22 мај Šta je dovoljno dobro roditeljstvo? Iskustva iz Shema terapije
Šta je dovoljno dobro roditeljstvo?
Iskustva iz Shema terapije
(Autorski tekst dr Tijane Mirović objavljen u časopisu Pharmamedica)
U psihologiji i psihoterapiji odavno je prisutna teza da su problemi koje imamo u odraslom dobu povezani sa iskustvima iz detinjstva. Imajući to u vidu, mnogi autori pokušavaju da razumeju kako do toga dolazi, odnosno šta se to desi tokom ranog razvoja što nas učini ranjivim na određeni tip problema i decenijama kasnije.
Polazeći od radova Džona Bolbija i Meri Ejnsvort, većina autora postulira da se deca rađaju sa određenim potrebama koje kroz signalni sistem (plač, privijanje, osmeh i sl.) komuniciraju svojim roditeljima ili starateljima. Na ovaj način dete traži brigu i zauzvrat dobija negu, zaštitu, ali i model odnosa sa drugim ljudima. Kroz odnos sa roditeljima, dete uči da će neko da odgovori na njegove potrebe i da je spoljašnji svet dobro i bezbedno mesto.
Istovremeno, dete spoznaje da su njegove potrebe važne i vredne, te da je samim tim i ono samo važno i vredno. Ipak, dešava se i to da roditelj ne može ili ne ume da uvremenjeno i adekvatno odgovori na detetove potrebe. Povratne informacije koje dete dobija iz ovakve interakcije mogu da iniciraju detetovu negativnu sliku o sebi („Ja nisam vredan pažnje drugih osoba“) ili negativnu sliku o roditeljima ili svetu („Svet je mesto u kome niko ne odgovara na moje potrebe“, „Roditelji i drugi ljudi me ne razumeju“). Ove rano nastale negativne slike o sebi, drugima i svetu, Džefri Jang, tvorac Shema terapije naziva „Ranim maladaptivnim shemama“, naglašavajući tako njihov rani nastanak i činjenicu da ove sheme direktno ili indirektno dovode do različitih poremećaja, kao i do odnosa koje karakterišu konflikti, nezadovoljstvo, zavisnost, osećaj usamljenosti i sl. Reč „shema“ koristi se kako bi se naglasilo da ta rano stečena uverenja, sećanja, emocije i senzacije postaju shema za interpretaciju kasnijih iskustava. Može se dakle, reći da postoji paralela između onoga što je osoba osećala kao dete i onoga što doživljava kao odrasli, svaki put kada se shema aktivira.
Na osnovu višedecenijskog iskustva u psihoterapiskom radu, Jang je opisao osamnaest ranih maladaptivnih shema, rana iskustva koja doprinose njihovom nastanku, kao i tipične shemama izazvane probleme. Fokusiranjem na to kako sheme i problemi nastaju, Jang otvara prostor za preventivne programe koji obučavanjem roditelja kako da adekvatano zadovolje dečje potrebe rade na smanjivanju verovatnoće za razvoj shema. Prvi takav program – „Dovoljno dobro roditeljstvo“, osmislili su Luis i Luis 2008. godine i od tada pa do danas, kroz program je prošlo na hiljade roditelja iz celog sveta. Od prošle godine, ovaj veoma koristan program postoji i kod nas.
Program „Dovoljno dobro roditeljstvo“ takođe polazi od teze da rane maladaptivne sheme nastaju kao rezultat kontinuiranog nezadovoljavanja dečjih bazičnih potreba kao što su: potreba za sigurnim i stabilnim porodičnim okruženjem; potreba za ljubavlju, saosećanjem, negom i pažnjom; potreba za prihvatanjem i pohvalom; potreba za vođstvom i zaštitom i potreba za nezavisnim delovanjem i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja. Većina roditelja prepoznaje i zadovoljava ove potrebe bez većih problema. Neki ipak, zbog svojih problema ili zato što ne umeju drugačije, frustriraju dečje potrebe reagujući na jedan od sledećih načina: ponižavanjem deteta, previsokim zahtevima, preteranom kontrolom i kažnjavanjem, emocionalnim depriviranjem i inhibiranjem deteta, pesimizmom i zastrašivanjem, sebičnošću (stavljanjem detetovih potreba u drugi plan), prezaštićivanjem dece, ili preteranom popustljivošću. Što se ovaj vid roditeljskog ponašanja više ponavlja, deca imaju veću šansu da razviju neku od ranih maladaptivnih shema. Evo nekoliko primera.
