14 мар Zašto je nekim ljudima tako teško da kažu ne?
Zašto je nekim ljudima tako teško da kažu ne?
(Tekst je napisala dr Tijana Mirović, a objavljen je u 45. broju časopisa Pharma Medica)
Nije lako reći ne! Ne, zaista nije lako reći šta mislimo i dati drugima do znanja da nam se nešto ne dopada ili ne radi. Pošto takve situacije čestu budu (bar malo) neprijatne, veliki broj ljudi oseća nalagodu. Većina ljudi neće ipak dozvoliti da ih ta nelagoda spreči da kažu ili urade ono što žele. Mi danas ne pričamo o tim ljudima, već o onima koji ne idu za sopstvenim potrebama i ne rade ono što žele ili osećaju da treba, već rade ono što drugi očekuju ili nameću. Oni tako kratkoročno izbegnu neprijatnost ali često naprave dugoročniji problem jer postanu nezadovoljni ishodom, odnosima, tim drugim ljidima, sobom, svetom… Neko ko nema ovaj problem, postavio bi logično pitanje „zašto?“, odnosno: „Pa dobro, ako su nezadovoljni zašto onda to rade? Zašto jasno i glasno ne kažu da neće, pa „kud puko da puklo? Šta ih sprečava?“. U tekstu koji sledi pokušaćemo da, koristeći iskustvo iz prakse, damo bar neke odgovore na ova pitanja, kao i objašnjenja zašto neko ima problem da se izbori za sebe i kaže šta misli ili (ne) želi.
„Ja više i ne znam šta želim…nisam siguran, možda ja zapravo želim to što oni kažu“
Mnoge psihološke teorije kažu da se mi rađamo ne samo sa fiziološkim potrebama, već i sa potrebom za negom, pažnjom, ljubavlju, prihvatanjem, uvažavanjem, sigurnošću, stabilnošću, igrom, usmeravanjem, autonomijom i sl. Iste teorije, kažu i da ćemo mi spontano ići za sopstvenim potrebama, očekujući da ih okolina (roditelji, pa onda i ostali) primeti, uvaži i zadovolji. Ukoliko se to desi, mi rastemo sa svešću da su naše potrebe u redu, da one nikoga ne ugrožavaju i da će većinom biti zadovoljene. Učimo, takođe da one ne mogu uvek biti zadovoljene, odnosno da postoje granice. Ako roditelj uspe da te granice postavi uz poruku da je ok imati potrebu i tražiti, mi naučimo da su naše potrebe u redu i da je u redu tražiti, a da drugi može da odluči da li će nam tu potrebu zadovoljiti ili ne. Tako naučimo i da je normalno da se ponekad kaže i ne. S druge strane, ako roditelji na detetove potrebe reaguje besom ili tako što mu nameću osećaj stida ili krivice dete dobija poruku da je imanje potreba (ili drugačijeg stava) opasno i ugrožavajuće. Da bi izbeglo tu vrstu opasnosti, dete počinje da potiskuje sopstvene želje i potrebe, ponašajući se onako kako drugi očekuju. Pošto prestane da se ponaša spontano i osluškuje sopstvene potrebe, vremenom, dete sve manje biva u stanju da prepozna šta želi.
U nekim slučajevima, osoba uspe da prepozna i izgovori šta želi, ali to brzo dovede do osećanja krivice, straha ili nesigurnosti. Ovo poslednje, često se dešava ako osoba u svojoj sredini ima nekoga ko te potrebe ne uvažava već ih relativizuje i dovodi u pitanje postavljajući se po principu „ja bolje znam šta tebi treba i šta hoćeš“. Pošto je osvešćivanje prvi korak ka promeni, veoma je važno da se radi na razvijanju svesti o sopstvenim potrebama, osećanjima i željama. Veoma je važno, raditi i na razumevanju da su potrebe, osećanja i želje normalne i prirodne i da imamo prava na njih koliko i drugi ljudi.
„Da, znam ja da treba drugačije ali ne znam kako?“
Neki ljudi dobro prepoznaju svoje potrebe, znaju šta žele i šta bi voleli da urade u datoj situaciji, ali ne znaju kako. Oni imaju doživljaj da im nedostaju veštine da jasno i glasno kažu ono što im smeta, a da pri tom ne budu ni agresivni ni nesigurni. Stručno rečeno, osećaju da ne umeju da budu asertivni i da se izbore za ono što žele uvažavajući i sebe i duge. U takvim situacijama osoba uči kako da bude asertivna i kako da taj način reagovanja primeni na konkretne situacije iz sopstvenog života. Ukoliko osoba zna inicijalno šta da kaže, ali ne ume da odbrani sopstvenu poziciju i održi granicu koju je postavila, asertivni trening podrazumeva rad i na tome.
„A šta ako se naljute?“ – Podređivanje motivisano strahom
U praksi se najčešće srećemo sa situacijom da neko zna i šta želi i kako bi to rekao ili uradio, ali da to ne radi zato što se boji posledica, odnosno potencijalnog konflikta, besa druge osobe, kazne ili odbacivanja. Ovi ljudi često svoje želje vide kao „sitnice“ oko kojih se ne vredi raspravljati. Pošto ne prave probleme „oko sitnica“, skloni su da sebe vide kao fleksibilne osobe sa kojima je lako slagati se. Ipak, iako spolja mogu delovati fleksibilno, ove osobe najčešće osećaju bes jer doživljavaju da su bile „saterane uza zid“ i primorane da se slože. Taj osećaj primoranosti, zarobljenosti i bespomoćnosti, proizilazi iz straha podređene osobe da će ukoliko se iskaže, izazvati osudu i kaznu. Često, pošto ne traže za sebe i ne postavljaju granice drugima imaju probleme i sa samopouzdanjem i sa samopoštovanjem.
