Bazične potrebe u doba Korone

Prilog online Matineu sa terapeutom održanim 22.4.2020.

dr Tijana Mirović

 

Šta su bazične potrebe?

Bazične potrebe su urođene, univerzalne i vidljive u svim kulturama. Dolazimo na svet sa njima i kroz plač, smeh i druge neverbalne, a posle i verbalne signale šaljemo roditeljima poziv da te potrebe zadovolje. Ako roditelji uspeju da prepoznaju i adekvatno zadovolje te potrebe, naš razvoj teče neometano i mi postepeno učimo da smo i mi i svet oko nas dobri i vredni. Učimo da smo voljeni i bezbedni. Ukoliko roditelji nisu u stanju da zadovolje te potrebe razvijamo negativno viđenje sebe i/ili sveta, odnosno razvijamo Rane maladaptivne sheme (videti tekst na tu temu) koje postaju naša matrica za razumevanje sveta i funkcionisanje u njemu. O maladaptivnosti tih shema svedoče brojna istraživanja koja pokazuju da frustracija bazičnih potreba dovodi do pogoršanja psihološkog i porodičnog funkcionisanja, kao i do negativnog uticaja na funkcionisanje mozga i telesnih funkcija. Zato kažemo da su ovo bazične potrebe i potrebe! Dakle, nešto što je više od želja i što nam je neophodno da bismo dobro funkcionisali. Šta onda raditi kada su okolnosti takve da je zadovoljavanje bazičnih potreba dosta ograničeno? Šta raditi u ovoj situaciji kada smo u izolaciji, kada osećamo realnu ugroženost i realan strah? Odnosno…

Kako zadovoljiti bazične potrebe u doba Korone?

Bruks i saradnici (Brooks et al., 2020) navode da su psihološke posledice pandemije / karantina i izolacije: Strah od bolesti / smrti / hospitalizacije, frustracija, dosada, izolacija, gubitak rutine, strah od propadanja i stigma. U razmatranju šta može da bude prevencija ili „lek“ za ova stanja, najčešće se navodi sledeće: razvoj zdravih strategija nošenja sa stresom i zdrava briga o sebi i sopstvenim potrebama.

Imajući to u vidu, izlistaćemo neke od načina da i u ovim vremenima brinemo o sebi i sopstvenim potrebama. Više o konkretnim tehnikama ili pristupima možete da pročitate u drugim tekstovima koji se nalaze na sajtu.

  1. Potreba za sigurnošću, bezbednošću, predvidljivošću

Ne treba posebno objašnjavati u kolikoj meri pandemija, nepredvidljivost razvoja virusa i zdravstvene situacije, nepoznavanje budućih mera i dužina trajanja istih frustrira ovu našu potrebu. Šta je onda to što možemo da uradimo?  Na prvom mestu, veoma je važno da uradimo sve što je u našoj moći da budemo sigurni i bezbedni. Dakle, poštovanje sigurnosnih mera je „pod mora“. Praćenje potrebnih i proverenih informacija uz izbegavanje lažnih vesti, dramatičnih postova i neadekvatnih izvora takođe. Ukoliko je to neophodno veoma je važno da postavimo granice prezahtevnim ili uznemiravajućim drugima, a po nekim pitanjima i sebi. Može na primer biti veoma važno da se ne zatrpavamo vestima i uznemiravajućim informacijama, a da usmeravanje i zaštitu tražimo od onih koji to stvarno umeju i mogu da pruže.

Psihološke tehnike koje mogu biti od pomoći su:

  • Uzemljenje (videti tekst na tu temu)
  • Dekatastrofiziranje (umesto precenjivanja opasnosti i potcenjivanja sebe, potrebna je realna procena opasnosti i sopstvenih strategija za borbu sa nedaćama)
  • Borba sa Nadkompenzatorom (previše analize, potreba za kontrolom)*
  • Borba sa Isključenim („Nije to ništa, idem u kafić, neće grom u koprive“)*
  • Imaginacija sigurnog mesta
  • Borba sa pesimizmom i brigom, odnosno instaliranje i održavanje nade („I to će proći, Sada je teško, ali biće bolje, Preživećemo…prevladaćemo“)
  1. Povezanost i empatija

Izolacija veoma frustrira našu potrebu za bliskošću i povezanošću sa drugima, a to jeste jedna od naših najvažnijih potreba. Takođe, kada postoji opasnost, stres ili kriza, naša prva „linija zaštite“ je povezivanje sa bliskim ljudima…sa našim stubovima podrške. U tom smislu izolovanost i usamljenost u situaciji stresa i krize predstavlja dodatni izvor stresa i opasnosti. Zbog toga, uz bezbednost, aktiviranje socijalne mreže treba da bude glavni prioritet. Kada smo u izolaciji to nije lako ali nije ni nemoguće. Zahvaljujući tehnologiji možemo da pričamo, da se vidimo, da jedemo i pijemo zajedno. Ne možemo da se zagrlimo ali možemo da zamišljamo taj poljubac i zagrljaj… našem mozgu će i to zamišljeno značiti jer naš mozak ne pravi neku razliku između zamišljenog i doživljenog. Setite se samo kako lako postanemo anksiozni i osetimo strah pri samoj pomisli na opasnost. Srećom, to radi i sa drugim emocijama. O tome kako se možemo povezati sa drugima i u (samo)izolaciji možete pročitati u tekstu „Aktivnosti u (samo)izolaciji“.

