporedima, odmorima)
  • Radite svakodnevne kratke debrifinge sa kolegama i razmenjujte kako se osećate, šta Vam pomaže, otežava, šta Vas smiruje, šta Vam koristi
  • Razgovarajte o kritičnim događajima koji su se dogodili na dužnosti. Razgovor pomaže pri oslobađanju emocionalne napetost
  • Prepoznajte kolegu koji je uznemiren, širi paniku ili premoren, umirite ga ili mu predložite pauzu i sl.
  • Ojačavajte mrežu kolegijalne pomoći i podrške i razvijate timsku etiku o dobrodošloj uzajamnoj podršci i brizi
  • Vodite računa da redovno jedete, unosite dovoljno tečnosti, vitamina
  • Nastojite da odmarate i spavate. To nije sebično, to je zdrava briga o sebi, a samim tim i o drugima za koje brinete.
  • Pravite kraće pauze za kratke relaksacije, stres menadžment i brigu o telu
  • Primenite tehnike dubokog, dijafragmalnog disanja u posebno napetim situacijama
  • Ostanite u sada i ovde, fokusirani na ono što se sada dešava i na ono nad čim imate kontrolu
  • Radite na prihvatanju onoga što ne možete da promenite
  • Negujte strpljenje, toleranciju i nadu koliko god je moguće
  • Ohrabrujte sebe samoohrabrujućim rečenicama, molitvama, šta god Vam pomaže da prevaziđete teške momente
  • Primenite samomasažu vrata, glave, ruku
  • Izbegavajte nezdrave mehanizme prevladavanja (npr. alkohol, lekove)
  • Vreme van posla ispunite onim što Vam najviše prija, odmorite se
  • Nemojte se ustručavati da potražite stručnu psihološku podršku i pomoć ako Vam je neophodna jer se nudi puno mogućnosti na društvenim mrežama
  • Zapamtite da niste sami
  • Podsetite se da je ovo što radite ima smisla, mnogi životi bivaju spašeni
  • Podsetite se situacija iz prošlosti koje ste uspešno rešili
  • Podsetite se svojih resursa
  • Podsetite se da će i ovo proći.

Ciljevi samopomoći:

  • Fizički: Očuvanje psiho-fizičkog zdravlja
  • Emocionalni: rasterećenje, mogućnost izražavanja osećanja i misli
  • Kognitivni (misaoni): fleksibilniji način razmišljanja o događajima, situacijama (nije ni najužasnije, ni najgore što nas je snašlo, nije prijatno ali nije nepodnošljivo), samoohrabrivanje
  • Socijalni: Činjenje vrednih i važnih stvari za kolektiv i širu zajednicu, povezivanje sa drugima, solidarnost 

Literatura:

  1. Petrović, N, i Klikovac, T. Psihologija kriznih stanja( knjiga u pripremi).
  2. Managing Healthcare Workers’ Stress Associated with the COVID-19 Virus Outbreak https://www.ptsd.va.gov/covid/COVID_healthcare_workers.asp
  3. Indikacije za spasioce – Samozaštita spasitelja I zdravstvenih radnika, EMDR Europe
Ocenite članak
[Total: 6 Average: 3.7]