Ovaj vid podređivanje najčešće nastaje u detinjstvu kao adaptivan mehanizam kojim se deca, podređujući sopstvene potrebe roditeljskim, štite od roditeljskih kazni i odbacivanja. Američki psihoterapeut Džefri Jang deli kažnjavajuće roditelje u tri grupe. Na najekstremnijem kraju nalaze se roditelji koji odbacuju i kažnjavaju dete kad god ono ne uradi to što oni žele. Ovi roditelji stavljaju svoje potrebe ispred dečjih i pokušavaju da kontrolišu svaki aspekt detetovog života. Deo kontinuuma bliži sredini čine oni roditelji koji žele decu po sopstvenom liku, pa kažnjavaju dete samo onda kada ispolji individualnost. Poslednji tip, čine roditelji koji preterano zaštićuju decu i pokušavaju da ih spreče da naprave grešku. Ovakvi roditelji preuveličavaju posledice grešaka i obeshrabruju dete prilikom njegovih pokušaja da samostalno dođe do rešenja.
„Ma da li je to u redu? Pa kako će oni onda?“ – Podređivanje motivisano krivicom
Često se dešava da neko ima problem da se izbori za sebe ne (samo) zato što strahuje, već (i) zato što oseća krivicu. Ovi ljudi sopstvene potrebe svesno stavljaju u drugi plan zato što veruju da je to jedino ispravno, odnosno da bi svaki drugi postupak bio odraz sebičnosti. Oni žrtvovanjem sopstvenih potreba izbegavaju osećaj krivice, često stvarajući odnose u kojima drugi ljudi zavise od njih. Ove osobe veruju da je drugima pomoć potrebnija i da će ti drugi imati problema ili patiti ukoliko se oni ne žrtvuju i ne pomognu im. Tolika posvećenost drugima donosi i značajne dobiti. Osoba koja toliko daje drugima, oseća zadovoljstvo sobom zbog toga što je nekome pomogla. Ona oseća ponos jer zna da je drugi ljudi opažaju kao jaku, sposobnu, humanu i nesebičnu osobu od poverenja. Zbog toga ove osobe lako privlače ljude, koje zatim veoma brzo vezuju za sebe, te su retko kada same i bez prijatelja. Problem je u tome, što se ove osobe i pored svih tih ljudi često osećaju usamljeno i nezadovoljno. Naime, osobe koje se žrtvuju za druge, retko kada dobijaju nešto za sebe. Površinski, one deluju srećno što pomažu drugima dok na dubljem nivou postoji frustriranost zbog neostvarene želje da i njihove potrebe budu zadovoljene.
Do nezadovoljstva dolazi zato što se ove osobe po pravilu okružuju onima sa kojima ne postoji reciprocitet u odnosu. Kada njima nešto treba one ne umeju direktno da traže, već često očekuju da drugi to osete i prepoznaju sami. Drugi to retko čine, jer smatraju da su osobe koje toliko pomažu drugima i koje se „nikada ni na šta ne žale“ dovoljno jake da pomognu same sebi. Činjenica da drugi tako slabo prepoznaju šta im treba i retko odgovaraju na njihove potrebe, često dovodi do osećaj ozlojađenosti i besa. Pored toga, nezadovoljavanje sopstvenih potreba i stres usled stalne preokupacije problemima drugih mogu proizvesti i psihosomatske simptomi poput glavobolje, gastrointestinalnih problema, hroničnih bolova ili umora. Ovi fizički simptomi mogu biti i nesvestan način da se skrene pažnje na sebe, posebno ukoliko osoba veruje da samo ako je bolesna ima pravo da smanji brigu za druge i traži nešto za sebe. Na taj način oni neverbalno komuniciraju drugima da nisu baš toliko jaki i da je i njima potrebna pomoć. Nije dakle problem u tome što neko pomaže drugima, već što ne dobija tu vrstu podrške i za sebe. Nije problem što se neko daje, ali jeste problem ako to pređe određene granice, postane žrtvovanje sebe i počne da ugrožava.
Sklonost da se sopstvene potrebe žrtvuju zarad drugih često nastaje tokom detinjstva, odnosno onda kada je dete prerano stavljeno u poziciju da brine o drugima (npr. roditelji nisu bili u stanju pa je ono moralo da brine o braći i sestrama, kuva i sl.), odnosno kada je stavljeno u poziciju koja pre odgovara roditelju nego detetu. U ovim porodicama, okolnosti su bile takve da je deto moralo da zanemari sopstvene potrebe i odraste kako bi brinulo o drugima, štitilo roditelje, slušalo njihove probleme, pazilo šta će da kaže ili uradi kako roditelji ne bi bili zabrinuti ili depresivni i sl. Često je uz sve ovo postojala i tendencija da se detetu nameće osećaj krivice i etiketa „sebičnog“ ukoliko bi radilo ono što ono želi.
Ukoliko su strah ili krivica nešto što ljude sprečava da budu asertivni i da idu za onim što žele, onda treba raditi na tome da se ove emocije otklone. To nije lak posao, ali je izuzetno važan. Ukoliko ne slušamo sebe i ne idemo za sopstvenom potrebama, ne samo da nećemo dobiti ono što želimo, nego ćemo biti nezadovoljni i odnosima u kojima smo, a posledično i sobom. Teško je osećati se dobro u svojoj koži,a nemati pravo na sopstvene želje i sopstveni glas.