21 јул Strah od donošenja pogrešne odluke
[:sr]
Strah od donošenja pogrešne odluke
Irina Radanović
dipl.psiholog- psihoterapeut
Svakodnevno donosimo veliki broj odluka, većini posvetimo malo vremena, često tek toliko koliko smo svesni postojanja izbora (npr. koju ćemo vrstu hleba kupiti, da li ćemo obući crvenu ili crnu majicu, ići jednim ili drugim putem do posla, izabrati određenu radio stanicu….). Međutim, kada su u pitanju odluke u čiji smo ishod u većoj meri investirani, tj. kada konkretnoj odluci pridajemo veći značaj, dešava se da nas preplavi osećanje uznemirenosti, straha od toga da će odluka koju donesemo biti pogrešna, odnosno da će posledice do kojih će dovesti biti po nas strašne.
Jedno od osnovnih pitanja koje se spontano nameće kada govorimo o strahu povodom donošenja odluke je šta je zapravo u osnovi tog straha.
Najčešće se kao osnov za strah povodom donošenja pogrešne odluke navodi perfekcionizam i/ ili niska tolerancija na frustraciju. Tačnije, većina razloga koji se navode kao oni koji stoje u osnovi ovog straha se mogu svesti na ova dva.
Prefekcionizam i strah povodom donošenja pogrešne odluke
O prefekcionizmu se može govoriti sa više aspekata. S jedne strane, postavljanje nerealno visokih ciljeva je ono što se najčešće podrazumeva pod tim terminom, međutim iz ugla kognitivno bihejvioralnih psihoterapija (KBT, REBT), akcenat je na načinu na koji osoba procenjuje sebe kada ne realizuje ciljeve koje je postavila. Dakle, reč je o tome da individua sopstvenu vrednost definiše na osnovu postignuća, tj. sklona je tome da sebe negativno u celini oceni, obezvredi kad ne ostvari definisani standard. Zašto je to tako? Odgovor na to pitanje, iz ugla REBT-a, leži u sistemu uverenja koje osoba ima. Najčešće ideje na kojima se bazira perfekcionistička filozofija su sledeće: …“ Moram da donesem savršenu odluku.“, „Moram biti siguran/a da je odluka koju će doneti nabolja“, „Moram da donesem odluku zbog koje se neću posle kajati“, „Ne smem da pogrešim“, „Katastrofa je napraviti grešku“, “ Ako pogrešim, to znači da sam bezvredni/a gubitnik/ca.“, „Ako ne uspem, ne vredim i moj život je bezvredan“ i tome slično. Rukovodeći se ovim uverenjima, u situacijama gde je potrebeno da donese odluku, osoba počinje da se oseća nelagodno, uznemireno, anksiozno. Takva osećanja joj dodatno otežavaju da bude efikasna u procesu odlučivanja što prirodno povećava verovatnoću da će zaista i pogrešiti. Takođe, često se dešava da takav sistem uverenja i prateće emocije dovode do odlaganja donošenja odluke. Odluka se odlaže jer individua procenjuje da je po nju bolje da ne učini ništa i samim tim izbegne samonametnutu etiketu gubitnika, nego da se suoči sa potencijalno negativnim ishodom.
Niska frustraciona tolerancija i strah povodom donošenja pogrešne odluke
Frustracija se definiše kao osećanje nesigurnosti i nezadovoljstva koje se javlja povodom onoga što osoba procenjuje kao nepoželjno ili definiše kao problem. Tačnije, u pitanju je emocionalno stanje koje nastaje kada se našim željama, potrebama, htenjima, ciljevima ispreči neka unutrašnja ili spoljašnja prepreka.
U svakodnevici se svako relativno često nađe u situaciji povodom koje se oseća frustirano, u manjem ili većem stepenu. Povodi za frustraciju mogu biti različititi, npr. dva minuta pre nego što ste stigli na stanicu je otišao autobus koji čekate, ispao vam je iz ruku sladoled koji ste tek kupili, ne dobijate u očekivanom periodu odgovor na poslatu poruku, zatim, loš odnos sa kolegama, nesuglasica sa prijateljem ili partnerom, gubitak posla, prekid veze, bolest….. Veliki je broj povoda za frustraciju, s tim da nije samo značaj povoda uzrok stepena frustracije, već je značajan faktor inteziteta frustracije i način na koji osoba procenjuje povod za frustraciju i svoje kapacitete da se nosi sa time.
Niska frustraciona tolerancija u svojoj osnovi sadrži niz zahteva koje individua postavlja prema sebi, drugima i životnim okolnostima. Neka od njih su i sledeća uverenja: … „Ne sme ništa loše da mi se desi“, „Ne mogu da podnesem da se to događa.“, „Katastrofa je što ne mogu da dobijem ono što želim.“, „Moram da zadovoljim svoje želje i potrebe.“, „Grozno je što sam frustriran/a.“, „Život bi morao da bude drugačiji“ i tome slično.
U skladu sa navedenim, prirodno je da osobi koja razmišlja na taj način svako suočavanje sa preprekom i razmišljanje o potencijalno lošem razvoju događaja i slično, postaje povod za visok stepen frustracije sa kojom ne ume da izađe na kraj. Samim tim, kada je potrebno da donese odluku, individua ima strah od odlučivanja, jer zbog niske frustracione tolerancije misli da neće moći da se nosi sa posledicama svoje odluke ukoliko postoji mogućnost (a mogućnost uvek postoji) da budu negativne. Stoga je čest krajnji rezultat prebacivanje odgovornosti za odluku na druge i odlaganje donošenja odluke.
Dakle perfekcionizam sa zahtevom „Moram doneti savršenu odluku.“ i „Ako ne uspem, ne vredim.“, niska tolerancija na frustraciju sa idejom „Ne mogu da podnesem negativne posledice svoje odluke“, kao i generalno katastrofiziranje oko potencijalnih negativnih posledica stoje u osnovi ovog straha. Strah zatim dovodi do odlaganja donošenja odluke, dok se osoba prepušta ideji da će se stvari same od sebe regulisati ili panično traga za rešenjem što joj naravno ne polazi za rukom u stanju straha.
Kada se individua suočava sa emocionalnim blokadama ovog tipa, korisno bi bilo da se obrati psihologu- psihoterapeutu za pomoć. Kroz psihoterapijski rad osoba bi osvestila zahteve koje ima prema sebi, drugima i prema uslovima života, a koje je ometaju da donese odluku i da se efikasno nosi sa posledicama donete odluke. Naučila bi tehnike da preispituje te zahteve koji su po njene ciljeve osujećujući i da ih menja za one koji su racionalni tj. pomažući u odnosu na ciljeve koje želi da ostvari.[:]