Kako bi razvila osećaj povezanosti deci su potrebni roditelji koji su dostupni i na koje mogu da se oslone, roditelje koji su prisutni i otvoreni u pokazivanju ljubavi, empatije i razumevanja. Odsustvo ljubavi i bliskosti rađa kod dece uverenje da nisu vredna ljubavi, te da drugi imaju skrivene motive za povezanost sa njima. Ukoliko rastu sa ovim uverenjima, deca bivaju sve više izolovana, a sheme povezane sa socijalnom izolacijom, deprivacijom, napuštanjem i nepoverenjem sve više jačaju.
Uz pružanje nege i ljubavi, roditelji moraju da imaju i određene zahteve. Ukoliko te zahteve odlikuje primerenost uzrastu i kapacitetima deteta, dete će naučiti da postavlja realna i dostižna očekivanja i sebi i drugima. Ukoliko roditelj nauči dete da ne mora biti savršeno da bi ga voleo, dete će biti hrabrije da testira sopstvene mogućnosti. Ako pogreši, ići će dalje. Ukoliko roditelji imaju preterano visoka očekjivanja, ukoliko prihvataju dete samo onda kada je dobro i uspešno, dete može da razvije uverenje da mora da zadovolji nerealno visoke standarde čak i po cenu zdravlja, sreće i zadovoljstva. Ukoliko ne uspe i pogreši, dete (a kasnije i odrasla osoba) osećaće se manje vredno i krivo.
Pored potrebe za razumnim očekivanjima, dete ima potrebu za granicama i za okolinom koja nije ni prezahtevna ni suviše popustljiva. Ukoliko su roditelji preterano popustljivi pa suviše zadovoljavaju detetove potrebe, dete ne nauči da se nosi sa porazom i frustracijama, ne razvija kapacitet za samokontrolu i samodisciplinu. Ukoliko roditelji dozvole deci da rade sve što požele, ona počinju da veruju da imaju pravo (Jang bi rekao razviju shemu „Pravo“) da se ponašaju kako žele, ne uzimajući u obzir okolnosti i potrebe drugih ljudi. Deca onda ne nauče da odnosi uključuju deljenje i recipročnost, pa se često ponašaju sebično. Preterana popustljivost i nedostatak usmerenja umanjuju sposbonost da se toleriše frustracija što bitno otežava ostvarivanje dugoročnih ciljeva.
Frustracija potrebe za zdravom autonomijom i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja često dovodi do zavisnosti, pesimizma i uverenja da ne možemo da funkcionišemo samostalno i bez stalne podrške od strane drugih. Često postoji i uverenje da moramo da se povinujemo drugima kako bi izbegli negativne posledice u vidu njihovog besa ili odbacivanja.
Ukoliko roditelji kažnjavaju otvoreno ispoljavanje potreba i emocija (npr. besa) ili modeluju prećutkivanje i sakrivanje emocija, deca dobijaju poruku da je imati potrebe ili osećanja opasno i da može dovesti do sramote, osećanja krivice, pa i napuštanja ili kazne od strane roditelja. Ukoliko se sve ovo desi, roditelji će umesto da podrže razvoj detetove nezavisnosti, podržati razvoj maladaptivnih shema koje se odnose na autonomiju. Pomenute sheme mogu nastati i usled preteranog zaštićivanje dece i obeshrabrivanja dece da samostalno istražuju i rešavaju uzrastu primerene probleme. Ukoliko roditelji preuzmu na sebe izvršavanje detetovih zadataka čim ono iskusi i najmanju poteškoću da ga obavi, dete nauči da ne može ništa da uradi samo i da mora zavisiti od pomoći drugih. Do nastanka pomenutih shema može dovesti i opozitni ekstrem koji podrazumeva da se deca teraju da sve rade sama, bez vođstva i usmeravanja od strane roditelja.
Ovi primeri ilustruju kako su neki neadekvatni roditeljski postupaci povezani sa razvojem shema. Ne smemo, ipak, da pretpostavljamo da neko ima maladaptivne sheme samo zato što ima određena negativna iskustva. Iako ta iskustva jesu faktori rizika, moguće je da kod date osobe deluje neki od zaštitnih faktora koji onemogućava održavanje sheme. Protektivni faktori mogu biti drugi ljudi (npr. drugi roditelj) koji osobi pomažu da zadovolji bazične potrebe ili neki naknadni događaji koji pobijaju shemu. Takođe, postoje i osobe koje su psihološki imune („rezilijentne“), i kod kojih temperament ne dozvoljava formiranje shema. Ovo je nažalost ipak ređi ishod. Mnogo je češći scenario da neadekvatno zadovoljavanje bazičnih dečjih potreba ima ozbiljne i trajne posledice. Baš zato je važno da imamo programe koji će roditeljima pomoći da prepoznaju i adekvatno zadovolje te potrebe. Nema idealnih roditelja, ali je važno da imamo što više onih koji su „dovoljno dobri“.