Ljubav i empatija prema drugima predstavlja važan motiv za većinu nas. Imajući to u vidu, možemo lakše da prihvatimo i ovu situaciju. Možemo da joj damo neki smisao time što ćemo podsetiti sebe da drugi imaju dobit od naše izolacije (to je altruističan izbor), da time mi čuvamo jedni druge i da smo u tome zajedno…svi mi…koliko god da se inače razlikujemo. Možemo da ojačamo povezanost i time što ćemo biti podrška jedni drugima… pomozite onima koji su sami, pozovite one koje nema ko da zove, volontirajte, tražite pomoć… Ima ljudi koji će biti tu za vas, a ima ljudi koji bi mogli da trebaju baš vas.

  1. Autonomija i kompetentnost

Ova situacija predstavlja izazov za sve nas jer niko od nas nije doživeo nešto baš ovakvo. Dakle, prirodno je da se pitamo da li ćemo izdržati, kako da izdržimo, kako da iskoristimo ovo vreme i kako da iz ovoga izađemo sa nekom dobiti za sebe – sa nekim novim znanjem i iskustvom.

Ako se pojavi sumnja da ćemo ovo preživeti ili izaći iz ovoga ok, setite se da ste svašta nešto već preživeli. Zamislite najjači, najzdraviji deo sebe, u nekoj situaciji gde ste bili ponosni na sebe (nešto iz „arhive prošlih uspeha“) i osetite sebe na svakom planu. Kako ste se osećali, šta ste mislili, kakav vam je bio telesni stav, šta ste uradili, na šta ste tu bili ponosni i sl. Prizovite taj deo sebe i ovde i sada… zapitajte se šta bi vam taj deo vas sada rekao, kako bi on ovo rešio. Ako ne možete da se setite sebe u najboljem izdanju setite se nekoga kome se divite i ko ume da „nosi“ teške stvari. Ako se ni toga ne setite, pozovite nekoga i potražite savet – pitajte kako oni to rade ili kako treba. Ako nemate prijatelja koga biste pozvali pozovite nekoga od velikog broja ljudi koji nude psihološku podršku. Jačate svoje resurse, tragajte za zdravim mehanizmima prevladavanja* i rešavanja problema. Pratite svoje okidače, svoje emocije, ranjivosti i potrebe, dajte sebi to što vam treba. Prepoznajte i uvažite svoja osećanja i normalizujte ih. Ova situacija nije normalna, tako da je skroz normalno da osećamo razne stvari u vezi sa svim tim i sa njom. Probajte da imate toleranciju i na takva (neprijatna) ispoljavanja kod drugih. Svima nam je teško! Hajde neka nas bol spoji, a ne udalji!

Ukoliko možete i imjte snage, razvijajte svoja znanja i veštine**, završite započeto / obavite odloženo**, napravite makar i mali prostor za sebe i brinite o sebi. Živite u skladu sa sopstvenim ciljevima i vrednostima koliko god možete.

  1. Realistične granice i samokontrola

Koliko je važno da održavamo osećaj kompetentnosti i prevladavanja, važno je da razumemo i da ovo vreme nije lako i da možda nećemo moći da se usavršavamo i da radimo sve što inače radimo. Prepoznajte svoje granice i radite onoliko koliko možete i kada možete. Ne morate da budete „devojka / momak za sve“! Održavanje neke rutine i nekog nivoa discipline (posebno po pitanju preterane inercije i raznih zavisnosti) jeste važno, ali ne treba da ide iz „unutrašnjeg kritičara / progonioca“ već iz zdravog dela sebe koji zna kada, šta i koliko treba i može. Imanje kontrole jeste važno, ali je važno i razumeti da nemamo kontrolu nad svim aspektima ni situacije, pa ni našeg života. Ukoliko delite malo prostora (a možda i puno tenzije) sa drugima pokušajte da razvijate fleksibilnost i saradljivost. Uvažite koliko god je to moguće i svoje i njihove granice. I zapamtite ovo „koliko god je moguće“ jer nekih dana će biti moguće puno, a nekada veoma veoma malo.

  1. Spontanost i igra

Vremena jesu ozbiljna i teška, ali to ne znači da se ne treba malo i zabaviti. Iako ih često zaboravljamo, spontanost i igra spadaju u naše bazične potrebe i jako su važne. Jako je važno da se nasmejemo, da se zabavimo i da probudimo to spontano i sretno dete u nama… I Ono traži svoje i svaki susret sa njim će prijati i biti nagrada sama po sebi. Dakle, smejte se, šalite se, okrenite se zabavi, umetnosti i hobijima. U tekstu o aktivnostima u (samo)izolaciji imate neke ideje na tu temu. U istom tekstu imate i neke ideje kako da: Uradite nešto za svoje mentalno zdravlje, Uradite nešto za svoje fizičko zdravlje, Udovoljite sebi, kako da se prisetite lepih stvari, kako da maštate, zamišljate i planirate budućnost. I neka to ne bude samo mašta…proćiće i ovo i doći će vreme da sve to izmaštano pretvorite u realnost! Neka nam to svima bude što pre!

 

* Pogledajte tekst „Emocije i ranjivost u doba Korone“

** Pogledajte tekst „Aktivnosti u (samo)izolaciji“

Ocenite članak
[Total: 1 Average: 5]